Хајдук Вељко и Чучук Стана

Многи српски јунаци ушли су у легенде, један од њих је и Змај од Крајине, Хајдук Вељко Петровић, јунак Првог српског устанка.

Хајдук Вељка описују да је био прек, није пуно марио за дисциплину и ауторитет, често је улазио у сукобе са надређенима, а опет довољно храбар да одјаше међу Турке и направи хаос у њиховим редовима.

Змај од Неготина одлазио је у бој уз пратњу свирача, упадао у турске редове, а потом се враћао те настављао да пије и прославља победе. Легенда каже да је волео да пије вино Тамјанику из благородног рајачког виногорја.

Вељко Петровић рођен је око 1780. године у селу Леновцу, селу код Зајечара, у богатој породици Петра Петровића.

Његов хајдучки пут почиње када је имао свега 22 године, када је на мах убио два Турчина који су му напали сестру. Истог часа одметнуо се у хајдуке и од тада, па до своје смрти, није престајао да задаје муке Турцима.

_{Хајдук Вељко, слика Уроша Кнежевића из 1853. фото: wikimedia.org}

Због своје нарави неко време био је у свађи са Црним Ђорђем. Карађрорђе је често био забринут због турске бројности и стално је прекоревао Хајдук Вељка. Легенда каже да га је једном упитао како мисли да се супротстави Турцима на бојном пољу кад су им момци били бројчано надјачани, на шта је Хајдук Вељко одговорио: ,,Одјахаћу тамо и јебаћу им матер“.

Вук Караџић га описује попут јунака из легенди, неумерен у свему, увек жељан битке, жена и пића.

О Хајдук Вељку и његовом омиљеном коњу Кушљи, опеване су многе песме још за живота, а нарочито после погибије. Историја га памти по хајдучком, бећарском и немирном духу, а Вук Караџић његову храброст пореди са Ахиловом. Вук сведочи како је сам са Кушљом на бојном пољу вредео “више него íљада другијех”.

Коњ који је отишао у легенду заједно са јунаком који га је јахао

Његов славни коњ Кушља, за кога се наводи да је најбољи борбени коњ након Косовске битке, део је предања као и јунак који га је јахао. Кушља је био први и последњи борбени коњ кога је Вељко имао, а добио га је тако што је у једном ноћном нападу на Турке, у Тимочкој крајини, међу заробљеним Турцима био и њихов командант Осман-бег, који је јахао дивног крупног сивомрког коња, трогоца, кога је Вељко одмах узео. Коњ је име добио управо по надимку Осман-бега, који је Вељку открио да коњ поседује изузетне војне вештине.

Оно што је Кушљу издвајало од свих биле су његове борбене вештине. Умео је да мења правац у трчању, како би Вељко избегао метак, у пуном галопу знао је да се укопа у месту и да клекне како би избегао убојиту турску сабљу.

Према предању, када се једном приликом Вељко сукобио са Соко-Пашом у Црној Реци, мегдан је трајао сатима. Оно што је пресудило, нису биле ни Хајдук Вељкове ни Пашине борбене вештине, већ Кушљине. Радио је оно за шта је био обучен, мењао правац кретања, сагињао се у правим тренутцима, коњ Соко-паше није успео да парира већ искусном Кушљи и збацио је газду, који се тада нашао на земљи без оружја, Вељко је дојахао до њега и рекао да му опрашта живот, јер му је била важнија победа, но сама смрт противника. Али на изненађење војске, па и самог Вељка, коњ је пришао и задњим копитама усмртио Соко-пашу. Војске су се разишле без даље борбе.

Хајдук Вељко никад није био рањен док је јахао Кушљу, али је погинуо без њега. Сам Вељко је многе своје подвиге преписивао баш Кушљи.

