Мери Тјудор је једино дете рођено у браку Хенрија VIII и Катарине од Арагона које је преживело детињство. Да се родила као дечак, вероватно је да би целокупна историја Енглеске била другачија (али вероватно и мање интересантна!).
Мери су добро пазили кад је била мала, али како су године пролазиле, а није било млађе браће, Мерин отац почео је да размишља о алтернативама. На крају, Хенри је тражио поништење брака од Катарине и оженио своју другу краљицу: Ану Болен. Мери је проглашена ванбрачном ћерком и нису је више звали принцеза, већ лејди Мери. У том периоду је Ана Болен родила Елизабету. Касније, у октобру 1537. године, краљица Џејн родила је Едварда, сина који је Хенри дуго чекао.
Када је Хенри VIII почео да се разбољева, израдио је свој тестамент по коме би Едвард био његов наследник, а у случају да нема наследнике, наследила би га Мери. Елизабета је такође била укључена и она би наследила престо у случају да Мери умре без наследника. Хенри VIII умро је 28. јануара 1547. године, остављајући деветогодишњег сина на престолу. Едвард је 1552. године почео да показује знаке болести која му је на крају одузела живот. Историчари се слажу да је Едвард умро од туберкулозе.
У страху да Мери не врати земљу католичкој Цркви, моћни људи у краљевству, као што су били Џон Дадли (војвода од Нортамберленда) и Хенри Греј (војвода од Сафолка), почели су да сплеткаре. Нортамберленд оженио је свог сина Гилфорда Грејевом ћерком Џејн Греј, која је била следећа у низу да наследи престо након Мери и Елизабете. Нортамберленд је остварио своје планове и убедио Едварда да остави круну својој рођаци Џејн. Мери је схватила шта се дешава и знала је да, ако побегне, напустила би сваку наду да постане краљица и врати Енглеску католицизму, те је остала и борила се за своју круну.
Едвард је умро 6. јула 1553. године. Убрзо након тога, Нортамберленд је обавестио Џејн да јој је Едвард оставио круну и да је она сада краљица Енглеске. Нортамберленд је са своја три сина отишао у Источну Англију да зароби Мери. Мери је у то време доста путовала заједно са растућом војском својих присталица. Добила је вести из поузданог извора да је Едвард заиста мртав и објавила широм краљевства своје право на престо. Мери је затим отишла у Сафолк. Број њених присталица је растао и чак су људи у Сафолку, који је требало да је заробе, молили за опроштај.
Од свих који су сплеткарили, само неколико њих је убијено, укључујући војводу од Нортамберленда и Џона Дадлија. Џејн и Гилфорд су били криви за издају, али је Мери одбила да их убије. Војвода од Сафолка, отац Џејн Греј, био је пуштен на слободу.
Мери је накратко прошетала 1. октобра од Вестминстерске палате до Вестминстерске Опатије због свог крунисања. Око пет сати поподне завршена је церемонија и цео двор вратио се у Вестминстерску палату на банкет у Великој сали.
Парламент се састао четири дана након крунисања, и у другом заседању, Мери је предложила законе којима се дуго надала. Први закон односио се на валидност брака Хенрија VIII и Катарине од Арагона. Други закон био је о поништењу свих верских закона који су донети за време Едварда VI, и овај закон није тако лако примљен.
Следећи корак за Мери била је потрага за одговарајућим мужем. Цар Карло V (Мерин рођак), који је служио као саветник енглеској краљици, већ је правио планове да предложи свог сина принца Филипа од Шпаније као Мерин најбољи избор мужа.
У ово време, направљен је план да се Мери свргне и на престо доведу Елизабета и Едвард Кортни. Један од планова укључивао је сер Томаса Вајата Млађег и војводу од Сафолка, Хенрија Греја, чији је план био да предводе побуњеничке војске из различитих делова Енглеске. Вајатова војска стигла је до Лондона, где је побуна угашена на капијама. Он и његови саучесници су ухапшени.
