Туробна прича о догађањима од пре више од хиљаду година, у време процвата Самуиловог царства и његовог вишедеценијског сукоба са царством Ромеја и Грка (Византијом), а везана је и за учешће припадника нашег народа у тим збивањима које су тадашњи хроничари (посебно грчки) углавном називали Трибалима.
Наиме, у Самуиловим одредима била је видна улога наших предака, чак и у самом зачетку стварања његове државе. А то стварање је уследило одмах након смрти ромејског цара Јована I Цимискија, (који је 971.срушио Прво бугарско царство када је, између осталог, протерао руског кнеза Свјатослава), 10.јануара 976.год. На Балканском полуострву одмах је букнуо устанак за ослобођење „варвара“ од ромејског царства који су предводили браћа Давид, Мојсије, Арон и Самуило. Убрзо је (као што је то већ устаљени обичај на Балкану) пала братска крв у борби за власт из које је као коначни победник изашао Самуило, у чијој је војсци било неколико српских одреда. Он је постао владар новостворене велике државе у срцу Балкана…
Готово у исто време одвијале су се борбе за власт и у Ромејском царству. Из тамошњег грађанског рата као победник је изашао Василије II, који се одмах након освајања власти окренуо збивањима на Балканском полуострву и Самуиловој држави. Она је била стална претња већ пољуљаној позицији Ромејског царства на Балкану, због чега је нови цар предузимао акције за стабилизацију своје државе. Сукоби већих или мањих размера између ова два царства трајали су неколико деценија, од 986-1018.године, а у првом периоду ратна срећа је била на страни цара Самуила.
Поход Ромеја из 986.завршио се тешким поразом њихових трупа у бици код Трајанове капије, између Сердике (Софије) и Филипоља (Пловдива). Нови, одлучујући поход Василија II на Бугарско царство трајао је безмало петнаест година. Почетком 1004. Ромеји су, овог пута боље припремљени, успели да заузму Скопље, а 1005. и Драч, успут освајајући више од половине Самуилове државе.
Одлучујући сукоб зараћених страна догодио се десетак година касније, у четвртак 29.јула 1014.год. на Беласици, тачније код утврђења Клидион. Василијева војска напала је непријатеља из два правца, па је изненађење због таквог напада код бранилаца утврђења изазвало панику и расуло. Самуила је из општег метежа спасао син Гаврило Радомир који га је ставио на коња и одмах одвео у Прилеп.
Страховити пораз Самуилових одреда (по писању хроничара из тог времена, Кекавмена и Јована Скилице) „употпунио“ је сурови ромејски цар који је дао да се, због освете, ослепи близу 15 000 заробљених војника. Само је сваком стотом оставио једно здраво око да могу, као полуслепи, осталих 99 ослепљених одвести свом владару у Прилеп. Језиви призор који је угледао кад су му се његови ратници слепи вратили кући, после мучног путешествија, био је за Самуила превише. Умро је од ужаса, 6.октобра 1014.године. Његово царство срушено је недуго затим, већ 1018.године. Ромејски цар Василије II добио је, због својих „заслуга“, надимак Бугароубица (вулгароктонос).
Ова битка и њен језиви епилог оставили су видне трагове у колективном памћењу тамошњег живља, пре свега оног који живи на ширем простору око градова Битоља, Прилепа и Велеса. На том подручју постоје два села са именом Слепче. Кроз једно од њих протиче поток, и према до данас сачуваном предању, туда је прошао део ослепљених Самуилових војника после битке, где су умили очи и прогледали…
О страдањима српских војника у Самуиловим одредима нема података, али зар има неко страдање у историји Балкана, а да је нас мимоишло ?
Извор: Горан Горски, Аутор слике и текста
9. јула 1014. године византијски цар Василије II је у бици на Беласици нанио тежак пораз војсци цара Самуила. Битка на Беласици одиграла се између Византијског и Македонског(Бугарског) царства. Дио је византијско-бугарских ратова, а завршена је одлучном побједом Византије. Самуило је знао да ће византијска војска морати да прође кроз низ планинских прелаза, те је због тога предузео мјере да их закрчи. Изградили су јарке дуж границе и утврдили многе долине и пролазе са зидинама и кулама, посебно пролаз Кључ на ријеци Струми, кроз који је Василије морао проћи. Самуило је снажно утврдио и сјеверне падине планине Беласице, јужно и источно од свог двора у Струмици. Широка долина реке Струмице била је погодно мјесто за напад и користиле су је византијске снаге у ту сврху и током претходних година. Самуило је оставио јаке снаге како би обезбиједио пролаз. Поред тога, изабрао је Струмицу за одбрамбену базу јер се тај простор налазио на путу до Солуна који је водио преко Охрида. Самуилова одлука да се суочи са Василијем и главнином његове војске није била подстакнута само сталним поразима и инвазијама које су девастирале његову државу, већ и забринутошћу због губитка ауторитета међу племством, које је било веома ослабљено услед византијских кампања. Да би се суочио са Грцима, Самуило је окупио велику војску (по неким тврдњама, чак 45.000 људи). Василије се такође добро припремио окупљајући велику војску на чије чело је поставио најискусније команданте. Први покушај Василија да пробије блокаду пролаза завршен је неуспјешно. Његова војска заустављена је у пролазу долином. Упркос тешкоћама, Василије није одустао од напада. Наредио је свом генералу, Нићифору Ксифији, да маневрише са трупама око високе планине Беласице и окружи их, док је сам настављао да напада зид и тако им одвлачи пажњу. Ксифија је послао своје трупе стрмом стазом која их је одвела у позадину непријатеља, напао стражаре, разбио их и присилио на предају. Самуилови војници су напустили одбрану пролаза како би се суочили са Ксифијиним снагама. То је омогућило Василијев пробој фронта и уништење дрвеног зида. У бици је убијено на хиљаде Самуилових војника. Остатак је очајнички покушао побјећи на запад. Самуило и његов син Гаврило Радомир одмах су кренули на исток из свог штаба у тврђави Струмици, како би помогли својој војсци, али су у очајничким борбама у близини села Мокријево (данашња Македонија), били преплављени непријатељским снагама које су брзо напредовале. Сам Самуило једва је побегао, и то само захваљујући храбрости свога сина Гаврила Радомира који је посадио оца на свог коња и послао га у Прилеп. Из Прилепа, Самуило се вратио у Преспу, док је Гаврило Радомир кренуо према Струмици како би наставио борбу. Василије је потпуно уништио Самуилову војску и заробио 15.000 војника. Василије је подијелио заробљенике у групе од по 100 људи. У свакој је потпуно ослепио 99 војника, док је оставио по једног заробљеника са једним оком, како би друге могао водити кућама. Овај чин био је освета за смрт Вотанијата, Василијевог омиљеног генерала и савјетника. Због овог чина Василије је добио је свој надимак “Бугароубица”. Самуило је умро, наводно, када је видио своју ослијепљену војску. Битка је утицала и на Србе који су такође били присиљени да прихвате врховну власт византијског цара. Границе Византијског царства поново су биле на Дунаву, први пут од VII вијека, што је омогућило Византији да контролише цијело Балканско полуострво од Дунава до Пелопонеза и од Јадранског до Црног мора.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.