Нажалост, Кушља је поделио трагичну судбину Хајдук Вељка и Чучук Стане. Након што су Турци заузели Неготин, Кушља је запао у њихове руке и продат је циганима. Осам година касније Чучук Стана видела га је изнемоглог, полуслепог и старог како вуче циганске таљиге. Препознавши је по гласу, отпоздравио је рзањем. Расплакавши се, Стана је тад дала 10 дуката циганину да га у старости чува како доликује јуначком коњу. Изнемоглог није било могућности да га поведе са собом у поход. Ипак, циганин је од дуката купио новог коња, а славног Кушљу продао другом. Његова даља судбина није позната.

„Кушља тлачи, сабља сева,

Кликће Вељко, Туре зева,

О тле чалма, о тле глава,

Ал’ под небо српска слава!

(Ђачки растанак, Бранко Радичевић)

Хајдук Вељко женио се два пута. Његова прва жена, Марија, била је сестра по мајци Станоја Главаша. Године 1809. када су Турци освојили Источну Србију све до Мораве, Марија је побегла из Јагодине за Београд, а Вељко се са својим момцима склонио у Пореч, ади на Дунаву код Ђердапа.

Утврђењем, којим је командовао Војвода Миленко Стојковић, владао је закон јатагана и кубуре. Војвода је имао харем лепотица те је често проводио време са виђенијим устаницима који су га због тога посећивали, међу којима и Вељко.

Како то обично бива, судбина је уплела своје прсте и Змај од Крајине тад сасвим случајно упознаје жену која му је парирала у свему, па и у јунаштву.

Према легенди, Чучук Стана дојахала је тог дана у утврђење на коњу, у мушкој одећи и поноситог држања.

Прека као и сам Вељко, није се либила да одбруси ни највећем јунаку. Запутила се право ка најпознатијем мегданџији и отресито рекла:

,,Зар твоји момци не знају Турке убијати него девојачке дарове красти?“

Мало је рећи да је чувени јунак био изненађен и одушевљен у исто време оваквим наступом непознате малене девојке, јер нико до тада није имао храбрости да тако разговара са њим.

Изненађеном Вељку су тад објаснили да су његови момци сакупљајући порез опљачкали и дарове које је Станин отац, Радован Пљештић са планине Дели Јован, спремио за мираз својим кћерима. Вељко је праснуо у смех, па наредио да се сви дарови врате, а онда је отишао и сам даривао Стану уз речи: “Сад сам те ја даровао, сад си моја!”

_{Хајдук Вељко и Чучук Стана, фото: sutori.com}

Змај од Неготина, човек од хиљаду жена, једном од њих и ожењен, заволео је отреситу девојку на први поглед. Стана, девојка од око 15 година, ситне, крхке грађе (отуда и надимак Чучук, на турском мала) потпуна супротност снажном карактеру који јој је био и слава и проклетство, украла је срце славном јунаку.

Чучук Стана рођена је у месту Сиколе, код Неготина. Расла је у породици без мушке деце. Можда се баш зато и одевала у мушку одећу, била разборита и храбра. Имала је две сестре, ипак доста касније је добила и брата кога је њен отац толико прижељкивао.

Била је писмена и бистра девојка, током живота научила је руски, пољски, румунски и грчки језик. Наводи се да је прва слова савладала још у свом селу, јер су у Сиколу још 1807. имали школу.

О лепоти Чучук Стане испеване су најлепши стихови, а легенда каже да је била лепа колико и храбра.

“Витка стаса к’о плаветна јела,

Бело лице к’о у горске виле,

Кошуте је росом задојиле,

Хајдук Вељка лепотом занела,

На њој шуште цариградске свиле,

Звече низе испод грла бјела,

Вране кике сплела на увојке,

Тесан јелек притегнуо дојке…”

Према легенди њихова љубавна прича започела је оног момента када ју је Вељко први пут угледао. Од тада се нису раздвајали, а Чучук Стана га је пратила свуда, па и на бојиште.

