Крсташки ратови назив потиче од знака крста, који су војници (лат. cruce signati – крстом обележени) носили на својим одорама, обично на десном рамену. То је низ војних похода од 11. до 13 века којима је био циљ „ослободити“ Јерусалим и Свету земљу од исламске владавине.
Крсташки ратови представљају низ ратова које су хришћани западне и средње Европе под утицајем папа водили од краја 11 до друге половине 13 века против Селџука, Фатимида и других исламских династија и држава за ослобођење светих места у Палестини, посебно Христовог гроба у Јерусалиму, из руку муслимана. Ти су ратови започели у доба када је Католичка црква, с папом на челу, настојала остварити духовну и световну превласт у хришћанском свету. На црквеним саборима у Пјаченци и Клермону 1095. г. Папа Урбан II позвао је на рат против муслимана за ослобођење Јерусалима, обећавши учесницима опраштање свих грехова, при чему ће убијање, пљачка, освајање нових поседа бити у потпуности прихватљиви, јер ће жртве свега тога бити неверници који боље ни не заслужују.
Папин позив, као и жарко проповедање занесењака, нпр. француског монаха-августинца Петра Пустињака, били су дочекани с великим полетом и одушевљењем, и то због више разлога. Премда је у XI веку у Европи почело раздобље опште демографске, државне и политичке обнове, нижи друштвени слојеви су проживљавали тешко економско стање и глад, а 1095-1096 европске земље је захватила непозната епидемија (вероватно куга), па је покушај бега из такве стварности био сасвим разумљив. Економско стање је било додатно отежано јер су Турци Селџуци и египатски Фатимиди кочили трговину малоазијског и северноафричког простора с хришћанском Европом. Значајну улогу у покретању ратова имала је и замисао о заштити многобројних ходочасника на путу у Свету земљу од насиља и самовоље блискоисточних месних моћника. Од рата против исламског Истока сви су очекивали користи: верски горљиви појединци – место у рају, Папа и католичка црква – утицај и контролу на истоку, великаши – нове велике поседе, сељаци – ослобођење од личне зависности, а сви учесници плен од пљачке. У разним деловима Француске, Немачке и Италије на хиљаде витезова и кметова почињу да се окупљају за ратни поход, стављају на своју одећу велики црвени крст и одлазе у рат за ослобађање наводног Исусовог гроба, крећући се испред главнине, убијајући људе свих вера, силујући, палећи, пљачкајући и изазивајући немире куд год би стигли.
ПРВИ КРСТАШКИ РАТ
Први крсташки рат трајао је од 1096. до 1099. године и покренуо га је папа Урбан II са циљем ослобођења Христовог гроба и ослобађања светог града Јерусалима од власти неверника (муслимана). Крсташи су током похода освојили Јерусалим и још неке градове (Едеса и Антиохија). На темељима војних успеха створене су прве крсташке државе, а у самом Јерусалиму су створени први витешки редови. Ово је једини крсташки рат (а било их је после још неколико) који је испунио задати циљ, ослобађање Јерусалима.
Византија је током 1071. године задобила два тешка ударца, Нормани су заузели Бари (последњи посед на Апенинском полуострву), док су Турци Селџуци након битке код Манцикерта заузели територије на простору Мале Азије, па је византијски цар Алексије I Комнин (1081.-1118.) био принуђен да потражи помоћ у Европи коју није гледао благонаклоно. На његов позив се одазвао папа Урбан II који је био забринут за свето место (Јерусалим). Сазива 1095. године сабор у Клермону којем присуствује око 200 бискупа, кнежева и племића. Одлучено је да се крене у ослобађање светог места.
Први крсташки рат није водио ниједан краљ већ војводе. Најзначајније војводе и њихови путеви према Цариграду су:
Готфрид Бујонски – са војском се кретао дуж Дунава, кроз Угарску и Србију
Рејмонд Тулушки и Иго – преко Алпа, кроз северну Италију и Далмацију
Боемунд Тарентски – преко Јадранског мора од Апулије до Драча па копненим путем до Цариграда
У пролеће 1097. стижу у Цариград где се требају извршити припреме за даље деловање. Комнин је тражио да крсташи положе заклетву да ће Византији предати све области које јој у основи и припадају. Испрва су се нећкали да би на крају ипак положили тзв. Заклетву верности и оданости. Дуго су опседали Никеју а на крају је гарнизон предао не њима него Комнину. Успели су да освоје Антиохију (ту су се показале слабости крсташа – неспремни, већина као да је пошла у авантуру). 7. јуна 1099. почела је опсада Јерусалима која је трајала 4 седмице. У помоћ су стигли Ђеновљани са справама за опсаду. Након пада, у Јерусалиму је три дана владао потпуни хаос – пљачкање и убијање на све стране. Међутим, требало је организовати освојени део. Иго је постављен за управитеља тзв. Јерусалимске краљевине док је Бујонском припала титула чувара гроба Господњег, а његови наследници су узимали титулу краља. Формиране су кнежевина Антиохија и 2 грофовије (Едеса и Триполи) на феудалној основи. У овом периоду велики број становништва се досељава из Европе како би зарадио, а верски циљ се брзо губи. Значајно је истаћи и формирање витешко-монашких редова чији чланови имају обавезу бранити крсташке државе. Најзначајнији су:
Темплари – носили беле одоре са црвеним крстом
Јовановци (хоспиталици) – имали црне одоре са белим крстом
ДРУГИ КРСТАШКИ РАТ
Други крсташки рат трајао је од 1147. до 1149. године и покренуло га је турско освајање Едесе и целе истоимене грофовије. Крсташи су покушали да освоје Дамаск, али у томе нису успели и цео поход се завршио потпуним неуспехом.
