Јачање Јапана почетком 20. века достигао је свој врхунац и угрозио интересе традиционалних глобалних сила, посебно изазивајући Русију у погледу контроле над Корејом и Манџуријом.
Септембар је 1905. године, крај руско-јапанског рата: свет је изненађен, док Јапан, земља која се сматрала неразвијеном и подобном за колонизацију пре мање од пола века, спектакуларно побеђује Русију, највећу империју на свету. Овај рат ће заувек обележити прошлост јапанског и руског народа. За азијску нацију, то је био почетак равнотеже моћи са западним светом, успостављајући Јапан као главног геополитичког играча. За Русе је овај пораз значио слабост режима цара Николаја II и убрзаће пад Руске империје.
Пре руско-јапанског рата: успон јапанске империје и руски интереси на Далеком истоку
Почетком 19. века, Јапан је још увек био феудална земља којом су владали шогуни, или господари рата, који су држали власт у име цара. Међутим, ово је брзо почело да се мења када су Сједињене Државе захтевале, уз претњу војне инвазије, да Царство излазећег сунца отвори своје границе за трговину 1853. Ова претња је у Јапану изазвала шок и на крају је довела до укидања владавине шогуна 1868. и концентрације све власти у рукама цара. Био је то почетак Меиђи рестаурације.
Меиђи обнова, још познато и као Меиђи рестаурација или Меиђи револуција, је комплекс политичких, војних и социјално-економских реформи у Јапану од 1868. до 1889. године,које су претвориле назадну аграну земљу у једну од водећих земаља на свету. Обнова је прелазак са самурајског система са шогуном на челу на непосредну царску власт на челу са царем Муцухитом и његовом владом. Политика обнове је значајно утицала на политички систем, законодавство, царски двор, покрајинску администрацију, финансије, индустрију, дипломатију, образовање, религију и друге сфере живота обичних Јапанаца. Са Меиђи обновом почело је формирање нововековне јапанске националне државе, као и јапанског националног идентитета. За године обнове карактеристично је разбијање јапанског традиционалног начина живота и убрзано прихватање западњачког начина живота. Због тога, обнова се понекад назива „Меиђи револуција“
Млади јапански цар Меиђи, заједно са својим министрима, покренуо је брзу модернизацију земље, са циљем да сачува њену независност од страних колонијалних сила. До 1880-их, Јапан је имао потпуно нову војску са најсавременијом опремом у то доба а индустрија се убрзано развијала. Јапан је затим покушао да прошири свој утицај у иностранству, означивши Кореју као своју зону утицаја 1895. након што је брзо победио Кину у кратком сукобу.
Овакав развој догађаја није пријао Русији, која је имала своје амбиције на Корејском полуострву. Цареви су вековима покушавали да прошире своје подручје ка „топлим водама“ и отвореним трговачким путевима. 1858. Русија је од Кине на Пацифику преузела област „Златни Рог“, оснивајући луку Владивосток. Међутим, та обала је била употребљива за пловидбу само током периода топлих месеци у години.
После јапанско-кинеског рата 1894-1895, Јапан је стекао Порт Артур (данашња провинција Лушунку у Кини), што је Русија оштро оспоравала. Уз подршку Француске и Немачке у такозваној Трострукој интервенцији, Николај II је успео да преузме контролу над спорном територијом, која је ступила на снагу 1898. године и то на тај начин што је присилила Кину да са њима потпише уговор о изнајмљивању поморске базе Порт Артур на 25 година. Поред тога, рускa војскa je окупиралa Манџурију 1900. током Боксерске побуне у Кини, подижући напетост на ионако крхке односе са Јапаном.
Почетак руско-јапанског рата: битка код Порт Артура и јапанска инвазија на Кореју
После Боксерске побуне, и на ужас Јапана, Русија је распоредила снажно војно присуство у Манџурији, чиме је јасно показала своје намере у региону. Јапанско царство је 1902. потписало одбрамбени савез са Великом Британијом док је преговарало са Русијом о демилитаризацији Манџурије. Поред тога, Француска јавно није одобравала експанзионистичке амбиције Русије на Далеком истоку, позивајући цара да избегава даљу ескалацију.
Упркос томе што се нашао изолован у свом азијском подухвату, Николај II је наставио даље. Кореја и Манџурија су представљале кључне стратешке циљеве за Русију, за коју губитак Порт Артура није био опција. Године 1901. Руси су завршили изградњу најдуже железнице на свету – транссибирске – са циљем да повежу Москву са Владивостоком на обали Тихог океана. Након овог огромног пројекта уследила је изградња мањих железница које повезују Манџурију са остатком Русије. Све ово је додатно погоршало односе Русије и Јапана. Јапан је 4. фебруара 1904. прекинуо све дипломатске везе са Санкт Петербургом. Четири дана касније, Токио је званично објавио рат и одмах напао Порт Артур, што је означило почетак руско-јапанског рата.
У ноћи након објаве рата, јапанска морнарица, предвођена адмиралом Тогом Хеихачиром, покренула је вишеструке нападе на руску флоту позиционирану у јужној Манџурији. Упркос великим жртвама, јапанска флота је успела да се повуче. Јапанци су променили стратегију, задовољивши се блокадом града.
Будући да није могла да пробије јапански обруч, руска морнарица није могла да заустави јапанску инвазију на Кореју у априлу 1904. До краја месеца, јапанске трупе под вођством генерала Курокија Тамемота прелазиле су у Манџурију, поразивши руски источни одред у Битки на реци Јалу 1. маја.
Пад Порт Артура
После катастрофалних пораза у Манџурији, руско појачање је стигло у регион како би зауставило јапанско напредовање и избегло потпуно опкољавање Порт Артура морем и копном. Поред тога, под командом адмирала Зиновија Рожествинског, руска Балтичка флота је 15. октобра 1905. кренула из Санкт Петербурга на седмомесечно путовање да би стигла до попришта рата на Далеком истоку. На свом путу, флота је скоро отпочела рат са Великом Британијом пуцајући на британске рибарске бродове 21. октобра, заменивши их за непријатељске бродове.
Док је Балтичка флота пробијала пут ка Пацифику, Јапанско царство је стезало омчу на Манџурији и Порт Артуру. Руска морнарица је покушала у неколико налета да пробије блокаду, а најпознатија је битка на Жутом мору у августу 1904, која се завршила победом Јапана и приморала Русе да се затворе унутар луке, суочени са сталним гранатирањем.
На терену, јапанска војска предвођена маршалом Ојамом Иваом успела је да се искрца на полуострву Лиаодонг, западно од Порт Артура.
Након што је почетком септембра победила Русе у бици код Лиаојанга, јапанска царска војска је са копна опседала Порт Артур. Суочен са сталним бомбардовањем са мора и копна и претрпевши знатне губитке, последњи генерал у граду – Анатолиј Стесел – предао се 2. јануара 1905. Порт Артур и јужна Манџурија су сада били у рукама Јапанског царства.
Руско-јапански рат у Манџурији
Са Порт Артуром у својим рукама, Јапанско царство је могло да концентрише своје ратне напоре на освајање Манџурије. Због оштре зиме 1905. две стране су избегавале директан сукоб. Међутим, на територији коју су држали Руси, одвијала се масовна репресија над Манџурским и кинеским становништвом. Управо због тога, локално становништво је јапанским освајачима давало кључне обавештајне податке о кретању и положајима руских трупа.
Руска репресија је била подстакнута страхом од „Жуте опасности“, врсте расизма која се проширила на све заједнице источне Азије, тврдећи да оне имају снажну мржњу према Западу и да имају за циљ да га униште. Ова ксенофобија је нагнала руске војнике да почине безбројне злочине над локалним становништвом. Козачке коњичке дивизије често су пљачкале и палиле манџурска села у којима су убијени многи цивили.
После неодлучне борбе у бици код Сандепуа, јапанска војска је напала руске трупе у Мукдену крајем фебруара 1905. Трупе Маршала Иваа сусреле су се са војском генерала Алексеја Куропаткина. Обе стране су претрпеле велике губитке, а укупан број погинулих достигао је 25.000 људи. Руси су претрпели укупно 88.000 жртава и били су приморани да се повуку у Северну Манџурију, надајући се да ће добити појачање које је стигло преко транссибирске железнице. Овај пораз је имао тежак утицај на морал међу трупама, као и на подршку народа рату. Јапанске жртве су износиле више од 77.000, тако да ни војска Јапанског царства није била у стању да настави своје освајање.
У јулу 1905. Јапан је започео успешну инвазију на острво Сахалин, која се завршила победом, означавајући крај копнених борбених операција рата. У мају се последња и најодлучнија битка водила на мору када се Балтичка флота приближила ратишту. Злогласна битка код Цушиме је требало да почне.
Цушима: одлучујућа битка на мору
Упркос застоју јапанског напретка у Манџурији, било је јасно да Русија нема шансе да победи у руско-јапанском рату без победе на мору. До сада је Јапан успоставио чврсте испоставе на тлу и доминирао морима, што је пружало непрекидну линију снабдевања за своју копнену војску. Нарасла опозиција против наставка сукоба у Русији извршила је додатни притисак на власт. Победа је била неопходна, а сваки званичник је са забринутошћу посматрао напредак Балтичке флоте према ратиштима.
Након пада Порт Артура, циљ флоте је био да стигне до Владивостока кроз мореуз Цушима између Кореје и Јапана. Зиновиј Рожественски је знао за опасности преласка овог пута, јер је ризик од напада јапанске флоте био висок. С друге стране, Того Хеихачиро, победник код Порт Артура, спремао се да се супротстави овој новој руској офанзиви, скривајући своје бродове дуж кинеске и корејске обале.
Дана 27. маја 1905. јапанска флота је са више од 60 пловила напала 29 бродова руске морнарице. Битка је почела након што је руску флоту уочио извиђачки брод, који је брзо обавестио адмирала Тогоа о положају непријатеља.
Изненадивши своје непријатеље, јапанска морнарица је нанела катастрофалне губитке Русима. Адмирал Рожесвенски је тешко повређен, а команда је прешла на адмирала Николаја Небогатова. После великих губитака, овај се предао 29. маја 1905. Битка код Цушиме је завршена, а Балтичка флота је потпуно уништена, са 21 потопљених и седам заробљених бродова.
Руска револуција 1905.
Непрекидни порази руске војске погоршали су њене економске проблеме. Нижи слојеви су умногоме патили од последица рата, које су утицале на рад и трговину. У недељу, 22. јануара 1905. руске трупе су брутално угушиле демонстрације које је предводио свештеник Георгиј Гапон. Међу демонстрантима било је између 200 и 1000 погинулих учесника. Догађај је данас познат као Крвава недеља.
Крвава недјеља (рус. Кровавое воскресенье) је назив за догађаје 22. јануара 1905. године (9. јануара по тадашњем јулијанском календару) који су се збили у Санкт Петербургу, тадашњој престоници Руске Империје када су припадници царске војске отворили ватру на поворку демонстраната која је хтела уручити петицију цару Николају II у Зимском дворцу. Демонстранти, које је водио харизматски православни свештеник и активист Георгиј Гапон, захтевали су прекид рата са Јапаном, увођење општег правог гласа, али пре свега побољшање радничких права. Николај је на најаву поворке напустио Зимски дворац и отишао у оближње Царско Село; демонстранти, који су носили иконе и цареве слике, и певали патриотске песме, тога нису били свесни, као ни наређења припадницима војске и полиције да насилно разбију демонстрације. У свеопштој збрци је, према службеним подацима, убијено 96, а рањено 333 особа; антицаристичка опозиција је касније тврдила да је убијено најмање 4000 људи; већина данашњих историчара верује да је убијено или рањено око 1000 људи, највећим делом као последица панике и стампеда по градским улицама. На вести о крвопролићу у Санкт Петербургу, као и другим руским градовима избили су масовни штрајкови, па се тај догађај сматра катализатором Прве руске револуције. Иако је Николај након две године из тих сукоба изашао као номинални победник, његов је режим био трајно ослабљен због тога што је створио репутацију слабића и кукавице, али пре свега због тога што је оружјем насрнуо на своје навјерније и најфанатичније поданике.
Ова брутална репресија изазвала је велико негодовање јавности: штрајкови су избили широм земље, са протестима у свим већим градовима. Континуирани порази на јапанском фронту довели су до безбројних побуна у копненој војсци и морнарици, од којих је најпознатија побуна бојног брода Потемкин на Црном мору.
Поред тога, револуционарима су се придружили социјалисти и демократе, захтевајући крај руско-јапанског рата, институцију националне Думе (парламента) и устав. Неки радикали су отишли толико далеко да су тражили укидање монархије. Етничке мањине су се такође побуниле, захтевајући окончање политике присилне русификације предузете током владавине Александра II (1855-1881) и за културна права.
У марту 1905. Николај II је обећао оснивање Думе. Међутим, ова скупштина би имала само консултативно овлашћење. То је додатно наљутило револуционаре, а немири су расли. У октобру је цар био приморан да се повинује захтевима народа прихватањем Октобарског манифеста. Тиме је дао већа овлашћења Думи, овлашћеним политичким партијама и дао изборна права. Револуционарни жар је за сада умирен, али је постала очигледна крхкост руског режима.
Крај руско-јапанског рата: мир у Портсмуту
Обе стране су биле свесне да ће рат имати разорне дугорочне последице. За Русију су непрекидни порази на копну и на мору, социјални немири, економска слабост и слаб морал и подршка били главни разлози за тражење мира. За Јапан, дуги рат би их спречио да се усредсреде на друге стратешке преокупације, као што су успостављање сталне окупационе снаге у Кореји и експанзија на Пацифик. Већ у јулу 1904. Јапанско царство је почело да тражи посреднике за почетак мировних преговора.
Председник Сједињених Држава Теодор Рузвелт преузео је на себе да помогне зараћеним странама да постигну мировни споразум. Америчке дипломате су успеле да успоставе контакт са Јапаном у марту 1905, а затим са Русијом у јуну. Мировни преговори требало је да почну у августу 1905. у Портсмуту у Њу Хемпширу са главним преговарачима Комуром Јатуром, јапанским министром спољних послова, и Сергејем Витеом, бившим руским министром финансија.
Русија је пристала да испуни све јапанске захтеве у вези са признавањем утицаја на Кореју, преношењем Порт Артура Јапану и евакуацијом Манџурије. Међутим, цареви делегати су одбили било какве даље територијалне уступке нити исплату ратне одштете. Уз подршку Теодора Рузвелта, Јапанско царство је одустало од захтева за репарацијом у замену за јужни део острва Сахалин. Мир је потписан 5. септембра 1905, а ратификовале су га две владе у октобру.
Руско-јапански рат имао је бројне дугорочне последице. Јапан је започео своју експанзију на континенталну Азију и потврдио свој нови статус глобалне силе. Међутим, то је био и први мањи неспоразум Јапана о геополитичким питањима са САД, које су на Јапан гледале као на потенцијалног ривала за своју доминацију над Тихим океаном. За Русију је пораз симболизовао слабост царског руског режима. Револуција 1905. се данас сматра уводом у бољшевичку револуцију 1917. која је срушила монархију и допринела успону Совјетског Савеза.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.