У другој половини 19. века у Кини се одиграо религиозно и етнички мотивисан грађански рат, у којем је, сматра се, страдало између 20 и 30 милиона људи. Реч је о највећем оружаном сукобу тог столећа и најкрвавијем грађанском рату у историји човечанства, о којем, мада је у њему живот вероватно изгубило више људи него у Првом светском рату, у Европи, и шире, на Западу, ни високообразоване особе апсолутно ништа не знају.
Блажен је Стари континент и уопште Запад у свом незнању, у нарцисоидном уверењу да су се сви најдраматичнији догађаји прошлости зачели и одиграли у њему, у погрешном убеђењу да се најважнији точкићи светске историје неизоставно окрећу управо у његовом телу.
Јер док, на пример, и просечно образовани грађани са тих простора, захваљујући популарним филмовима о америчком грађанском рату одаслатим из Холивуда, умеју да наведу суштину тог сукоба у којем је погинуло мање од милион људи и именују тадашњег председника САД и војсковође Севера и Југа, осим шачице синолога, на Западу је тешко наћи икога ко је уопште чуо, било кроз медије или путем уџбеника, за колосални грађански рат који се истовремено одвијао у Кини, у којем је живот изгубило чак између 20 и 30 милиона људи.
Покушај обарања владајуће династије Ћинг и коренитог културног и духовног преображаја Кине, који је покренула домаћа хришћанска група Друштво за поштовање Бога, коштао је земљу више живота него што је однео Први светски рат – тај петнаестогодишњи конфликт, по својим невероватно мрачним последицама, представља најкрвавији грађански рат у историји људске врсте и највећи оружани сукоб 19. века уопште.
Корени побуне – изневерена очекивања
Све је почело нервним сломом једног човека скромног порекла.
Хонг Шиућан (Хонг Сјиућуан) је био сељачко дете из провинције Гуангдонг које је волело да учи и важило за паметницу. То је извесно јер постоји запис да је на окружном испиту на којем је проверавано знање деце до 13 година о конфучијанским класицима с 11 лета остварио најбољи резултат.
Цела породица је полагала наде у њега, јер су зналци који би најбоље овладали штивом као што су Конфучијеве изреке или старе збирке песама, историјских списа и анегдота које су пружале лекције о моралу, међуљудском опхођењу и вођењу државе и то доказали на провинцијском државном испиту, стицали звање учењака другог реда и службу у локалној управи.
То је значило не само личну славу и друштвено признање, већ похвале и углед за читаву породицу, као и значајне приходе који су омогућавали бекство из сиромаштва и удобан живот, па и одређене привилагије, попут права на путовање у носиљкама.
Успех на провинцијском отварао је врата и за учешће на централном, престоничком испиту, који је био карта за улазак на двор, у срце државног апарата.
Хиљаде кандидата су сваке три године путовали до Пекинга о трошку цареве благајне, а неколико стотина њих који би посебно добро савладали испит били би овенчани практично бесмртном славом – њихова имена су урезивана у стеле похрањене у палатама и конфучијанским храмовима. Јер, у Кини је учени слој мандарина, познавалаца мудрости конфучијанских мислилаца и узорних владара и племића из давнина, вековима уживао највиши друштвени статус пошто су их знање, интелект и допринос који су пружали уређењу и управљању државом одвајали од других мање образованих класа, попут земљорадника, занатлија или трговаца.
Међутим, када је достигао старост која омогућава полагање провинцијског испита, на којем се поред беспрекорног познавања класика захтевала и способност писања квалитетне расправе о проблемима административног управљања, Хонг је доживео неуспех. Након тога, почео је да ради као учитељ, да би читавих девет година касније поново покушао, али са истим, неповољним исходом. И трећи покушај, 1837. године, за њега је представљао горки промашај.
Тешко уздрман, Хонг је искусио неколико недеља несвестица и кошмарних снова. У једном од њих уздигао се у Небеса, где су га дочели с поштовањем и радошћу. Тамо му је старац у црној одори и с белом брадом предао мач с којим ће отерати зле духове. Имао је и визију у којој му се јавио сам Конфучије, који му је у поверењу признао да је својом мишљу народ Кине завео на погрешан пут.
Религијски жар
Хонг је тада осетио да је он тај који треба да Кину врати на прави пут.
Током боравка у Кантону наишао је на писану реч америчког протестантског мисионара Едварда Стивенса, који је позивао локално становништво да прихвати хришћанску веру.