Ратујући раме уз раме са Хајдук Вељком, делећи и седло и кубуру, задобила је чак 4 ране у боју са Турцима. Била је рањена два пута у ногу, једном у раме, а турским јатаганом задобила рану на потиљку. Стана је одлично братала мачем као и кубуром, а најбоље је руковала ножем, који постаје и симбол ове храбре жене ратнице. Сваку мету погађала је са невероватном прецизношћу, а у седлу се држала као прави војник. Ушла је у историју као жена која је била довољно храбра да се коље са Турцима.

Змај од Крајине нашао је себи равну. Убрзо се помирио са Карађорђем и платио велику суму новца како би му дозволио да се ожени Чучук Станом. Дотадашњу супругу Марију обезбедио је кућом и земљом у Јагодини.

Записи о разговору Хајдук Вељка и Чучук Стане говори колико је нежности, љубави и ведрине носила њихова љубав.

“- Море, не окрећи ми леђа- рекао би Вељко, кроз осмејак.

– Занесе ме ветар- одговарала би Стана.

– Држ’ се зубима за ветар да те не окреће!“

(Радош Љушић)

Ипак, љубав није потраја дуго. Само 4 године након њиховог сусрета наступили су црни дани за Србију. Војвода Крајински, борећи се са далеко бројнијом војском Турака, повукао се до неготинске тврђаве, где су и настале чувене речи Змаја од Крајине ,, Главу дајем, Крајину не дајем!“.

Данима који су уследили успешно је одолевао надирању око 16000 турских војника чак и када је његова војска од око 3000 момака остала без муниције.

Стану је послао да отпрати жене и немоћне у Пореч, она се вратила после неколико дана, да на бедему шанца настави борбу раме уз раме са својим мужем.

Како помоћ коју је Вељко очекивао није стизала, досетио се да се скупе по Неготину све калајне ствари, да се растопе у пушчана зрна, а у топове ставе талири. Тактика је уродила плодом, а ноћу је Вељко у пратњи Чучук Стане и неколико момака продирао у редове Турака, ширећи панику и наносећи озбиљне губитке далеко бројнијој турској војсци.

Око 20. јула, након двадесетак дана одолевања турској војсци, Вељко је обилазио шанац и бодрио момке кад га је топовско ђуле погодило по сред груди. Напрасит какав је био, чак и тада успео је да изговори ,,Држ!“ и винуо се у легенду. То су биле последње речи Хајдук Вељка Петровића, Змаја од Крајине. Страдао је како доликује једном таквом јунаку, са мачем у руци. Под окриљем ноћи, браћа су Вељка сахранила код цркве у Неготину. На месту где се налазио Абрамов шанац, где је Вељко ипак изгубио главу, подигнут је споменик Змају од Крајине да заувек јаше Кушљу.

Након тога, Чучук Стана наставила је крвави пир са његовим момцима, пркосећи Турцима и светећи мужа. Вељкови ратници одолевали су нападима још неколико дана након Вељкове погибије, али су Турци напокон успели да заузму Неготин и Крајину.

Народна песма је забележила и храброст Чучук Стане: „Жена му се шест дни би с Турци в Неготин сос његови триста витези“.

Стана је смрт свог ратника тешко поднела, повукла се и напустила Србију тек када јој је то наредио Вељков брат Милутин, јер је и сама била тешко рањена.

Жена најславнијег српског јунака одјахала је преко Дунава у Грчку, тамо се касније и удала за Георгакиса Николауа Олимпиоса, код нас познат као капетан Јоргић. Наставила је бунтовнички живот и задавала главобоље Турцима дуго након Вељкове смрти.

Након смрти и другог мужа, са којим је имала троје деце, Стана се сели у Грчку где остаје до смрти. Хајдук Вељко и Чучук Стана нажалост нису имали заједничке деце. Са Маријом је имао сина Радована, а његови потомци данас живе у Дубона и презивају се Хајдуквељковићи, баш као што му је Стана говорила.