Мери је схватила какву је грешку начинила у прошлости у вези са Нортамберлендовим побуњеницима и заклела се да никада више неће поновити исту грешку. Скоро 100 побуњеника је обешено, а краљица је опростила чак 400 побуњеника за њихова дела. Едвард Кортни је враћен у Тауер где је провео већи део свог живота. Елизабета је позвана да дође у Лондон на испитивање и на крају је, такође, затворена у Тауер.
Венчање Филипа и Мери одржало се 25. јула 1554. године, на дан светог Џејмса – свеца заштитника Шпаније. Након венчања проглашени су: Филип и Мери, уз божји благослов, краљ и краљица Енглеске, Француске и Напуља, Јерусалима и Ирске, браниоци вере, принцеза Шпаније и Сицилије, надвојводе Аустрије, војвода од Милана, Бургундије и Брабанта, грофови Хабзбурга, Фландерса и Тирола. У септембру те исте године, један од краљичиних доктора објавио је да је краљица трудна. Заправо, она и јесте имала мучнине и повећан стомак.
У међувремену, Мери је радила на томе да врати католицизам у Енглеску. Племству је било дозвољено да задржи поседе које су добили када је Хенри VIII распустио манастире, али је краљица охрабривала да се Цркви врати намештај и посуђе, те је показала својим примером да озбиљно мисли.
У јануару 1555. године почела су хапшења. Џон Хопер (бивши бискуп Глостера), Џон Роџерс и Џон Кардмастер ухапшени су након што су одбили да престану са својим јеретичким активностима и отпочето је суђење. Сва тројица су осуђени на спаљивање.
Ово је, уместо да смири протестанте, још више потпаљивало њихову мржњу према краљици. Свеукупно је умрло око 275 људи. Управо је због ових спаљивања краљица добила надимак ,,Крвава Мери“.
Како је Мерина трудноћа напредовала, Филип је правио планове ко ће наследити трон у случају да краљица умре на порођају. Мери је свакако желела да искључи Елизабету из наслеђивања трона, што је значило да би круна припала Мери, краљици Шкотске, која је требало да се уда за сина краља Француске, што никако није одговарало интересима Шпаније. Филип је предложио да се Елизабета уда за католика (уједно и савезника Светог Римског Царства) – Филиберта, војводу од Савоје.
Мери се повукла, очекујући рођење свог детета, као што је био обичај. Чекала је да почну трудови, али дан одређен за порођај је дошао и прошао, без рођења детета. Верује се да је Мери патила од ,,фантомске трудноће“ која се појавила због њене превелике жеље да роди дете. Могуће је да је била трудна у једном тренутку, али да је побацила.
У међувремену, суђења и спаљивања су се наставила. Хју Латимер (бивши бискуп Вустера) и Николас Ридли (бивши бискуп Лондона) осуђени су и спаљени у октобру 1555. У марту 1556. године, спаљен је и Томас Кранмер, бивши надбискуп кентерберијски.
Краљица је опет била сигурна да је трудна, сада у 42. години. Мери је саставила свој тестамент 30. марта по коме се види да је краљица заиста мислила да је трудна. Међутим, у априлу није било детета и краљица је знала да је опет погрешила. Након тога, Мери се тешко разболела. Краљица је била у бунилу, али у једном свесном тренутку се сложила са тим да круну преда својој сестри Елизабети, надајући се да ће ова одржати католичку веру у Енглеској. Мерин тестамент прочитан је 16. новембра 1558. године. Свештеник је одржао последње помазање и краљица је умрла.
Елизабета је приредила својој сестри краљевску сахрану и сахранила је у Вестминстерској Опатији, у капели коју је саградио њен деда, Хенри VII. Током Елизабетине владавине, Мерина гробница се урушила, али је Џејмс I, након Елизабетине смрти, саградио велелепну гробницу за обе сестре.
Извор: Tudor history
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.