Крсташке државе настале у I крсташком рату постојале су до 1144. када је под турску власт пала грофовија Едеса. Тај пад је доста уздрмао Европу а тадашњи папа Евгеније II је сматрао да треба организовати крсташку војску и вратити изгубљене територије. У војсци која је оформљена су поред војника крсташа учествовали и припадници монашког реда Цистерицити. Владари који су прихватили идеју о рату су били немачко-римски цар Конрад III и француски краљ Луј VII. Међутим, односи између њих двојице су били доста затегнути (нису се могли договорити о дејствовању нити о подели територија којих у основи није било), тако да су се вратли кући. У међувремену, у Египту јача Саладин који је на себе преузео улогу да врати крсташке државе у оквире исламских. 1187. осваја Јерусалим и био је мање окрутан у односу на хришћане. Дао им је могућност да откупе своју слободу а остале је понижавао тако што су морали да вуку црквено звоно блатњавим улицама Јерусалима.
ТРЕЋИ КРСТАШКИ РАТ
Трећи крсташки рат трајао је од 1189. до 1192. године и покренуло га је Саладиново освајање Јерусалима 1187. године. Крсташи нису успели да освоје Јерусалим и поход се окончао договором да Јерусалимској краљевини остане обала од Тира до Јопе и да хришћани имају слободан приступ Јерусалиму.
Пад Јерусалима је изазавао бурне реакције у Европи. Папа Гргур VIII издаје булу којом позива на крсташки поход. Одазивају се владари: немачки цар Фридрих Барбароса, француски краљ Филип Август и енглески краљ Хенри II. Барбароса је сазвао сабор у Мајнцу где су се договарали око похода. Међутим, сам Фридрих није дочекао сукобе јер се утопио у речици Салефу у који је пао вероватно због срчаног удара. И енглески краљ умире а наслеђује га његов син Ричард (Лавље срце). Односи између Филипа и Ричарда су били доста затегнути због тежње Енглеза да буду владари у Француској (питање Нормандије).
Крсташи успевају заузети Антиохију, а Саладин се повлачи са војском у Јерусалим. При опсади су се показале супротности између двојице владара јер су обојица хтели да буду главнокомандујући. Док је Ричард освајао, Филип је играо шах. Док Филип осваја, Ричарда боли глава. Филип одлучује да напусти поход и врати се у Француску тако да на историјској позорници остају два врло способна владара која су се међусобно изузетно поштовали и који су ценили витешке традиције (када је Ричардов коњ сломио ногу, Саладин му је послао новог).
Њих двојица су се састали и постигли су споразум 1192. по којем крсташи могу посећивати Свето место али без оружја. Ричард се враћа у Енглеску јер су се односи са Француском знатно погоршали. Када се вратио 1193. године, Саладин умире али то није крај премоћи ислама.
ЧЕТВРТИ КРСТАШКИ РАТ
Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у Средоземљу.
Позиву папе Иноћентије III није се одазвао нико од европских монарха, већ само франачки, фландријски и италијански великаши, тако да је на чело похода постављен Бонифације Монфератски као један од највећих властелина. Млетачки дужд и таст Стефана Немањића, Енрико Дандоло, је прво скренуо крсташе да освоје Задар, а потом су пристали да за новчану накнаду поврате престо Исаку и Алексију Анђелу, што им је пошло за руком у јулу 1203. године. Када нису добили обећани новац, крсташи су се на Дандолов наговор окренули против Византије и 1204. је дошло до освајања и пљачкања Цариграда, што представља највеће пљачкање у средњем веку, као и масакрирање домаћег становништва.
Основана је крсташка држава на тлу Византије, тзв. Латинско царство. Оно је обухватало данашњу Грчку и европску Турску, као мали део Мале Азије преко пута Цариграда. Византији је преостала Албанија и западна Турска, али је дошло до поделе: Албанија и део западне Грчке (Епир) постао је такозвана Епирска деспотовина, док је западна Мала Азија (Турска) скоро до Анкаре постала Никејско царство. Трећи део је био мали приморски део на северу данашње Турске, са градом Трапезунтом (данашњи Трабзон) – тзв. Трапезунтско царство.
ДЕЧИЈИ КРСТАШКИ РАТ
Дечји крсташки рат био је 1212. године. „Будући да нас Бог види као грешнике, какви јесмо, неће нам пружити своју моћну руку и помоћи разбити невернике. Зато ћемо у рат послати невину децу. Добри Бог, уз Духа Светога, милостивог Исуса и његову безгријешну Мајку, те остале Свеце, смиловаће се на ту децу и, као у добра стара библијска времена, направити чудо и поразити мрске безбожнике.“
Деца су наводно укрцана на 7 бродова и послата у ослобађање Свете земље. Већина их није ни дошла до тамо, подавили су се, а остатак је пао у ропство.
ПЕТИ КРСТАШКИ РАТ
Пети крсташки рат је 1217. године повео мађарски краљ Андрија II Арпад против египатског султана. Крсташи су освојили Дамијету, али су се врло брзо након тога вратили натраг.
ШЕСТИ КРСТАШКИ РАТ
Шести крсташки рат је трајао од 1228. до 1229. године. Повео га је цар Светог римског царства Фридрих II Хоенштауфен да би ослободио Јерусалим. Он је закључио уговор и десетогодишње примирије са султаном Ел Камелом према коме је Јерусалимска краљевина добила назад Витлејем, Назарет, приморје од Сидона до Јопе и цео Јерусалим осим Куполе над Стеном, са тим да није смео да зида бедеме око града. Турци поново освајају Јерусалим 1244. године.
СЕДМИ КРСТАШКИ РАТ
Седми крсташки рат трајао је од 1248. до 1254. године и предводио га је француски краљ Луј IX Свети против Египта.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.