Наиме, страни морнари, трговци и свештеници, смештени ван градских зидина у четврти намењеној за истовар и складиштење робе дотегљене бродовима, настојали су да преко малог броја преобраћених Кинеза из свог непосредног окружења прошире хришћанско учење у самом граду путем летака штампаних на кантонском дијалекту.
Упознавши се с хришћанском доктрином, Хонг, који је сада већ и четврти пут пао на испиту, је поверовао да је старац с белом брадом из његовог сна заправо Бог и да му је Господ, предајући му мач, поверио задатак да шири веру и очисти свет од демона.
Штавише, Хонг је себе прогласио братом Исуса Христа и, након више сусрета са западним мисионарима и изучавања Светог писма, самоуверено написао његов наставак.
Убрзо, Хонг је успео да увери своју браћу и рођаке у истинитост својих визија и да их убеди да у својим селима униште конфучијанске списе и споменике.
Дошао је и на опасну идеју да су царска породица, њен управни апарат и војска, као патрони конфучијанства, демони из његових визионарских снова, те да је његова света дужност да их потуче и оснује Небеско царство великог мира на Земљи.
Тако је Хонг, из трауме изазване континуираним неуспехом и мржње према механизму који је чинио да се осећа ситним и неспособним, покренуо револуцију усмерену на обарање власти и меритократског система заснованог на познавању конфучијанске мисли.
Она ће у наредних деценију и по однети неколико десетина милиона живота.
„Велики мир“ за велики рат
Хонг, који је етнички припадао мањинском народу Хака, најпре је стекао присталице међу својим сународницима у провинцијама Гуангдонг и Гуангши, на самом југу Кине.
Формирао је војску од око 15.000 људи и почетком педесетих година 19. века кренуо у заузимање већих насеља. Његови људи најпре су овладали градовима у тим провинцијама и потом се упутили на север, према сливу реке Јангце, освојивши Чангшу, Хањанг, Вучанг и Нанкинг (Нанђинг).
Док су напредовали, њима су прилазиле десетине и стотине хиљада припадника народа Хан, који су били незадовољни превисоким порезима, небригом власти за проблеме (попут глади) које су изазивале природне несреће.
Они су били и револтирани чињеницом да су Кином владали припадници династије Ћинг, који су доживљавани као странци и чак називани „северним варварима“. Разлог је то што су цареви те династије, њихове породице, бирократе и припадници највернијих јединица које су распоредили по градовима широм Кине пореклом били Манџуријци, потомци Тунгуза и других племена са североистока азијског континента, који су говорили другачијим језиком од народа Хан.
Хонг је, између осталог, својим присталицама наложио да се оглуше о диктат династије Ћинг, која је, у складу с манџуријским обичајима, од свих мушкараца тражила да брију скоро целу главу и оставе само дугу плетеницу да расте с темена. Због тога, међу присталицама династије Ћинг, Хонгове снаге су постале познате као „космати бандити“.
Но важније од тога, Хонг је прогласио Небеско царство великог мира и на његовој територији забранио читање конфучијанских списа, те као основу духовног живота увео нову Библију коју је исписао сосптвеним пером.
Није дозвољавао ни идолопоклонство, држање робова, мучење и пушење опијума. Забранио је традиционалне кинеске обичаје, као што су споразумни бракови или спутавање раста стопала код жена, и укинуо коришћење кинеског лунарног календара, те уместо њега увео западањачки соларни. Суботу је прогласио светим, нерадним даном.
Куриозитет је да је, мада је забранио секс, чак и међу венчанима, сам држао харем од близу стотину конкубина, док је вођење светог рата за преобраћање Кине препустио најближим сарадницима, којима је додељивао звучне титуле: краљ севера, истока, запада и југа. За себе је задржао звање „небеског краља“.
Судбоносне одлуке
Сматра се да су на врхунцу моћи, у време заузимања Нанкинга, Хонгови ратни заповедници руководили огромном армијом од чак око 750.000 људи. Њу су раздвојили на два дела, од којих је један требало да напредује на запад, а други да се упути на север ка Пекингу, како би се највећи део Кине ослободио страног јарма и привео Богу.
Напорни и логистички врло захтеван марш према Пекингу, седишту династије Ћинг, међутим, није ишао глатко јер га је обележила неуспешна двомесечна опсада града Хуајћинга. После претрпљених великих жртава, побуњеничке снаге су биле присиљене да га просто заобиђу.
Поред престонице, још једно важно, снажно утврђено насеље на северу био је Тјенцин (Тјенђин), лучки град који је представљао обалску капију која је водила ка Пекингу, па су команданти побуњеничке војске, сматрајући да би Пекинг могао да буде превелик залогај уколико се најпре не створи снажно упориште у његовој близини, усмерили своје напоре на њега.
И мада су потом, уз немале жртве, успели да преотму Тјенцин од царевих поданика, а он сам побегао из престонице Пекинга, побуњеници су стали јер је зима већ била на помолу.
Поменута подела снага, избор да се не удари на Пекинг свом расположивом силом и жеља да се презими пре него што се наставе борбе, сматрају историчари, биле су судбоносне одлуке.
Оне су омогућиле снагама верним династији Ћинг да се прегрупишу, снабдеју и уведу у борбу нове јединице, те зауставе и потом потисну Хонгове јужњаке, ненавикнуте на ниске температуре какве владају на северу земље. Двор је, наиме, током зиме ојачао утврђења у Пекингу и довео нове снаге из Манџурије и Монголије.
Да је побуњеничка армија у позну јесен и рану зиму 1853. пуном снагом ударила на Пекинг, или бар извршила оружани притисак на престоницу крилом који је упутила према њој, Кина би данас врло могуће била хришћанска земља, сматрају познаваоци историје те азијске земље, јер Пекинг просто није имао довољно људства да се одупре њеном нападу.
Побуна која је изменила ток историје
Хонгову армију која је циљала Пекинг поразио је монголски војсковођа Сенге Ринчен, који је по отапању снега почетком 1855. својим ратницима дао у задатак сизифовски посао да ископају педесетак километара ровова око непријатељских положаја.
Кроз њих је потом пуштена вода из 1.800 километара дугог Великог канала, чиме је изазвана вештачка поплава у којој се значајан број побуњеника удавио. У хаосу који је потом уследио остали су посечени или заробљени и касније погубљени.
И на југу, у провинцији Хунан, владајућа династија успела је да нађе савезника у Ценгу Гуофану, бившем службенику двора који се због смрти мајке вратио у свој родни крај и тамо на позив власти формирао војску од преко 20.000 људи која је почела да пружа отпор другом крилу побуњеничке армије.
Док се главнина Хонгових снага налазила у сливу реке Јангце и око престонице, династија Ћинг је почела да ради и на слабљењу њихових почетних упоришта у провиницијама Гуангдонг и Гуангши.
Хонг тако није успео у својој намери да збаци владајућу династију Ћинг, искорени конфучијанску мисао и праксу и изгради небеско царство на Земљи обојено хришћанским веровањима, али у знатној мери прилагођено кинеском културном миљеу и култу његове сопствене личности.
Упркос томе, његова побуна је имала велике последице по судбину Кине. Мада су Хонгови револуционари након неуспелог заузимања Пекинга били присиљени на повлачење и општу дефанзиву, њихов отпор се наставио све до 1864. године.
Покушај присталица Хонгове религије да оборе владајућу структуру и фундаментално измене друштвени поредак и културу Кине кроз ширење специфичне (многи би рекли „херетичке“) форме хришћанства био је највећи оружани сукоб 19. века и најобимнији грађански рат у историји човечанства.
У њему не само што је погинуло и од болести преминуло између 20 и 30 милиона људи, већ је бар исто толико било присиљено да напусти своје домове. Поврх тога, он је охрабрио кинеске муслимане и припаднике националне мањине Мијао да се дигну на оружје.
Тај сукоб је политички, економски и војно тешко ослабио династију Ћинг, тако да она није била у стању да се супротстави интервенцији западних сила у Другом опијумском рату (1856-1860).
Британци и Французи, делом војно потпомогнути и Американцима, тада су бомбардовањем разорили мноштво кинеских насиља, укључујући ту и Кантон, Шангај и Нанкинг. Релативно малим снагама они су заузели и Тјенцин и сам Пекинг, присиливши цара на бекство, након чега су похарали његове палате.
Та срамота и понижење коју је Кина доживела под Ћинг владарима, немогућност да се оствари функционална управа над земљом (коју су демонстрирали Хонгови следбеници), услед чега је избијала глад и ширила се зависност од опијума који су у земљу уносили западњаци, неспособност да се изврши прекопотребна модернизација и економска немоћ постепено су довели до пада владајуће династије и формирања републике почетком 1912.
Но, и након тог догађаја, Кина се није опоравила од економског сиромашења и растакања државног апарата насталих услед грађанског сукоба који је покренула Хонгова религиозна група и Опијумских ратова – деценијама су се наставили дубока друштвена криза и општа пометња, карактерисана учесталим оружаним сударима разних локалних моћника, ратом између националиста и комуниста, те дугогодишњим жестоким борбама с јапанским окупаторима.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
.svg){kind=link}
You must be logged in to post a comment.