Феничани

Феничани су један од оних загонетних, готово изгубљених народа о којима знамо врло мало.

Када су материјални докази оскудни, тешко је створити објективну слику једног далеког живота. Данас Феничане познајемо углавном преко извештаја њихових суседа и оних народа који су долазили с њима у контакт, а то је понекад било и у непријатељству. Стога доста тога треба узети с резервом јер каже се да су их или волели или презирали.

Феничанска амфора фото: britishmuseum.org

Назив Феничани, који данас употребљавамо, дали су им Грци. Phoiniki или Φοίνικες значи љубичасти и повезује се с производњом пурпурне боје, по чему је тај народ био познат и цењен. Из историјских извора сазнајемо да су их најчешће називали према имену града из којега су долазили, а то су били Сидон, Тир, Библос или Арвад.

Илустрација: Феничански брод фото: shutterstock.com

Њихова писана историја и митологија нису, нажалост, преживеле. Нестале су у уништеним библиотекама Тира и Картагине за време македонских и римских освајања. Стога се морамо ослонити на сведочења других и изворе као што су Библија, грчки и римски аутори као и египатски и асирски списи.

РЕЛИГИЈА
У ранијем раздобљу имена феничких божанстава била су генеричка и богови нису имали одређене особине. Главно мушко и женско божанство звали су Баал (Ел) и Баалат у значењу Господар и Господарица, а добијали су идентитет када су се повезивали с појединим градом или локалним становништвом. Тако су у Тиру то били Мелкарт и Астарта, у Сидону Есхмун и Астарта. У Библосу најзначајнији је бог био Адонис, син Баала и Астарте која се претвара у дрво и рађа Адониса, бога необичне лепоте који симболше умирање и поновно рађање.

Сидонски Есхмун био је цењен као бог медицине. Његови храмови везани су за изворе и благотворне воде. Грци су га повезивали с Асклепијем.

Тирски бог Мелкарт (Милк-qарт – краљ Града) био је пример идеалног феничанског краља, сматран архетипским оснивачем града и чуваром колонијалних интереса. Имао је важну улогу у оснивању западних колонија (Картагина, Кадиз). Његове божанске особине обухватале су тако и пољопривреду и поморство, оно што је било узрок и последица путовања овога народа.

Феничански бог Бал фото: teenwitch.com

Живели су на подручју источног Средоземља, дана­шњег Либана и суседних делова Сирије и Израела. Сматра се да су се доселили с Еритрејског мора. Претпоставља се да су им корени семитски, али више од тога не знамо јер их сусрећемо као савез трговачких заједница, а не као земљу с територијалним границама.

Феничански ратник фото: jfoliveras.artstation

Златно доба њихове културе је раздобље од 1200. до 300. године пре нове ере.

С обзиром на то да су живели на уском приобалном подручју с ограниченим пољопривредним могућностима, суочени с порастом становништва окрећу се новом извору, а то је било море. Море постаје њихова „нова житница“, не само у егзистенцијалном смислу, него постаје поље на којем ће развити и све своје потенцијале као градитељи бродова, морепловци, трговци и колонизатори.

Спуштајући се на море оснивају на обали лучка пристаништа која прерастају у градове који ће постати најмоћнији градови тог доба: Тир, Сидон, Бејрут и Библос. За градњу бродова употребљавали су своје природно богатство – кедровину. Граде кратке и здепасте, изузетно издржљиве трговачке бродове и то су били први бродови у познатој историји с кобилицама, ребрима и уздигнутим палубама.

_{Овако је изгледао антички Тир који се налази на острву. Овако повољан положај на одбрамбеној страни више пута је терао нападаче на дуге опсаде. Град је брзо пао само једном – када се сам Александар Велики приближио његовим зидинама. фото: ief-usfeu.ru}

Временом стичу поморско умеће и путују изван граница своје земље. Море постаје њихова саобраћајница, трговачки пут и база развоја одређених грана индустрије. Цвета бродоградња, рибарство, производња пурпурне боје, стакла, финих тканина и прецизни рад у металу, посебно у злату и сребру.

Трговали су с Египтом и читавим средњим и западним Медитераном. Били су прави уметници у трговини. Не само да су трговали робом, него су уз то пружали и разне услуге. Пример таквог трговања споразум је између јеврејског краља Соломона и феничанског краља Хирама из Тира о градњи јерусалимског храма. Краљ Хирам дао је Соломону грађевински материјал, услуге и знања својих људи у резању и транспорту дрва те припреми конструкције храма. Заузврат, Феничани су уговором осигурали да им краљ Соломон испоручује потребне пољопривредне производе идућих 20 година: …двадесет хиљада мера пшенице и двадесет хиљада мера уља од цеђених маслина…

Илустрација: феничански трговци фото: ief-usfeu.ru

С временом почињу да граде лучка пристаништа за утовар и истовар као и складиштење робе на читавом Средоземљу. Та пристаништа поступно постају нове луке, градови и у коначници колоније феничанских трговаца. Средишње место сваког града била је увек лука, трговачко и економско срце града. Тако су развили читаву мрежу колонија ширећи се западно на Медитерану. Њихов немирни дух, предузимљивост и проницљивост водили су их стално у непознато.

Први од тих градова био је вероватно Китиум на Кипру, саграђен у IX веку пре нове ере. Касније, у VIII веку п.н.е. оснивају низ колонијалних градова, прво на ближим острвима, а касније на обалама Северне Африке и на западном Медитерану. То је био век међународне експанзије Феничана. Настају градови, од којих су данас познати Кадиз и Малага у Шпанији, Утика, Ликсос и Кирена у Северној Африци те најзначајнији од градова – Картагина која је утемељена 814. г. пре нове ере и која постаје главни град свих западних колонија, још моћнија од Тира и Сидона.

Занимљиво је да су трговали и с народима с којима нису били у добрим односима. Тако постоје предања да су развили такозвану трговину на даљину. Искрцали би своју робу на обалу и повукли се на своје бродове. Купци би тада пришли роби, прегледали је и оставили одређену количину новца или предмета за коју су сматрали да одговара купљеној роби и повукли се. Затим би се Феничани опет искрцали и прегледали понуђену количину. Ако им је одговарала, узели би је и отпловили. У супротном, оставили би све на обали и опет се вратили на бродове. И тако је та трговина могла да траје у недоглед. А ако на крају не би били задовољни, узели би своју робу и отпловили. За трговање никад није било препрека.

С обзиром на то да је Медитеран постао њихова друга домовина, развијају све специфичније вештине у градњи бродова и пловидби. Почињу да се граде бродове који су били прикладни за дугу пловидбу отвореним морима. То су дуги и уски, стабилни бродови који су били пуно бржи и стабилнији на таласима него дотадашње широке речне лађе. Колико је познато, међу првима су употребљавали сидро и једра, бродске колотуре за конопце и звездано небо за оријентацију на пучини. За дуга путовања осмислили су одржавање залиха хране у кожним врећама за суве намирнице и глиненим амфорама за течне.

ОСВАЈАЊЕ ТИРА
Средином X века пре нове ере Тир је постао главно феничанско средиште. Град се са обале проширио на оближње острво које је било утврђено високим зидинама. Пријатељски односи успостављени су с Хебрејима и Персијанцима. Феничани су опскрбљивали персијску флоту којом су Дарије и Ксеркс напали Грчку.

У свом походу на Персију, град заузима Александар Македонски 332. године пре нове ере након драматичне десетомесечне опсаде током које је саградио камени прилаз дужине 1 км. Но упркос огромним напорима и губицима, труд би био узалудан да није у бици код Иса први пут нанео озбиљан ударац Перси­јанцима и њиховој морнарици, што му јеомогућило коначно освајање и разарање Тира.

_{Илустрација: Опсада Тира од стране Александра Великог фото: amusingplanet.com}

Колико и где су путовали изван Медитерана, може само да се нагађа. Међутим, према грчком историчару Херодоту, египатски фараон Нехо II у VII веку пре нове ере унајмио је феничанску флоту са задатком да оплове афрички континент, за што им је требало пуне три године: И они су пошли из Еритрејског мора у Јужно море; а кад год је била касна јесен, они су се искрцавали у Либији где би се задесили, па би засејали земљу на оном месту где би се задржали и остајали би да причекају жетву. После жетве пловили би даље, па су после пловидбе која је трајала пуне две године, тек треће године прошли кроз Хераклове стубове и вратили се у Египат.

Херодот наводи и да су путовали уздуж атлантске обале Шпаније и Марока те да су чак стигли и до Енглеске. Остаје отворено питање колико су далеко стигли преко Атлантика, односно јесу ли допловили до једне од Америка, на што упућују неки непотврђени археолошки налази.

Писмо

Развијена трговина захтевала је такође вођење књига, склапање трговачких уговора и разну кореспонденцију тако да су управо на пољу писане речи Феничани дали велики допринос светској историји. Дотадашње писмо којим су се служили било је сликовно и није било погодно за брзе трговачке послове. Због тога састављају једноставан алфабет од 22 знака у којем је сваки знак представљао један глас, с тим да нису имали знакове за самогласнике.

Феничанско писмо фото: politikin-zabavnik.co.rs

Такав начин записивања брзо се проширио изван граница земље и до IX века пре нове ере прихваћен је у свим суседним земљама и у феничанским колонијама, као и свака друга трговачка роба. Алфабет касније преузимају Грци и прилагођавају га свом језику, као и касније Римљани, формирајући латиницу којом данас пише велики део човечанства.

Хелени су научили много корисних ствари од ових Феничана који су с Кадмом били дошли и ту се населили… Пре свега научили су од њих писмо које Хелени раније, по мом мишљењу, нису познавали. У почетку су писали исто као и Феничани, а касније се, успоредно с променама у језику, мењао и облик слова. Око њих су у то време у готово свим крајевима становали Јоњани који су научили од Феничана како се пишу слова, па су се, изменивши их мало, њима служили и назвали их с правом феничанска слова јер су их Феничани и донели у Хеладу.

Више од хиљаду година Феничани су били најјачи поморски народ старог доба, стотине њихових бродова пловило је по целом Средоземљу. А ти бродови нису носили само трговачку робу, већ су тако ширили познатим светом вештине поморства, бродоградитељства и уметности. Били су морепловци који су савладали морске путеве, покорили ветрове и гребене како би означили неозначене стазе, у времену пуно пре него што је откривен компас.

Начин живота тог народа, њихова оштроумност и жеља за новим сазнањима обележила их је као оне који су донели нови импулс свом времену.

---

Извор:

Први крсташки поход

Изгледало је као да се све заверило против уморних хришћанских ратника. Налазили су се у непознатој земљи, залихе хране и воде биле су на измаку. Војника није био довољно за извођење успешне опсаде. Лето је било на врхунцу… Арапски заповедник Јерусалима имао је све разлоге да се нада најбољем.

Почетком 1099. године ратници Првог крсташког похода били су пред последњим и најважнијим постигнућем – ослобађањем Свете земље и града Јерусалима. Близина коначног циља пробудила је старе неспоразуме између љутих супарника, грофа Рајмонда Тулуског и Боемунда од Таранта. Боемунд је зато одабрао да са својим ратницима остане у тек освојеној Антиохији, као њен неприкосновени господар. Да би се избегли будући сукоби, остале велможе понудиле су Рајмонду да их као главнокомандујући поведе пут Палестине. Уз њега су били Роберт Нормандијски, Боемундов синовац Танкред и многи други. Ипак, ка Јерусалиму нису пошли сви. Немајући поверења у Рајмонда, војвода Готфрид Бујонски и Роберт Фландријски остали су у позадини, обазриво ишчекујући вести о развоју догађаја.

Крсташки војник – фото: pinterest

Крсташка освајања и победе снажано су утицале на политичке прилике у Сирији и Палестини. Мржња и трвења између Арапа и Турака Селџука додатно су се појачали опадањем турске војне моћи. Поједини арапски обласни господари нису у крсташима видели своје, него првенствено турске непријатеље. Због тога је Рајмондово напредовање текло мирно, без озбиљнијих сукоба са домаћим становништвом. Арапи су крсташима обезбеђивали водиче и под повољним условима су их снабдевали водом и храном. Поједини арапски поглавари су се, праћени својим борцима, прикључили крсташкој војсци.

ВИТЛЕЈЕМ
Становници варошице Витлејем, тада хришћанског насеља, позвали су крсташе да их ослободи. Танкред и Балдвин су, предводећи тек неколико витезова, без оклевања пошли да обаве овај задатак. Како их је успут сустигла ноћ, ушли су по мрколом мраку у Витлејем. Становници су се испрва уплашили, мислећи да се ради о претходници арапске војске, али су, видевши крстове на одежди и штитовима, схватили да су дошли ослободиоци. У великој поворци, носећи бакље и светиње из Цркве Христовог рођења, младо и старо, мушко и женско, сви који су то могли, дочекали су запањене витезове љубећи им руке и цвећем украшавајући уморне коње. Застава са крстом поново се завијорила поврх места где се, по предању, родио Исус Христ.

Вести о успешном напредовању крсташке војске стигле су до Антиохије. Боемунд, Готфрид и Роберт Фландријски напокон су одлучили да се придруже главнини али се Боемунд убрзо вратио, уплашен да би византијске трупе лако могле да запосесдну небрањену Антиохију. Недостатак опсадне опреме присилио је крсташе да избегавају нападе на утврђена места. После краће чарке у близини Сидона војска се упутила према Тиру и Акри.

Крсташи – фото: notesfromtheninthcircle

Код Тира им се придружио Готфридов брат Балдвин, предводећи одред из далеке Едесе. Пошто су неометано прошли Арсуф и напуштену Јафу, крсташи су се код Рамале зауставили ради договора о даљем наступању. Док се мањина залагала да се крене на запад према Египту, ради коначног обрачуна са Фатимидима, већина је била опчињена близином Јерусалима, па су зато одлучили да се без задржавања крене ка светом граду.

Калуђеров савет

У свитање 10. јуна 1099. године пред усхићеним крсташима појавили су се бедеми Јерусалима. Пошто су одредили место за логор, вође похода суочиле су се с великим изазовом – како да што пре освоје ово снажно утврђење. Фатимидски заповедник Ифтикар ал Дулах преузео је све потребне мере да град издржи дугу опсаду. Јерусалим је био добро снабдевен водом и храном, док је све хришћанско становништво протерано ван зидина. Градска посада била је бројна и састављена од поузданих арапских и суданских ратника.

Зидине утврђења биле су недавно обновљене, а терен је дозвољавао повољан приступ граду само са једне стране. Изгледало је као да се све заверило против уморних хришћанских ратника. Налазили су се у непознатој земљи, залихе хране и воде биле су на измаку. Војника није био довољно за извођење успешне опсаде. Савремени извори говоре о неких 1000 до 1500 витезова и око 15.000 пешадинаца. Лето је било на врхунцу. Скромно растиње у околини града пружало је малу заштиту крсташима ненавикнутим на толику врућину. Арапски заповедник Јерусалима имао је све разлоге да се нада најбољем.

Арапска војска – Сарацени фото: pinterest

Крсташи су се распоредили дуж најприступачнијег, северног бедема и започели опсадне радове. Великодостојници су походили Маслинову гору, где их је неки стари калуђер поучио да сутра одлучно јуришају на град. Кад су му рекли да немају довољно опсадних справа за такав подухват, он их је укорио рекавши да им уз Божју помоћ никакве справе нису потребне. Крсташи су сутрадан толико силовито напали северни бедем да је градска посада у првом јуришу била готово збрисана. Недостатак лествица потребних за успињање на зидине био је пресудан, па су после тешких борби, уз обостране губитке, нападачи одбачени.

Било је јасно да без опсадних справа добро утврђени град не може да се освоји. Као одговор на молитве у напуштену Јафу упловило је пет бродова мешовите ђеновљанско-енглеске флоте, натоварених поред осталог неопходним опсадним материјалом. Фатимидска флота убрзо је блокирала луку, па су се пристигли морнари придружили крсташкој војсци. Грађе за опсадне направе ипак није било довољно. Сналажљиви Танкред потрудио се да из удаљених самаријских шума набави потребно дрво, натеравши арапске заробљенике да грађу допреме до опкољеног града.

Стреле и кључало уље

Крсташи су почели израду преко потребних лествица, изградњу машина за бацање тешких камених кугли (trébuchet) и великих опсадних кула које је требало да надвисе градске зидине. Куле зване „незван гост” (malvoisin) биле су вишеспратна дрвена утврђења на точковима, с покретним мостом на врху, преко којег су нападачи јуришали на зидине. Посао је био изузетно напоран због врућина које су постале несносне. Обични војници почели су да дезертирају, док су међу велможама поново учестале свађе и расправе. Спорно је било све, од тога ко ће да влада у ослобођеном Јерусалиму, до тога на који начин ће власт да буде уређена. Као врхунац стигла је лоша вест да су Фатимиди покренули велику војску за разбијање опсаде. Зато је Јерусалим требало напасти брзо и без оклевања.

Јуриш је почео у ноћи 13. на 14. јул 1099. године. Једном од опсадних кула заповедао је Рајмонд, а другом Готфрид. Договорено је да главни удар буде у Рајмондовом сектору, док се од осталих очекивало да му пружају подршку. Одбрана је била најјача баш тамо где су Рајмондове трупе нападале јер се ту налазио заповедник града Ифтикар ал Дулах.  На Рајмондову кулу падала је киша стрела, док је на ратнике у њој и око ње просипано кључало уље и горућа нафта. Дрвена направа није се одмах запалила захваљујући томе што је била покривена сировим животињским кожама које су крсташи непрестано поливали водом и сирћетом. Поред свег труда, Рајмондова кула била је на крају запаљена, не успевши да приђе бедемима.

Арапски војник – фото: pinterest

Наредног јутра Готфрид је с врха своје опсадне куле повео хришћанске ратнике у одлучујући јуриш. Наредио је пре тога да се ватреним стрелама запале бале памука и сена којима су се зидине штитиле од удара „овна”, тешког дрвеног балвана са гвозденим врхом којим су пробијане капије или рушени зидови утврђења. Ватра и густ дим отерали су већину бранилаца са бедема. Из опсадне куле спуштен је покретни мост и на зидинама Јерусалима су се појавили први витезови. Истовремено су постављене десетине лествица и ускоро су бедеми врвели од крсташких ратника. Док су једни хитали да отворе капије и пропусте у град главнину војске, Танкред се с одредом верних ратника спустио у тесне градске улице гонећи браниоце који су безглаво бежећи потражили спас унутар велике Ал Акса џамије. Танкред је обећао да ће им поштедети живот ако се предају, што су они без оклевања учинили.

Без милости

Увидевши да је битка изгубљена, Ифтикар ал Дулах се предао Рајмонду. Његов једини услов био је да он и његова пратња могу несметано да напусте Јерусалим. Договор је брзо постигнут, па је под окриљем мрака арапска посада напустила град препустивши га на милост и немилост освајачу. Фатимидски заповедник града и његови пратиоци били су једини преживели. Сви преостали становници Јерусалима, мушкарци, жене, деца, муслимани или Јевреји, били су у страшном покољу побијени до последњег. Милости није било ни за кога. У писму које је потом упућено у Рим писало је:

„Духовном господару, папи Римске цркве, свим бискупима и свем народу хришћанском (…) од војводе Готфрида, грофа Рајмонда и целе Божје војске (…) на улазу у Соломонов храм наши ратници јахали су у крви Сарацена, коњима до колена.”

Након више од четири и по века свети град Јерусалим поново је био у рукама хришћана. Успех је био у сваком погледу велики, али све невоље нису могле да се реше победом оружја. Требало је некако уредити поделу плена и расподелити власт међу сујетним крсташким велможама. Они су зато већ дан након битке уприличили састанак на коме је ваљало донети одлуке о свим спорним питањима. У јеку расправе неко је предложио да се изабере краљ Јерусалима. Свештеници су били оштро против постављања владара у граду у коме је Христос примио своју трнову круну. Покушај избора новог патријарха такође је пропао. Било је неопходно изабрати макар управитеља града.

Рајмонд Тулуски – фото: mediastorehouse

После дужег преговарања и свађа, наметнула су се два кандидата – Рајмонд Тулуски и Готфрид Бујонски. Готфридова предност била је, ако ништа друго, то што су се он и његови витезови први попели на бедеме Јерусалима. Било како било, Рајмонду је, као првом међу једнакима, понуђена круна. Он ју је, свестан да нема довољну подршку, одбио. Готфрид је такође одбио круну, али се прихватио вођства узевши звучну титулу заштитника Светог гроба (Advocatus Sancti Sepulchri). Разочарани Рајмонд убрзо је напустио град и отишао у Јерихон.

Зазубице од плена

Готфридов први задатак био је да се супротстави војсци која је, предвођена великим везиром Египта Ал Афдалом, дошла до Аскалона. Везир је крсташима послао захтев да сместа напусте фатимидско тле и предају му Јерусалим. Захтев је, без разматрања, одбијен.

На Готфридов позив одмах се одазвао само Роберт Фландријски, док су остале велможе оклевале, правдајући се да опасност по Јерусалим није била непосредна. Готфрид је успут сазнао да се далеко надмоћнија арапска војска већ улогорила испред зидина Аскалона, спремна за битку. Рајмонд, Роберт Нормадијски и Танкред су се због тога хитро придружили главнини крсташке војске.

На дан битке, 12. августа 1099. године, Рајмондове трупе поставиле су се на десно крило, до мора. Оба Роберта и Танкред били су у центру, док је на левом крилу борбеног поретка био Готфрид са својим ратницима.

Пад Јерусалима 1099. године – фото wikipedia

Крсташи су напали одмах и без оклевања. Збуњени и изненађени, Арапи готово да нису пружили отпор. Роберт Нормадијски упао је у противнички логор палећи и гонећи све пред собом. Танкред је немилосрдно терао успаничене непријатеље све до бедема Аскалона. Рајмонд је, са својим витезовима, натерао Арапе право у море, у коме су се многи удавили. Везир Ал Афдал успео је да се склони у град одакле је сутрадан бродом побегао у Египат. Крсташка војска муњевито је поразила непријатеља и за кратко време овладала бојним пољем.    Плен који је допао крсташима у руке био је неописиво богат. Драго камење, злато, мноштво племенитих коња, скупоцене посуде, тканине и оружје учинили су тога дана многе међу њима правим богаташима. Победничка поворка свечано је умарширала у Јерусалим уз одушевљен дочек хришћана који су се у међувремену вратили у опустошени град. Власт крсташких велможа над Светом земљом успостављена је на начин који нико није могао да оспори – силом оружја и победом над свим непријатељима који су се усудили да им се супротставе. Први крсташки поход завршен је у слави.

---

Извор:

Аутор: Никола Керавица