Чучук Стана, јунакиња са Дели Јована, лутала је пуних двадесет година, а срећа јој није била много наклоњена. Сахранила је сина, а чак три пута одбијана је од стране кнеза Милоша да посети Србију. Та жеља заувек јој остаје неуслишена. Умрла је сиромашно далеко од родног краја, далеко од своје највеће љубави.

Хајдучка краљица сахрањена је у Атини, а њен Змај од Крајине у Неготину. Ипак, историја памти велику љубав два јунака сазданих од истог кова, двоје љубавника чију љубав није прекинула ни челична рука Отоманског царства, па ни смрт.

---

Европа на ивици црне смрти

Куга која је харала Европом у 14. веку променила је скоро све у вези са средњовековним друштвом, и заиста, у великој мери, Црна смрт је произвела савремени свет у коме данас живимо.

КУГА ДОЛАЗИ У ФИРЕНЦУ, ИТАЛИЈА

Да би образложили утицај куге на средњовековни свет, треба обратити пажњу на један одређени тренутак у времену и једно одређено место — Фиренцу, Италија, крајем јануара 1348. Ако сте Фирентинац који је живео средином 14. века ствари су прилично добре. Ваше друштво је стабилно и економски здраво. Постоји сложена друштвена и политичка инфраструктура. Град је богат због своје широке трговачке мреже. Њиме управља мање-више репрезентативно тело лидера који озбиљно схватају да регулишу безбедност и добробит својих грађана.

Сам град је водећи покровитељ уметности, са неким од највећих уметничких умова које је свет икада познавао, а наручили су их градски оци да улепшају јавне просторе и зграде као што је цехова. Вести у Фиренци крајем јануара 1348. биле би заокупљене неким ужасним причама које су стизале са Сицилије — нека мистериозна болест је очигледно тамо изазивала пустош, али то је било далеко од свакодневног живота у срећној, просперитетној Фиренци.

А онда — неколико људи се разболело. Нема правог разлога за узбуну. Али до средине фебруара, све више и више људи се веома разболевало и умирало. Али за разлику од других болести које је овај град искусио током векова своје историје, ова епидемија није сама од себе изгорела нити се успорила – постала је још гора.

Људи су падали мртви на улицама, или умирали у својим кућама, а нико није знао да су умрли јер нико није остао жив да примети. Прелепи јавни простори који су средином јануара били места за састајање са пријатељима и разговор постали су отворене, смрдљиве масовне гробнице до марта. Практично преко ноћи, Фиренца је од градског драгуља постала костурница. И искуство Фиренце требало је да буде далеко од јединственог током година када је Црна смрт прохујала кроз средњовековни свет.

Црна смрт

Једна ствар у вези са проучавањем средњег века је да се истовремено осећате потпуно незнање. И онда, у следећем тренутку, неки лик средњовековне приче или писац хронике средњег века каже или уради нешто што је потпуно препознатљиво и познато. Подсећа нас да су људи некада и сада више слични него што се разликују, чак и ако су наше поставке и контексти радикално различити.

Али када је у питању Црна смрт, често постаје тешко уочити те везе и сличности, јер је ужас тог искуства био другачији од било чега што се икада догодило у живом сећању. Реакције људи су разумљиво долазиле из места чистог терора и очаја.

_{Слика француског уметника Жан-Пјера Мојнеа под називом „Превоз мртвих“ која приказује колица са телима која су умрла од црне куге 1300-их. фото: commons.wikimedia.org}

Размислите о овом сведочењу очевица Ђованија Бокача , писца Декамерона , који је описао како би сваког јутра у градовима Италије лешеви оних који су умрли у ноћи били стављени на улицу, а на крају и погребни одар — понекад ништа више од грубе даске – не би ишли кроз град да их покупе:

Није било реткост да се више од једног од ових погребних сандука види са два или три тела истовремено. Видело се да у многима има мужа и жене, два или три брата и сестре, оца и сина, а безброј пута дешавало се да два свештеника буду на путу да некога сахране, јер би наишли на носаче који носе још три или четири одра. 

