Устанак Јевреја из 132. године против цара Хадријана завршио се репресијом која је масакрирала половину становништва Јудеје и довела до окончања побуна које су периодично захватале регију од доласка Римљана у њу.
Рим је своју контролу над Јудејом – подручју некадашњих хасмонејских и херодијских краљевстава Израела – успоставио 63. п.н.е. Током наредних више од два века Јевреји су организовали најмање шездесет неуспелих побуна да поврате свој суверенитет и у том периоду је скоро 2.000 људи разапето на крст због непоштовања принципа које је наметнуо Рим.
Окрутност и неспретност у управљању римских прокуратора изазивали су сталне немире међу јеврејским становништвом, чему је придодата и дубока жеља за ослобођењем повезана са појавом помазаног вође – месије, потомка Давидове лозе, који ће вратити сјај древном Израелском царству.
Највећа од ових побуна избила је 66. н.е. у Јерусалиму и за кратко време се проширила по целој провинцији, све док је генерал Веспазијан и његов син Тит нису ефикасно угушили 70. године. Римска војска је тада освојила Јерусалим и срушила храм који је подигао Ирод Велики. Три године касније последња група јеврејских побуњеника је сломљена у опсади тврђаве Масаде. Где је према тврдњама Флавија Јосифа, током рата живот изгубило 1.100.000 Јевреја, а 97.000 је продато у ропство.
У наредним годинама изгледало је као да је окончан дуги отпор Јевреја римској власти и да је у Палестини успостављена Pax Romana.
Пакс Романа (лат. Pax Romana, у преводу Римски мир) је назив за период историје римске државе, односно Римског царства од краја 1. века п. н. е. па до краја 2. века. Овај период је карактерисао дуготрајан изостанак већих оружаних сукоба на територији Римског царства, било да је реч о инвазијама варварских народа или не-римских држава, било да је реч о грађанским ратовима. Израз, односно концепт "Пакс Романе" је у 18. веку први употребио британски историчар Едвард Гибон у свом капиталном делу „Историја опадања и пада Римског царства“ (енгл. The History of the Decline and Fall of the Roman Empire).
Али након неколико деценија немир се поново вратио у регионе Царства где су постојале јеврејске заједнице. Тако је 115. и 116. године под Трајановом влашћу, избио низ побуна познатих као Други јеврејски или Китсов рат: прво у Кирени (данашња Либија), а затим на Кипру, у Месопотамији и Египту.
Бар Кохбин устанак – послењи од јеврејско-римских ратова
У Јудеји је сукоб избио неколико година касније и према тврдњама Касија Диона, након што је цар Хадријан током своје посете провинцији 130. године објавио како жели Јерусалим да претвори у град по узору на Рим, укључујући и подизање храма посвећеног Јупитеру Капитолу на темељима Иродовог храма.
Са римске тачке гледишта, промене у изгледу Јерусалима није била казна, већ супротно – додељивање значајних привилегија, као што су ослобађање од пореза, давање држављанства и изградња важних инфраструктура. За Јевреје је ово значило стварање нове колоније на месту где су уништени пре 62 године, али и увођење паганских култова у најсветије место јудаизма.
Две године касније, направљен је још један неопростив прекршај: декрет који је забранио сваки облик сакаћења мушких гениталија, мера коју су Јевреји тумачили као директан напад на праксу мушког обрезивања. Паралелно са овим дешавањима младић по имену Симон бар Кохба почео је да стиче све већу популарност, поготову међу рабинима – који га у једном тренутку чине вођом побуне.
Да би се народ уверили да је Кохба послат од Бога, наглашена је сличност између његовог имена и арамејске речи кокхба, „звезда“ и повезано са Књигом бројева из Старог завета: „Од Јакова се рађа звезда, и из Израела извире штап који ће ударити моавске вође и уништити сву децу.“
Касије Дион у својим делима тврди да је Симон бар Кохба почео да окупља око себе оне „који су сматрали да је неподношљиво да туђи народ живи у њиховом граду и да у њему успоставља туђе култове“, и наредио да се побуна држи у тајности док је цар Хадријан био у посети провинције. У међувремену, Јевреји су „правили оружје које су им Римљани наручили, да би могли да га користе када се врате“.
Наоружани и са царем далеко од Јудеје, догодио се неочекивани догађај који је протумачен као божански предзнак који је наговестио почетак апокалиптичког рата: Соломонов гроб је срушен неочекивано. Стога је 3. априла 132. године или боље речено првог дана јеврејског месеца Ијара, Симон бар Кохба, започео побуну.
У њој су учествовали не само Јевреји из целе провинције, већ и људи нејеврејског порекла, вођени жељом да се ослободе римске доминације. Тактика побуњеника састојала се у избегавању отворених сукоба са Римљанима и деловању у малим групама са добро заштићених локација. У појединим областима су копали подземне тунеле са отворима на врху да би повезали стратешке базе, које су обезбедили зидовима и рововима. После неколико месеци деловања, Симон бар Кохба је успео да успостави независну јеврејску државу.
Одговор Рима био је суров
С обзиром на успех побуне и озбиљну штету нанету римским трупама, Хадријан је у Јудеју послао најхрабријег од својих заповедника, Секста Јулија Севера, као и гувернера Сирије Марцела и Арабије Непота. Од тада па надаље, стратешка и оружана супериорност римских снага претворила се у систематски масакр.
Касије Дион говори како Јулије Север уместо отворено да напада своје непријатеље, он их полако слаби и напада: „Заиста се мало њих спасило. Педесет главних тврђава и 985 најчувенијих градова је разорено, док је 580.000 људи убијено у препадима и борбама, с друге стране несагледив је број оних који су умрли од глади, болести или пожара.“
Крајем 135. године, пад Бетара – тврђаве близу Јерусалима – означио је крај рата. Већина његових становника умрла је од глади и жеђи након вишемесечне опсаде, а преживеле је немилосрдно убила римска војска. Нису спашена ни деца, која су према неким изворима разбијена о стене или бачена у ватру умотана у свете књиге јудаизма.
До краја рата половина становништва Јудеје је била масакрирана и Римљани дуги низ година нису дозвољавали да се мртви овде сахрањују. Јеврејске религије је цензурисана, а преживели су одведени као заробљеници и продавани у Хеброну и Гази по цени коња. Врата Јерусалима су била затворена за Јевреје и учење Мојсијево је било забрањено, осим за оне из Галилеје – који нису подржали побуну. Покрајина Јудеја је као таква нестала и њена територија је укључена у нову сиријско-палестинску провинцију.
Извор:
Уредио:
The Bar Kokhba revolt marked a time of high hopes followed by violent despair. The Jews were handed expectations of a homeland and a Holy Temple, but in the end were persecuted and sold into slavery. During the revolt itself, the Jews gained enormous amounts of land, only to be pushed back and crushed in the final battle of Bethar. When Hadrian first became the Roman emperor in 118 C.E., he was sympathetic to the Jews. He allowed them to return to Jerusalem and granted permission for the rebuilding of their Holy Temple. The Jews’ expectations rose as they made organizational and financial preparations to rebuild the temple. Hadrian quickly went back on his word, however, and requested that the site of the Temple be moved from its original location. He also began deporting Jews to North Africa. The Jews prepared to rebel until Rabbi Joshua ben Hananiah calmed them. The Jews then satisfied themselves with preparing secretly in case a rebellion would later become necessary. They built hideouts in caves and did shoddy work building weapons so that the Romans would reject the weapons and return them to the Jews. The Jews organized guerilla forces and, in 123 C.E., began launching surprise attacks against the Romans. From that point on, life only got worse for the Jews. Hadrian brought an extra army legion, the “Sixth Ferrata,” into Judea to deal with the terrorism. Hadrian hated “foreign” religions and forbade the Jews to perform circumcisions. He appointed Tinneius Rufus governor of Judea. Rufus was a harsh ruler who took advantage of Jewish women. In approximately 132 C.E., Hadrian began to establish a city in Jerusalem called Aelia Capitolina, the name being a combination of his own name and that of the Roman god Jupiter Capitolinus. He started to build a temple to Jupiter in place of the Jewish Holy Temple. As long as Hadrian remained near Judea, the Jews stayed relatively quiet. When he left in 132, the Jews began their rebellion on a large scale. They seized towns and fortified them with walls and subterranean passages. Under the strong leadership of Shimon Bar-Kokhba, the Jews captured approximately 50 strongholds in Judea and 985 undefended towns and villages, including Jerusalem. Jews from other countries, and even some gentiles, volunteered to join their crusade. The Jews minted coins with slogans such as “The freedom of Israel” written in Hebrew. Hadrian dispatched General Publus Marcellus, governor of Syria, to help Rufus, but the Jews defeated both Roman leaders. The Jews then invaded the coastal region and the Romans began sea battles against them. The turning point of the war came when Hadrian sent into Judea one of his best generals from Britain, Julius Severus, along with former governor of Germania, Hadrianus Quintus Lollius Urbicus. By that time, there were 12 army legions from Egypt, Britain, Syria and other areas in Judea. Due to the large number of Jewish rebels, instead of waging open war, Severus besieged Jewish fortresses and held back food until the Jews grew weak. Only then did his attack escalate into outright war. The Romans demolished all 50 Jewish fortresses and 985 villages. The main conflicts took place in Judea, the Shephela, the mountains and the Judean desert, though fighting also spread to Northern Israel. The Romans suffered heavy casualties as well and Hadrian did not send his usual message to the Senate that “I and my army are well.” The final battle of the war took place in Bethar, Bar-Kokhba’s headquarters, which housed both the Sanhedrin (Jewish High Court) and the home of the Nasi (leader). Bethar was a vital military stronghold because of its strategic location on a mountain ridge overlooking both the Valley of Sorek and the important Jerusalem-Bet Guvrin Road. Thousands of Jewish refugees fled to Bethar during the war. In 135 C.E., Hadrian’s army besieged Bethar and on the 9th of Av, the Jewish fast day commemorating the destruction of the first and second Holy Temples, the walls of Bethar fell. After a fierce battle, every Jew in Bethar was killed. Six days passed before the Romans allowed the Jews to bury their dead. Following the battle of Bethar, there were a few small skirmishes in the Judean Desert Caves, but the war was essentially over and Judean independence was lost. The Romans plowed Jerusalem with a yoke of oxen. Jews were sold into slavery and many were transported to Egypt. Judean settlements were not rebuilt. Jerusalem was turned into a pagan city called Aelia Capitolina and the Jews were forbidden to live there. They were permitted to enter only on the 9th of Av to mourn their losses in the revolt. Hadrian changed the country’s name from Judea to Syria Palestina. In the years following the revolt, Hadrian discriminated against all Judeo-Christian sects, but the worst persecution was directed against religious Jews. He made anti-religious decrees forbidding Torah study, Sabbath observance, circumcision, Jewish courts, meeting in synagogues and other ritual practices. Many Jews assimilated and many sages and prominent men were martyred including Rabbi Akiva and the rest of the Asara Harugei Malchut (ten martyrs). This age of persecution lasted throughout the remainder of Hadrian’s reign, until 138 C.E.
Sources: Encyclopedia Judaica. “Bar Kokhba”. Keter Publishing House, Jerusalem.
jewishvirtuallibrary
H.H. Ben Sasson, Editor. A History of the Jewish People. Harvard University Press, Cambridge, Massachusetts, 1969.
History Until 1880: Israel Pocket Library. Keter Publishing House Ltd., Jerusalem, 1973.
The Jewish Encyclopedia. “Bar Kokba and Bar Kokba War.” Funk and Wagnalls Co. London, 1902.
Kantor, Morris. The Jewish Time Line Encyclopedia. Jason Aronson Inc., New Jersey, 1989.
Bar-Kokhba : le Juif qui s’est révolté contre l’Empire romain
En 132, l’empereur Hadrien annonce son intention de convertir Jérusalem en une colonie romaine : Aelia Capitolina. La colère s’empare alors de la communauté juive, qui, sous l’impulsion de Simon Bar-Kokhba, se lance dans une insurrection désespérée contre le pouvoir romain. Depuis que la Judée est passée sous l’autorité romaine, en 63 av. J.-C., les Juifs ont entrepris pas loin d’une soixantaine de tentatives d’insurrection pour récupérer leur souveraineté, et près de 2 000 personnes ont été crucifiées pour avoir contesté l’ordre établi par Rome. La cruauté, la corruption et la maladresse des procurateurs romains provoquent un malaise constant parmi la population juive, auquel il faut ajouter un désir profond de libération allant souvent de pair avec une « espérance messianique », c’est-à-dire la croyance en l’apparition d’un libérateur « oint » (mashiah, « messie »), descendant de la lignée de David, qui rétablirait la splendeur de l’ancien royaume d’Israël. L’une des révoltes les plus importantes éclate en 66 apr. J.-C. à Jérusalem. Celle-ci s’étend très rapidement à toute la province, jusqu’à ce qu’elle soit violemment réprimée par le général Vespasien et – lorsqu’il est fait empereur – par son fils Titus. En 70, après cinq mois de siège, l’armée romaine conquiert Jérusalem et détruit le temple érigé par Hérode le Grand. Trois ans plus tard, le dernier groupe de rebelles juifs est écrasé lors d’un autre long siège sanglant, celui de la forteresse de Massada. Selon Flavius Josèphe, 1 100 000 Juifs sont morts pendant la guerre et 97 000 ont été vendus comme esclaves…
ΙΣΤΟΡΙΑ 
.jpg){kind=link}
You must be logged in to post a comment.