Како су Римљани окончали последњи Јеврејско-римски рат

Устанак Јевреја из 132. године против цара Хадријана завршио се репресијом која је масакрирала половину становништва Јудеје и довела до окончања побуна које су периодично захватале регију од доласка Римљана у њу.

Бронзана статуа Хадријана, пронађена у логору Шесте римске легије у Тел Шалему, 117–138. Израелски музеј, Јерусалим, фото: en.m.wikipedia

Рим је своју контролу над Јудејом – подручју некадашњих хасмонејских и херодијских краљевстава Израела – успоставио 63. п.н.е. Током наредних више од два века Јевреји су организовали најмање шездесет неуспелих побуна да поврате свој суверенитет и у том периоду је скоро 2.000 људи разапето на крст због непоштовања принципа које је наметнуо Рим.

Римско разапињање робова и побуњеника, слика Феодора Броникова, фото: jamestabor

Окрутност и неспретност у управљању римских прокуратора изазивали су сталне немире међу јеврејским становништвом, чему је придодата и дубока жеља за ослобођењем повезана са појавом помазаног вође – месије, потомка Давидове лозе, који ће вратити сјај древном Израелском царству.

Највећа од ових побуна избила је 66. н.е. у Јерусалиму и за кратко време се проширила по целој провинцији, све док је генерал Веспазијан и његов син Тит нису ефикасно угушили 70. године. Римска војска је тада освојила Јерусалим и срушила храм који је подигао Ирод Велики. Три године касније последња група јеврејских побуњеника је сломљена у опсади тврђаве Масаде. Где је према тврдњама Флавија Јосифа, током рата живот изгубило 1.100.000 Јевреја, а 97.000 је продато у ропство.

Римска опсада Масаде, илустрација, фото: pbmnh.org

У наредним годинама изгледало је као да је окончан дуги отпор Јевреја римској власти и да је у Палестини успостављена Pax Romana.

Пакс Романа (лат. Pax Romana, у преводу Римски мир) је назив за период историје римске државе, односно Римског царства од краја 1. века п. н. е. па до краја 2. века. Овај период је карактерисао дуготрајан изостанак већих оружаних сукоба на територији Римског царства, било да је реч о инвазијама варварских народа или не-римских држава, било да је реч о грађанским ратовима. Израз, односно концепт "Пакс Романе" је у 18. веку први употребио британски историчар Едвард Гибон у свом капиталном делу „Историја опадања и пада Римског царства“ (енгл. The History of the Decline and Fall of the Roman Empire).

Али након неколико деценија немир се поново вратио у регионе Царства где су постојале јеврејске заједнице. Тако је 115. и 116. године под Трајановом влашћу, избио низ побуна познатих као Други јеврејски или Китсов рат: прво у Кирени (данашња Либија), а затим на Кипру, у Месопотамији и Египту.

Бар Кохбин устанак – послењи од јеврејско-римских ратова

У Јудеји је сукоб избио неколико година касније и према тврдњама Касија Диона, након што је цар Хадријан током своје посете провинцији 130. године објавио како жели Јерусалим да претвори у град по узору на  Рим, укључујући и подизање храма посвећеног Јупитеру Капитолу на темељима Иродовог храма.

Реконструкција (модел) Иродовог храма, фото: telegraph.co.uk

Са римске тачке гледишта, промене у изгледу Јерусалима није била казна, већ супротно – додељивање значајних привилегија, као што су ослобађање од пореза, давање држављанства и изградња важних инфраструктура. За Јевреје је ово значило стварање нове колоније на месту где су уништени пре 62 године, али и увођење паганских култова у најсветије место јудаизма.

Две године касније, направљен је још један неопростив прекршај: декрет који је забранио сваки облик сакаћења мушких гениталија, мера коју су Јевреји тумачили као директан напад на праксу мушког обрезивања. Паралелно са овим дешавањима младић по имену Симон бар Кохба почео је да стиче све већу популарност, поготову међу рабинима – који га у једном тренутку чине вођом побуне.

Илустрација, борбе у току Бар Кохбине побуне, фото: enlacejudio

Да би се народ уверили да је Кохба послат од Бога, наглашена је сличност између његовог имена и арамејске речи кокхба, „звезда“ и повезано са Књигом бројева из Старог завета: „Од Јакова се рађа звезда, и из Израела извире штап који ће ударити моавске вође и уништити сву децу.“

Касије Дион у својим делима тврди да је Симон бар Кохба почео да окупља око себе оне „који су сматрали да је неподношљиво да туђи народ живи у њиховом граду и да у њему успоставља туђе култове“, и наредио да се побуна држи у тајности док је цар Хадријан био у посети провинције. У међувремену, Јевреји су „правили оружје које су им Римљани наручили, да би могли да га користе када се врате“.

Наоружани и са царем далеко од Јудеје, догодио се неочекивани догађај који је протумачен као божански предзнак који је наговестио почетак апокалиптичког рата: Соломонов гроб је срушен неочекивано. Стога је 3. априла 132. године или боље речено првог дана јеврејског месеца Ијара, Симон бар Кохба, започео побуну.

Устанак Бар Кохбе, илустрација аутора Питера Дениса, фото: pinterest

У њој су учествовали не само Јевреји из целе провинције, већ и људи нејеврејског порекла, вођени жељом да се ослободе римске доминације. Тактика побуњеника састојала се у избегавању отворених сукоба са Римљанима и деловању у малим групама са добро заштићених локација. У појединим областима су копали подземне тунеле са отворима на врху да би повезали стратешке базе, које су обезбедили зидовима и рововима. После неколико месеци деловања, Симон бар Кохба је успео да успостави независну јеврејску државу.

Одговор Рима био је суров

С обзиром на успех побуне и озбиљну штету нанету римским трупама, Хадријан је у Јудеју послао најхрабријег од својих заповедника, Секста Јулија Севера, као и гувернера Сирије Марцела и Арабије Непота. Од тада па надаље, стратешка и оружана супериорност римских снага претворила се у систематски масакр.

Илустрација: Римски војници у акцији гушења побуне, фото: pinterest

Касије Дион говори како Јулије Север уместо отворено да напада своје непријатеље, он их полако слаби и напада: „Заиста се мало њих спасило. Педесет главних тврђава и 985 најчувенијих градова је разорено, док је 580.000 људи убијено у препадима и борбама, с друге стране несагледив је број оних који су умрли од глади, болести или пожара.“

Крајем 135. године, пад Бетара – тврђаве близу Јерусалима – означио је крај рата. Већина његових становника умрла је од глади и жеђи након вишемесечне опсаде, а преживеле је немилосрдно убила римска војска. Нису спашена ни деца, која су према неким изворима разбијена о стене или бачена у ватру умотана у свете књиге јудаизма.

Римски напад на утврђено јеврејско село, фото: reddit

До краја рата половина становништва Јудеје је била масакрирана и Римљани дуги низ година нису дозвољавали да се мртви овде сахрањују. Јеврејске религије је цензурисана, а преживели су одведени као заробљеници и продавани у Хеброну и Гази по цени коња. Врата Јерусалима су била затворена за Јевреје и учење Мојсијево је било забрањено, осим за оне из Галилеје – који нису подржали побуну. Покрајина Јудеја је као таква нестала и њена територија је укључена у нову сиријско-палестинску провинцију.

---

Извор:

Уредио:

istorijat

The Bar Kokhba revolt marked a time of high hopes followed by violent despair. The Jews were handed expectations of a homeland and a Holy Temple, but in the end were persecuted and sold into slavery. During the revolt itself, the Jews gained enormous amounts of land, only to be pushed back and crushed in the final battle of Bethar. When Hadrian first became the Roman emperor in 118 C.E., he was sympathetic to the Jews. He allowed them to return to Jerusalem and granted permission for the rebuilding of their Holy Temple. The Jews’ expectations rose as they made organizational and financial preparations to rebuild the temple. Hadrian quickly went back on his word, however, and requested that the site of the Temple be moved from its original location. He also began deporting Jews to North Africa. The Jews prepared to rebel until Rabbi Joshua ben Hananiah calmed them. The Jews then satisfied themselves with preparing secretly in case a rebellion would later become necessary. They built hideouts in caves and did shoddy work building weapons so that the Romans would reject the weapons and return them to the Jews. The Jews organized guerilla forces and, in 123 C.E., began launching surprise attacks against the Romans. From that point on, life only got worse for the Jews. Hadrian brought an extra army legion, the “Sixth Ferrata,” into Judea to deal with the terrorism. Hadrian hated “foreign” religions and forbade the Jews to perform circumcisions. He appointed Tinneius Rufus governor of Judea. Rufus was a harsh ruler who took advantage of Jewish women. In approximately 132 C.E., Hadrian began to establish a city in Jerusalem called Aelia Capitolina, the name being a combination of his own name and that of the Roman god Jupiter Capitolinus. He started to build a temple to Jupiter in place of the Jewish Holy Temple. As long as Hadrian remained near Judea, the Jews stayed relatively quiet. When he left in 132, the Jews began their rebellion on a large scale. They seized towns and fortified them with walls and subterranean passages. Under the strong leadership of Shimon Bar-Kokhba, the Jews captured approximately 50 strongholds in Judea and 985 undefended towns and villages, including Jerusalem. Jews from other countries, and even some gentiles, volunteered to join their crusade. The Jews minted coins with slogans such as “The freedom of Israel” written in Hebrew. Hadrian dispatched General Publus Marcellus, governor of Syria, to help Rufus, but the Jews defeated both Roman leaders. The Jews then invaded the coastal region and the Romans began sea battles against them. The turning point of the war came when Hadrian sent into Judea one of his best generals from Britain, Julius Severus, along with former governor of Germania, Hadrianus Quintus Lollius Urbicus. By that time, there were 12 army legions from Egypt, Britain, Syria and other areas in Judea. Due to the large number of Jewish rebels, instead of waging open war, Severus besieged Jewish fortresses and held back food until the Jews grew weak. Only then did his attack escalate into outright war. The Romans demolished all 50 Jewish fortresses and 985 villages. The main conflicts took place in Judea, the Shephela, the mountains and the Judean desert, though fighting also spread to Northern Israel. The Romans suffered heavy casualties as well and Hadrian did not send his usual message to the Senate that “I and my army are well.” The final battle of the war took place in Bethar, Bar-Kokhba’s headquarters, which housed both the Sanhedrin (Jewish High Court) and the home of the Nasi (leader). Bethar was a vital military stronghold because of its strategic location on a mountain ridge overlooking both the Valley of Sorek and the important Jerusalem-Bet Guvrin Road. Thousands of Jewish refugees fled to Bethar during the war. In 135 C.E., Hadrian’s army besieged Bethar and on the 9th of Av, the Jewish fast day commemorating the destruction of the first and second Holy Temples, the walls of Bethar fell. After a fierce battle, every Jew in Bethar was killed. Six days passed before the Romans allowed the Jews to bury their dead. Following the battle of Bethar, there were a few small skirmishes in the Judean Desert Caves, but the war was essentially over and Judean independence was lost. The Romans plowed Jerusalem with a yoke of oxen. Jews were sold into slavery and many were transported to Egypt. Judean settlements were not rebuilt. Jerusalem was turned into a pagan city called Aelia Capitolina and the Jews were forbidden to live there. They were permitted to enter only on the 9th of Av to mourn their losses in the revolt. Hadrian changed the country’s name from Judea to Syria Palestina. In the years following the revolt, Hadrian discriminated against all Judeo-Christian sects, but the worst persecution was directed against religious Jews. He made anti-religious decrees forbidding Torah study, Sabbath observance, circumcision, Jewish courts, meeting in synagogues and other ritual practices. Many Jews assimilated and many sages and prominent men were martyred including Rabbi Akiva and the rest of the Asara Harugei Malchut (ten martyrs). This age of persecution lasted throughout the remainder of Hadrian’s reign, until 138 C.E.

---

Sources: Encyclopedia Judaica. “Bar Kokhba”. Keter Publishing House, Jerusalem.
H.H. Ben Sasson, Editor. A History of the Jewish People. Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts, 1969.
History Until 1880: Israel Pocket Library. Keter Publishing House Ltd., Jerusalem, 1973.
The Jewish Encyclopedia. “Bar Kokba and Bar Kokba War.” Funk and Wagnalls Co. London, 1902.
Kantor, Morris. The Jewish Time Line Encyclopedia. Jason Aronson Inc., New Jersey, 1989.

jewishvirtuallibrary

Bar-Kokhba : le Juif qui s’est révolté contre l’Empire romain

En 132, l’empereur Hadrien annonce son intention de convertir Jérusalem en une colonie romaine : Aelia Capitolina. La colère s’empare alors de la communauté juive, qui, sous l’impulsion de Simon Bar-Kokhba, se lance dans une insurrection désespérée contre le pouvoir romain. Depuis que la Judée est passée sous l’autorité romaine, en 63 av. J.-C., les Juifs ont entrepris pas loin d’une soixantaine de tentatives d’insurrection pour récupérer leur souveraineté, et près de 2 000 personnes ont été crucifiées pour avoir contesté l’ordre établi par Rome. La cruauté, la corruption et la maladresse des procurateurs romains provoquent un malaise constant parmi la population juive, auquel il faut ajouter un désir profond de libération allant souvent de pair avec une « espérance messianique », c’est-à-dire la croyance en l’apparition d’un libérateur « oint » (mashiah, « messie »), descendant de la lignée de David, qui rétablirait la splendeur de l’ancien royaume d’Israël. L’une des révoltes les plus importantes éclate en 66 apr. J.-C. à Jérusalem. Celle-ci s’étend très rapidement à toute la province, jusqu’à ce qu’elle soit violemment réprimée par le général Vespasien et – lorsqu’il est fait empereur – par son fils Titus. En 70, après cinq mois de siège, l’armée romaine conquiert Jérusalem et détruit le temple érigé par Hérode le Grand. Trois ans plus tard, le dernier groupe de rebelles juifs est écrasé lors d’un autre long siège sanglant, celui de la forteresse de Massada. Selon ­Flavius Josèphe, 1 100 000 Juifs sont morts pendant la guerre et 97 000 ont été vendus comme esclaves…

histoire-et-civilisations

Прва исламска држава

Смрт пророка ислама Мухамеда започела је еру брзе муслиманске експанзије под вођством Рашидунског калифата.

У време  Мухамедове  смрти, исламско царство се простирало на целом Арапском полуострву. Ова млада држава доживела је друштвену и верску кризу праћену једном од најспектакуларнијих кампања освајања у људској историји. Коначно, политички хаос ће је срушити, али ће се положај исламске цивилизације као доминантне културне, политичке и војне моћи учврстити. Данас се ова нација памти као калифат Рашидун, или „исправно вођени“ калифат.

Питање легитимитета: Успон Рашидунског калифата

Пророк није оставио јасан закон о наслеђивању  и о руковођењу муслиманске заједнице. Ипак, Куран је указао да владавину међу муслиманима треба да организује шура, што у преводу значи „саветовање“.

_{Илустрација – Пророчка џамија у Медини, отоманско доба фото: worldhistory.org}

Након Мухамедове смрти, главни град Исламске државе била је Медина, град који је примио прве муслимане Меке протеране из својих домова 622. године. Становништво града било је подељено на Ансари (што у преводу значи „помагачи “, они који доносе победу), становнике града који су прогласили верност пророку, и Мухаџири („имигранте”), муслимани који су следили пророка у његовом преласку у његов нови дом (мисли се на Мухамедов прелазак из Меке у Медину).

Како су се најистакнутији Мухаџири окупили на Мухамедовој сахрани, Енсари су се састали да одлуче ко ће га наследити на челу заједнице. Омар Ибн Ал-Кхаттаб  и  Абу Бакр А-Сидик  су одмах започели састанак, изостављајући са састанка  Али Ибн Аби-Талиба, Мухамедовог рођака, задуженог за сахрану.

_{Векторска верзија иконске калиграфије оснивача  Рашидунског калифата ,  Абу Бакра (око 573. не – 634. не), која је истакнута у  Аја Софији у Истанбулу,  Турска фото: worldhistory.org}

Не без бурне дебате, Ансари и Мухаџири су се сложили да изаберу Абу Бекра за свог вођу због његовог блиског односа са пророком. Али Алијево одсуство удоношењу такве одлуке данас неки огранци ислама сматрају покушајем да га искључе из избора. Касније ће то постати главна тачка размимоилажења између шита и сунитских муслимана. Ипак, Али се заклео на верност Абу Бакру као калифу (наследнику пророка).

Абу Бекр и отпаднички ратови

Након Мухамедове смрти, отпадништво се проширило највећим делом царства. Самопроглашени пророци, племена која су доводила у питање легитимитет Абу Бакра, и разне побуњеничке групе подигле су оружје у Централној Арабији. У Јемену, Бану Ани су одбацили ислам, прогласивши свог вођу Асвада Ал-Ансија пророком пре него што су се покорили војскама локалног муслиманског гувернера.

Али главне побуне су се десиле у Централној, Источној и Јужној Арабији. Абу Бакр је брзо успоставио стабилну регуларну војску подељену у неколико корпуса како би се суочила са овом снажном опозицијом. Главну силу је предводио  Халид Ибн Ал-Валид , који је послат да порази Малика Ибн Нувајра у Северној Арабији, док је сам калиф предводио одбрану Хиџаза. Ово је био почетак  ратова отпадништва (Ridda Wars).

Упркос томе што су били бројчано надмоћнији, побуњеницима је недостајала организација и координација и нису се могли мерити са искусним муслиманским војницима. Побуне су гушене једна за другом. До краја 632. године, главне снаге Халида Ибн Ал-Валида суочиле су се са најјачом од отпадничких армија коју је предводио Мусајлима, самопроглашени пророк у Централној Арабији. После бруталне битке која је учврстила Халидову репутацију као мудрог команданта, побуњеници су поражени.

_{Мапа са детаљима о рути снага Халида ибн Валида (585. – 642. не) током исламске инвазије на  Сасанидско царство 633. године фото: worldhistory.org}

До краја своје владавине 634. године, Абу Бакр је учврстио контролу Рашидунског калифата над целом Арабијом и послао Халида Ибн Ал-Валида и друге генерале на границе Персије и Сирије. Био је то почетак брзе војне експанзије на Византијско царство и Сасанидску Персију.

Освајање Леванта и Рашидунског калифата

Док је лежао на самрти услед болести, Абу Бакр је одредио своју десну руку, Омара Ибн Ал-Хаттаба, за свог наследника.

Омар је наредио наставак војних операција које је предузео његов претходник. Под његовом влашћу, Халид Ибн Ал-Валид је преселио своју војску у Сирију и поразио Византинце у низу битака. У лето 635. арапске снаге су заузеле Дамаск пре него што су организовале тактичко повлачење према данашњем Јордану, где је Халид нанео велики пораз Византији у  бици  код Јармука 636. Током ових кампања, важно је напоменути да Халид није био главни  командант муслиманске војске, већ њен главни тактичар и архитекта њених победа. Команду над сиријском војском добио је Абу Убајда Ибн Ал-Џарах.

_{Распоред снага током битке код Јармука фото:   Муслиманска војска (црвено) Византијска војска (плаво)}

Од тог тренутка па надаље, муслимани су заузели Дамаск, Балбек, Хомс и Хаму. До 638. Јерусалим је пао у руке арапских армија. Омар је славно посетио град након његове предаје и молио се на периферији Цркве Светог гроба, обећавајући потпуну слободу веровања свим хришћанима који живе на муслиманским територијама.

_{Илустрација битке код Јармука анонимног  каталонског илустратора (око 1310–1325) фото: wikipedia.org}

Војска калифата покушала је да се пробије даље у Анадолију, али је имала знатно мање успеха и морала је да се бори са Левантом. Управу над освојеним областима добио је Абу Убајда, који се показао као способан администратор. Левант је постао један од најпросперитетнијих региона Рашидунског калифата, познатог због брзе интеграције локалног становништва у ново Царство без дискриминације њихових вера или култура.

Абу Убајда је умро од куге 639. године, а управљање Сиријом је прешло на Језида Ибн Аби-Суфјана, члана  клана Омајада  из Меке.

Освајање Персије и изградња државе

У време појаве ислама, Персијом је владала династија Сасанида стара 400 година. Војска коју је предводио краљ Јаздегерд III марширала је да потисне арапске освајаче, да би била потпуно сломљена у епској  бици код Ал-Кадисије  636.

_{Илустрација, Битка код Ал-Кадисије 636. године фото: ciencephoto.com}

Није прошло много пре него што је Ктесифон, главни град Сасанидског царства, пао у руке Арапа, а племство је побегло на исток иза планине Загрос. 642. године, Калифат је однео још једну одлучујућу победу у  бици код Нахаванда, приморавши Јаздегерда да побегне даље на исток у Хорасан.

_{Замак Нахаванд 1840. године, у који је био једно од последњих сасанидских упоришта. фото: flickr.com}

Вративши се у Медину, Омар је убрзано изградио чврст систем администрације и управљања. Успоставио је умерено опорезивање и методе управљања, које су укључивале и гарантовале права различитих верских и етничких мањина. Након ширења у Персију, Омар је позвао многе обраћенике у Медину како би од њих научио кључне елементе администрације и управљања које је примењивано Сасанидском царству да бих потом применио у калифату.

Омар је успоставио гувернере зване  амири  и порезнике познате као  амили на освојеној територији. Њихова овлашћења су била ограничена на војна, финансијска и верска поља, са прецизним упутствима како не би угрозили или ограничили локалне културе, језике и вере. Овај потез је омогућио снажан пораст популарности ислама и новог режима, а небројени Левантинци су се преобратили и прешли у ислам, што је олакшало њихову интеграцију у Рашидунски калифат.

Освајање Египта

Године 639. Омар је наредио Амру Ибн Ал-Асу да освоји и преотме Египат из византијских руку. Калифат је био снажно заинтересован за стратешки положај провинције и њене богате резерве жита.

Уместо да крене директно на престоницу Александрију, Ибн Ал-Ас је изабрао да заузме византијске гарнизоне на Нилу. Године 640. победио је у  бици код Хелиопоља  и следеће године је заузео стратешку Вавилонску тврђаву у данашњем Каиру. Исте године у Цариграду умире цар Ираклије, што је сломило морал преосталих византијских војника.

_{Остаци Вавилонске тврђаве у Каиру дана фото: wikipedia.org}

У септембру 642. Александрија је капитулирала, а  Амр Ибн Ал-Ас  је постао први арапски гувернер Египта. Изгубио је град због локалног устанка и византијског амфибијског напада две године касније. Ова побуна ће бити кратког века, пошто Константинопољ није могао да издржи своју војну кампању без копненог моста којим би континуирано слао појачања, а Ибн Ал-Ас је исте године поново преузео цео Египат. Познато је да је уништио јужне одбрамбене зидине града и забранио све врсте одбрамбених објеката како би спречио било какве потенцијалне побуне.

Под Омаром, Рашидунски калифат је био просперитетан и стабилан. Калиф је успешно управљао широко распрострањеним проблемима тог времена као што су  глад, велика куга и експоненцијални пораст становништва. Али чак ни његова популарност међу муслиманима и немуслиманима није га заштитила од атентата.

_{Приказ : Абдул-Рахман ибн Аби Бакр сведочи разговору групе персијанаца.  Међу њима су Хурмузан и Абу Лу’лу Фируз фото:  stringfixer.com}

Крајем октобра 644. године, Омара Ибн Ал-Кхаттаба смртно је ранио роб Персијанац по имену Абу Лу’Лу Фируз. Разлози овог атентата су непознати. Неки историчари указују да је Лу’Лу био незадовољан пресудом коју је донео калиф у личном сукобу са гувернером Куфе у Ираку, док други сугеришу да је деловао да би осветио своју поробљену земљу.

Пре своје смрти, Омар је оставио шест кандидата за титулу калифа. Тако су Талха Ибн Убаид-Алах,  Абд-Рахман Ибн Авф, Сад Ибн Аби-Вакас, Зубаир Ибн Ал-Авам,  Осман Ибн Афан и Али Ибн Аби-Талиб требали између себе да изабру следећег владара.

Трећи калиф

Талха Ибн Убаид Алах је био одсутан током избора и стога га је заступао пуномоћник, који је најавио да ће подржати онога кога Абд-Рахман Ибн-Авф изабере. Потоњи се консултовао са вођама Курејшија, племеном из којег потичу пророк и сви именовани.

Курејшити су подржавали богатог и старог Османа Ибн Афана, моћну и утицајну личност међу мухаџирима и једног од првих преобраћеника на ислам. Тако су гласови Ибн Авфа и Ибн Убаид Алаха припали њему, упркос наводно снажној подршци Медине Алију.

_{Илустрација: арапски ратник (6. – 7. век) најважније оружје средњовековних арапских ратника били су лук, копље и мач фото: mozaweb.com}

Комитет се сложио да Осман буде следећи калиф, који је следио исту политику освајања као и његови претходници док је покушавао да изврши неке велике друштвене и верске реформе.

На војном нивоу, муслиманске војске су марширале у северну Африку у данашњем Тунису, где су поразиле Афрички егзархат, заузевши Триполи у данашњој Либији. Калифат је такође изградио флоту која је била кључна у освајању Кипра и Родоса и извршио је рације до Сицилије и Иберије.

На персијском фронту, Арапи су 651. године освојили Мерв, последње место боравка краља Јездегерда III, што је изазвало колапс Сасанидског царства. Муслиманске армије су  напредовале све до доње долине реке Инда.

_{Рашидунски калифат око 650. године фото: exploringhist}

Падом Сасанида и протеривањем Византинаца са Блиског истока, Рашидунски калифат је постао једина моћна сила у региону.

Коначно, на религиозном нивоу, Осман је наредио превод и записивање Курана у једну књигу, јер се до тада углавном само усменим предањем преносило Мухамедово учење.

Почетак невоља

Упркос његовој раној популарности због константног освајања и храброг потеза састављања Курана у једну књигу, Османова финансијска политика и склоност према рођацима учинили су га веома непопуларним.

Године 645. разрешио је Амра Ибн Ал-Аса с места гувернера Египта и именовао Абдалаха Ибн Саада. Овај потез наљутио је и Египћане и арапске насељенике, који су послали једну делегацију састављену од истакнутих појединаца у Медину да изразе своје разочарење. Осман је својим рођацима дао велика овлашћења, донације и привилегије. Међу њима је био и гувернер Леванта  Муавија  из клана Омајада.

_{Илустрација на којој је приказан Муавија фото: historycollection}

Овај непотизам је довео до великих немира у Египту. Године 656. делегација састављена првенствено од представника ових региона отишла је у Медину да изрази своје незадовољство Османовом владавином. Ибн Аби-Талиб је послат да преговара са овом делегацијом и постигао је споразум којим је  обећао велике реформе по њиховом повратку кући.

Док су се спремали да напусте град, делегација је пресрела писмо упућено гувернеру Египта, у којем је Османова наредба да се убију побуњеници. Бесна, египатска делегација отишла је право у калифову резиденцију, захтевајући његову оставку.

Пошто их је одбио, побуњеници су продрли у његову кућу и убили га. Убрзо након тога откривено је да је писмо лажно, али штета је већ направљена, Рашидунски калифат је био на путу да доживи слабљење и нагли пад.

Али Ибн Аби-Талиб и Османове убице 

Убиство Османа оставило је Медину у превирању. Они који су били незадовољни претходном владавином били су де факто водећа фракција града, али је и међу њиховим редовима владала подела. Куфани и Басријанци су жестоко подржавали Алија у праву наслеђивања и осуђивали поступке својих египатских “рођака“. Иза пророковог рођака стајало је и локално становништво.

Пошто је Египат враћен Амру, који је оштро осудио убиство калифа, радикални побуњеници су побегли у Ирак и успели да се склоне у Басру. Омајади, који су контролисали Левант, одбили су да признају Алијев избор док правда не буде задовољена. Коначно, удовица пророка Мухамеда  Ајша, као и истакнути другови Талха Ибн Убајд Алах и Зубејр Ибн-Авам, окупили су независну војску и кренули према Ираку.

_{Ајшино име у  исламској калиграфији фото: wikipedia}

Када је стигла, ова тајна војска је сломила отпор побуњеника и преузела контролу над Басром, док је Али журио назад како би спречио Царство да уђе у грађански рат. Када је изабрани калиф затворио град, послао је странке да преговарају са Ајшом, и неко време се чинило да се мир може одржати. Међутим, избила је мала туча између обичних војника на обе стране. Ова мала искра започела  је  Битку код Камиле (The Battle of the Camel). Након тога, Али је изашао као победник, док су Талха и Зоубаир умрли током битке. Ајша је враћена у Медину. Речено је да је битка почела због махинација преосталих Османових убица, који су покушали да избегну осуду.

_{Али и Ајша у бици код Камиле фото: exploringhist}

Како се хаос смирио у Басри, Муавија Ибн Аби-Суфјане, гувернер Леванта и вођа клана Омајада, прикупио је подршку за своју ствар у Дамаску и поново одбио Алијев избор. Почео је први муслимански грађански рат, познат као „Прва Фитна “.

Прва Фитна 

Муаввија је окупио своје снаге и кренуо на Ирак уз подршку Амра Ибн Ал-Аса. У лето 657. године, сукобили су се са Алијевом војском у  бици код Сифина на обалама реке Еуфрат. Битка је ишла у корист калифа, а да би избегао потпуну катастрофу, гувернер Сирије је подигао копије Курана на копља својих људи у знак мира.

_{Персијска минијатура , вероватно која приказује  Алија у бици код Сифина.  израђена у  Сафавидском Ирану , датирано 1516 фото: magisteria.ru}

Да би избегли даље крвопролиће, Муавија и Али су се договорили о арбитражи представника обе стране да би решили своје несугласице. Амр Ибн Ал-Ас је изабран за представника Умејада, док је умерени Абу Муса Ал-Ашари бранио калифове интересе.

У пролеће 658. арбитри су се састајали и недељама расправљали слажући се да убиство Османа мора бити кажњено и сазивајући још једну рунду преговора. У међувремену се у Куфи формирала нова група Алијевих противника:  Харџити. Сматрали су да је калиф неспособан да влада због његове попустљивости према Муавији, који је, према њима, издао јединство муслиманске заједнице.

_{Али (приказано као пламен) у бици код Нахравана против хариџита 658. године фото: akg-images}

Хариџити су војно оспорили Алијеву владавину, али су поражени у  бици код Нахравана  у лето 658. Касније те године, Амр Ибн Ал-Ас и Абу Муса Ал-Ашари су се састали други пут и договорили се о свргавању Алија. Међутим, Амр је одбацио да би се иста судбина задесила и Муавији пошто је он још увек био само гувернер, а не калиф. Преговори су прекинути, а двојица зараћених лидера су остала на својим позицијама, припремајући се за нови сукоб.

Крај Рашидунског калифата

Од 658. до 661. Али и Муавија су окупили своје трупе и припремили се за одлучујућу битку. Међутим, Хариџити су се опоравили од пораза у Нахравану и припремили се за крвави повратак.

Крајем 660. године, Хариџити су разрадили план за убиство Муавије и Амра због њихове побуне против уједињене исламске владавине и Алија као освета за пораз код Нахравана и његово оклевање да докрајчи гувернера Сирије у бици код Сифина. Јануара 661. потенцијалне убице су повукле свој потез.

Амр Ибн Ал-Ас је успео да ухапси потенцијалног убицу. Муавија је, међутим, био тешко рањен и једва је сачувао живот. Али Алијев убица је био успешан.

_{Слика Дамаска , Језидове престонице,  из раног 19. века фото: wikipedia}

Након калифове смрти, Хасан, Алијев син и Послаников унук, изабран је за владара, али је потписао мировни споразум са Муавијом неколико месеци након његовог избора. Хасан је признао гувернера Сирије као калифа под условом да не именује наследника. Када је Хасан умро 670. године, Муавија је тајно припремио свог сина Језида да га наследи и тако успостави власт династије Омајада. Ова акција је поново запалила исламски раскол и довела до данашњих главних муслиманских подела на  сунита и шиита, снажно заснованих на Алију и његовим потомцима.

Успон и пад Рашидунског калифата дубоко су обележили муслиманску историју. Последице његовог урушавања осећале су се још вековима.

---

Први крсташки поход

Изгледало је као да се све заверило против уморних хришћанских ратника. Налазили су се у непознатој земљи, залихе хране и воде биле су на измаку. Војника није био довољно за извођење успешне опсаде. Лето је било на врхунцу… Арапски заповедник Јерусалима имао је све разлоге да се нада најбољем.

Почетком 1099. године ратници Првог крсташког похода били су пред последњим и најважнијим постигнућем – ослобађањем Свете земље и града Јерусалима. Близина коначног циља пробудила је старе неспоразуме између љутих супарника, грофа Рајмонда Тулуског и Боемунда од Таранта. Боемунд је зато одабрао да са својим ратницима остане у тек освојеној Антиохији, као њен неприкосновени господар. Да би се избегли будући сукоби, остале велможе понудиле су Рајмонду да их као главнокомандујући поведе пут Палестине. Уз њега су били Роберт Нормандијски, Боемундов синовац Танкред и многи други. Ипак, ка Јерусалиму нису пошли сви. Немајући поверења у Рајмонда, војвода Готфрид Бујонски и Роберт Фландријски остали су у позадини, обазриво ишчекујући вести о развоју догађаја.

Крсташки војник – фото: pinterest

Крсташка освајања и победе снажано су утицале на политичке прилике у Сирији и Палестини. Мржња и трвења између Арапа и Турака Селџука додатно су се појачали опадањем турске војне моћи. Поједини арапски обласни господари нису у крсташима видели своје, него првенствено турске непријатеље. Због тога је Рајмондово напредовање текло мирно, без озбиљнијих сукоба са домаћим становништвом. Арапи су крсташима обезбеђивали водиче и под повољним условима су их снабдевали водом и храном. Поједини арапски поглавари су се, праћени својим борцима, прикључили крсташкој војсци.

ВИТЛЕЈЕМ
Становници варошице Витлејем, тада хришћанског насеља, позвали су крсташе да их ослободи. Танкред и Балдвин су, предводећи тек неколико витезова, без оклевања пошли да обаве овај задатак. Како их је успут сустигла ноћ, ушли су по мрколом мраку у Витлејем. Становници су се испрва уплашили, мислећи да се ради о претходници арапске војске, али су, видевши крстове на одежди и штитовима, схватили да су дошли ослободиоци. У великој поворци, носећи бакље и светиње из Цркве Христовог рођења, младо и старо, мушко и женско, сви који су то могли, дочекали су запањене витезове љубећи им руке и цвећем украшавајући уморне коње. Застава са крстом поново се завијорила поврх места где се, по предању, родио Исус Христ.

Вести о успешном напредовању крсташке војске стигле су до Антиохије. Боемунд, Готфрид и Роберт Фландријски напокон су одлучили да се придруже главнини али се Боемунд убрзо вратио, уплашен да би византијске трупе лако могле да запосесдну небрањену Антиохију. Недостатак опсадне опреме присилио је крсташе да избегавају нападе на утврђена места. После краће чарке у близини Сидона војска се упутила према Тиру и Акри.

Крсташи – фото: notesfromtheninthcircle

Код Тира им се придружио Готфридов брат Балдвин, предводећи одред из далеке Едесе. Пошто су неометано прошли Арсуф и напуштену Јафу, крсташи су се код Рамале зауставили ради договора о даљем наступању. Док се мањина залагала да се крене на запад према Египту, ради коначног обрачуна са Фатимидима, већина је била опчињена близином Јерусалима, па су зато одлучили да се без задржавања крене ка светом граду.

Калуђеров савет

У свитање 10. јуна 1099. године пред усхићеним крсташима појавили су се бедеми Јерусалима. Пошто су одредили место за логор, вође похода суочиле су се с великим изазовом – како да што пре освоје ово снажно утврђење. Фатимидски заповедник Ифтикар ал Дулах преузео је све потребне мере да град издржи дугу опсаду. Јерусалим је био добро снабдевен водом и храном, док је све хришћанско становништво протерано ван зидина. Градска посада била је бројна и састављена од поузданих арапских и суданских ратника.

Зидине утврђења биле су недавно обновљене, а терен је дозвољавао повољан приступ граду само са једне стране. Изгледало је као да се све заверило против уморних хришћанских ратника. Налазили су се у непознатој земљи, залихе хране и воде биле су на измаку. Војника није био довољно за извођење успешне опсаде. Савремени извори говоре о неких 1000 до 1500 витезова и око 15.000 пешадинаца. Лето је било на врхунцу. Скромно растиње у околини града пружало је малу заштиту крсташима ненавикнутим на толику врућину. Арапски заповедник Јерусалима имао је све разлоге да се нада најбољем.

Арапска војска – Сарацени фото: pinterest

Крсташи су се распоредили дуж најприступачнијег, северног бедема и започели опсадне радове. Великодостојници су походили Маслинову гору, где их је неки стари калуђер поучио да сутра одлучно јуришају на град. Кад су му рекли да немају довољно опсадних справа за такав подухват, он их је укорио рекавши да им уз Божју помоћ никакве справе нису потребне. Крсташи су сутрадан толико силовито напали северни бедем да је градска посада у првом јуришу била готово збрисана. Недостатак лествица потребних за успињање на зидине био је пресудан, па су после тешких борби, уз обостране губитке, нападачи одбачени.

Било је јасно да без опсадних справа добро утврђени град не може да се освоји. Као одговор на молитве у напуштену Јафу упловило је пет бродова мешовите ђеновљанско-енглеске флоте, натоварених поред осталог неопходним опсадним материјалом. Фатимидска флота убрзо је блокирала луку, па су се пристигли морнари придружили крсташкој војсци. Грађе за опсадне направе ипак није било довољно. Сналажљиви Танкред потрудио се да из удаљених самаријских шума набави потребно дрво, натеравши арапске заробљенике да грађу допреме до опкољеног града.

Стреле и кључало уље

Крсташи су почели израду преко потребних лествица, изградњу машина за бацање тешких камених кугли (trébuchet) и великих опсадних кула које је требало да надвисе градске зидине. Куле зване „незван гост” (malvoisin) биле су вишеспратна дрвена утврђења на точковима, с покретним мостом на врху, преко којег су нападачи јуришали на зидине. Посао је био изузетно напоран због врућина које су постале несносне. Обични војници почели су да дезертирају, док су међу велможама поново учестале свађе и расправе. Спорно је било све, од тога ко ће да влада у ослобођеном Јерусалиму, до тога на који начин ће власт да буде уређена. Као врхунац стигла је лоша вест да су Фатимиди покренули велику војску за разбијање опсаде. Зато је Јерусалим требало напасти брзо и без оклевања.

Јуриш је почео у ноћи 13. на 14. јул 1099. године. Једном од опсадних кула заповедао је Рајмонд, а другом Готфрид. Договорено је да главни удар буде у Рајмондовом сектору, док се од осталих очекивало да му пружају подршку. Одбрана је била најјача баш тамо где су Рајмондове трупе нападале јер се ту налазио заповедник града Ифтикар ал Дулах.  На Рајмондову кулу падала је киша стрела, док је на ратнике у њој и око ње просипано кључало уље и горућа нафта. Дрвена направа није се одмах запалила захваљујући томе што је била покривена сировим животињским кожама које су крсташи непрестано поливали водом и сирћетом. Поред свег труда, Рајмондова кула била је на крају запаљена, не успевши да приђе бедемима.

Арапски војник – фото: pinterest

Наредног јутра Готфрид је с врха своје опсадне куле повео хришћанске ратнике у одлучујући јуриш. Наредио је пре тога да се ватреним стрелама запале бале памука и сена којима су се зидине штитиле од удара „овна”, тешког дрвеног балвана са гвозденим врхом којим су пробијане капије или рушени зидови утврђења. Ватра и густ дим отерали су већину бранилаца са бедема. Из опсадне куле спуштен је покретни мост и на зидинама Јерусалима су се појавили први витезови. Истовремено су постављене десетине лествица и ускоро су бедеми врвели од крсташких ратника. Док су једни хитали да отворе капије и пропусте у град главнину војске, Танкред се с одредом верних ратника спустио у тесне градске улице гонећи браниоце који су безглаво бежећи потражили спас унутар велике Ал Акса џамије. Танкред је обећао да ће им поштедети живот ако се предају, што су они без оклевања учинили.

Без милости

Увидевши да је битка изгубљена, Ифтикар ал Дулах се предао Рајмонду. Његов једини услов био је да он и његова пратња могу несметано да напусте Јерусалим. Договор је брзо постигнут, па је под окриљем мрака арапска посада напустила град препустивши га на милост и немилост освајачу. Фатимидски заповедник града и његови пратиоци били су једини преживели. Сви преостали становници Јерусалима, мушкарци, жене, деца, муслимани или Јевреји, били су у страшном покољу побијени до последњег. Милости није било ни за кога. У писму које је потом упућено у Рим писало је:

„Духовном господару, папи Римске цркве, свим бискупима и свем народу хришћанском (…) од војводе Готфрида, грофа Рајмонда и целе Божје војске (…) на улазу у Соломонов храм наши ратници јахали су у крви Сарацена, коњима до колена.”

Након више од четири и по века свети град Јерусалим поново је био у рукама хришћана. Успех је био у сваком погледу велики, али све невоље нису могле да се реше победом оружја. Требало је некако уредити поделу плена и расподелити власт међу сујетним крсташким велможама. Они су зато већ дан након битке уприличили састанак на коме је ваљало донети одлуке о свим спорним питањима. У јеку расправе неко је предложио да се изабере краљ Јерусалима. Свештеници су били оштро против постављања владара у граду у коме је Христос примио своју трнову круну. Покушај избора новог патријарха такође је пропао. Било је неопходно изабрати макар управитеља града.

Рајмонд Тулуски – фото: mediastorehouse

После дужег преговарања и свађа, наметнула су се два кандидата – Рајмонд Тулуски и Готфрид Бујонски. Готфридова предност била је, ако ништа друго, то што су се он и његови витезови први попели на бедеме Јерусалима. Било како било, Рајмонду је, као првом међу једнакима, понуђена круна. Он ју је, свестан да нема довољну подршку, одбио. Готфрид је такође одбио круну, али се прихватио вођства узевши звучну титулу заштитника Светог гроба (Advocatus Sancti Sepulchri). Разочарани Рајмонд убрзо је напустио град и отишао у Јерихон.

Зазубице од плена

Готфридов први задатак био је да се супротстави војсци која је, предвођена великим везиром Египта Ал Афдалом, дошла до Аскалона. Везир је крсташима послао захтев да сместа напусте фатимидско тле и предају му Јерусалим. Захтев је, без разматрања, одбијен.

На Готфридов позив одмах се одазвао само Роберт Фландријски, док су остале велможе оклевале, правдајући се да опасност по Јерусалим није била непосредна. Готфрид је успут сазнао да се далеко надмоћнија арапска војска већ улогорила испред зидина Аскалона, спремна за битку. Рајмонд, Роберт Нормадијски и Танкред су се због тога хитро придружили главнини крсташке војске.

На дан битке, 12. августа 1099. године, Рајмондове трупе поставиле су се на десно крило, до мора. Оба Роберта и Танкред били су у центру, док је на левом крилу борбеног поретка био Готфрид са својим ратницима.

Пад Јерусалима 1099. године – фото wikipedia

Крсташи су напали одмах и без оклевања. Збуњени и изненађени, Арапи готово да нису пружили отпор. Роберт Нормадијски упао је у противнички логор палећи и гонећи све пред собом. Танкред је немилосрдно терао успаничене непријатеље све до бедема Аскалона. Рајмонд је, са својим витезовима, натерао Арапе право у море, у коме су се многи удавили. Везир Ал Афдал успео је да се склони у град одакле је сутрадан бродом побегао у Египат. Крсташка војска муњевито је поразила непријатеља и за кратко време овладала бојним пољем.    Плен који је допао крсташима у руке био је неописиво богат. Драго камење, злато, мноштво племенитих коња, скупоцене посуде, тканине и оружје учинили су тога дана многе међу њима правим богаташима. Победничка поворка свечано је умарширала у Јерусалим уз одушевљен дочек хришћана који су се у међувремену вратили у опустошени град. Власт крсташких велможа над Светом земљом успостављена је на начин који нико није могао да оспори – силом оружја и победом над свим непријатељима који су се усудили да им се супротставе. Први крсташки поход завршен је у слави.

---

Извор:

Аутор: Никола Керавица