Први крсташки поход

Изгледало је као да се све заверило против уморних хришћанских ратника. Налазили су се у непознатој земљи, залихе хране и воде биле су на измаку. Војника није био довољно за извођење успешне опсаде. Лето је било на врхунцу… Арапски заповедник Јерусалима имао је све разлоге да се нада најбољем.

Почетком 1099. године ратници Првог крсташког похода били су пред последњим и најважнијим постигнућем – ослобађањем Свете земље и града Јерусалима. Близина коначног циља пробудила је старе неспоразуме између љутих супарника, грофа Рајмонда Тулуског и Боемунда од Таранта. Боемунд је зато одабрао да са својим ратницима остане у тек освојеној Антиохији, као њен неприкосновени господар. Да би се избегли будући сукоби, остале велможе понудиле су Рајмонду да их као главнокомандујући поведе пут Палестине. Уз њега су били Роберт Нормандијски, Боемундов синовац Танкред и многи други. Ипак, ка Јерусалиму нису пошли сви. Немајући поверења у Рајмонда, војвода Готфрид Бујонски и Роберт Фландријски остали су у позадини, обазриво ишчекујући вести о развоју догађаја.

Крсташки војник – фото: pinterest

Крсташка освајања и победе снажано су утицале на политичке прилике у Сирији и Палестини. Мржња и трвења између Арапа и Турака Селџука додатно су се појачали опадањем турске војне моћи. Поједини арапски обласни господари нису у крсташима видели своје, него првенствено турске непријатеље. Због тога је Рајмондово напредовање текло мирно, без озбиљнијих сукоба са домаћим становништвом. Арапи су крсташима обезбеђивали водиче и под повољним условима су их снабдевали водом и храном. Поједини арапски поглавари су се, праћени својим борцима, прикључили крсташкој војсци.

ВИТЛЕЈЕМ
Становници варошице Витлејем, тада хришћанског насеља, позвали су крсташе да их ослободи. Танкред и Балдвин су, предводећи тек неколико витезова, без оклевања пошли да обаве овај задатак. Како их је успут сустигла ноћ, ушли су по мрколом мраку у Витлејем. Становници су се испрва уплашили, мислећи да се ради о претходници арапске војске, али су, видевши крстове на одежди и штитовима, схватили да су дошли ослободиоци. У великој поворци, носећи бакље и светиње из Цркве Христовог рођења, младо и старо, мушко и женско, сви који су то могли, дочекали су запањене витезове љубећи им руке и цвећем украшавајући уморне коње. Застава са крстом поново се завијорила поврх места где се, по предању, родио Исус Христ.

Вести о успешном напредовању крсташке војске стигле су до Антиохије. Боемунд, Готфрид и Роберт Фландријски напокон су одлучили да се придруже главнини али се Боемунд убрзо вратио, уплашен да би византијске трупе лако могле да запосесдну небрањену Антиохију. Недостатак опсадне опреме присилио је крсташе да избегавају нападе на утврђена места. После краће чарке у близини Сидона војска се упутила према Тиру и Акри.

Крсташи – фото: notesfromtheninthcircle

Код Тира им се придружио Готфридов брат Балдвин, предводећи одред из далеке Едесе. Пошто су неометано прошли Арсуф и напуштену Јафу, крсташи су се код Рамале зауставили ради договора о даљем наступању. Док се мањина залагала да се крене на запад према Египту, ради коначног обрачуна са Фатимидима, већина је била опчињена близином Јерусалима, па су зато одлучили да се без задржавања крене ка светом граду.

Калуђеров савет

У свитање 10. јуна 1099. године пред усхићеним крсташима појавили су се бедеми Јерусалима. Пошто су одредили место за логор, вође похода суочиле су се с великим изазовом – како да што пре освоје ово снажно утврђење. Фатимидски заповедник Ифтикар ал Дулах преузео је све потребне мере да град издржи дугу опсаду. Јерусалим је био добро снабдевен водом и храном, док је све хришћанско становништво протерано ван зидина. Градска посада била је бројна и састављена од поузданих арапских и суданских ратника.

Зидине утврђења биле су недавно обновљене, а терен је дозвољавао повољан приступ граду само са једне стране. Изгледало је као да се све заверило против уморних хришћанских ратника. Налазили су се у непознатој земљи, залихе хране и воде биле су на измаку. Војника није био довољно за извођење успешне опсаде. Савремени извори говоре о неких 1000 до 1500 витезова и око 15.000 пешадинаца. Лето је било на врхунцу. Скромно растиње у околини града пружало је малу заштиту крсташима ненавикнутим на толику врућину. Арапски заповедник Јерусалима имао је све разлоге да се нада најбољем.

Арапска војска – Сарацени фото: pinterest

Крсташи су се распоредили дуж најприступачнијег, северног бедема и започели опсадне радове. Великодостојници су походили Маслинову гору, где их је неки стари калуђер поучио да сутра одлучно јуришају на град. Кад су му рекли да немају довољно опсадних справа за такав подухват, он их је укорио рекавши да им уз Божју помоћ никакве справе нису потребне. Крсташи су сутрадан толико силовито напали северни бедем да је градска посада у првом јуришу била готово збрисана. Недостатак лествица потребних за успињање на зидине био је пресудан, па су после тешких борби, уз обостране губитке, нападачи одбачени.

Било је јасно да без опсадних справа добро утврђени град не може да се освоји. Као одговор на молитве у напуштену Јафу упловило је пет бродова мешовите ђеновљанско-енглеске флоте, натоварених поред осталог неопходним опсадним материјалом. Фатимидска флота убрзо је блокирала луку, па су се пристигли морнари придружили крсташкој војсци. Грађе за опсадне направе ипак није било довољно. Сналажљиви Танкред потрудио се да из удаљених самаријских шума набави потребно дрво, натеравши арапске заробљенике да грађу допреме до опкољеног града.