Толико је лешева било да није било довољно освећеног тла да се у њега сахрањују, када су сви гробови били пуни, ископани су огромни ровови у црквеним портама, у које су на стотине придошлица смештани, редом по слоју. као бродски терет, сваки слој лешева је био прекривен танким слојем земље док се ров није напунио до врха.

Крај историје, крај света

Многима се чинило као да је смак света сигурно близу; заиста, један хроничар, остављајући празан простор на крају своје историје, приметио је да је то учинио у случају да неко остане у животу ко би желео да запише догађаје који су се десили. Јасно је да је остављање празног места за писање била очајничка, пркосна акција оптимизма, јер није изгледало вероватно да ће неко преживети.

Отприлике у деценијама средином 14. века у Европи је изгледало као да се ближи крај света. Ужасна куга се пробила на запад, усмртивши од трећине до половине становништва средњовековног света. Извештаји очевидаца описују тела која леже на улицама и масовне гробнице у црквеним двориштима, тако пуна и тако прљава да су људи који су морали да прођу поред њих држали крпе умочене у нешто јаког мириса — попут мешавине биља или мирисног цвећа — испред својих носева.

_{Ширење црне смрти у Европи (1346–1353) фото: wondriumdaily.com}

Болест је била мистерија, чинило се да постоји у различитим збуњујућим пермутацијама. Неки људи су развили страшно болне отечене лимфне чворове – бубоне – у препонама и пазуху. Већина ових људи је умрла, али су се неки, око 15–18 процената, опоравили. Други су развили грозницу, осип и пликове и умрли у агонији, али обично врло кратко након појаве ових симптома. Други као да су боловали од нечега у плућима, туберкулозне природе, и умрли су после понекад дуге и увек јадне болести. У неким случајевима, болест је напредовала тако брзо да је пријављено да би неки људи могли да плешу ујутру, а буду мртви до поднева.

Ако звучи страшно – па, било је. Али ево у чему је ствар. Већина научника сада верује да, колико год сви преживели докази сугеришу да је црна смрт била страшна, у стварности је вероватно била још гора. Док је укупан број умрлих био око половине становништва, на неким местима је вероватно било цело село или цела заједница.

Већина оних који су били сведоци ужаса куге или су умрли или нису имали средства да забележе своја запажања — само 10 до 15 процената становништва било је писмено у средњем веку. Већина поступака оних који су преживели кугу – доброте и окрутности које су суседи и породице показивали једни према другима – већина тих прича је изгубљена у времену и сећању.

---

Најчешћа питања о Црној смрти

П: Који су главни симптоми црне смрти?

Црна смрт је била болан начин умирања са многим симптомима, али првенствено су то били гангрена, болни отечени лимфни чворови и мучнина са дијарејом.

П: Када је био крај Црне смрти?

Масовна избијања црне смрти углавном су се завршила око 1720 .

П: Да ли Црна смрт још увек погађа људе?

Црна смрт и даље постоји , а само у САД се сваке године пријави најмање 7 случајева .

П: Може ли се црна смрт излечити?

Иако је црна смрт и даље веома опасна, може се успешно лечити антибиотицима .

---

Извор:

Зевсова статуа у Олимпији

Иако је Зевсова статуа од око 13 метара владала Олимпијским играма 800 година, некако је нестала из историје.

Када је нови Зевсов храм завршен око 463. пре нове ере, сматрао се сјајним примером дорске архитектуре. Дорске зграде нису имале основу, али су имале жљебове стубове, конусне осовине и једноставан капител, или највиши део стуба.

Спољашњост импресивног храма била је дугачка 13 и широка 6 стубова, са кровом од задивљујућег белог мермера. Детаљно украшен скулптурама које приказују сцене грчке митологије, спољашњост храма била је много другачија од његове једноставне, дорске унутрашњости.

_{Зевсова статута у Олимпији фото: ancient-origins}

Унутра је све било модерно и једноставно како не би умањило статуу која је већа од живота.

Величанствену статуу Зевса, грчког бога свих богова, створио је мајсторски вајар Фидија, који је такође био творац легендарне статуе Атене Партенос унутар Партенона. Фидија су ангажовали вође града-државе Елиде, који су му платили плен из недавно добијеног Трифилијског рата.

_{Реплика статуе Зевса из Олимпије у музеју Ермитаж, Санкт Петербург фото: pinterest}

Зевсова статуа у Олимпији била је хризелефантинска скулптура, што значи да је направљена од плоча од слоноваче и златних плоча постављених на дрвени оквир. Овај стил је уживао висок статус у старој Грчкој. Зевс, исклесан са величанственом брадом, био је приказан како седи на свом краљевском престолу. Његов огртач се састојао од златних плоча, и украшених флором и фауном.

У десној руци држао је лик Нике — крилате богиње победе. Са његове леве стране, орао који седи на скиптру. Престо је почивао на постољу од црног елеусинског мермера високог три стопе, а скулптура је надгледала прве и најраније Олимпијске игре.

_{Базен испуњен маслиновим уљем испред статуе Зевса у Олимпији фото: famouswonders}

У близини је изграђен плитак рефлектујући базен да задржи више уља како би одржавао атмосферу влажном. Одраз статуе у уљу вероватно је учинио да она делује још веће, и још више онострано.

Уништење храма и статуе

Иако је Фидија пао у политичку немилост и био је у затвору до своје смрти 430. пре нове ере, статуа је уживала дужи живот. Током 800 година, рутински се купала у маслиновом уљу како би се спречило пуцање слоноваче.

Али онда је 379., римски цар Теодосије I дошао на власт. Он је фаворизовао хришћанство и стога је одредио да се све култне, паганске праксе зауставе. Ово је укључивало Олимпијске игре и одавање почасти грчким боговима попут Зевса. Олимпија је одржала последњу античку Олимпијаду 393. године.

Отприлике у то време, 395. године нове ере, Зевсова статуа је наводно премештена у Константинопољ, где ју је земљотрес или цунами уништио негде у 6. веку нове ере. Међутим, друга теорија коју су изнели историчари тврди да је пожар уништио статуу 475. године.

_{Уништење Зевсовог храма наредио је Теодосије II 426. године фото: ancient-origins}

И храм је пропао. Када је Теодосије II преузео власт, донео је још једну уредбу против паганских храмова. Спектакуларна Зевсова кућа је оскрнављена. Затим су земљотреси погодили напуштено место 522. и 551. године нове ере, потпуно уништивши храм.

Људи су неизмерно осетили губитак овог великог дела. Од свих седам светских чуда античког света, Зевсова статуа у Олимпији била је највише поштована. Једини доказ из свог времена да је икада постојала је у описима и илустрацијама новчића.

Шта се догодило са Фидијом?

Фидијево највеће уметничко ремек дело је вероватно била статуа Зевса. Он је инспирисао многе, јер је његов таленат био без премца у то време. Неки су чак веровали да је вајар сведок величанства богова који су се открили човеку кроз његово уметничко дело.

На несрећу по Фидија, међутим, радионица коју је држао вероватно је изазвала његов пад. Као члан политичара и ужег круга генерала Перикла, Фидија је имао непријатеље који су га први оптужили да је украо и злато и слоновачу када је направио Атину Партенос.

_{Откривена Фидијина радионица у Олимпији, где се каже да је направио кризелефантинску статуу Зевса. 
Шоља пронађена овде носила је име вајара. фото: allthatsinteresting}

Фидија је касније одведен у затвор, где историчар и биограф Плутарх инсистира да је умро од болести док је чекао суђење. Међутим, датум завршетка Зевсове статуе и археолошко откриће његове радионице у Олимпији 1954. сугеришу да он није умро у затвору. Уместо тога, вероватно су га убили људи из Елиде због његових верских уверења.

Иако су Фидија и његова божанска скулптура одавно нестали, његово ремек-дело није заборављено.

---

Извор: