Туробна прича о догађањима од пре више од хиљаду година, у време процвата Самуиловог царства и његовог вишедеценијског сукоба са царством Ромеја и Грка (Византијом), а везана је и за учешће припадника нашег народа у тим збивањима које су тадашњи хроничари (посебно грчки) углавном називали Трибалима.
Наиме, у Самуиловим одредима била је видна улога наших предака, чак и у самом зачетку стварања његове државе. А то стварање је уследило одмах након смрти ромејског цара Јована I Цимискија, (који је 971.срушио Прво бугарско царство када је, између осталог, протерао руског кнеза Свјатослава), 10.јануара 976.год. На Балканском полуострву одмах је букнуо устанак за ослобођење „варвара“ од ромејског царства који су предводили браћа Давид, Мојсије, Арон и Самуило. Убрзо је (као што је то већ устаљени обичај на Балкану) пала братска крв у борби за власт из које је као коначни победник изашао Самуило, у чијој је војсци било неколико српских одреда. Он је постао владар новостворене велике државе у срцу Балкана…
Самуилова тврђава у Охриду
Готово у исто време одвијале су се борбе за власт и у Ромејском царству. Из тамошњег грађанског рата као победник је изашао Василије II, који се одмах након освајања власти окренуо збивањима на Балканском полуострву и Самуиловој држави. Она је била стална претња већ пољуљаној позицији Ромејског царства на Балкану, због чега је нови цар предузимао акције за стабилизацију своје државе. Сукоби већих или мањих размера између ова два царства трајали су неколико деценија, од 986-1018.године, а у првом периоду ратна срећа је била на страни цара Самуила.
Поход Ромеја из 986.завршио се тешким поразом њихових трупа у бици код Трајанове капије, између Сердике (Софије) и Филипоља (Пловдива). Нови, одлучујући поход Василија II на Бугарско царство трајао је безмало петнаест година. Почетком 1004. Ромеји су, овог пута боље припремљени, успели да заузму Скопље, а 1005. и Драч, успут освајајући више од половине Самуилове државе.
Одлучујући сукоб зараћених страна догодио се десетак година касније, у четвртак 29.јула 1014.год. на Беласици, тачније код утврђења Клидион. Василијева војска напала је непријатеља из два правца, па је изненађење због таквог напада код бранилаца утврђења изазвало панику и расуло. Самуила је из општег метежа спасао син Гаврило Радомир који га је ставио на коња и одмах одвео у Прилеп.
Манасијева хроника: Византинци побеђују Бугаре на Беласици (горе). Самуилова смрт (доле).фото: wikipedia
Страховити пораз Самуилових одреда (по писању хроничара из тог времена, Кекавмена и Јована Скилице) „употпунио“ је сурови ромејски цар који је дао да се, због освете, ослепи близу 15 000 заробљених војника. Само је сваком стотом оставио једно здраво око да могу, као полуслепи, осталих 99 ослепљених одвести свом владару у Прилеп. Језиви призор који је угледао кад су му се његови ратници слепи вратили кући, после мучног путешествија, био је за Самуила превише. Умро је од ужаса, 6.октобра 1014.године. Његово царство срушено је недуго затим, већ 1018.године. Ромејски цар Василије II добио је, због својих „заслуга“, надимак Бугароубица (вулгароктонос).
Ова битка и њен језиви епилог оставили су видне трагове у колективном памћењу тамошњег живља, пре свега оног који живи на ширем простору око градова Битоља, Прилепа и Велеса. На том подручју постоје два села са именом Слепче. Кроз једно од њих протиче поток, и према до данас сачуваном предању, туда је прошао део ослепљених Самуилових војника после битке, где су умили очи и прогледали… О страдањима српских војника у Самуиловим одредима нема података, али зар има неко страдање у историји Балкана, а да је нас мимоишло ?
Извор: Горан Горски, Аутор слике и текста
9. јула 1014. године византијски цар Василије II је у бици на Беласици нанио тежак пораз војсци цара Самуила. Битка на Беласици одиграла се између Византијског и Македонског(Бугарског) царства. Дио је византијско-бугарских ратова, а завршена је одлучном побједом Византије. Самуило је знао да ће византијска војска морати да прође кроз низ планинских прелаза, те је због тога предузео мјере да их закрчи. Изградили су јарке дуж границе и утврдили многе долине и пролазе са зидинама и кулама, посебно пролаз Кључ на ријеци Струми, кроз који је Василије морао проћи. Самуило је снажно утврдио и сјеверне падине планине Беласице, јужно и источно од свог двора у Струмици. Широка долина реке Струмице била је погодно мјесто за напад и користиле су је византијске снаге у ту сврху и током претходних година. Самуило је оставио јаке снаге како би обезбиједио пролаз. Поред тога, изабрао је Струмицу за одбрамбену базу јер се тај простор налазио на путу до Солуна који је водио преко Охрида. Самуилова одлука да се суочи са Василијем и главнином његове војске није била подстакнута само сталним поразима и инвазијама које су девастирале његову државу, већ и забринутошћу због губитка ауторитета међу племством, које је било веома ослабљено услед византијских кампања. Да би се суочио са Грцима, Самуило је окупио велику војску (по неким тврдњама, чак 45.000 људи). Василије се такође добро припремио окупљајући велику војску на чије чело је поставио најискусније команданте. Први покушај Василија да пробије блокаду пролаза завршен је неуспјешно. Његова војска заустављена је у пролазу долином. Упркос тешкоћама, Василије није одустао од напада. Наредио је свом генералу, Нићифору Ксифији, да маневрише са трупама око високе планине Беласице и окружи их, док је сам настављао да напада зид и тако им одвлачи пажњу. Ксифија је послао своје трупе стрмом стазом која их је одвела у позадину непријатеља, напао стражаре, разбио их и присилио на предају. Самуилови војници су напустили одбрану пролаза како би се суочили са Ксифијиним снагама. То је омогућило Василијев пробој фронта и уништење дрвеног зида. У бици је убијено на хиљаде Самуилових војника. Остатак је очајнички покушао побјећи на запад. Самуило и његов син Гаврило Радомир одмах су кренули на исток из свог штаба у тврђави Струмици, како би помогли својој војсци, али су у очајничким борбама у близини села Мокријево (данашња Македонија), били преплављени непријатељским снагама које су брзо напредовале. Сам Самуило једва је побегао, и то само захваљујући храбрости свога сина Гаврила Радомира који је посадио оца на свог коња и послао га у Прилеп. Из Прилепа, Самуило се вратио у Преспу, док је Гаврило Радомир кренуо према Струмици како би наставио борбу. Василије је потпуно уништио Самуилову војску и заробио 15.000 војника. Василије је подијелио заробљенике у групе од по 100 људи. У свакој је потпуно ослепио 99 војника, док је оставио по једног заробљеника са једним оком, како би друге могао водити кућама. Овај чин био је освета за смрт Вотанијата, Василијевог омиљеног генерала и савјетника. Због овог чина Василије је добио је свој надимак “Бугароубица”. Самуило је умро, наводно, када је видио своју ослијепљену војску. Битка је утицала и на Србе који су такође били присиљени да прихвате врховну власт византијског цара. Границе Византијског царства поново су биле на Дунаву, први пут од VII вијека, што је омогућило Византији да контролише цијело Балканско полуострво од Дунава до Пелопонеза и од Јадранског до Црног мора.
Након олује, кад нико не очекује напад, турска војска се неопажено привукла и српски логор окружила са свих страна…
рајем 1355. године, у децембру, преминуо је цар Стефан Душан. Сан о јединственом царству „Србаља и Ромеја” није трајао ни једну деценију. Врло брзо се показало да до тада највећа држава Балкана – Србија – више није била и најопаснија претња Византији. Под управом нејаког Душановог наследника Србија је сама од себе почела да се раздваја на саставне делове. Византијски хроничар и бивши цар Јован Кантакузин записао је:
Фреска из манастирске цркве у Леснову, око 1350. године, фото: wikipedia
„У исто време умро је и краљ, владар Трибала (то јест цар Душан) и не мали метеж се распламса међу Трибалима (то јест Србима). Наиме и Симеон (Немањић), краљев брат… тежио је за читавом влашћу над Трибалима… и краљев син Урош заратио је на стрица… И најмоћнији од великаша код њих (Срба) оне слабије уклонише са власти и сваки себи потчињавајући оближње градове, једни су у борби Краљу (Урошу) помагали… а други су помагали стрицу Симеону…”
У то доба у патуљастој Византији, држави с „великом главом” (Цариградом) и са све мањим „телом”, на власти се већ петнаест година, уз прекиде, налазио Јован V Палеолог. У суседној Бугарској Душанов шурак (брат Душанове жене Јелене) цар Јован Александар Асен владао је такође већ дуже од две деценије (од 1331. године) али над све слабијом и поделама растројеном земљом. Већ око 1356. године његов син Јован Страцимир постао је практично независан владар уз пределе на Дунаву као „видински цар”. Влашка и Добруџа, некада делови Бугарског царства, такође су се осамосталиле.
Насупрот слабим и разједињеним хришћанским државама, емир Орхан, син Османов, већ више од две деценије владао је све већом османском државом.
Под зидинама Цариграда
Само годину дана пре смрти цара Душана, Орханов предузимљиви син – Сулејман-паша – заузео је Галипоље, византијску луку на европској страни Дарданелског пролаза. Од тада су Турци све дрскије и бројније насељавали Тракију. Њихови брзи одреди коњаника акинџија залетали су се дубоко и у Бугарску и Византију, пљачкајући, палећи и купећи робље. Понекад су стизали готово до самих зидина Цариграда изазивајући панику код становника. У једном сукобу са Бугарима близу Софије, око 1355. године, погинуо је најстарији син бугарског цара Михаило Асен. Шест година раније, у сличном сукобу, погинуо је и његов брат Иван Асен IV.
Емир Орхан градио је чврсту, централизовану државу с јаком војском чије језгро није чинила лака и брза коњица (као у почетку турских освајања), него професионална пешадија под именом „нова војска”, односно јаничари. Један дервиш који им је дао име прорекао је будуће успехе јаничара: „Њихова лица биће блистава и бела, њихове руке чврсте, њихове сабље оштре а стреле тачне. Имаће велике успехе у борби и никада неће напустити бојно поље пре победе.”
Арапски путописац Ибн Батута посетио је тадашњу османску престоницу Брусу, где је видео и њеног господара (Орхана):
„Тај султан је најмоћнији од свих туркменских владара (у Анадолији), има највише богатства, градова и војника. Поседује стотину утврђења која стално обилази. Проводи неколико дана у сваком од њих, како би их проверио. Кажу да ни у једном месту не проводи више од месец дана. Бори се против неверника и стално их опседа…”
Слабост Византије била је толика да је априла 1355. године млетачки дужд најозбиљније разматрао могућност да Венеција присаједини Цариград и остатке византијске државе како би предухитрила Османлије и заштитила своје интересе на Средоземљу. Једна беседа ретора и државника Димитрија Кидона приказује стање какво су видели становници Византије у то доба. Турци су, каже се, господари Галипоља и дела Тракије.
Становници Цариграда живе затворени као у тамници или као животиње у кавезу. Не помаже никакав уговор, никакав данак, никаква удаја принцезе за турског емира. Никакве помоћи нема у близини. Моћ Татара је у опадању. Срби и Бугари су близу, исте вере, али то су сиромашни народи који немају обичај да ратују у далеким земљама… Помоћи може само запад, отаџбина крсташа, који је богат новцем и људима – Италијани и Угари.
Отимачина царства
Цар Јован V је готово у паници на све стране тражио савезнике. Тако је 1355. године у знак савеза са Бугарском договорено венчање царског наследника Андроника (IV) и бугарске принцезе Кереце Марије. Двоје младенаца било је у узрасту од тек седам година. Савезништво са Бугарима, међутим, било је кратког века, па се цар Јован V обратио на удаљеније и моћније адресе на западу Европе.
Тако је у једном писму папи Инокентију VI молио да му пошаље пет галија и хиљаду петсто војника. Заузврат је обећао да ће за шест месеци своје поданике превести у римокатоличку веру, при чему је, као залогу, нудио да на папин двор пошаље свог петогодишњег сина, а да папа у Цариград пошаље посебног представника и отвори латинске школе за децу високих грчких угледника.
Папа је одговорио слањем црквеног изасланства које се упустило у један од оних периодичних теолошко-дипломатских преговора између Рима и Цариграда који су обично трајали годинама и давали увек само делимичне и мутне резултате. И док су источни и западни теолози расправљали о важности коришћења квасног или бесквасног хлеба у црквеној литургији, Турци су на Балкану освајали град за градом: Дидимотика је пала 1361. године, Једрене је први пут заузето 1362, а Филипоље (Пловдив) 1363. године.
Емир Орхан умро је у дубокој старости 1362. године. У смрти га је претекао најстарији син, предузетни и знаменити освајач Галипоља Сулејман, који је страдао током лова тако што је пао с коња у галопу. Вођа Османлија постао је султан Мурат I, млађи син Орхана и једне Гркиње. Нови емир наставио је походе и освајања тамо где су стали његов отац и брат.
Током прве деценије након смрти цара Душана, од Српског царства остало је само име и симболична фигура слабог владара Стефана Уроша V за ког је летописац писао да је „млад разумом”, што је вероватно значило да је био донекле ментално ограничен. У западној Србији брзо се као најмоћнији обласни господар наметнуо „велики кнез” Војислав Војиновић који је постао и најближи сарадник немоћног цара.
Након Војислављеве смрти (1363) постепено се као најважнији великаш царства уздигао Вукашин Мрњавчевић, човек ниског порекла који се у време цара Душана помиње као жупан Прилепа. У историји Дубровчанина Мавра Орбина „Краљевство Словина” приповеда се да су „неки великаши Рашке, користећи смрт цара Стефана, настојали да постану већи него што су били. Међу њима је био деспот Вукашин и његов брат Угљеша”.
Урошу су њему верни дворани саветовали да у тамницу затвори Вукашина „и неке друге који су у својим делима показивали велику охолост…” Међутим, „Урош не само да није хтео послушати ове савете него их је открио”. И народна традиција је у песми „Урош и Мрњавчевићи” запамтила борбе око власти након смрти цара Стефана Душана. „Цареви се отимљу о царство; међу се се хоће да поморе, злаћанима да пободу ножи, а не знаду на коме је царство.”
Косово пре Косова
Вукашин је постао тако моћан да је проглашен за савладара цара Уроша и краља „Срба и Ромеја”. Негде у исто време, његов брат Угљеша постао је деспот и господар области Сера, подручја на крајњем југоистоку некадашњег Душановог царства. Вукашин је под директном влашћу држао највећи део Македоније. Успоставио је и блиске родбинске односе с неким од моћних обласних господара, попут породице Балшића у Зети, ћесара Војихне у Драми и Хлапена Радослава у Костуру и Беру. Следећи корак био је проглашење Вукашиновог сина Марка за „младог краља”, односно за наследника, чиме је најављено стварање нове српске владарске династије уместо „светородне лозе” Немањића.
Вукашиново пребрзо уздизање нису прихватили други српски великаши, посебно они у старим српским земљама у Рашкој. Они су, изгледа, у једном тренутку привукли и самог цара Уроша. Дошло је до отвореног рата између великаша са севера, које су предводили жупан Никола Алтомановић и кнез Лазар Хребељановић, и јужних моћника – Мрњавчевића. На Косову пољу, негде око 1368. или 1369. године, одиграла се прва косовска битка, две деценије пре оне најважније с Турцима. У овом сукобу Вукашин је однео потпуну победу. „Кад се ту заметнула битка, кнез Лазар се повуче са својим четама и побеже, Никола Алтомановић беше поражен, његови људи поубијани, те се сам једва успео спасти. Цар Урош беше ухваћен жив с неколицином властеле свога двора” (М. Орбин).
Ипак, Вукашин није успео да наметне своју власт у целој Србији. Пре него што је стигао да крене у нови поход на север и на жупана Николу, био је присиљен да се окрене југу, откуд је стизао много опаснији непријатељ – Турци.
Док су се српски великаши отимали о царство, византијски цар Јован V и даље је тражио помоћ на западу – овог пута у католичкој Угарској. Током циче зиме крајем 1365. године, изненада и практично непозван, византијски цар упутио се на угарски двор, да би покушао да добије подршку моћног угарског краља Лудовика – Лајоша I. Беше то први пут у хиљадугодишњој историји Византије да један цар борави на подручју друге земље, а да с њом није у рату.
Након шест месеци проведених у Угарској Јован V није добио ништа до магловитих и никад испуњених обећања. Да ствар буде још неповољнија, при повратку Дунавом за Цариград, Јована V задржали су, практично заробили, Бугари у Видину. Радило се о завери против цара у коју је изгледа био умешан Јованов најстарији син и савладар Андроник (IV), иначе бугарски зет. У готово безизлазним околностима, спас за византијског цара дошао је с неочекиване стране – од његовог рођака пристиглог из далека. Рођак се звао Амадео VI, гроф од Савоје.
Пустоловине зеленог грофа
Амадео и цар Јован VI били су врло блиски рођаци: деца брата (савојског грофа) и сестре (Јованова мајка је била Ана Савојска). Амадео VI често се облачио потпуно у зелено, што је била и боја његових пратилаца. Због тога је по Европи био познат као „зелени гроф”. Поред тога, био је један од најистакнутијих поборника организовања новог крсташког рата против „неверника” на који је још 1363. године позвао папа Урбан V.
Са флотом од 15 бродова и 1500 војника Амадео се у јуну 1366. године упутио ка Цариграду. Поново се пробудила нада да ће помоћ са запада донети предах онемоћалој Византијској царевини. И заиста, већ у августу 1366. године Амадеови крсташи постигли су значајан успех. Након дводневне опсаде успели су да преотму Галипоље, луку која је надзирала пролаз кроз Дарданеле.
Вест је громогласно одјекнула, како у Цариграду, тако и на западу. За пола века то је био први озбиљнији ударац надирању Османлија. Међутим, након што су сазнали за невоље и заточеништво Јована V, крсташи, предвођени грофом из Савоје, уместо на Османлије, окренули су на другу страну, на Бугарску. Освојили су неколико бугарских тврђава на обалама Црног мора, а Јован V је ослобођен и наставио пут за Цариград. Овим је, пак, поход крсташа био завршен. Ширење Османлија, који су око 1368. године поново заузели Једрене, није било озбиљније угрожено.
Недуго затим, Јован V предузео је путовање на запад. У лето 1369. године упутио се у Рим, надајући се да ће својим присуством подстаћи папу Урбана V да се озбиљније придружи организацији крсташког рата. Посета је протекла у знаку велике и у историји јединствене церемоније у Риму на којој је византијски цар свечано прешао у римокатоличку веру (октобра 1369). Али, од великог похода на Турке ни даље није било ништа.
Последњи покушај у тражењу подршке Јован V учинио је посетом Венецији. И још једном доживео неуспех. Једино питање које је занимало Млечане било је како ће цар исплатити раније нагомилане дугове Византије према Венецији. И док се византијски цар трудио да се ослободи насртљивих поверилаца који га из Венеције нису пуштали кући, на Балкану се припремао велики обрачун.
Надирање Турака, а посебно турско освајање Пловдива и Једрена, утицало је да два најмоћнија српска великаша са југа царства покушају да организују озбиљнији заједнички отпор Османлијама. Имајући у виду да су турски упади највише угрожавали области деспота Угљеше, било је природно да он предузме нешто. У том циљу господар Сера настојао је да се превлада црквени раскол који је оптерећивао односе између српске цркве и цариградске патријаршије (који је потицао од времена када се цар Душан крунисао за цара и, упркос Византији, основао српску патријаршију).
У лето 1371. посланици деспота Јована Угљеше и краља Вукашина стигли су у Цариград доносећи предлог да се и Византија укључи у њихове припреме за рат против Турака. Међутим, потпуна пасивност Византинаца упућених искључиво на тражење помоћи споља није омогућила шири антитурски савез.
Крајем 1371. године светогорски монах по имену старац Исаија на маргинама једне свете књиге забележио је „да књигу ову… у добра времена почех… а сврших је у најгора од свих времена… када разгневи се бог на хришћане” и кад погибоше деспот Угљеша и његов брат краљ Вукашин у боју с Турцима.
Сукоб на Марици пре би могао да се назове „српском погибијом” (срб-синдири), како су Турци вековима касније називало место судара две војске, него правом битком. Ниједан савременик није описао детаље сукоба. Али, према углавном врло штурим и каснијим сведочењима, може да се закључи да се није радило о уређеном судару у складу са витешким начелима војевања из средњег века, него о изненадном и врло успешном турском препаду на потпуно неприпремљене српске трупе.
Правац кретања српске војске септембра 1371. године, фото: wikipedia
Ипак, изгледа да је бар у почетку поход војске Вукашина и Угљеше на Турке указивао на повољан исход. Деспот Угљеша био је обавештен у лето 1371. године да главнина турске војске заједно са султаном Муратом ратује у Анадолији (против супарничких селџучких бегова). Хитно је позвао брата Вукашина – који се у јуну те године са сином Марком и својом војском код Скадра припремао да нападне Николу Алтомановића – да му се придружи. Могуће је да су се краљу и деспоту прикључили још неки српски феудалци с југа, иако о томе не постоје поуздани подаци. Угљешини непосредни суседи били су и обласни господари браћа Дејановићи (Константин и Драгаш), као и војвода Богдан (Љутица Богдан из народних песама).
У позно лето две српске војске су с разних страна кренуле на договорени састанак, с циљем да ударе на Турке и да их протерају из Једрена, а ако буде могуће и из других места с Балкана. Негде на дан хода од Једрена целокупна српска војска, која је бројала неколико десетина хиљада војника (монах Исија каже да их је било „шесдесет тисућа”), улогорила се на реци Марици, поред места Черномена. Знајући да су бројчано много надмоћнији од турске војске која је преостала у Једрену, Срби су изгледа већ унапред рачунали на лаку победу. Опрезност ни организованост овог у суштини чисто феудалног војног савеза није била велика.
Скијавонеска – изглед мача
Марко Алексић, магистар археологије, мачевалац и познавалац мачева, у књизи „Средњовековни мачеви у југоисточној Европи” тврди да су тешки дворучни мачеви (држе се искључиво с две руке) са „S” накрсницама исковани на подручју средњовековне српске државе и околних земаља у раздобљу између Маричке (1371) и Косовске (1389) битке. У Млетачкој републици познати су као спада Schiavonese (Скијавонеска), у буквалном преводу словенски мач, али је то време кад су Словени тамо углавном поистовећивани са Србима.
Упадљиво велики број откривених „S” накрсница на нађеним тешким дворучним српским мачевима преломљен је и извијен увек у истом смеру, што значи да су оне до краја 14. века имале одређену улогу у борби, пре свега против Турака који су надирали, односно њихових много лакших сабљи. Улога накрсница могла је да се састоји у томе да се сечиво противниковог оружја на тренутак отклони у страну или заглави у повијеном краку накрснице и тиме омогући довољно времена да наш витез зада ударац.
Према турским летописима, румелијски беглербег Лала-Шахин послао је посланике у српски логор како би замолио за мир и обећао покорност српским великашима. Ово посланство је истовремено било шпијунска мисија која се уверила да су Срби неопрезни, чак до те мере да нису биле постављене ни страже око великог логора.
Хаос у мраку
У ноћи 26. септембра 1371. године, након олује „када нико не очекује напад”, турска војска коју је водио Евренос-паша неопажено се прикрала и са свих страна окружила српски логор. Пред јутро почео је општи напад који је изазвао панику међу неприпремљеним и унезвереним српским војницима. Иако је Турака било много мање него Срба, изгледало је као да су многобројнији јер су нападали са свих страна.
Илустрација, Битка на Марици
Турски летописац бележи како „у забуни и у неприлици нико није знао шта да ради у ноћном мраку… и коњи су се поплашили и пооткидали те општу забуну увеличавали… када је почело свитати Срби су жалосно грунули у бекство, мада их нико није гонио…” Старац Исаија пише да…
„веома велико мноштво – једни од оштрице мача умреше, други у ропство одведени беше, а неки од њих спасоше се и бегством дођоше”.
Према позном писцу, патријарху Пајсију који је своју причу забележио два и по века након битке, деспот Угљеша био је тешко рањен у боју.
„Како му је крв текла, а како није имао чим привезати ране, нити се где склонити, узађе на неке висове, паде с коња и ту му дође крај живота, те дух Богу преда. Његови га млађи ту погребу и гроб му се и до данас зна…”
Други српски патријарх, Арсеније Чарнојевић, записао је да је 1682. године код места званог Хараманлија посетио…
„гроб храброга Угљеше, брата Влкашина краља”.
За разлику од Угљеше, за Вукашинов гроб се не зна. По једној легенди, убио га је неверни слуга након битке. По народној песми „Марко Краљевић познаје очину сабљу”, Вукашина рањеног са седамнаест рана носила је…
„мутна и крвава Марица”, све док га није погубио неки Турчин, желећи да се домогне његовог оружја и „дивног одијела”.
Према народном певачу, Марко Краљевић осветио се Турчину за смрт свога оца („ману сабљом од Прилепа Марко, скиде главу Турчин-Мустаф-аги”). Стварност је, нажалост, изгледала другачије.
Последња времена
Када се октобра 1371. године, не постигавши ништа у Италији, византијски цар Јован V најзад ослободио млетачких поверилаца и доспео натраг у Цариград, стање на Балкану драматично се погоршало. С великим српским поразом на Марици, врата јужног Балкана широм су се отворила за даље турско надирање. Директни сведок маричке погибије, монах Исаија, писао је како се…
„расуше Исмаилћани и полетеше по свој земљи као птице по ваздуху, и неке од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху, а они који су остали прерана смрт пожње… оста земља од свег добра пуста… све се испуни од страха исмаилћанскога…”
Турски коњаници крстарили су кроз Македонију, све до Албаније на западу и Тесалије на југу. У Дубровнику је у исто време забележено да је пристигло мноштво избеглица „с фамилијама и с великим имањем од злата и сребра” које су „Турци гонили и који су се склонили (у Дубровник) да се уклоне од опасности”. У пролеће 1372. године глас о српској пропасти стигао је до папе у Авињону, који је у једном писму забележио да су Турци продрли све до границе између Угарске и Србије и између „Албаније и Славоније”. Папа је позивао угарског краља и Венецију да се супротставе Турцима. Византици су искористили пропаст деспота Угљеше да привремено поново присаједине област Сера и Свету гору.
Међутим, већ после неког времена и формално се показало ко постаје нови господар на Балкану. Јован V морао је да прихвати вазални однос према турском султану, што је подразумевало плаћање данка као и понижавајуће учешће византијског цара у турским походима. Иста судбина чекала је и бугарског цара. Јован Шишман, наследник цара Јована Александра у Трнову, морао је у знак покорности да у харем султана Мурата I пошаље своју сестру, принцезу Керу Тамару.
Цар Шишман предаје своју сестру султану Мурату I, фото: ru.wikipedia
„Беше дата велика принцеза Кера Тамара великом емиру Амурату, а за спас бугарског народа, писао је бугарски летописац. И она је задржала православну веру када је постала емирова жена, и ослободила је свој народ и живела је побожно и умрла у миру, нека сећање на њу вечито живи…”
Два месеца након битке на Марици у тридесет петој години умро је цар Урош. Само деценију и по након смрти Душана више није било ни цара, нити српског царства. Вукашинов најстарији син Марко крунисао се за српског краља, али владао је само над сопственом, све мањом облашћу око града Прилепа. Добар део Душанових некадашњих земаља на југу потпао је под вазални однос према Османлијама. Вазали емира Мурата су постали краљ Марко, браћа деспот Драгаш и господин Константин Дејановићи у Македонији, као и војвода Богдан. Према речима војводе Милоша из народне песме: „настало је пошљедње вријеме, хоће Турци царство преузети, хоће Турци брзо царовати…” (Зидање Раванице). Ипак, ма колико силни, Турци су још били далеко од заузимања целокупне Србије и Балкана. Огорчена борба непрестана трајаће још више од века.
Реконквиста, (Реконкиста) кључно поглавље у средњовековној европској историји, представља вишевековну борбу на Иберијском (Пиринејском) полуострву у време кад су хришћанска краљевства настојала да поврате своје територије од исламске владавине. Почевши од раног 8. века, освајања Омајадског калифата су успоставила Ал-Андалус, цветајућу исламску државу, док су хришћанске енклаве опстале на северу полуострва.
Велика џамија у Кордоби (шп. Mezquita de Córdoba), престоници омејадског калифата у Шпанији, грађена од 784. до 987. године, била је највећа џамија у Шпанији и величанствен пример маварске архитектуре. Данас је то главна католичка катедрала шпанске надбискупије Кордоби у покрајини Андалузији.
Овај историјски процес, испуњен верским жаром, политичким интригама и војним кампањама, кулминирао је 1492. године заузимањем Гранаде и падом исламске Шпаније. Утицај Реконквисте проширио се далеко изван свог времена, обликујући ток европске историје који ће остати запамћен као компликована међусобна борба између религија и моћи.
Позадина Реконквисте: исламско освајање Шпаније
Корени Реконквисте се могу пратити до исламског освајања Иберијског полуострва почетком 8. века. Године 711. Омајадски калифат, предвођен генералом Тариком ибн Зијадом, прешао је Гибралтарски мореуз и брзо освојио визиготско краљевство Хиспаније. Освајачи, углавном Бербери и Арапи, донели су са собом и ислам и увели нову еру у регион.
Битка код Гвадалете одиграла се 19. јула 711. на реци Гвадалети на јужном делу Пиринејског полуострва. То је била одлучујућа победа Муслимана (Мавара и Арапа) над Визиготима, тј Визиготским краљем Родериком. Том победом почиње исламско освајање Хиспаније, то јест територије данашње Шпаније и Португалије. Маварска инвазија Шпаније започела је 30. априла 711, а победом код Гвадалете отворен им је пут потпуном освајању Шпаније, јер су у тој бици погинули најважнији визиготски племићи и велики део племства краљевског двора.
Краљ Родерик се обраћа својим војницима у бици код Гвадалетеа, фото: en.wikipedia
Под исламском влашћу, Иберијско полуострво, познато као Ал-Андалус, доживело је период културног процвата. Кордоба се, посебно, појавила као живахни центар учења и софистицираности, хвалећи се импресивним архитектонским достигнућима о чему сведочи њена Велика џамија. Ал-Андалус је био сведок хармоничног суживота муслимана, Јевреја и хришћана, подстичући интелектуалну размену и преводећи древне текстове на арапски језик.
Почетак отпора: Рођење Реконквисте
Није изненађујуће да је ова хармонична коегзистенција била осуђена на пропаст. Хришћански отпор је почео скоро одмах после исламског освајања и 718. године Пелајо, визиготски племић који је пореклом из Астурије на крајњем северу, повео је малу хришћанску војску до победе над муслиманима у бици код Ковадонге.
Иако је ова битка била релативно малих размера, означила је симболичан почетак хришћанских напора да поврате Иберијско полуострво.
Визиготски племић Пелајо је протерао маварског владара Астурије Мунуза. Држао је територију током бројних покушаја поновног успостављања маварске власти. Муслиманске снаге су прешле Пиринеје и напале су Франачку, где су били поражени у бици код Тулуза 9. јула 721. Мавари су се вратили на Пиринејско полуострво, па су одлучили да пре поновног обрачуна са Францима консолидују своје територије у Шпанији. Кључни задатак је био да униште Пелаја и његово побуњеничко упориште. При крају лета 722. маварски генерал Алкама је кренуо на Астурију и освојио је велики део, а Пелајо се повукао дубоко у планине Астурије. Пелајо се повукао у једну уску долину близу Ковадонге окружену планинама одакле је одбрана била релативно лака. Пелајо је имао укупно 300 људи. Алкама је стигао до долине и послао је изасланика да позове Пелаја да се преда. Кад је Пелајо то одбио, Алкама је послао најбољи део војске у долину против Пелаја. Астуријанци су се сакривали по пећинама. Напали са Мавре са обронака планине, а Пелајо је лично предводио неке од својих војника. Хришћани тврде да је страдао огроман број Мавара, а маварски извори тврде да није било великих губитака. Алкама је страдао у тој бици, а Мавари су се разбежали. Одмах после битке Астуријанци у окупираним селима напали су и убили стотине Мавара који су се враћали дезоријентисани након битке. Маварски гувернер Астурије Мунуз организовао је нову војску од преживелих из битке код Ковадонге. Сукобио се поново са Пелајом, који је сада имао далеко више бораца у својим редовима. Пелајо је поново победио, а Мунуз је погинуо у тој бици. Мавари никад више после тога нису озбиљније угрозили краљевину Астурију.
Пелајо после победе у бици код Кавадонге, фото: mediastorehouse
Пелајова победа довела је до успостављања Краљевине Астурије, са центром у планинском региону на северу. Током година, ово ново хришћанско краљевство је расло у снази и величини, док су други хришћани из разних делова Ал-Андалуса тражили уточиште у Астурији.
Током наредних неколико стотина година Астурија је повремено склапала мир са својим муслиманским суседима кад год би се појавио неки други непријатељ. Астурија на крају престала да постоји 924. године, њено постојање је означавало почетак борбе хришћана да поврате своју домовину од исламске владавине.
Муслимани никада нису освојили целу Шпанију, а до 11. века нове ере, хришћанска краљевства северне Шпаније била су спремна да поврате оно што је изгубљено четири стотине година раније. Њихов тајминг је био беспрекоран, калифат Кордоба је био разорен грађанским ратовима 1031. године нове ере и био је озбиљно ослабљен.
Омајадска Шпанија у свом највећем обиму 719. године, фото: wikipedia
Укупно је било пет држава; Арагон, Каталонија, Кастиља, Леон и Навара, као и Португал, који су почели да се боре против муслимана. Како су се борбе шириле, почела су да се појављују и друга мања краљевства. Нека од њих су основали људи који су желели да искористе тадашња превирања у своју корист.
Најбољи пример за то је Родриго Диаз де Вивар, кастиљански витез који је успео да успостави своје краљевство са седиштем у Валенсији 1094. године. Иако је његово краљевство кратко трајало, показало је колико су опортунисти могли постати успешни током овог периода. Међутим, нису само хришћани ширили свој утицај.
Овај новонастали хришћански отпор муслиманима још није био баш организован (то ће доћи на ред много касније) и ова хришћанска краљевства су провела исто толико времена борећи се једни против других. Тек 1085. године Реконквиста, која је почела са Пелајом 718. године нове ере, имала је свој следећи велики успех.
Почетак успешног отпора муслиманској власти започеће у време владавине краља Алфонса VI од Леона и Кастиље који је успео да поврати Толедо, који је некада био главни град хришћанске Шпаније, од муслиманских освајача.
Улазак Алфонса VI у освојени Толедо 25. маја 1085. фото: reddit
Ова велика победа инспирисала је папу Урбана II да се укључи и почне да подржава идеју „поновног освајања“. Године 1096. почео је да нуди духовне награде свима који су се борили да поново заузму Иберијско полуострво и у неком тренутку између 1114. и 1123. године нове ере, његов наследник, највероватније папа Пасхал II, дао је полуострву пуну равноправност са Светом земљом.
Ово не значи да су све борбе у Шпанији биле мотивисане религијом. Папа је можда нудио духовне награде, али дуго времена борце су мотивисале више земаљске награде, у виду политичке моћи и блага. Муслимани су имали огромне резерве злата које су узели са афричке Златне обале и донели у Шпанију. То је била чињеница коју остатак Европе није пропустио да примети.
У ком тренутку су борбе у Шпанији претворене у верски мотивисане крсташке ратове још увек је предмет расправе међу историчарима. Реално, чини се највероватнијим да су борбе покренули оба фактора, материјална добит и верске разлике. Чак је и учешће Цркве вероватно било вођено похлепом колико и ревношћу.
Успон хришћанских војних редова
Велики део борби током Реконквисте може се поделити на два табора. Један представљају они који се боре за личну корист и други на оне који се боре за „Бога“. Војне кампање за које се говорило да су религиозно инспирисане познате су као крсташки ратови. Они су имали подршку Цркве што је имало неколико предности, као што је масовно регрутовање путем проповедања и коришћење црквених пореза за финансирање војске.
Шпански краљеви попут Алфонса I од Арагона потрошили су огромне суме новца позивајући крсташе које су се бориле на Блиском истоку да пошаљу трупе у Иберију. Алфонсо, који није имао наследника, понудио је већину свог краљевства и витезовима Хоспиталцима и витезовима Темпларима како би послали своје витезове да му помогну у Реконквисти.
Требале су деценије цењкања, али је успело. 1143. године, након што је Алфонсо умро, темплари су послали неке од својих витезова, а хоспиталци су их следили 1148. Отприлике у исто време почели су да се формирају војни редови јединствени за полуострво.
1158. године ред Калатраве, познат по црним оклопима које су носили његови витезови, придружио се борбама. Неколико година касније, 1170. године, Ред Сантјага је подигао своју главу, Ред Монтјоја уследио је у Арагону 1173., затим Алкантра 1176. и Португалски Орден Еворе 1178. године.
Витезови хоспиталци и темплари су можда били у великој предности када је у питању крсташки рат, али ови мањи локални редови су имали једну предност у томе што нису морали да шаљу огроман део свега што су опљачкали назад у штаб на Блиском истоку. Као такви, ови војни редови су постале изузетно профитабилни и брзо су се омасовили.
Како су се борбе захуктале, владари шпанских краљевстава више нису морали да брину о проналажењу бораца. Како се ширила вест о незамисливом богатству које се нуди у јужној Шпанији, авантуристички духови из других делова Европе, посебно из северне Француске и Сицилије, почели су да пружају све већу помоћ. Хришћанске војске су расле.
Помоћ из Другог крсташког рата и заузимање Лисабона
Током година, папство се све више укључивало у борбе које су се водиле у Иберији. Подржао је крсташке ратове на Иберијско полуострво од 1113. до 1114. од 1117. до 1118. и 1123. године, али ствари су заиста кренуле у повољнијем правцу током периода познатог као Други крсташки рат (1147. до 1149.).