Стреле и кључало уље

Крсташи су почели израду преко потребних лествица, изградњу машина за бацање тешких камених кугли (trébuchet) и великих опсадних кула које је требало да надвисе градске зидине. Куле зване „незван гост” (malvoisin) биле су вишеспратна дрвена утврђења на точковима, с покретним мостом на врху, преко којег су нападачи јуришали на зидине. Посао је био изузетно напоран због врућина које су постале несносне. Обични војници почели су да дезертирају, док су међу велможама поново учестале свађе и расправе. Спорно је било све, од тога ко ће да влада у ослобођеном Јерусалиму, до тога на који начин ће власт да буде уређена. Као врхунац стигла је лоша вест да су Фатимиди покренули велику војску за разбијање опсаде. Зато је Јерусалим требало напасти брзо и без оклевања.

Јуриш је почео у ноћи 13. на 14. јул 1099. године. Једном од опсадних кула заповедао је Рајмонд, а другом Готфрид. Договорено је да главни удар буде у Рајмондовом сектору, док се од осталих очекивало да му пружају подршку. Одбрана је била најјача баш тамо где су Рајмондове трупе нападале јер се ту налазио заповедник града Ифтикар ал Дулах.  На Рајмондову кулу падала је киша стрела, док је на ратнике у њој и око ње просипано кључало уље и горућа нафта. Дрвена направа није се одмах запалила захваљујући томе што је била покривена сировим животињским кожама које су крсташи непрестано поливали водом и сирћетом. Поред свег труда, Рајмондова кула била је на крају запаљена, не успевши да приђе бедемима.

Арапски војник – фото: pinterest

Наредног јутра Готфрид је с врха своје опсадне куле повео хришћанске ратнике у одлучујући јуриш. Наредио је пре тога да се ватреним стрелама запале бале памука и сена којима су се зидине штитиле од удара „овна”, тешког дрвеног балвана са гвозденим врхом којим су пробијане капије или рушени зидови утврђења. Ватра и густ дим отерали су већину бранилаца са бедема. Из опсадне куле спуштен је покретни мост и на зидинама Јерусалима су се појавили први витезови. Истовремено су постављене десетине лествица и ускоро су бедеми врвели од крсташких ратника. Док су једни хитали да отворе капије и пропусте у град главнину војске, Танкред се с одредом верних ратника спустио у тесне градске улице гонећи браниоце који су безглаво бежећи потражили спас унутар велике Ал Акса џамије. Танкред је обећао да ће им поштедети живот ако се предају, што су они без оклевања учинили.

Без милости

Увидевши да је битка изгубљена, Ифтикар ал Дулах се предао Рајмонду. Његов једини услов био је да он и његова пратња могу несметано да напусте Јерусалим. Договор је брзо постигнут, па је под окриљем мрака арапска посада напустила град препустивши га на милост и немилост освајачу. Фатимидски заповедник града и његови пратиоци били су једини преживели. Сви преостали становници Јерусалима, мушкарци, жене, деца, муслимани или Јевреји, били су у страшном покољу побијени до последњег. Милости није било ни за кога. У писму које је потом упућено у Рим писало је:

„Духовном господару, папи Римске цркве, свим бискупима и свем народу хришћанском (…) од војводе Готфрида, грофа Рајмонда и целе Божје војске (…) на улазу у Соломонов храм наши ратници јахали су у крви Сарацена, коњима до колена.”

Након више од четири и по века свети град Јерусалим поново је био у рукама хришћана. Успех је био у сваком погледу велики, али све невоље нису могле да се реше победом оружја. Требало је некако уредити поделу плена и расподелити власт међу сујетним крсташким велможама. Они су зато већ дан након битке уприличили састанак на коме је ваљало донети одлуке о свим спорним питањима. У јеку расправе неко је предложио да се изабере краљ Јерусалима. Свештеници су били оштро против постављања владара у граду у коме је Христос примио своју трнову круну. Покушај избора новог патријарха такође је пропао. Било је неопходно изабрати макар управитеља града.

Рајмонд Тулуски – фото: mediastorehouse

После дужег преговарања и свађа, наметнула су се два кандидата – Рајмонд Тулуски и Готфрид Бујонски. Готфридова предност била је, ако ништа друго, то што су се он и његови витезови први попели на бедеме Јерусалима. Било како било, Рајмонду је, као првом међу једнакима, понуђена круна. Он ју је, свестан да нема довољну подршку, одбио. Готфрид је такође одбио круну, али се прихватио вођства узевши звучну титулу заштитника Светог гроба (Advocatus Sancti Sepulchri). Разочарани Рајмонд убрзо је напустио град и отишао у Јерихон.

Зазубице од плена

Готфридов први задатак био је да се супротстави војсци која је, предвођена великим везиром Египта Ал Афдалом, дошла до Аскалона. Везир је крсташима послао захтев да сместа напусте фатимидско тле и предају му Јерусалим. Захтев је, без разматрања, одбијен.

На Готфридов позив одмах се одазвао само Роберт Фландријски, док су остале велможе оклевале, правдајући се да опасност по Јерусалим није била непосредна. Готфрид је успут сазнао да се далеко надмоћнија арапска војска већ улогорила испред зидина Аскалона, спремна за битку. Рајмонд, Роберт Нормадијски и Танкред су се због тога хитро придружили главнини крсташке војске.

На дан битке, 12. августа 1099. године, Рајмондове трупе поставиле су се на десно крило, до мора. Оба Роберта и Танкред били су у центру, док је на левом крилу борбеног поретка био Готфрид са својим ратницима.

Пад Јерусалима 1099. године – фото wikipedia

Крсташи су напали одмах и без оклевања. Збуњени и изненађени, Арапи готово да нису пружили отпор. Роберт Нормадијски упао је у противнички логор палећи и гонећи све пред собом. Танкред је немилосрдно терао успаничене непријатеље све до бедема Аскалона. Рајмонд је, са својим витезовима, натерао Арапе право у море, у коме су се многи удавили. Везир Ал Афдал успео је да се склони у град одакле је сутрадан бродом побегао у Египат. Крсташка војска муњевито је поразила непријатеља и за кратко време овладала бојним пољем.    Плен који је допао крсташима у руке био је неописиво богат. Драго камење, злато, мноштво племенитих коња, скупоцене посуде, тканине и оружје учинили су тога дана многе међу њима правим богаташима. Победничка поворка свечано је умарширала у Јерусалим уз одушевљен дочек хришћана који су се у међувремену вратили у опустошени град. Власт крсташких велможа над Светом земљом успостављена је на начин који нико није могао да оспори – силом оружја и победом над свим непријатељима који су се усудили да им се супротставе. Први крсташки поход завршен је у слави.

---

Извор:

Аутор: Никола Керавица

Краљица камена и песка

Зенобија се, према мишљењу многих, показала као храбрија од супруга. Била је најплеменитија жена Истока. Лице јој је било тамнопуто, очи црне и моћне на какве се ретко наилазило, дух јој је био божански силан, а лепота невероватна

Основно занимање становника Палмире, људи мешаног арамејског и арапског порекла, била је трговина која им је с временом донела завидно богатство. Град се налазио у оази на пола пута између Еуфрата и средоземне обале и био је прво веће насеље на које су наилазили трговачки каравани на познатом Путу свиле. Ако су долазили с Истока, пут им се ту рачвао на северозапад према Малој Азији и даље према Европи или на југ према Египту. У повратку, Палмира је била најважније место за утовар робе продаване на истоку. Било да су долазили или одлазили, трговци су тамо морали да плате различите намете неопходне за наставак путовања. Датум припајања Палмире Римском царству није тачно утврђен, али се њен процват поклапа с временом римске владавине.

Палмира – Белов храм

Средином 3. века наступила је највећа криза у римској историји. Хроничар Оросије забележио је да су народи који су до тада боравили на границама напали Царство са свих страна: „Германи су нагрнули преко Алпа, упадајући у Рецију и сву Италију западно од Равене. Алемани су похарали галске провинције, па су и они прешли у Италију. Навала Гота разрушила је Грчку, Понт и Азију, прекодунавска Дакија заувек је изгубљена. Квади и Сармати харали су панонским провинцијама. Остали Германи опљачкали су Хиспанију и освојили је. Персијанци су запосели Месопотамију и сасвим опустошили Сирију. У бројним провинцијама сада су на рушевинама великих градова преостала само бедна и безначајна станишта која још носе њихова имена и спомен на њихову несрећу.”

Завера непознатих

Криза на Истоку достигла је врхунац 260. године након катастрофалног пораза који је Шапур (241–272), владар сасанидске Персије, нанео цару Валеријану (253–259) у бици код Едесе. Овај догађај одјекнуо је широм античког света, јер никада пре тога римски владар није пао у заробљеништво. Превирања на источној граници одразила су се и на положај Палмире. Половином 3. века један човек наметнуо се као незванични владар овог трговачког града. Његово име било је Септимије Оденат (?–266/268) који се, на појединим натписима из времена после битке код Едесе, назива конзулом и господаром. Као верном савезнику, Римљани су му поверили одбрану Палмире и широких пустињских области према граници са Персијом.

Палмира на врхунцу моћи, 271. година

Палмира је, зачудо, задржала известан степен независности у војним пословима. Њеним грађанима дата је ретка повластица да сами врбују, уређују и издржавају своју војску. Могуће је да су се после повлачења из Персије под Оденатову команду ставиле и неке јединице поражене римске војске. Прву озбиљнију војну победу постигао је управо 260. године, негде између Зеугме и Самостате, када је напао Шапурове трупе које су се враћале у Персију натоварене ратним пленом. Овај окршај донео је Оденату заслужену славу ослободиоца Сирије. Пошто је заузео неколико градова који су припадали Персијанцима, он је два пута опседао саснидску престоницу Ктесифон, оба пута се вративши у Палмиру још богатији. Наредних неколико година нису га ометали ни римски савезници ни персијски непријатељи.

Белов храм – компјутерска реконструкција

Између 266. и 268. године Одената и његовог најстаријег сина и наследника Херодијана неочекивано су убили непознати завереници. Византијски хроничар Георгије Синкел забележио је да је завера угушена у крви и да је потом сва власт над Истоком прешла у руке Оденатове удовице Зенобије (око 240–?). „Оденат је био жесток ратник”, забележио је хроничар „док се његова жена Зенобија, према мишљењу многих, показала као храбрија од супруга; заиста, међу свим женама Истока била је најплеменитија. Лице јој је било тамнопуто, очи црне и моћне на какве се ретко наилазило, дух јој је био божански силан, а лепота невероватна. Зуби јој беху тако бели да су многи мислили да има бисерје уместо зуба. Глас јој је био звонак и снажан попут мушког”.

Клеопатрин потомак

   Нова владарка је преузела власт без оклевања, као регент свог и Оденатовог малолетног сина Вабалата (266/268–272). У овом подухвату била је промишљена и на најбољи начин је обавила оно што је наумила. Највероватније је у наследство примила не само Палмиру него и провинцију Сирију и делове Месопотамије, које је под својом влашћу држао Оденат непосредно пре него што је убијен. Мир на граници са Персијом и заузетост Рима унутрашњим сукобима и упадима варвара омогућили су Зенобији да своју власт наметне околним земљама.

   Краљица Палмире послала је око 270. године војсковођу Забду у поход на римску провинцију Арабију. Забдина војска се после покоравања Арабије спустила долином реке Јордан и избила на границу Египта, покореног током 271. године. Зенобија као да је посебно тежила да свој утицај прошири на ову богату римску провинцију из које су, како је тврдила, потицали њени преци. Историјски извори наводе да се разметала како потиче од рода Птолемеја. Она је својим карактером и делима заиста подсећала на последњу владарку Египта, Клеопатру VII, која јој је у много чему била узор.

   „Живела је у краљевској раскоши. Према персијским обичајима указивано јој је поштовање и гозбе је приређивала као персијски краљеви; али се на јавним скуповима појављивла попут римских царева, носећи кацигу овијену пурпурном траком, на коју је било окачено драго камење… Често је јахала коња, прича се, штавише, да је ходала заједно са својим пешадинцима три до четири миље. У лов је ишла са страшћу једног Хиспанца. Умела је добро да попије заједно са својим војним заповедницима…) На њеним гозбама служило се из златних судова украшених драгуљима, па је чак користила оне који су некад припадали Клеопатри.”

Осим грчког, арамејског и латинског, Зенобија је говорила и египатски језик, а на њеном двору боравили су неки од најобразованијих људи оног времена. Успех краљице Палмире био је обележен војним победама, поновним успостављањем прекинутих трговачких путева, политичком и верском трпељивошћу. Ипак, било је само питање времена када ће неки владар Римског царства покушати да је заустави силом оружја.

   Када је Луције Домиције Аурелијан (270–275), родом из Сирмијума, уз помоћ мачева дунавских легија дошао на власт, мало тога је упућивало да ће баш он прекинути узурпацију царске власти на Истоку. Прве две године своје владавине Аурелијан је био присиљен да одбија упаде германских племена, савладао је неколицину узурпатора и угушио побуну у самом Риму. Пошто је умирио запад, обавивши све потребне припреме, у пролеће 272. године пошао је на исток, према Палмири.

АУРЕЛИЈАН, ПЕРСОНИФИКАЦИЈА БОГА СОЛА, ПОБЕЂУЈЕ ЗЕНОБИЈУ И ПРОСЛАВЉА ORIENS AVG, „ЦАРЕВО ИЗЛАЗЕЋЕ СУНЦЕ“.

Шарада после пораза

  Зенобија је била на време обавештена о Аурелијановим намерама. Како више није било потребе за претварањем или политичком прорачунатошћу, на новцу који је 272. године у њено име кован приказана је као Септимија Зенобија Августа, римска царица. Аурелијан је у међувремену напредовао готово без отпора, јер се представљао као ослободилац, а не као освајач, па су малоазијски градови без борбе отварали капије и исказивали му поштовање. Рат са Римом постао је неизбежан и Зенобија је то добро знала.

   Антиохија, највећа и најзначајнија метропола овог дела античког света, била је први циљ Аурелијановог похода. Зенобија је распоредила војску у долини реке Оронт, нешто северније од Антиохије. Равница је изузетно погодовала начину борбе кливанара, тешко оклопљених коњаника Палмире. Име су добили по малој логорској пећници у којој су војници током похода припремали оброке, јер је оклопљеним јахачима и коњима врућина била највећи непријатељ. У борби су користили дуга копља за удар, бојне секире, топузе и мачеве а, према потреби, лук и стреле. Јуришу ове коњице нико није могао да се одупре, па ни добро уређени римски легионари.

   Аурелијан је зато своју пешадију оставио на супротној обали Оронта. Наредио је да се римски коњаници повлаче пред Палмиранима, све док ове врућина и тежина оклопа не изморе и наведу их да одустану од гоњења.

 „Ратно лукавство у потпуности је успело”, забележио је Зосим, „зато што су се коњаници чврсто држали наређења која су добили од цара. Кад су запазили да су се њихови непријатељи заморили, те да им коњи једва стоје на ногама, а камоли да се крећу, они повукоше узде својих коња.Окренули су се и јуришали на њих, газећи их док су ови падали са коња. Уследио је неуређени покољ, неки (Палмирани) падоше од мача, а неки пострадаше од својих и противничких коња.”

   Зенобија је за пораз сазнала боравећи у Антиохији. Исход битке није поколебао владарку Палмире која се претварала да је њена војска однела велику победу. Ширила је гласине да су њене војсковође заробиле Аурелијана. Као да се одигравала нека позоришна представа, изабрали су неког брадатог човека који је наликовао стасом на цара и провели га кроз град као да је Аурелијан пао у заробљеништво. Ова шарада дала је Зенобији довољно времена да се с пратњом неопажено искраде из Антиохије. Преостала војска Палмире, која је логоровала под градским бедемима, под окриљем ноћи упутила се на југ, према Емеси.

(Не)пристојна понуда римског владара

   Иако поражени, Зенобијни ратници још су били опасни противници. Палмирска коњица била је искуснија и надмоћнија од римске, посебно због и даље великог броја кливанара. Њени војни заповедници нису изгубили дух и ужурбано су обављали последње припреме за предстојећу битку у непосредној близини Емесе. Ако је веровати Зосиму, војска Палмире и њених савезника имала је 70.000 ратника, мада је овај број сигурно преувеличан. Зенобијини ратници су се, као и у претходној бици, распоредили у равници погодној за маневрисање коњице. Аурелијан је овог пута прихватио изазов распоредивши целу војску, с коњицом испред пешадије.

   На почетку окршаја заповедници римске коњице покушали су да примене исто ратно лукавство које им је недавно донело победу. Овог пута чинилац изненађења у потпуности је изостао. Већина римских коњаника настрадала је кад су њихови одреди расути ударом кливанара. Уверени да су већ остварили победу, палмирски коњаници раштркали су се прогонећи поражене противнике. Због тога су се превише приближили збијеним редовима римске пешадије, која је тада на себе преузела терет битке.

   „Уочивши да су Палмирани напустили уређени бојни поредак када је њихова коњица пошла у  гоњење, опколили су их и напали док су били раштркани и у нереду. Уследило је неописиво крвопролиће”, пише Зосим. „Палмирани су се дали у бег и у овој бежанији газили су једни друге и падали пред непријатељем. Бојно поље испунило се лешевима људи и коња, док су они који су успели да побегну уточиште потражили у граду.”

   Овог пута Зенобија није изгубила само битку и велики део своје војске, него је у Емеси остала без краљевске ризнице. Сасвим је могуће да је краљица лично учествовала у боју, па је то разлог због којег је ризница остала недостижна, с оне стране градских бедема. Не треба заборавити да је ова одлучна жена владала Палмиром и великим делом Истока „са жестином једног мушкарца”, те јој нису били страни напори које су током окршаја подносили обични војници. Једино уточиште које јој је преостало била је Палмира, па се Зенобија без оклевања упутила тамо.

Упркос томе што је током битке био рањен стрелом, упркос несносној пустињској клими и сталним нападима арапских номада, Аурелијан је своје трупе довео у близину Палмире. Иако антички извори говоре о опсади града, ње није могло бити. Палмира није имала зидине, нити било какве друге бедеме вредне помена. Аурелијан је затворио све приступне путеве и захтевао од тамошњих племена да допремају храну и воду само његовој војсци. Истовремено су почели краткотрајни преговори. Прво је уследила понуда римског владара:

   „Од Аурелијана, цара Римљана и обновитеља Истока, Зенобији и свим осталима који су везани за њу ратним савезништвом… Нудим вам (часну) предају, и обећавам да ће вам животи бити поштеђени, под условом да ћеш ти, Зенобија, заједно са својом децом, живети где год ја, поступајући у сагласности са жељама најплеменитијег Сената, одредим да је пригодно место. Твоје драгуље, твоје злато, твоје сребро, твоју свилу, твоје коње, твоје камиле, све ћеш предати римској ризници. Што се становника Палмире тиче, њихова права биће неповређена.”

Заробљавање

   На Зенобијин одговор није морало дуго да се чека:

   „Од Зенобије, краљице Истока, Аурелијану августу… Од мене захтеваш предају као да ниси упућен да је Клеопатра радије изабрала да умре као краљица него да остане у животу, какав год положај добила. На нашој страни су Сарацени, на нашој страни су такође и Јермени. Зар нису сиријски разбојници већ поразили твоју војску, Аурелијане? Када ове војске пристигну, сигурно ће нестати ова твоја охолост којом сада тражиш моју предају”.

   Њене речи биле су само празне претње. Аурелијан је што силом, што лукавстом, одвратио сваки покушај њених савезника да пошаљу помоћ опкољеној Палмири. Убрзо је то постало јасно и Зенобији, која је покушала да побегне у Персију. „Аурелијан се разбеснео сазнавши за Зенобијино бекство, али није устукнуо пред њеним смелом делом него је одмах послао коњанике да је прогоне. Они су је с успехом заробили, у часу када је покушала да преплови Еуфрат и, извадивши је из чамца, довели су је пред Аурелијана. Иако је био веома задовољан овим неочекиваним призором, још увек жељан славе, би му непријатно на помисао да победа над једном женом неће изгледати часно у очима будућих нараштаја” запазио је Зосим.

   Аурелијан је после победе организовао суђења у Емеси, погубивши многе Зенобијине сараднике и савезнике. Недуго пошто је кренуо пут Рима избила је побуна у Палмири. Није требало дуго чекати на царев одговор. Иако је почетком 273. године морао да спречи упад варвара на Дунаву, он се након тога највећом брзином упутио према побуњеном граду. Овога пута за Палмиру и њене становнике није било милости. Иако не постоје археолошки докази који потврђују античке записе о потпуном уништењу града, Палмира никад више није достигла некадашњу славу. Крајем 3. и почетком 4. века била је тек једно од бројних утврђења на граници са Персијом. Само су запуштене, а некада величанствене грађевине, сведочиле о некадашњем благостању.

Данашње поништавање историје

   Судбина пркосне Зенобије остала је тајна до данас. Према Зосиму, она је умрла или од болести или зато што је одбијала храну. Други хроничар је забележио да је Зенобија вођена у оковима кроз источне провинције и тамо приказивана становништву. У Атиохији је било изграђена посебна платформа на којој је окована краљица стајала пуна три дана. Неки су тврдили да је Зенобија доведена у Рим, где је 274. године учествовала у величанственом Аурелијановом тријумфу. Краљица Истока ступала је пред очараним Римљанима прекривена драгуљима и окована у златне ланце. Када су неки протестовали што Аурелијан у тријумфу води жену као неког војсковођу, он им је одговорио следеће:

   „Ви који ми приговарате не би престали да ме хвалите када би знали каква је то жена, колико је разумна у доношењу одлука, одлучна кад издаје наређења, строга према војницима, а опет дарежљива када то околности захтевају, ипак непопустљива када то изискује стега… Ова жена задала је такав страх Египћанима и источним народима да ни Арапи, ни Сарацени, ни Јермени нису смели да јој се супротставе.”

  Једни су били уверени да је, према римским обичајима, погубљена одмах по завршетку свечаности. Други су, опет, изричити у томе да јој је живот био поштеђен. По њима, Зенобија се удала за непознатог сенатора и њихови потомци живели су вековима касније, ако је веровати појединим римским и грчким хроничарима:

   „Прича се да је од тада живела са својом децом, као права римска госпођа, на имању које јој је даровано на Тибуру (место Тиволи, у околини Рима), које се и данас још зове Зенобија, недалеко од Хадријановог двора.”

   Каква год да је била њена судбина, име ове необичне и охоле владарке помињало се међу Римљанима с поштовањем и није било заборављено дуго после њене смрти. Данас, када је њена Палмира поново угрожена, када јој прети потпуни нестанак и уништење, подсећање на краљицу камена и песка „најплеменитију међу свим женама Истока”, један је од начина да се одупремо безумним покушајима поништавања историје.

---

(Писац текста објавио је књигу „Ратнице антике” за издавачку кућу „Еволута” из Београда)

#ПЗ Број: 3325

Аутор: Никола Керавица

Божји град

Почетком трећег века пре наше ере један од генерала и наследника Александра Македонског, Селеук I Никатор основао је у Сирији град и дао му име по свом оцу Антиоху. Град је изграђен седамдесетак километара од Егејског мора, на обалама реке  Оронт и падини планине Силпиос. Антички историчар Страбон запазио је да је Антиохија била велика готово као Александрија, док је Диодор са Сицилије забележио да је у њој живело више од 300.000 становника

Многобројни трговачки каравани доносили су из Арабије, Персије и далеке Кине скупоцену робу која је потом морем преношена и продавана у великим градовима Европе. За време Римског царства пребогати град на Оронту постао је седиште провинције Сирије и важно средиште нове вере – хришћанства. У Антиохији су први пут следбеници Исуса Христа узели име хришћани, ту је апостол Петар постао први пастир нове цркве. Дуго је Антиохија с поносом носила још једно име – Теополис (Божји град) – и била један од најважнијих градова царства, поред Рима и Александрије.

Најпознатији Антиохијац био је свакако свети Јован Златоусти. Рођен је у граду на Оронту 349. године. Брзо је напредовао на црквеној лествици стекавши славу ученог и мудрог проповедника. То је навело цара Аркадија да га,  против Јованове воље, постави на место цариградског патријарха. Оставши доследан у својој скромности и непоколебљив у својим моралним начелима, свети Јован Златоусти нападао је у проповедима раскош и бахатост богатих, уздижући вредности једноставног и умереног начина живота. Таквим својим деловањем стекао је бројне моћне непријатеље, међу којима је била и царица Еудоксија. 

Фото Википедија: Св. Јован Златоусти, преко хиљаду година стар мозаик у Аји Софији

С друге стране, подржавали су га многи, па је због лепоте онога што је проповедао добио надимак Chrysostomos, Златоусти. Ипак његови непријатељи били су јачи, те је свети Јован Златоусти прогнан далеко у Јерменију где је 407. године и умро. Данас се поштује као светац, а једно од најзначајнијих дела његове оставштине је Божја служба која се држи у свим православним храмовима и носи његово име – литургија светог Јована Златоустог.

Мање од 700 коња

У 7. веку Арапи су, уједињени новом вером, исламом, кренули у освајања. Антиохија на Оронту пала је у руке муслиманских ратника 637. године и нашла се на размеђи два царства. Као погранични град постепено је губила сјај и богатство који су је красили у претходном раздобљу. Али, њен значај на стратешки важној раскрсници путева није нестао. Војсковође цара Нићифора Фоке вратили су 969. године Антиохију у окриље византијске државе. Турци Селџуци преотели су поново град 1084. године, али само накратко. Нови противник појавио се са запада. Били су то ратници првог крсташког похода који су кренули из далеких европских земаља с намером да ослободе Јерусалим од „неверника“ и успоставе власт хришћана над Светом земљом. Уз помоћ византијског цара Алексија I крсташи су прешли у Азију, освојили турску престоницу Никеју и у великој бици код Дорилеона 1097. године до ногу поразили војску султана Килиџ Арслана I.

Следећи велики циљ крсташа била је Антиохија. Опсада града на Оронту која је трајала девет месеци и битке које су је пратиле биле су несумњиво најтежи део првог крсташког похода. Због стратешког, а и психолошког значаја, за ратнике из Европе Антиохија је била незаобилазна и морала је бити освојена по сваку цену.

Фото Викимедија – Опсада Антиохије 1097 – 1098

Беомунд Вође крсташа Рајмонд Тулуски, Готфрид Бујонски и Боемунд од Таранта били су великодостојници највишег друштвеног положаја, готово краљевске моћи. Са собом су повели бројне ратнике добро опремљене за дуг и напоран пут. Њих је пратио и лични папин изасланик, бискуп Адемар од Ле Пуја. Ударно језгро хришћанске војске чинило је неколико хиљада тешко оклопљених коњаника, витезова. 

Фото warfarehistorynetwork – Бујонски, Рајмонд Тулуски, Боемунд и Танкред предводе крсташе

Снажно утврђена Антиохија задивила је крсташе. Опасана зидинама са 360 високих кула, заштићена шанчевима, реком Оронт и мочварама, она је деловала готово неосвојиво. На планини изнад града уздизала се цитадела, утврђење које је било последње упориште становника Антиохије. Заповедник града Јаги Сијан потрудио се да дочек крсташа буде што непријатнији. Антиохију су Турци освојили захваљујући издаји и таквог исхода највише су се плашили. Због тога су сви хришћани били протерани из града, околно становништво хришћанске вере нападано је у неколико наврата, а њихова села су опљачкана.

Турска порука била је јасна, али је и одговор крсташке војске био једнако недвосмислен. Крсташи су заједно с преживелим хришћанским староседеоцима узвратили убијајући и робећи муслимане који нису успели да побегну у град. Рајмонд Тулуски се залагао да утврђени град треба освојити на јуриш, док се турски гарнизон не припреми довољно за одбрану. Међутим, већина велможа није желела да изгуби бројне ратнике у безглавом јуришу. Боемунд, чија се реч најгласније чула међу витезовима и обичним војницима, био је ватрени заговорник одлагања отвореног напада. Не желећи да било коме другом допадне заслуга за освајање Антиохије, тежио је да успостави везе с доушницима унутар града, тражећи при том најбољи начин за остварење свог тајног наума.

Како се опсада одужила, дошла је и зима и крсташи су ускоро остали без резерве хране. Зато је договорено да се Боемунд и Роберт Фландријски упуте у ширу околину града у потрази за намирницама. Са собом су повели готово половину војске, док су остали, под командом Рајмонда и бискупа Адемара, наставили с опсадом. Боемундови и Робертови крсташи наишли су на војску која је из Дамаска упућена да помогне опкољеном граду. Робертова претходница била је издвојена и турски коњаници су је изненада опколили и довели у тешку ситуацију. Боемунд је са својим витезовима стигао у правом тренутку и јуришем натерао турску војску да се у нереду повуче с бојног поља. Губици крсташа били су толики да гоњење непријатеља није долазило у обзир. Похаравши неколико села у околини, с недовољном количином хране, они су се вратили у опсадни логор. 

Копље победе

Кишовита зима била је нешто што крсташи нису очекивали. У блатњавом логору многи су ускоро почели да умиру од глади. Боемунд је зато наредио да се сви који нису борци, а то су били жене и деца, протерају из логора. Животињама није било ништа лакше него људима, па је због недостатка хране витезовима преостало мање од седамсто коња. Оскудну храну крсташи су куповали од староседелаца по нестварно високим ценама. Овако лоше стање довело је до појаве дезертера. Византијски заповедник Татикије, који је као лични изасланик цара Алексија I са нешто трупа пратио крсташе, напустио је логор вративши се у Константинопољ.

Предао је цару извештај у коме је нагласио да крсташи нису способни да заузму град. Иако је у логору оставио сву своју опрему, његов одлазак изазвао је сумњу код крсташа. Преовладало је мишљење да се Татикије одрекао царског права на Антиохију и да град треба да припадне ономе који га освоји. Тада је Боемунд први пут отворено изнео свој захтев да га признају као јединог господара Антиохије. То је био његов тајни циљ због кога је и пошао у крсташки поход. Он је био најбољи војсковођа међу велможама и најспособнији да крсташке ратнике поведе у победу.

Боемунд I Антиохијски

У међувремену пристигла је још једна турска војска, овога пута под командом Ридвана, владара оближњег града Алепа. На Боемундов предлог велики део француске коњице послат је да намами турску војску у једну уску долину између реке Оронта и оближњег језера. Јуриш Француза био је довољан да турска војска промени правац кретања и нађе се на месту које је Боемунд замислио. Он је повео у напад главнину витезова и Турци, стешњени на уском простору, нису могли да искористе своју бројчану надмоћ. Витезови су натерали непријатеља на повлачење, а убрзо потом и у паничан бег. Победа је подигла посустали морал крсташа, и опсада се морала убрзати. 

Пролеће је донело олакшање. Време је постало топлије, храна се лакше набављала, док је опкољенима у граду бивало све теже. Пристигле су вести да је Кербога, велики бег Мосула, најбољи међу турским војсковођама, прикупио и повео велику војску. Крсташима је било неопходно да освоје град пре него што опкољенима стигне помоћ. Боемунд је нашао издајника међу браниоцима који је био спреман да пусти крсташе у град. На крају су се сви, осим Рајмонда, сложили да Антиохија припадне Боемунду ако он први уђе у град. Такође су утврдили да Византија нема право на Антиохију, осим уколико се сам цар не појави под зидинама. Према договору, Боемунд је требало да поведе крсташке ратнике, наводно у сусрет Кербоги, а потом да се, под велом мрака, врате до договореног места где ће бити пуштени у град. 

У ноћи између 2. и 3. јуна 1098. године Боемунд се, на челу групе од педесетак витезова, попео на зидине Антиохије. Ускоро су све главне капије биле широм отворене и крсташи су ушли у небрањени град. Отпор гарнизона био је слаб и спорадичан. Јаги Сијан је погинуо у покушају бекства, док је његов син сачувао присебност и с једним делом трупа успео да одбрани цитаделу од напада крсташа. До краја дана у граду није остао ниједан жив муслиман, све куће су опљачкане и једино је цитадела остала незаузета. Крсташки успех био је неоспоран. Као утврђење, Антиохија је остала неоштећена и ходочасници су иза њених зидина могли да нађу сигурно уточиште. 

Фото Википедија – Масакр у Антиохији

Две велике невоље ипак су остале нерешене. Једна је била све ближа Кербогина војска, а друга је била доношење коначне одлуке коме ће припасти освојени град. Тек што се направило мало реда на улицама града, турска војска стигла је под зидине. Ово је била трећа и најопаснија војска која је запретила крсташима у току опсаде Антиохије. Кербога је био веома способан војсковођа и немилосрдан непријатељ хришћана.

У његовој војсци били су и савезнички одреди султана Ирака и Персије. Власт над градском цитаделом преузео је Кербогин одан командант, међутим одатле се није могло продрети у свм град. Зато је турски војсковођа одлучио да потпуно опколи град и глађу натера крсташе на предају. Морал крсташке војске био је најнижи од почетка похода. Изгледало је да помоћи нема ниоткуда. Последња нада полагана је у долазак византијског цара на челу војске из Цариграда. Цар Алексије I уз пут је пресрео крсташке дезертере. Да би оправдали своје бекство, они су положај хришћана приказали много горим него што је заиста био. Рекли су му да је крсташка војска поражена и да се у његовом правцу креће велика муслиманска војска. Немајући ниједан разлог да им не поверује, цар се с војском повукао у дубину византијске земље да би заштитио тек ослобођене градове и покрајине. Крсташи у Антиохији остали су сами.

Рајмонд Тулуски

Само је чудо могло спасти крсташку војску од пропасти, и оно се догодило. У данима кад је турска војска вршила највећи притисак на град и кад је изгледало да је питање часа кад ће продрети преко зидина, код Рајмонда Тулуског дошао је необичан човек. Звао се Петар Вартоломеј и био је слуга једног од ходочасника из Провансе. Тврдио је да је у последњих неколико месеци сањао снове у којима му се увек на исти начин обраћао свети Андрија говорећи му где је скривена једна од највећих светиња хришћанства – копље којим је, на крсту распет, Исус Христос рањаван.

Копље је било закопано унутар главне антиохијске цркве посвећене светом Петру. Бискуп Адемар није био убеђен у истинитост приче, али Рајмонд јесте. Хришћанска војска и њене вође били су на ивици пропасти, и сама визија спаса с неба била је довољна да им се врате храброст и одлучност. Дванаест изабраних на челу с Рајмондом почело је да копа унутар цркве где им је наговештено да се светиња налази. После целодневног безуспешног трагања, Рајмонд је разочаран напустио цркву. Потом је у јаму ускочио Петар Вартоломеј и изнео на светлост дана прастару реликвију. Копље је одмах однесено Рајмонду, а славље је завладало међу окупљеним крсташима. 

Последња хришћанска држава

Након таквог чуда хришћанска војска била је спремна на све, па и да храбро нападне бројнију турску војску. Хришћански преговарачи послати да купе време, истерани су из турског логора без образложења. Боемунд је тако добио добар изговор да крсташе поведе у напад. У рано јутро 28. јуна 1098. године крсташка војска, подељена у шест колона, изашла је испред Антиохије. Сваку колону предводио је један од велможа, а на челу војске ношено је управо нађено свето копље. Кад се крсташка војска развила у пуни поредак, Кербога је схватио да је потценио свог непријатеља. Призор крсташке борбене линије с развијореним заставама и оклопљеним витезовима у првим редовима био је задивљујући. Турски војсковођа покушао је да одложи почетак битке пославши преговараче, али крсташи су их одбили. Покушао је, затим, да нападне слабо заштићени крсташки леви бок, али је и тај напад одбијен.

То је био знак за главнину крсташке тешке коњице да крене напред. Витезови су лако поднели кишу стрела упућених на њих из већ поколебаних турских редова. Турска војска почела је да се осипа и пре судара с крсташима. Поједини емири напустили су положаје бежећи заједно са својим ратницима. Кербога је наредио да се испред крсташа запали сува трава. Ватра и дим требало је да их успоре, док је он безуспешно покушавао да уреди пољуљану борбену линију. Неочекивано, густи поредак крсташке коњице копитама је угасио пламен. Пришавши непријатељу, витезови су пошли у јуриш. Потиснута турска линија убрзо се расула и дала у бекство. Одуставши од пљачке противничког логора, крсташи су наставили гоњење наневши Турцима страшне губитке. Кербога је једва извукао живу главу, изгубивши војску и углед који је до тада имао.

Победа је била потпуна и била је Боемундова. Остало је да крсташке вође одлуче судбину саме Антиохије. Већина велможа подржала је Боемундов захтев. Једино су Рајмонд и Адемар били против овог, за њих, чина издаје. Зато су упутили позив византијском цару да дође и преузме град. Алексије I већ је одавно напустио Азију и био је сувише далеко да би могао да утиче на развој догађаја. Али, смрт једног од вођа похода имала је пресудан утицај на будуће догађаје. Убрзо после битке у граду је избила зараза тифуса. Многи су умрли, а међу њима био је и папски легат, бискуп Адемар од Ле Пуја. Његовом смрћу завршило се важно поглавље првог крсташког похода. Бискупова смрт била је разлог због кога су крсташке велможе позвале папу Урбана II да лично поведе крсташе у Свету земљу. Док су чекали његов одговор, питање господара града поново се наметнуло као најважније. Усамљени Рајмонд на крају је попустио и Боемундови снови коначно су постали стварност – постао је Боемунд од Антиохије.

Боемундов маузолеј у Каноси

После успешно окончаног првог крсташког похода, на тлу Свете земље створено је неколико нових хришћанских држава. Једна од њих била је и кнежевина Антиохија коју је основао Боемунд. Она је била прва крсташка држава која је прихватала ходочаснике из Европе који су према Јерусалиму ишли копненим путем. Граничила се с Византијом и била је окружена муслиманским државама. Због тога се, у раздобљима мира, у њој развила богата културна размена и убрзали трговачки послови који су на тренутке подсећали на славу античке Антиохије. Међутим, слабљењем осталих крсташких држава и јачањем муслиманске моћи, кнежевина Антиохија бивала је све усамљенија. Коначно је, 1268. године, град Антиохију на јуриш освојио султан Бајбар. После 170 година срушена је крсташка власт у северној Сирији и последњи траг хришћанских држава на тлу Свете земље нестао је заувек.

---

Аутор: Никола Керавица

Извор: