Изгледало је као да се све заверило против уморних хришћанских ратника. Налазили су се у непознатој земљи, залихе хране и воде биле су на измаку. Војника није био довољно за извођење успешне опсаде. Лето је било на врхунцу… Арапски заповедник Јерусалима имао је све разлоге да се нада најбољем.
Почетком 1099. године ратници Првог крсташког похода били су пред последњим и најважнијим постигнућем – ослобађањем Свете земље и града Јерусалима. Близина коначног циља пробудила је старе неспоразуме између љутих супарника, грофа Рајмонда Тулуског и Боемунда од Таранта. Боемунд је зато одабрао да са својим ратницима остане у тек освојеној Антиохији, као њен неприкосновени господар. Да би се избегли будући сукоби, остале велможе понудиле су Рајмонду да их као главнокомандујући поведе пут Палестине. Уз њега су били Роберт Нормандијски, Боемундов синовац Танкред и многи други. Ипак, ка Јерусалиму нису пошли сви. Немајући поверења у Рајмонда, војвода Готфрид Бујонски и Роберт Фландријски остали су у позадини, обазриво ишчекујући вести о развоју догађаја.
Крсташка освајања и победе снажано су утицале на политичке прилике у Сирији и Палестини. Мржња и трвења између Арапа и Турака Селџука додатно су се појачали опадањем турске војне моћи. Поједини арапски обласни господари нису у крсташима видели своје, него првенствено турске непријатеље. Због тога је Рајмондово напредовање текло мирно, без озбиљнијих сукоба са домаћим становништвом. Арапи су крсташима обезбеђивали водиче и под повољним условима су их снабдевали водом и храном. Поједини арапски поглавари су се, праћени својим борцима, прикључили крсташкој војсци.
ВИТЛЕЈЕМ Становници варошице Витлејем, тада хришћанског насеља, позвали су крсташе да их ослободи. Танкред и Балдвин су, предводећи тек неколико витезова, без оклевања пошли да обаве овај задатак. Како их је успут сустигла ноћ, ушли су по мрколом мраку у Витлејем. Становници су се испрва уплашили, мислећи да се ради о претходници арапске војске, али су, видевши крстове на одежди и штитовима, схватили да су дошли ослободиоци. У великој поворци, носећи бакље и светиње из Цркве Христовог рођења, младо и старо, мушко и женско, сви који су то могли, дочекали су запањене витезове љубећи им руке и цвећем украшавајући уморне коње. Застава са крстом поново се завијорила поврх места где се, по предању, родио Исус Христ.
Вести о успешном напредовању крсташке војске стигле су до Антиохије. Боемунд, Готфрид и Роберт Фландријски напокон су одлучили да се придруже главнини али се Боемунд убрзо вратио, уплашен да би византијске трупе лако могле да запосесдну небрањену Антиохију. Недостатак опсадне опреме присилио је крсташе да избегавају нападе на утврђена места. После краће чарке у близини Сидона војска се упутила према Тиру и Акри.
Код Тира им се придружио Готфридов брат Балдвин, предводећи одред из далеке Едесе. Пошто су неометано прошли Арсуф и напуштену Јафу, крсташи су се код Рамале зауставили ради договора о даљем наступању. Док се мањина залагала да се крене на запад према Египту, ради коначног обрачуна са Фатимидима, већина је била опчињена близином Јерусалима, па су зато одлучили да се без задржавања крене ка светом граду.
Калуђеров савет
У свитање 10. јуна 1099. године пред усхићеним крсташима појавили су се бедеми Јерусалима. Пошто су одредили место за логор, вође похода суочиле су се с великим изазовом – како да што пре освоје ово снажно утврђење. Фатимидски заповедник Ифтикар ал Дулах преузео је све потребне мере да град издржи дугу опсаду. Јерусалим је био добро снабдевен водом и храном, док је све хришћанско становништво протерано ван зидина. Градска посада била је бројна и састављена од поузданих арапских и суданских ратника.
Зидине утврђења биле су недавно обновљене, а терен је дозвољавао повољан приступ граду само са једне стране. Изгледало је као да се све заверило против уморних хришћанских ратника. Налазили су се у непознатој земљи, залихе хране и воде биле су на измаку. Војника није био довољно за извођење успешне опсаде. Савремени извори говоре о неких 1000 до 1500 витезова и око 15.000 пешадинаца. Лето је било на врхунцу. Скромно растиње у околини града пружало је малу заштиту крсташима ненавикнутим на толику врућину. Арапски заповедник Јерусалима имао је све разлоге да се нада најбољем.
Крсташи су се распоредили дуж најприступачнијег, северног бедема и започели опсадне радове. Великодостојници су походили Маслинову гору, где их је неки стари калуђер поучио да сутра одлучно јуришају на град. Кад су му рекли да немају довољно опсадних справа за такав подухват, он их је укорио рекавши да им уз Божју помоћ никакве справе нису потребне. Крсташи су сутрадан толико силовито напали северни бедем да је градска посада у првом јуришу била готово збрисана. Недостатак лествица потребних за успињање на зидине био је пресудан, па су после тешких борби, уз обостране губитке, нападачи одбачени.
Било је јасно да без опсадних справа добро утврђени град не може да се освоји. Као одговор на молитве у напуштену Јафу упловило је пет бродова мешовите ђеновљанско-енглеске флоте, натоварених поред осталог неопходним опсадним материјалом. Фатимидска флота убрзо је блокирала луку, па су се пристигли морнари придружили крсташкој војсци. Грађе за опсадне направе ипак није било довољно. Сналажљиви Танкред потрудио се да из удаљених самаријских шума набави потребно дрво, натеравши арапске заробљенике да грађу допреме до опкољеног града.
Стреле и кључало уље
Крсташи су почели израду преко потребних лествица, изградњу машина за бацање тешких камених кугли (trébuchet) и великих опсадних кула које је требало да надвисе градске зидине. Куле зване „незван гост” (malvoisin) биле су вишеспратна дрвена утврђења на точковима, с покретним мостом на врху, преко којег су нападачи јуришали на зидине. Посао је био изузетно напоран због врућина које су постале несносне. Обични војници почели су да дезертирају, док су међу велможама поново учестале свађе и расправе. Спорно је било све, од тога ко ће да влада у ослобођеном Јерусалиму, до тога на који начин ће власт да буде уређена. Као врхунац стигла је лоша вест да су Фатимиди покренули велику војску за разбијање опсаде. Зато је Јерусалим требало напасти брзо и без оклевања.
Јуриш је почео у ноћи 13. на 14. јул 1099. године. Једном од опсадних кула заповедао је Рајмонд, а другом Готфрид. Договорено је да главни удар буде у Рајмондовом сектору, док се од осталих очекивало да му пружају подршку. Одбрана је била најјача баш тамо где су Рајмондове трупе нападале јер се ту налазио заповедник града Ифтикар ал Дулах. На Рајмондову кулу падала је киша стрела, док је на ратнике у њој и око ње просипано кључало уље и горућа нафта. Дрвена направа није се одмах запалила захваљујући томе што је била покривена сировим животињским кожама које су крсташи непрестано поливали водом и сирћетом. Поред свег труда, Рајмондова кула била је на крају запаљена, не успевши да приђе бедемима.
Наредног јутра Готфрид је с врха своје опсадне куле повео хришћанске ратнике у одлучујући јуриш. Наредио је пре тога да се ватреним стрелама запале бале памука и сена којима су се зидине штитиле од удара „овна”, тешког дрвеног балвана са гвозденим врхом којим су пробијане капије или рушени зидови утврђења. Ватра и густ дим отерали су већину бранилаца са бедема. Из опсадне куле спуштен је покретни мост и на зидинама Јерусалима су се појавили први витезови. Истовремено су постављене десетине лествица и ускоро су бедеми врвели од крсташких ратника. Док су једни хитали да отворе капије и пропусте у град главнину војске, Танкред се с одредом верних ратника спустио у тесне градске улице гонећи браниоце који су безглаво бежећи потражили спас унутар велике Ал Акса џамије. Танкред је обећао да ће им поштедети живот ако се предају, што су они без оклевања учинили.
Без милости
Увидевши да је битка изгубљена, Ифтикар ал Дулах се предао Рајмонду. Његов једини услов био је да он и његова пратња могу несметано да напусте Јерусалим. Договор је брзо постигнут, па је под окриљем мрака арапска посада напустила град препустивши га на милост и немилост освајачу. Фатимидски заповедник града и његови пратиоци били су једини преживели. Сви преостали становници Јерусалима, мушкарци, жене, деца, муслимани или Јевреји, били су у страшном покољу побијени до последњег. Милости није било ни за кога. У писму које је потом упућено у Рим писало је:
„Духовном господару, папи Римске цркве, свим бискупима и свем народу хришћанском (…) од војводе Готфрида, грофа Рајмонда и целе Божје војске (…) на улазу у Соломонов храм наши ратници јахали су у крви Сарацена, коњима до колена.”
Након више од четири и по века свети град Јерусалим поново је био у рукама хришћана. Успех је био у сваком погледу велики, али све невоље нису могле да се реше победом оружја. Требало је некако уредити поделу плена и расподелити власт међу сујетним крсташким велможама. Они су зато већ дан након битке уприличили састанак на коме је ваљало донети одлуке о свим спорним питањима. У јеку расправе неко је предложио да се изабере краљ Јерусалима. Свештеници су били оштро против постављања владара у граду у коме је Христос примио своју трнову круну. Покушај избора новог патријарха такође је пропао. Било је неопходно изабрати макар управитеља града.
После дужег преговарања и свађа, наметнула су се два кандидата – Рајмонд Тулуски и Готфрид Бујонски. Готфридова предност била је, ако ништа друго, то што су се он и његови витезови први попели на бедеме Јерусалима. Било како било, Рајмонду је, као првом међу једнакима, понуђена круна. Он ју је, свестан да нема довољну подршку, одбио. Готфрид је такође одбио круну, али се прихватио вођства узевши звучну титулу заштитника Светог гроба (Advocatus Sancti Sepulchri). Разочарани Рајмонд убрзо је напустио град и отишао у Јерихон.
Зазубице од плена
Готфридов први задатак био је да се супротстави војсци која је, предвођена великим везиром Египта Ал Афдалом, дошла до Аскалона. Везир је крсташима послао захтев да сместа напусте фатимидско тле и предају му Јерусалим. Захтев је, без разматрања, одбијен.
На Готфридов позив одмах се одазвао само Роберт Фландријски, док су остале велможе оклевале, правдајући се да опасност по Јерусалим није била непосредна. Готфрид је успут сазнао да се далеко надмоћнија арапска војска већ улогорила испред зидина Аскалона, спремна за битку. Рајмонд, Роберт Нормадијски и Танкред су се због тога хитро придружили главнини крсташке војске.
На дан битке, 12. августа 1099. године, Рајмондове трупе поставиле су се на десно крило, до мора. Оба Роберта и Танкред били су у центру, док је на левом крилу борбеног поретка био Готфрид са својим ратницима.
Крсташи су напали одмах и без оклевања. Збуњени и изненађени, Арапи готово да нису пружили отпор. Роберт Нормадијски упао је у противнички логор палећи и гонећи све пред собом. Танкред је немилосрдно терао успаничене непријатеље све до бедема Аскалона. Рајмонд је, са својим витезовима, натерао Арапе право у море, у коме су се многи удавили. Везир Ал Афдал успео је да се склони у град одакле је сутрадан бродом побегао у Египат. Крсташка војска муњевито је поразила непријатеља и за кратко време овладала бојним пољем. Плен који је допао крсташима у руке био је неописиво богат. Драго камење, злато, мноштво племенитих коња, скупоцене посуде, тканине и оружје учинили су тога дана многе међу њима правим богаташима. Победничка поворка свечано је умарширала у Јерусалим уз одушевљен дочек хришћана који су се у међувремену вратили у опустошени град. Власт крсташких велможа над Светом земљом успостављена је на начин који нико није могао да оспори – силом оружја и победом над свим непријатељима који су се усудили да им се супротставе. Први крсташки поход завршен је у слави.
Извор:
Аутор: Никола Керавица
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.