Људи обично повезују велике крсташке ратове као да су се десили на Блиском истоку, а истина је да је Други крсташки рат углавном био покренут за поновно заузимање Едесе у Горњој Месопотамији (делови модерног Ирака, Сирије и Турске). Међутим, овај крсташки рат је имао и секундарне циљеве у Иберији и на Балтику.
На почетку Другог крсташког рата, крсташи су се наводно састојали од две групе, једне који су кренули да плове на Блиски исток из Европе и оних који су морали да марширају тамо преко копна. Проблем је у томе што је путовање морем било много брже па римски папа баш и није желео да плати половину својих снага да “одмарају“ док су чекали да их друга половина сустигне. Много је боље ангажовати их да за хришћанску ствар ратују на Иберијском полуострву.
Године 1147. флота од 160 до 200 бродова пуних крсташа испловила је из Ђенове (моћног града-држава у средњовековној Италији) за Лисабон где је њихова мисија била да помогну португалском краљу Алфонсу Хенрикесу да поврати град од муслимана.
Слика Освајање Лисабона Алфреда Рокеа Гамеира, фото: wikipedia
Био је то случај класичног опсадног ратовања. Опсада је почела 28. јуна 1147. године када су крсташи користили огромне опсадне куле и смртоносне катапулте како би натерали браниоце да се предају. На врхунцу напада, стотине камених громада на сат бацало се на градске зидине. Град је пао само четири месеца касније.
После овог великог успеха, многи крсташи су напустили полуострво и отишли на Блиски исток, али су неки остали. Они који су остали да би се борба наставила помогли су шпанским краљевствима да изнесу још неколико великих победа. Дана 17. октобра краљ Алфонсо VII од Леона и Кастиље, уз подршку Ђеновљана (којима је понудио трећину града) коначно је заузео Алмерију у јужној Шпанији.
У наредним годинама Тортосу, град у источној Шпанији, поново су освојиле хришћанске снаге предвођене грофом од Барселоне (којег су још једном подржали Ђеновљани, наплаћујући њихову уобичајену “цену“ једну трећину града).
Успони и падови током Реконквисте
Ови успеси не значе да је Реконкиста била близу краја. Следећих 60 и кусур година видело се још много борби широм Иберијског полуострва, док су и шпанске краљевине и муслиманске снаге уживале у победама и трпеле поразе.
Један од најгорих пораза за хришћане догодио се у бици код Аларкоса 1195. године. Ово се делимично сводило и на чињеницу да чак и после свих ових година, хришћани још увек нису били заиста уједињени. Конкретно, краљ Алфонсо IX од Леона је заиста направио збрку удруживши се са муслиманима. Одлука која је довела до тога да га папа Клементин III екскомуницира и благослови сваког хришћанског војника који се бори против издајника Алфонса са опроштењем њихових грехова.
Да будемо фер према Алфонсу, његова одлука да склопи савез са муслиманима чак није била ништа ново. Друга краљевства су радила исто вековима, стављајући трговину испред религије током векова, све до Краљевине Астурије са којом смо започели нашу причу. Ипак, одабрао је лоше време за то.
Ипак, пораз 1195. и Алфонсова наводна издаја довели су до тога да се папство поново активније укључи у сукоб. Као резултат тога, 1212. године папа Иноћентије III је званично подржао идеју о ослобађању Иберијског полуострва једном заувек. Била је то велика прекретница у току реконквисте.
Хришћанска победа: Реконквиста муслиманске територије
Муслиманске домине су почеле да падају 1212. године великом хришћанском победом. Хришћанске снаге, предвођене са три шпанска краља Кастиље, Арагона и Наваре, разбиле су снаге муслиманске војске Алмохадског калифата код Лас Навас де Толоса.
Хришћанска краљевства су се коначно ујединила, остављајући своје унутрашње спорове и ривалство по страни како би формирала снажан савез који је био подржан снагом Католичке цркве.
Пораз код Лас Навас де Толозе је озбиљно ослабио контролу Алмохадског калифата над Иберијским полуострвом и дао је хришћанским краљевствима замах који им је био потребан да наставе своје напоре да поврате територију од муслиманске власти. Овај замах је довео до заузимања Кордобе 1236., Валенсије 1238. и Севиље након посебно тешке опсаде 1248. године.
На крају, Гранада, која се налази у јужној Шпанији и којом је владала Насридска Краљевина Гранада, била је једини део полуострва који је остао у муслиманским рукама. Успело је да се одржи до 1492. године, али само зато што је плаћало данак у замену за то што му је дозвољено да постоји.
Алхамбра је дворац и утврђење маварских владара у Гранади у јужној Шпанији које је изграђено у 13. и 14. веку. Утврђење се налази на брдској заравни у југоисточном делу града Гранаде. Дворац и утврђење су некада били седиште муслиманских владара Гранаде, а данас су једна од највећих туристичких атракција Шпаније.
На крају је пала и Гранада. Године 1491. побожни католички Изабела од Кастиље и Фердинанд од Арагона, познати као католички монарси, започели су опсаду Гранаде уз помоћ свог генерала Гонзала Фернандеза де Кордобе (познатог и као El Gran Capitán – Велики Капетан). Дана 2. јануара, насридски владар Боабдил је предао град, чиме је фактички окончана исламска владавина у Шпанији, уједињујући Иберијско полуострво под хришћанском контролом и званично означавајући крај Реконквисте.
Предаја Гранаде Католичким краљевима и њихов свечани улазак у град, описује тренутак који је званично означио крај Реконквисте, фото: copts-united
Са завршетком Реконквисте, хришћански владари су скренули поглед са својих старих муслиманских непријатеља и уместо тога почели да гледају једни на друге. Веома мали број муслимана је прешао на хришћанство и углавном су их хришћани остављали на миру, дозвољавајући им да остану на полуострву и практикују своју религију у релативном миру (бар неко време).
Многе хришћанске државе у Шпанији страховале су да је краљевство Кастиља постало превише моћно пред крај Реконквисте. Бринули су се да ће Кастиља почети да гута друге, мање шпанске државе, сада када су муслимани поражени. Током година ове сумње су довеле до још већег крвопролића.
Борба за „повратак“ Шпаније
Дугорочни ефекти Реконквисте били су више забрињавајући. Успех у Шпанији довело до идеје међу многим Европљанима да је хришћанима некако суђено да владају. Ово је заузврат довело и до шпанске инквизиције 1478. и до издавања декрета Алхамбре 1492. који је прогонио и муслимане и Јевреје и резултирао масовним протеривањем (и убиствима) верских мањина широм Шпаније.
Штавише, Реконквиста је постала део шпанског и португалског националног идентитета у наредним вековима. Када су се Шпанци и Португалци искрцали у Нови свет, понели су са собом лекције које су научили током Реконквисте а главна од њих је да се хришћанство могло ширити силом и да су могли да узму шта им се свиђа од оних које су освојили у име Бога.
Дана 31. децембра 1492. године, католички краљеви потписују у Гранади проглас о протеривању Јевреја (тачније, Сефарда) из Краљевине Кастиље. Фернандо II од Арагона такође потписује други документ који се односи на Јевреје у Краљевини Арагон. Оправдање за ову меру је дато на основу документа који је израдио главни инквизитор и лични исповедник краљице Изабеле од Кастиље, Томас де Торкемада (шп. Tomás de Torquemada) неколико дана раније. Аргументи су били искључиво религиозне природе: мере се предузимају у циљу очувања јединства и ширења католичке вере, јер према многобројним извештајима разних свештених лица, Јевреји на све начине покушавају да поштене хришћане приволе да се одрекну хришћанства и да пригрле јудаизам. После пада Гранаде 1492. године, маварски краљ Боабдил је преговарао о условима предаје и један од услова који су прихватили католички краљеви је био верска толеранција према муслиманима. То је значило да ће им бити дозвољено да слободно исповедају ислам, да неће плаћати већи порез него хришћани, да хришћани који су прихватили ислам неће бити насилно враћани у хришћанство и слично. Првобитно, католички краљеви су предузели мирно пропагирање католицизма, задатак који поверавају надбискупу Гранаде. Међутим, после једне посете Гранади 1499. када су видели колико је град још увек имао муслиманске карактеристике, одлучују да преобраћање повере кардиналу Сиснеросу који ће употребити оштрије мере. Насилно покрштавање доводи до устанка муслимана 1500. године, који су католички краљеви искористили као изговор за још драстичније мере покрштавања Дана 14. фебруара 1502. године, на исти начин су протерани шпански муслимани тзв. морискоси (шп. moriscos). Услов је био да се или покрсте и прихвате католичку веру, или да напусте шпанско тло. Ово неће бити последње протеривање: Филип III од Шпаније је започео протеривање морискоса 1609. године које је завршено 1616. године. У том раздобљу земљу је напустило око 272.000 морискоса.
Извор:
RECONSTRUCTING THE STORY OF HUMANITY’S PAST
Robbie Mitchell
I’m a graduate of History and Literature from The University of Manchester in England and a total history geek. Since a young age, I’ve been obsessed with history. The weirder the better. I spend my days working as a freelance writer researching the weird and wonderful. I firmly believe that history should be both fun and accessible.
The Reconquista, a pivotal chapter in medieval European history, represents the centuries-long struggle in the Iberian Peninsula as Christian kingdoms sought to reclaim their territories from Islamic rule. Beginning in the early 8th century, the Umayyad Caliphate’s conquests had established Al-Andalus, a flourishing Islamic state, while Christian enclaves persisted in the north. This historical process, fraught with religious fervor, political intrigue and military campaigns, culminated in 1492 with the capture of Granada and the fall of Islamic Spain. The Reconquista’s influence extended far beyond its time, shaping the course of European history and exemplifying the intricate interplay of faith and power.
Backdrop to the Reconquista: The Islamic Conquest of Spain
The Reconquista’s roots can be traced back to the Islamic conquest of the Iberian Peninsula in the early 8th century. In 711 AD, the Umayyad Caliphate, led by General Tariq ibn Ziyad, crossed the Strait of Gibraltar, and swiftly conquered the Visigoth kingdom of Hispania. The invaders, largely Berbers and Arabs, brought with them the religion of Islam and introduced a new era to the region. Under Islamic rule, the Iberian Peninsula, known as Al-Andalus, experienced a period of cultural flourishing. Cordoba, in particular, emerged as a vibrant center of learning and sophistication, boasting impressive architectural achievements as evidenced by its Great Mosque. Al-Andalus witnessed the harmonious coexistence of Muslims, Jews and Christians, fostering intellectual exchange and translating ancient texts into Arabic…..ancient-origins.net
Повест о Мавији, данас готово непознатој арапској владарки хришћанске вере која се, сама водећи ратнике у бој, супротставила тада још увек моћном Риму делује нестварније од многих сачуваних прича о славним античким краљицама, предводницама војски.
Крајем 377. године римском цару Валенсу (328–378) стизале су само лоше вести: Готи су некажњено харали по Тракији, увек ратоборни Исавријанци подигли су буну у Малој Азији, пустињска номадска племена пљачкала су Сирију, Феникију, Палестину и Египат… Ове за Римско царство стратешки важне провинције наслањале су се на широке пустињске просторе које су одвајкада насељавали Арапи, односно Сарацени како су их називали позноантички историчари.
„Код ових племена сви су подједнако ратници. На брзим коњима и жилавим камилама пребацују се на разна места, у рату и у миру непрестано лутају, без огњишта, без сталних насеља и без закона. Њихов живот пролази у непрекидном бекству. И тако, докле год су живи, они лутају.”, записао је о Сараценима римски историчар Амијан Марцелин, који је и сам боравио у тим крајевима.
Иако је увек постојала извесна сарадња, сукоби и међусобна нетрпељивост били су стално присутни у римско-арапским односима. Сараценским племенима традиционално су владали шеици, племенске поглавице. Крајем 3. и почетком 4. века појавили су се утицајнији владари који су себе називали краљевима или поглаварима и који су предводили лабаве савезе неколико територијално блиских племена. Иако су јубоморно чували независност и номадски начин живота, ови владари често су склапали савезничке споразуме било са Римљанима, било са њиховим заклетим непријатељима, Персијанцима.
Муња испод копита
„Некако у то време умро је краљ Сарацена и мир који је владао између овог народа и Римљана нестао је. Мавија, удовица почившег владара, пошто је преузела власт над својим народом, повела је ратнике у поход на Феникију и Палестину све до египатских крајева на левој страни, за оне који плове узводно Нилом, који се уопштено називају Арабијом. Овај рат ни у ком случају није био за презирање иако га је предводила једна жена.” записао је Ермије Созомен, правник и црквени историчар.
Номадска племена којима је владала Мавија (375–425) насељавала су јужне делове провинције Палестине, одакле су се као римски савезници старали о безбедности пустињских граница Царства. Преузевши власт она је наследила и споразум склопљен са Римљанима, који је подразумевао да одређени број арапских коњичких одреда учествује у римским ратним походима. Држећи се слова овог споразума, цар Валенс захтевао је од Мавије да му пошаље коњанике неопходне за нови ратни поход. Сараценска поглаварка разумела је његов исхитрен захтев као ултиматум, чак можда и као увреду. Мавијини саплеменици већ су имали лоша искуства учествујући у ратним походима у њима далеким, страним И непознатим земљама. Њихово неповерење и неспретна царска дипломатија омогућили су Мавији да учврсти свој владарски положај тако што је објавила рат Римљанима. „Њени ратници опустошили су суседне провинције, док је она сама поразила римску војску у низу окршаја, побивши многе, преостале натеравши у бег.“ огорчено је запазио учени Руфин из Аквилеје.
Нагла промена која је донедавне чуваре пустињске границе претворила у непријатеље ставила је локалне римске војне заповеднике пред готово нерешив проблем. Номадски начин ратовања, у коме су се ослањали на брзину својих коња, давао је Арапима предност било да су нападали, или да су се повлачили пред противником. На другој страни, они нису имали престоницу, насеља, или утврђења која су се могла попалити или освојити. Римски погранични одреди били су немоћни да се супротставе побуњеним Арапима.
Мавијини коњаници кретали су се муњевито од места до места, лако избегавајући римске утврђене постаје. Зато је комес Феникије и Палестине затражио помоћ од Јулија, главнокомандујућег римском војском на Истоку, који је боравио у Антиохији.
Ермије Созимен детаљно је описао шта се потом догодило. „Јулије је исмејао овај позив и одлучио да сам (без помоћи осталих заповедника) заподене битку. Када је распоредио трупе у борбени поредак И сукобио се са Мавијом, која је лично предводила своју војску, би потучен. Једва се спасио захваљујући комесу Феникије и Палестине и његовим војницима. Уочивши велику погибељ, комес је сматрао као излишно наређење да се држи подаље од окршаја. Он је, дакле, напао варваре и тако пружио прилику свом надређеном да се повуче из боја, одбијајући стрелама непријатеље који су наваљивали на њега.”
Иако је место овог окршаја остало непознато, то свакако није била мала, нити безначајна битка. Присуство највишег римског војног заповедника источног дела Царства на бојном пољу само је потврдило величину кризе, коју је срамни Јулијев пораз учинио још сложенијом.
Како више није било организоване војне силе која би се супротставила сараценским коњаницима, они су неометано пљачкали свако место које им се учинило довољно богатим. Тако је забележено да је један одред Арапа похарао неки од манастира на гори Синају, када су пострадали сви монаси који су се тамо затекли. Немоћни да сузбију устанак, Римљани су упутили снисходљиво посланство Мавији, нудећи мир. Један од њених услова, без којег није намеравала ни да отпочне преговоре, био је да цар дозволи постављење извесног испосника Мојсија, који је подучавао хришћанску веру у оближњој пустињи, за епископа њеним поданицима.
Овај Мојсије је водио чедан живот и одраније је био познат по богоугодним и чудесним делима. Цар Валенс је одобрио ово постављење, па се Мојсије запутио у Александрију где га је дочекао патријарх Лукијан. Правоверни испосник је након разговора одбио да га патријарх рукоположи зато што је Лукијан, попут цара Валенса, подржавао тада раширену аријанску јерес. Мојсија је напокон рукоположио данас непознати православни епископ, који је у Египту живео као прогнаник. Потом се Мојсије, као први црквени пастир Сарацена, вратио међу Мавијине саплеменике, чиме је овај кратки рат окончан.
Да би додатно учврстила мир, Мавија је своју кћер удала за истакнутог римског војсковођу
сарматског порекла Виктора, заповедника царске коњице на Истоку. Успешно окончавши преговоре Мавија се пред саплеменицима доказала као способна владарка, војсковођа и дипломата. Не треба занемарити и јасно истакнуту религијску страну ове побуне. Занимљиво је да се Мавија, заједно са епископом Мојсијем, залагала за исповедање Никејског симбола вере, супротно јереси коју су заступали цар Валенс и патријарх Лукијан. Вековима касније, папа Гргур ИИИ (731–741) говорио је с поштовањем о тада већ Светом Мојсију „Апостолу Сарацена, који је за кратко време већину тог окрутног Народа преобратио у хришћане. ”
После свега што је Мавија постигла више није постојала ниједна препрека да римском цару, напокон пошаље тражене коњичке одреде. Када је у рано лето 378. године Валенс пристигао у Константинопољ, Готи су већ нападали насеља у непосредној околини источне престонице Царства. Римски историчар Зосим описао је како је Валенс решио ову тешкоћу:
„Он је пустио одреде који су га пратили са истока, које су чинили искусни коњаници, да учине први напад на готске коњанике. Ови су, дакле, добивши наређење од цара, изашли из Константинопоља подељени у мале одреде и убијали раштркане Готе. Сарацени су копљима направили такву пустош међу Готима да су ови, одуставши од жеље за било каквим успехом, пожелели да пређу Дунав и предају се Хунима пре него што их Сарацени побију. Када су се тако повукли из околине Константинопоља, цар је могао да развије сву своју војску.”
Битка у коју је потом Валенс повео своје легије завршила се као једна од највећих војних
катастрофа у целокупној историји Римског царства. У околини Хадријанопоља, 6. августа 378. године војска источне половине Царства била је готово сасвим уништена. Цар Валенс погинуо је заједно са бројним високим заповедницима.
Мавијини ратници још једном су се појавили као спасиоци, сада већ озбиљно угрожене римске престонице. Понесени победом Готи су дошли под зидине Константинопоља, осорнији но икада, али их јетамо дочекало непријатно изненађење.
„Одред Сарацена био је способнији за нападе из потаје, него за борбу прса у прса, а недавно је био позван да дође у град; у жељи да се сукоби са групом непријатеља, коју су изненада спазили, смело су излетали из града. Но, после дуге, упорне борбе, разишли су се са нерешеним исходом. Ипак, источни одред имао је успеха због једног новог, дотле невиђеног догађаја. Наиме, један њихов војник, дуге косе, наг, осим око бедара, промукло и злокобно вичући, извукао је бодеж, улетео усред готске војске и, убивши непријатеља, принео уста његовом грлу и напио се крви која је шикљала. Престрављени овим чудовишним призором, (Готи) више нису по обичају дивљали, када би на нешто наваљивали, већ су напредовали опрезније.” забележио је Амијан Марцелин.
* * *
Мавија, владарка ових сурових ратника, не помиње се више у античким списима, иако је владала још дуго година. Повест о данас готово непознатој арапској владарки хришћанске вере која се, сама водећи ратнике у бој, супротставила тада још увек моћном Риму делује нестварније од многих сачуваних прича о славним античким краљицама, предводницама војски.
О њеној слави сведочи Созоменов запис настао деценијама након рата из којег је Мавија изашла као победница. Он је забележио да се многи Сарацени још увек живо сећају ових догађаја опеваних у јуначким песмама, у којима се Мавија велича као никад побеђена ратница.
Битка код Јармука (636. године), несумњиво је један од најзначајнијих догађаја у историји. На почетку битке, Византијско царство је било главна сила на Блиском истоку, јасан победник у вишедеценијском рату са својим древним непријатељем Персијом. Међутим, након судбоносне битке код Јармука, Византинци су били ти који су се повлачили. У току шест дана Ираклијев тријумф се претворио у трагедију.
Византинци су успели су да избегну судбину Сасанида. Међутим, у наредним годинама и деценијама, Источно римско царство је изгубило све своје источне провинције, укључујући Сирију и Египат, од незаустављиве војске ислама. Тако је победа код Јармука отворила пут арапској експанзији, потпуно преобликујући геополитичку и верску мапу Евроазије и заувек променивши ток историје.
Разорни визатијско-персијски рат довео је до битке код Јармука
Битка код Јармука била је одлучујућа арапска победа, али се вероватно не би догодила да се дугогодишњи ривали – Персија и Византијско царство – нису упустили у борбу до смрти.
Детаљ „Давидове плоче“, која приказује битку Давида и Голијата (обучени као римски – византијски војници), направљена у част Ираклијеве победе над Сасанидима, 629-630. фото: metmuseum.org
Познат као Последњи велики антички рат деценијама дуг сукоб између два традиционална ривала – Византије и Сасанида – опустошио је Блиски исток, уништивши привреду и војне капацитете обе империје и поткопавши њихову одбрану. То се догодило у најгорем могућем тренутку, излажући их нападу неочекиваног непријатеља – Арапа.
Арапи су били нова и опасна претња
Арапски напади у овим областима већ су били честа појава, али су их византијски команданти у почетку игнорисали, сматрајући их слабом претњом. Грубо буђење, међутим, дошло је почетком 634. године после пораза комбинованих византијско-персијских снага код Фираза.
Битка код Фираза вођена је у јануару 634. године између војске Праведног калифата подкомандом Халида ибн Валида са једне и војске Византијског царства, Сасанидске Персије и хришћанских Арапа са друге стране. Битка је део Арапских освајања и завршена је одлучујућом победом муслимана.
И Ктесифон и Константинопољ су постали свесни да се суочавају са моћнијим и боље организованим непријатељем подстакнутим новооснованом религијом – исламом.
Арапска офанзива великих размера на византијску Сирију додатно је потврдила те страхове. Арапи, који су се углавном ослањали на лаке трупе (укључујући коњицу и камиле), пробили су византијску одбрану и заузели Дамаск, један од главних центара на истоку. Узнемирен, цар Ираклије је одлучио да је време за акцију.
ВИЗАНТИЈА ОКУПЉА ОГРОМНУ ВОЈСКУ
До пролећа 636. године, цар Ираклије је подигао огромну мултиетничку војску која је бројала око 150.000 људи. Једна од највећих царских армија икада окупљених суочила се са много мањим арапским снагама чији се број кретао између 15 – 40 000 људи. Ипак, сама величина византијске војске и њен састав представљао је проблем.
Прво, огромна војска захтевала је неколико команданата да је поведу у битку. Друго, због оскудних ресурса у тој области, војска се није могла дуго одржати. Треће, мултиетничка природа војске и њених команданата довела је до изражаја основне етничке и верске тензије. Резултат ових набројаних проблема била је умањена војна координација и планирање, што је допринело катастрофи.
Византијски цар Ираклије (610 – 641), фото: quora.com
У византијским редовима био је још један значајан пропуст. Неспособан да се бори, цар Ираклије је остао у далекој Антиохији, преневши целокупну команду на два генерала, Теодора и Вахана, од којих је последњи био врховни командант царских снага. Док су се царски команданти препирали међу собом, додатно умањујући ефикасност огромне војске, много мање арапске снаге имале су једноставнији ланац командовања, предвођен бриљантним генералом, Халидом ибн ал-Валидом.
БИТКА КОД ЈАРМУКА БИЛА ЈЕ ВЕЛИКИ РИЗИК ЗА РИМЉАНЕ
Када је чуо вести о приближавању велике царске војске, Халид је напустио Дамаск. Одлучио је да окупи муслиманске снаге на пространој равници јужно од реке Јармук, главне притоке Јордана, сада границе између Јордана и Сирије. Широки плато је био идеалан за арапску лаку коњицу, која је чинила четвртину снаге Халидове војске. Равно подручје је такође могло да прими огромну византијску војску. Ипак, пребацивши све своје снаге у Јармук, Вахан је своје трупе увео у одлучујућу битку, ризик који је Ираклије покушао да избегне.
Пошто су византијски планови да координирају напад са Сасанидима пропали, царски генерали су одлучили да сами крену у напад. Битка код Јармука почела је 15. августа и трајала је шест дана. Упркос постизању ограниченог успеха у првим данима битке, Византинци нису успели да задају одлучујући ударац непријатељу. Најближе победи царске снаге су биле другог дана, када је тешка коњица пробила непријатељски центар, изазвавши панику у арапским редовима.
Уметнички приказ судбоносног римског напада на арапски логор, тренутка у којем су (наводно) муслиманке спречиле арапски пораз, фото: thecollector
Према арапским изворима, жене су натерале своје мужеве да се врате у битку и отерају византијску војску назад.
Византијска војска је уништена код Јармука
Током читаве битке, Халид ибн ал-Валид је на практичан начин користио своју коњицу да нанесе велике губитке Византинцима. Четвртог дана, након што је постало јасно да никакав пробој није могућ, Вахан је позвао на примирје. Био је то тренутак који је арапски генерал чекао. Знајући да је његов противник деморалисан и исцрпљен дуготрајном борбом, Халид је наредио напад. Ноћ пре напада, муслимански коњаници су пресекли све излазне путеве око области где се битка водила, преузимајући контролу над кључним мостом преко реке Јармук.
Дакле, када је арапска коњица победила римске катафракте, успаничена пешадија је кренула у бегство али се испоставило да је сваки пут био одсечен и зазузет арапским снагама.
Катафракт (грч. Κατάφρακτος) је назив за припадника тешке, односно оклопљене коњице, карактеристичног за блискоисточне и хеленистичке државе у античком периоду. За катафракте је било карактеристично да су они на себи носили крљушт оклопе од бронзаних или гвоздених плоча, а у неким случајевима су истим оклопом били обложени и коњи.
Уследио је покољ. Многи су се удавили у реци, док су поједини византијски војници скакали у смрт са стрмих брда висоравни. Халид је постигао тријумф, уништивши царску војску уз само око 4.000 сопствених жртава.
Битка код Јармука покренула је арапско освајање
Катастрофа у Јармуку довела је до потпуног колапса византијске одбране на истоку. Цар Ираклије је отпутовао у Цариград, и последњи пут се опростио од Сирије речима : “Збогом, дуго збогом Сирији, мојој лепој покрајини. Сада си неверник. Мир с тобом, Сиријо – каква ћеш лепа земља бити за непријатеља“.
Илустрација битке код Јармука анонимног каталонског илустратора (око 1310–1325), фото: en.wikipedia
Ираклије је био болно свестан недостатка ресурса и људства за одбрану региона. Уместо тога, цар је планирао да консолидује трупе у Анадолији и Египту. Ипак, царске снаге су биле беспомоћне да зауставе даље арапско силовито напредовање. За мање од једног века, све источне провинције, од Сирије и Месопотамије до Египта и северне Африке, пале су као домине пред армијама ислама.
Византијско царство је успело да задржи контролу над Анадолијом. За разлику од свог старог ривала – Сасанидске Персије – Источно римско царство, познато и као Византијско царство, ће преживети, водећи огорчену борбу против опасног непријатеља, постепено претварајући се у мању, али још увек моћну средњовековну државу.
The Battle of Yarmouk, or Yarmuk (636 AD), is undoubtedly one of the most significant events in history. At the onset of the battle, the Roman Empire was the major power in the Near East, a clear victor in a decades-long war with its ancient nemesis Persia. However, after the fateful Battle of Yarmouk, the Romans were the ones on retreat. In the course of six days, Heraclius’ triumph turned to tragedy.
La bataille du Yarmouk est une bataille majeure entre les forces musulmanes conduites par le califat des Rachidoune et les armées de l’Empire romain d’Orient. La bataille consiste en une série d’engagements qui s’étalent sur une durée de six jours en août 636, près de la rivière Yarmouk qui marque aujourd’hui la frontière entre la Syrie et la Jordanie, au sud-est de la mer de Galilée.
Године 1066. догодиле су се битке код Стамфорд Бриџа и Хејстингса; догађаји који ће заувек променити ток Енглеске историје.
1066. година била је једна од најзнаменитијих година у европској, па и светској историји. Последице ових догађаја ће се осетити у вековима који долазе јер ће догађаји који су се одиграли поставити Енглеску на пут који ће неповратно променити ток европске историје. За неке, 1066. је била година која ће прекинути начин живота једне групе, окончати амбиције друге, а трећу ставити на пут достизања велике моћи. Догађаји који су омогућили ове ствари заувек ће бити урезани у психу енглеског народа. Биле су то битке код Стамфорд Бриџа и Хејстингса.
Догађаји који су довели до битке код Хејстингса
Битка код Хејстингса није се догодила без разлога. Њен контекст је био сложен. Пре 1066. Енглеска је већ била мешавина различитих народа и култура. Англосаксонци су вековима раније победили келтске староседеоце и основали своја краљевства. Дански Викинзи су постали нови освајачи и масовно су упадали у Енглеску, водећи рат са Англосаксонцима. До 1066. Данци и Англосаксонци су још увек били две веома различите групе људи са веома различитим културама, иако је мешање између ове две групе народа било присутно.
Од 1016. до 1042. године Краљевином Енглеском су владали Данци (краљеви Кнут и Хартакнут). Након смрти Хартакнута 1042. године, Англосаксонци су поново завладали Енглеском са Едвардом Исповедником као краљем. Владао је Енглеском 24 године до своје кобне смрти 1066. Едвард није именовао свог наследника што ће краљевство увести у међусобне сукобе, а неколико моћних лордова имало је претентије на престо.
Едвард Исповедник је већи део свог живота провео у изгнанству у Нормандији, и сматра се да је обећао енглеско наследство свом рођаку, војводи Вилијаму од Нормандије (такође познатом као Вилијам Копиле). Ова одлука је веома лоше примљена на Едвардовом двору, а посебно је тешко пала његовој супрузи Едит, која је била из куће Годвинсон. На крају је управо Едвардов зет, Харолд Годвинсон, изабран да влада Енглеском и 6. јануара 1066. године је крунисан. Овим је, наравно, био незадовољан војвода Вилијам, који се припремао да исправи, како је сматрао, неправду која је учињена према њему.
Харолда Годвинсона за новог владара није признао ни његов брат Тостиг, који је одлучио да отпутује на север како би се заклео на верност другом претенденту на енглески престо, норвешком краљу Харалду Хардради.
Суочавање са Харалдом Хардрадом
Харолдов брат, Тостиг, започео је кампању Викинга Харалда Хардраде тако што је упао у Харолдове поседе у јужној Енглеској како би изгледало да ће главне снаге извршити инвазију из Нормандије. Харолдове снаге, које су очекивале инвазију Вилијама, остале су на југу Енглеске, а Тостиг је затим отпловио на север да би се повезао са Хардрадином војском, која је отпочела своје нападе на северу Енглеске. Хардрадина војска је била огромна и била је појачана са 2.000 Шкота, као и Англосаксонаца под командом Тостига.
Прозор (витраж) са портретом Харалда у градској кући у Лервицку (Шетланд, Шкотска), фото: en.wikipedia
Нортамбријанци и Мерсијанци су журно мобилисали војску да се супротставе Хардради, али, бројчано надјачани, резултат је била победа Викинга, који су сломили Нортумбрију и способност Мерсије да се даље одупре Викинзима. Након што је чуо за пораз у бици код Фулфорда Харолд је кренуо са војском англосаксонаца на марш дуг 310 километара од Лондона до Јорка. Овај подвиг је остварен за мање од недељу дана и учињен је тако брзо да да је и сам Хардрада био изненађен.
Пре него што су борбе почеле, исландски хроничар Снори Стурлусон наводи да је један јахач из англосаксонског табора дојахао до Тостига и понудио му назад грофовство које му је претходно одузето, ако се окрене против Харалда Хардраде. Тостиг је питао шта ће Хардрада добити ако то уради, а јахач је прокоментарисао: „Седам стопа енглеске земље, јер је виши од других мушкараца“. Тостиг је одбио, а након што је јахач отишао, Хардрада је питао ко је јахач, а Тостиг је одговорио да је то сам Харолд Годвинсон.
Брзи долазак Англосаксонаца приморао је Викиншке освајаче да се повуку како би боље формирали своју одбрану. Мост по коме је битка на Стамфорд Бриџу добила име био је мали дрвени објекат и да би уништили норвешке снаге, Англосаксонци су морали да га пређу.
Према Англо-Саксонским Хроникама, Харолдове снаге је задржавао усамљени Викинг који је бранио мост, убивши чак 40 противника који су га изазивали на двобој. Тек када је један англосаксонски војник кришом дошао испод испод моста и забио своје копље кроз даске, смртно ранивши Викинга,
Неименовани викинг је успео да убије 40 људи пре него што је смртно рањен, фото: historynuggets
Англосаксонци су могли несметано да пређу. Кашњење је, међутим, дало Хардрадиним снагама времена да се окупе и формирају одрбрамбени зид од штитова.
Две војске су се сукобиле, борбе су биле жестоке, са великим губицима на обе стране. Међутим, освајачи су били у неповољном положају и почеле су да се појављују пукотине у одбрани. Англосаксонци су искористили те слабости и пробили одбрамбене редове и потпуно заобишли Викинге.
Хардради је стигло је појачање и организован је контранапад али и поред тога викинзи су савладани. Тостиг и Харалд Хардрада су погинули у борбама, а норвешка војска је потпуно разбијена.
Испробана одбрамбена формација. Зид од штитова задржава напад, са штитовима који се преклапају, копљима окренутим ка споља, фото: discover.hubpages
На хиљаде ратника је умрло на тако релативно малом подручју да се прича да је земља била бела од избељених костију 50 година касније.
Од 300 бродова који су превозили викиншку флоту, само 26 је било потребно да се преживели врате кући, а данас се битка на Стамфорд Бриџу сматра крајем Викиншке ере .
Харолд Годвинсон маршира на југ до Хејстингса
Победа на Стамфорд Бриџу била је кратког века. Само три дана након битке, војвода Вилијам од Нормандије искрцао је своју норманску војску у заливу Певенси у Сасексу на крајњем југу Енглеске. Краљ Харолд је морао поново да крене у акцију и маршира са својом војском да би се још једном борио.
Искрцавање војске Вилијама од Нормандије, фото. pinterest.fr
У јутро 14. октобра, војска краља Харолда стигла је на место битке, које је заправо било 11 километара северно од града Хејстингса, а тек 20 година касније битка је била позната као „ Битка код Хејстингса.”
Харолд је желео да изненади Нормане, али извиђачи из норманске војске приметили су англосаксонско напредовање и пренели поруку Вилијаму. Нормани су били припремљени и већ су били обучени и спремни за битку у време када је Харолдова војска стигла.
Англосаксонци су заузели добре одбрамбене положаје на брду, бокови војске били су заштићени шумама и мочварним тереном. Нормани су стигли на место битке да али Англосаксонци су већ формирали одбрамбени зид од штитова. Вилијам је знао да ће кључ за победу у бици код Хејстингса бити разбијање те формације, што неће бити лак задатак.
Извори се разликују о величини две војске у бици код Хејстингса, али се верује да су Нормани имали између 7.000 и 12.000 војника, док су Англосаксонци имали између 5.000 и 13.000. Англосаксонска војска је била скоро искључиво пешадија, док су Нормани користили пешадију, стрелце и коњицу.
битка код Хејстингса
Битка код Хејстингса је почела тако што су Нормани испалили салве стрела како би покушали да разбију англосаксонску формацију, али то није имало ефекта. Вилијам је тада наредио својој пешадији да се попне на брдо са коњицом у подршци, али су их немилосрдно гађали пројектилима као што су копља и секире и били су приморани да се повуку. Подстакнути беспомоћношћу својих непријатеља, Англосаксонци су кренули у потеру.
Норманске и англосаксонске војске Вилијама Освајача и Харолда II које се боре у бици код Хејстингса, Сасек, 1066. фото: pinterest.fr
У конфузији су кренуле гласине да је Вилијам убијен. Када је и сам чуо ову гласину, војвода је пројахао кроз своје паничне трупе и окупио их, предводећи контранапад који је успешно потиснуо Англосаксонце назад уз брдо. У то време, две војске су биле уморне и требало им је предах од борби. Током паузе, Вилијам је формулисао нови план борбе.
Битка код Хејстингса је настављена, а Нормани су користили узастопне коњичке нападе да извуку Англосаксонце из својих упоришта и ослабе њихове линије, док су нормански стрелци користили своје преостале стреле да гађају непријатељску линију фронта. Киша стрела одапета је на масу англосаксонске војске. Тактика је успела, а Нормани су на крају успели да извуку и поразе мале групе Англосаксонаца и уђу у ближу борбу са главнином војске. На крају је Харолдова позиција била нападнута. Његови хускари су се окупили око њега, бранећи свог краља, али је краљ Харолд био посечен.
Нејасно је како је Харолд умро. Неки извештаји тврде да је убијен у ближој борби и раскомадан. Таписерија из Бајеа приказује га како га стрела погађа у око. Претпоставља се да је овај приказ био каснији додатак. Ипак, ово последње уверење остаје укорењено у британској меморији, јер је поетичније.
Са смрћу свог краља, Англосаксонци су схватили свој безнадежан положај и почели да напуштају своје позиције. Нормани су прогонили и поразили англосаксонску војску у повлачењу. Битка код Хејстингса је завршена. Англосаксонски краљ је био мртав, а војвода Вилијам Копиле постао је познат као Вилијам Освајач.
Последице битке код Хејстингса
Упркос Норманској победи у бици код Хејстингса, англосаксонски отпор је настављен, али то није било довољно да спречи Вилијама да буде крунисан за краља Енглеске на Божић 1066. Церемонија у Вестминстерској опатији била је катастрофа. Када су чули да је нови краљ крунисан, Англосаксонци су се развеселили. Они су једноставно били срећни што су добили новог краља и сматрали су да су времена свађа прошла. Нормански војници су своје весеље пропратили са подсмехом, па су уследили нереди. Зграде су запаљене, а опатија испуњена димом. Церемонија је, ипак, завршена.
Краљ Вилијам I (Освајач), Службени портрет, 1080. фото: history.com
Непријатељство између Англосаксонаца и Нормана трајало је око два века пре него што су се ове две групе асимиловале једна у другу.
Наслеђе из 1066. и битка код Хејстингса
Битка код Хејстингса је од посебног значаја у британској култури сећања. То је један од догађаја којих је свестан готово сваки Британац, а за већину његов значај није изгубљен. То је означило крај англосаксонске ере и почетак норманске ере. Са новим, амбициозним господарима, Енглеска је постала моћнија земља него што би вероватно била иначе. Нормани су били ратници жељни нових освајања, али су такође били изузетно ефикасни гувернери са бирократским системом који је поједноставио терет управљања краљевством.
Енглеска је добила много нових културних утицаја као резултат освајања. Главна међу њима била је страст за градњом двораца и увођење норманског француског у Енглеску, који је постао повезан са англосаксонским енглеским језиком тог времена. Енглески који се данас говори је директан потомак овог језичког брака. Лингвисти сугеришу да би у случају да Нормани нису победили у бици код Хејстингса, данашњи енглески би еволуирао и звучао слично холандском модерном језику.
Не зна се где је сахрањена Јерина Бранковић, а не зна се ни како се Србијом проширио лош глас о њој, која је у народу, попут свог свекра Вука Бранковића, остала проклета и издајица.
Пет векова је народ слушајући уз гусле о Јерини Бранковић стекао утисак да је она унесрећила Србију и своју породицу, а заправо проклета Јерина је у једном тренутку за своју државу жртвовала нешто најдрагоценије што је имала – своју децу.
Рођена у грчкој породици Кантакузина, на самом почетку петнаестог века, Јерина се са само петнаест година удала за српског деспота Ђурђа Бранковића. Иако је био двадесет година старији од ње, неки извори тврде да је пар имао много заједничких интересовања која су довела до тога да се у браку између Ђурђа и Јерине развије јака љубав.
Период Јеринине владавине био је врло тежак за Србију. Угари су је притискали са севера, а Турци са југа. Била је непопуларна у народном предању и названа Проклета Јерина, највише због изградње града Смедерева, тадашње нове српске престонице. По народном предању њена владавина је била сурова.
На политичком плану како би смирила страсти са Угарима, Јерина је своју кћер Катарину удала за грофа Урлиха II. Турцима се није допао овај савез и одмах су затражили другу кћер, Мару. Јерини је веома тешко пао овај растанак, као и великом броју Срба у то време, поготово јер је Мара одлазила у харем.
Ипак многе српске принцезе васпитаване су тако да својом удајом и утицајем на свог мужа помажу породици и Србији, па ни Мара није била изузетак. Дуго је вршила утицај да султан Мурат II помаже њеној браћи, чак је и подучавала његовог наследника Мехмеда II који ју је веома поштовао. Такође султан јој је дозволио да задржи своју веру.
Иако су њени синови били принуђени да ратују за Турке (Гргур је чак и помагао да се освоји Солун, родни град његове мајке и његова ујчевина), Турцима то није било довољно. Да би Турци били сигурни да Бранковићи неће склопити савез са Угарима, Гргур и Стефан су послати султану као таоци.
Упркос Марином утицају и молби да их поштеди која је стигла прекасно, Гргур и Стефан су ослепљени. Ово је био још један ударац за несрећну Јерину.
Крај живота дочекала је као монахиња на Руднику. После Ђурђеве смрти, најмлађи син Лазар, тада већ наследник и његова жена Јелена протерали су је из Смедерева, сматрајући да од њих крије благо породице Бранковић.
Јерина је преминула у мају 1457. године. Сматра се да је отрована од стране свог најмлађег сина Лазара.
Не зна се где је сахрањена, а не зна се ни како се Србијом проширио лош глас о Јерини која је у народу, попут свог свекра Вука Бранковића, остала проклета и издајица.
Године 1478, Фиренца је била средиште завере која је вођена против породице Медичи.
Недеља је 26. април 1478. године. У катедрали Санта Марија дел Фијоре у Фиренци служи се васкршња миса, због чега се унутар њених зидова могу наћи сви виђенији патрицији града, племићи и кардинали, као и најугледније даме. Неки од њих су овде дошли са скривеном намером: да убију Лоренца Величанственог и његовог млађег брата Ђулијана де Медичија, у том тренутку два најистакнутија предствника породице која већ пола века влада Фирентинском Републиком.
Катедрала Санта Марија дел Фијоре у Фиренци, фото: cuddlynest.com
Док је свештеник подизао освећену хостију, завереник Бернандно Бандини Барончели се залетео ка својој првој мети и зарио мач у Ђулијанове груди. За неколико секунди је пао на земљу мртав, а Барончели се већ устремио на своју следећу жртву, Франческа Норија. И он је пао мртав. Одлука да нападне блиског члана породице Медичијевих, спасила је Лоренца. Он је успео да се сакрије у сакристију катедрале, иако – повређен.
Неуспела побуна
Наредних неколико сати Фиренца се налазила у стању општег расула и немира изазваних догађајима у катедрали, али и онима који су уследили након. Пошто је Франческо Паци заједно са Барончелијем извршио убиство Ђулијана и Норија, и покушај убиства Лоренца, Јакопо Паци је повео десетине присталица ка палати градске владе, уверени да подршка ускоро стиже. Али, њихов напад је спречен.
Јавност престрављена мишљу да ће групе плаћеника ући у град, али и охрабрени вешћу да је Лоренцо жив, а неколицина завереника већ ухваћена – стаје на страну породице Медичи. Гомила је изашла на улицу и узвикивала „Palle! Palle!“ или у преводу на српски језик „Правда! Правда!“.
Побуна је пропала, а у истрагама које су уследиле, породица Паци је идентификована као одговорна. Стога је читав догађај добио име „Завера Паци“, а испоставиће се да је она представљала тачку преокрета, након које је концепт фирентинске републике напуштен и усвојен коцепт тираније – политички облик који је наметнут у Италији у последњој трећини 15. века.
Шта се је био узрок побуне?
У 15. веку, Фиренца је била најпросперитетнији и најдинамичнији град у Италији, а вероватно и у Европи. Ту је развијена ренесанса, која је обележила све поретке културног живота, од урбанизма до ликовне уметности. Породице трговаца и банкара су постале мецене читавој једној генерацији префињених хуманиста, што је Фиренцу учинило жариштем културног и економског живота у Тоскани.
Главни „кривци“ за све ово су били Медичијеви, богата фирентинска породица која се од краја 14. века енормно обогатила и стекла велики политички утицај захваљујући свом банкарском пословању. Дом Медичијевих је постао средиште у ком ће се током наредних деценијама развијати фирентинска уметност и идеје. Али под овим културним сјајем и очигледном хегемонијом дошло је до интензивног политичког и друштвеног сукоба. Како је Лоренцов деда Козимо стекао врховну власт, расло је непријатељство између њих и старих фирентинских породица. Једна од њих је била и Паци.
Споменута породица је током векова створила снажну лозу феудалног карактера, чије су фарме имале користи од развоја урбаног тржишта. У једном тренутку су покренули банкарски посао, који их је довео у директан сукоб са Медичијевима. Ипак, главни узрок свађе је представљала контрола над градом, коју су Пацијеви покушавали да преотму већ деценијама.
Године 1470., убрзо након што је Лоренцо преузео узде власти, одлучио је да делује иза кулиса како би спречио Пацијеве да обављају јавне функције. Да би их дискредитовао, није се устручавао да прибегне увредама и подсмеху, и жигоше их као незахвалне.
Оно што је дефинитивно закомпликовало ситуацију је новац, Пацији су отворено пркосили Медичијима на сопственом тлу дајући велики зајам папи Сиксту IV за куповину града у Ромањи, противно Лоренцовој жељи. Други разлог који је изазвао немире било је именовање Франческа Салвијатија за надбискупа суседног града Пизе, што је корак који претходи добијању кардиналске митре Фиренце. Лоренцо и сам град успротивили су се именовању човека блиског Пацијевима за бискупа, што је страшно изнервирало папу, који је запретио екскомуникацијом свих који се противе његовим жељама.
Тријумф Величанственог
Завера Паци је представљала кулминацију тензија између главних политичких породица у граду. Ово није била прва криза у историји Фиренце, иако је била најтежа. Радило се о томе, да ли ће искључиво једна фирентинска породица преузети узде града? После 26. априла 1478. године у то више нико није сумњао. Не само зато што је завера пропала, већ и због жестоке репресије коју су Медичији спровели против Пација и свих оних који су их подржавали у завери.
Неколико сати након напада у катедрали, десетине завереника су ухапшене и погубљене – укључујући грофа од Монтесека и омраженог надбискупа Салвијатија. Макијавели ће касније написати да је „у данима након напада било толико мртвих да су улице биле испуњене људским телима“. Док је Леонардо да Винчи овековечио овај догађај цртежом који приказује обешено тело Бернарда Бандинија Барончелија. С друге стране, сви они који нису погубљени били су протеривани или осуђени на дуге затворске казне.
Лоренцо је преузео на себе кампању против Пација и људи око њих, кроз моралну и политичку осуду. Не само да им је запленио сву породичну имовину и ликвидна средства, већ их је уклонио из јавних докумената и са споменика, протеравши их из јавног сећања. Лоренцо је такође напорно радио да открије спољне факотре и није му требало дуго да открије да су Папска држава и Напуљско краљевство повлачили конце иза кулиса.
Да није било катастрофалне Јустинијанове куге, геније Велизар би поново освојио читаво западно Римско царство
Ретко ко га помиње, али Флавије Велизар (500-565. н.е.) заслужује своје место поред Јулија Цезара и Александра Великог. Број трупа које је Велизар имао на располагању у својим војним походима био је, слободно се може рећи, јадан и недовољан, али је он низао победу за победом.
Велизар је био у потпуности одан свом цару Јустинијану I. Међутим, Јустинијан није веровао свом најбољем генералу. Бојао се да ће Велизар искористити своју војску како би за себе преузео трон Византијског царства, па му из тог разлога није пружао пуну подршку.
Јустинијанов страх није био заснован на стварности. Велизар никад није имао амбиције да постане владар. Када су му Готи понудили титулу цара Запада, он је то одбио.
За разлику од првог римског цара Августа, који је у потпуности подржао свог најбољег генерала и најбољег пријатеља Марка Агрипу да освоји територије у његово име, Јустинијан је подлегао сумњи и љубомори.
540. године, пошто је заузео Рим и Равену, два најважнија града у Италији, Јустинијан је опозвао Велизара, ускратио му војни тријумф и послао га на персијски фронт.
Велизар је морао да се носи са заверама са Јустинијановог двора, као и са својим непријатељима, од Гота и Вандала на западу до Персијанаца на истоку.
Куга је зауставила поновно освајање Римског царства
Владар Источног римског царства (познатог и као Византијско царство) Јустинијан I (владао 527–565) поставио је амбициозан циљ да Римском царству врати некадашњу величину и славу.
Велизар је успео да освоји већи део северне Африке победивши Вандале 534. и већи део Италије победивши Готе 540. године.
Шансе за обнову царства биле су добре. Ипак, Велизарови планови били су осуђени на пропаст неочекиваним догађајем — избијањем куге.
Јустинијанова куга (541–549 н.е.) изазвала је смрт двадесет пет посто византијског становништва. Велизар једноставно није имао људство да настави борбу.
Велизар није био ослепљен, умро је као богат и поштован човек
Године 562, пред крај свог живота, Велизар је оптужен за заверу против Јустинијана, стављен у кућни притвор и одузет му је богатство.
На слици Уделите новчић Велизару (Date Obolum Belisario) из 1781. француски сликар Жак-Луј Давид је приказао старог војсковођу као слепог просјака. У другом плану појављује се запрепашћени војник који је некада служио под Велизаровом командом, фото: wikipedia.org
Већ следеће године Јустинијан је помиловао Велизара и вратио му богатство. Супротно популарном миту да су Велизару извађене очи и да је умро у сиромаштву, просећи храну, Велизар је умро као богат човек на свом великом имању на азијској страни Цариграда. Велизар је умро 565. године, исте године када и његов цар. Сахрањен је у цркви Светог Петра и Павла, у Цариграду.
Велизар је био једини византијски генерал награђен војним тријумфом
Велизар је имао јединицу од 7.000 букелара, који су чинили језгро његове војске. Ове елитне коњанике Велизар је лично плаћао из свог џепа. Флавије Велизар је победио у биткама против Вандала, Гота, Персијанаца и Хуна на три различита континента: Европи, Азији и Африци.
Букелари (лат. bucellarii - они који једу двопек) били су елитне коњичке јединице у Источном римском царству у доба цара Јустинијана (527-565).
Није добио све битке, посебно не против Персијанаца током своје ране каријере.
У бици код Калиникума 531. године, његова војска од 25.000 ратника је изгубила од бројчано слабије персијске војске која је бројала 15.000 војника предвођених Азаретом. Губитак је поништио његов запањујући успех у бици код Даре годину дана раније, где је његових 25.000 војника победило 50.000 војника јаке персијске војске.
532. године, након што су избили немири у Цариграду (побуна Ника), угушио је побуну и тако сачувао престо за Јустинијана. Године 534, након освајања Вандалског краљевства у Северној Африци, постао је једини византијски генерал који је награђен војним тријумфом.
Флавије Велизар је био витез у сјајном оклопу
Велизар је често преваром побеђивао бројчано надмоћније противнике. Био је скроман и веома свестан својих предности и мана. На пример, 542. године Персијанци су извршили напад на византијску територију, персијски амбасадор састао са Велизаром, видео је да је Велизар био у пратњи са 6.000 његових људи опремљених за лов. Персијанци су закључили да је Велизар командовао огромном војском пошто је могао да приушти тако велику ловачку дружину, па су повукли своје снаге. У стварности, Велизар није имао више људи него што су Персијанци видели.
Велизар је био веома опрезан командант који није преузимао непотребне ризике. Могао је да се бори на линији фронта, али само ако је заиста било неопходно да инспирише своје војнике. Био је милостив према својим непријатељима што му је помогло да заузме многе градове који су пред њим отварали капије а било је и доста случајева да су непријатељске јединице прелазиле на његову страну.
Волели су га његови војници јер је знао свој занат, редовно им је плаћао и био је благ. На пример, током опсаде Рима (537-538) пронела се гласина да су Готи већ били у граду. Уместо панике, Велизар је наредио својим војницима да провере да ли је то заиста истина.
Због свог отелотворења вредности Римског царства, Велизар је назван „Последњим од Римљана“.
Закључак
Велизар је био недовољно цењен као генерал! Да куга није избацила из колосека све оно што су он и Јустинијан учинили, ко зна којим би током историје кренула?
Теодора, царица Византијског царства је релативно мало позната политичка личност која заслужује да буде део општег знања. Теодорина снажна посвећеност њеним уверењима и принципима, дипломатији и политичким вештинама учинили су је једном од најутицајнијих царица Византијског царства. Њен муж и цар Јустинијан I третирао ју је као равноправног партнера, што је готово без премца у историји, посебно у првом веку када су улога и статус жене били веома маргинализовани.
Њихово партнерство је уздигло и проширило Византијско царство и поставило темеље за развој људских права, посебно права жена. Рођена у сељачком сталежу, царица Теодора се старала да њена моћ буде преусмерена на унапређење социјалне политике и правног система сиромашних и слабих. Њене правне реформе и нови закони увели су више транспарентности и морала у царство и обезбедили оквир за заштиту најугроженијих чланова друштва.
Рани живот царице Теодоре као глумице
Релативно мало се зна о Теодорином раном животу. Подаци првенствено потичу из Тајне историје историчара Прокопија, писане 558. године. Дело представља Прокопијеве тврдње о јавном деловању и приватном животу цара Јустинијана I и царице Теодоре.
царица Теодора, слика Жана -Жозефa Бењамина, 1887. фото: svistanet.com
Теодора је рођена 500. године нове ере и имала је грчко порекло. У Тајној историји, Прокопије открива да је њен отац Акације био чувар медведа на хиподрому у Цариграду. Име Теодорине мајке није забележено, али оно што се зна је да је била плесачица и глумица. Теодора је имала две сестре, Анастасију и Комито. После Акацијеве смрти, њена мајка се преудала и научила ћерке да наступају на сцени. Са 15 година, Теодора је постала глумица. Међутим, глума је у то време била у великој мери повезана са забавом за одрасле и проституцијом.
Са 18 година, Теодора је упознала Хецеболуса, високог званичника у римској влади, постала његова конкубина и отпутовала у северну Африку након што је Хекебол преузео либијски Пентаполис. Међутим, чинило се да је њихова веза кратког века. Хекебол је малтретирао и злостављао Теодору и на крају ју је напустио.
Теодора се настанила у Александрији у Египту. Сматра се да је током свог боравка у Александрији упознала монофизитског патријарха Тимотеја III, придружила се аскетској заједници у близини града и блиско упознала монофизитство . Монофизитизам је христолошки термин по коме Христ има само једну природу: божанску. У православном Византијском царству монофизити су често били прогањани.
Снажна у својим религиозним уверењима, Теодора се вратила у Цариград 522. године и зарађивала за живот као предиља вуне. За то време упознала је Јустинијана , престолонаследника Византијског царства и свог будућег мужа.
Царски брак
Иако је непознато како је Јустинијан упознао Теодору, историјски извори откривају да је био импресиониран Теодорином лепотом, а она је постала његова љубавница. Међутим, римски закон из Константинове владавине забрањивао је племићима да се венчавају са глумицама. Владар Византијског царства у то време био је Јустин, стриц и претходник Јустинијана.
Под утицајем престолонаследника, Јустинијана, цар Јустин је донео нови закон, наводећи да рехабилитоване глумице могу касније да се удају ван свог статуса ако им цар дозволи. По истом пропису, кћери ових глумица је такође било дозвољено да се удају за мушкарце било ког статуса, дозвољавајући Теодориној ванбрачној ћерки (чије је име од тада заборављено) да се уда за члана краљевске породице. Према Прокопију, Теодора је родила ћерку када је живела у северној Африци са Хекеболом. Истовремено, Теодорин статус је уздигнут до патриција пошто су патрицији могли да се венчавају само са патрицијама. Године 524. Јустинијан се оженио Теодором убрзо након што је Јустинов закон донет.
Две године након њиховог брака, 527. године, Јустинијан је ступио на престо, а Теодора је уздигнута на положај царице Источног римског царства. Активно је учествовала у државним саветима и делила своје визије и политичке стратегије са својим мужем и царем.
У новели 8.1, закон против корупције, Јустинијан ју је назвао својим „партнером у мојим разматрањима“ и натерао је покрајинске званичнике да положе заклетву царици и цару. Упркос томе што никада није била именована за ко-регентицу, Теодора је задржала већи ауторитет због свог сјаја и беспрекорног политичког смисла. Била је одлучна жена са великим капацитетом за вођство. Њено саветовање о снажном (и милитантном) одговору током немира у Цариграду (устанак “Ника“) 532. резултирало је гушењем побуне и вероватно спасило царство.
Устанак “Ника“
У јануару 535. Плави и Зелени, две супротстављене политичке групе у царству, изазвале су нереде док се на цариградском хиподрому одржавала трка кочија. Такмичари у различитим спортским догађајима, посебно у тркама кочија, били су подељени у фракције подељене по боји униформе у којој су се такмичили. До Јустинијанове владавине, једине фракције са значајним утицајем биле су Плави и Зелени. Две фракције су финансирале трке и преузеле важну политичку моћ, пошто су сарађивале са царским снагама како би одржале ред током игара. Истовремено су их подржавале и краљевске породице, укључујући и оне које су полагале право на византијски престо.
Трка је почела 13. јануара 535. До краја трка, певање је промењено из „Плаво“ или „Зелено“ у јединствено Нικα. ( „Ника,“ што значи „Освоји!“) и гомила је почела да напада краљевску палату. Следећих пет дана велики део града је био под ватром.
Разлог за побуну је био повећање пореза, пошто је Јустинијан имао амбициозне планове да прошири византијске територије и спроведе обимне архитектонске пројекте. Не могавши да обузда ситуацију, већина политичких званичника је саветовала Јустинијана и Теодору да побегну из града. Изгредници су ослободили затворенике и запалили зграде и важне објекте. Аја Софија и неколико других важних споменика брзо су захваћени пожаром, заједно са значајном површином града.
Теодора је 18. јануара присуствовала састанку Царског савета на коме се расправљало о побуни. Она се обратила већу следећим речима:
„Да ли жена треба да пружи мушкарцима узор храбрости, о томе сада не вреди расправљати. У тренуцима безнадежне опасности свако треба да чини онолико колико може. Ја мислим да сада не треба бежати, чак иако нам бекство донесе сигурност. Свако ко се роди не може избећи смрт, али ја ипак не могу поднети да онога ко је био цар видим као изгнаника! Надам се да нећу доживети да видим себе без царског пурпура, нити да ме људи које срећем не ословљавају као царицу! А ако ти желиш да се спасеш, о Царе, то је бар просто. Имамо новца, море је пред тобом а ту су и бродови. Али, ипак упитај себе, када будеш био на сигурном, да ли би мењао такву сигурност за смрт. А што се мене тиче, ја ипак ценим ону стару изреку која каже да је пурпур достојан покров.“
Теодорин савет да остане и покуша да спасе град користећи обимне војне ресурсе вероватно је спасио Византијско царство од политичког хаоса. Јустинијан и Теодора су обновили Цариград након Никиног устанка и изградили аквадукте, мостове и више од двадесет пет цркава, од којих је најпознатија Аја Софија.
Социјалне реформе и средњовековно порекло женских права
Порекло женских права може се приписати царици Теодори. Вероватно ју је искуство младе жене маргинализоване тадашњим институционалним системом нагнало да ради на унапређењу права жена у Царству. Она је разрадила Јустинијанов зборник (кодекс), серију правосудних реформи укључених у римско право, и поставила темеље за оквир западног правног наслеђа за женска права, укључујући енглеско опште право, амерички устав, па чак и савремено међународно јавно право .
Поред тога, под царицом Теодором, силовање је постало кажњиво смрћу. Без обзира на положај или статус, сви присутни током силовања били су погођени овим правилом, а имовина силоватеља је предата жртви.
Царица Теодора је обезбедила да жене имају глас током нагодбе о разводу, забранила принудну проституцију и омогућила женама да наследе и поседују имовину. На азијској страни царства, Дарданелима, царица Теодора је успоставила уточишта за жртве проституције и силовања и обезбедила склониште и храну за оне без домова.
Царица Теодора је остала непоколебљив бранилац неправославних хришћана Царства и настојала је да ублажи злостављање монофизита. Иако је изгледало да је њен муж био побожни православни хришћанин, утицај и моћ царице Теодоре на Јустинијана омогућили су процес помирења. Царица Теодора је штитила монофизите и помагала им у проналажењу сигурнијих места за молитву и обављање верских обреда. Основала је монофизитски манастир у древном граду Сики и утицала на именовање монофизитског вође, Антима, за цариградског патријарха.
Међутим, Прокопијева Тајна историја баца сенку на ове Теодорине заслуге. Рад описује тешке услове у склоништима због којих су неке жене приморале да побегну прескачући зидове. Ипак, друге перспективе, многи хроничари, тврде да је Теодора „ослободила девојке од јарма њиховог јадног ропства“. У каснијим делима египатског коптског бискупа Јована примећује се да је царица „ прекинула проституцију жена и издала наређења за њихово протеривање са сваког места “.
Истовремено, многи су веровали да је била брутална у елиминисању својих политичких ривала, укључујући свакога ко је претио њој, њеном мужу или њиховом ауторитету. Један добро познат пример је њена освета Велизару, храбром генералу, због његовог потенцијала да буде Јустинијанов наследник у случају његове смрти.
Међутим, важно је имати на уму да ове претпоставке немају поткрепљујуће доказе осим извештаја о Прокопијевој Тајној историји. Опште је познато да је Прокопије осећао огорченост према царици Теодори, етикетирајући њу и њеног мужа као најгоре званичнике Византијског царства икада.
Можда је кључно имати на уму чињеницу да су све информације које имамо о Теодори написали мушкарци и да би у византијској култури свака жена која је играла неку другу улогу осим оне традиционалне послушне жене била неодобравана или чак отворено демонизована.
Трајна заоставштина царице Теодоре
Године 548. умрла је царица Теодора, вероватно од рака или гангрене. Јустинијан је био сломљен њеним губитком и никада се није поново оженио. Царица Теодора и Јустинијан нису имали деце. Међутим, њеној ванбрачној ћерки и унуцима Јустинијан је доделио највише положаје у администрацији.
Упркос својим личним верским склоностима, Јустинијан је наставио да брани монофизите као што је то чинила царица Теодора. Иако је и након њене смрти наставио да буде способан вођа, било је очигледно да цар никада није био тако моћан као што је био када је Теодора била уз њега и када су заједно владали царством. То илуструје чињеница да је после Теодорине смрти Јустинијан није донео скоро ниједан важан закон, али је наставио да се залаже за права жена.
Једна од велелепних цркава које су цар и царица подигли у Цариграду, Црква Светих Апостола, служила је као последње почивалиште царице Теодоре. Прелепи мозаици Теодоре и Јустинијана и данас постоје у базилици Сан Витале у Равени, у северној Италији, која је завршена годину дана пре њене смрти.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
.jpg){kind=link}
#/media/%D0%94%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%82%D0%B5%D0%BA%D0%B0:David_-_Belisarius.jpg){kind=link}
You must be logged in to post a comment.