Након олује, кад нико не очекује напад, турска војска се неопажено привукла и српски логор окружила са свих страна…
рајем 1355. године, у децембру, преминуо је цар Стефан Душан. Сан о јединственом царству „Србаља и Ромеја” није трајао ни једну деценију. Врло брзо се показало да до тада највећа држава Балкана – Србија – више није била и најопаснија претња Византији. Под управом нејаког Душановог наследника Србија је сама од себе почела да се раздваја на саставне делове. Византијски хроничар и бивши цар Јован Кантакузин записао је:
Фреска из манастирске цркве у Леснову, око 1350. године, фото: wikipedia
„У исто време умро је и краљ, владар Трибала (то јест цар Душан) и не мали метеж се распламса међу Трибалима (то јест Србима). Наиме и Симеон (Немањић), краљев брат… тежио је за читавом влашћу над Трибалима… и краљев син Урош заратио је на стрица… И најмоћнији од великаша код њих (Срба) оне слабије уклонише са власти и сваки себи потчињавајући оближње градове, једни су у борби Краљу (Урошу) помагали… а други су помагали стрицу Симеону…”
У то доба у патуљастој Византији, држави с „великом главом” (Цариградом) и са све мањим „телом”, на власти се већ петнаест година, уз прекиде, налазио Јован V Палеолог. У суседној Бугарској Душанов шурак (брат Душанове жене Јелене) цар Јован Александар Асен владао је такође већ дуже од две деценије (од 1331. године) али над све слабијом и поделама растројеном земљом. Већ око 1356. године његов син Јован Страцимир постао је практично независан владар уз пределе на Дунаву као „видински цар”. Влашка и Добруџа, некада делови Бугарског царства, такође су се осамосталиле.
Насупрот слабим и разједињеним хришћанским државама, емир Орхан, син Османов, већ више од две деценије владао је све већом османском државом.
Под зидинама Цариграда
Само годину дана пре смрти цара Душана, Орханов предузимљиви син – Сулејман-паша – заузео је Галипоље, византијску луку на европској страни Дарданелског пролаза. Од тада су Турци све дрскије и бројније насељавали Тракију. Њихови брзи одреди коњаника акинџија залетали су се дубоко и у Бугарску и Византију, пљачкајући, палећи и купећи робље. Понекад су стизали готово до самих зидина Цариграда изазивајући панику код становника. У једном сукобу са Бугарима близу Софије, око 1355. године, погинуо је најстарији син бугарског цара Михаило Асен. Шест година раније, у сличном сукобу, погинуо је и његов брат Иван Асен IV.
Емир Орхан градио је чврсту, централизовану државу с јаком војском чије језгро није чинила лака и брза коњица (као у почетку турских освајања), него професионална пешадија под именом „нова војска”, односно јаничари. Један дервиш који им је дао име прорекао је будуће успехе јаничара: „Њихова лица биће блистава и бела, њихове руке чврсте, њихове сабље оштре а стреле тачне. Имаће велике успехе у борби и никада неће напустити бојно поље пре победе.”
Арапски путописац Ибн Батута посетио је тадашњу османску престоницу Брусу, где је видео и њеног господара (Орхана):
„Тај султан је најмоћнији од свих туркменских владара (у Анадолији), има највише богатства, градова и војника. Поседује стотину утврђења која стално обилази. Проводи неколико дана у сваком од њих, како би их проверио. Кажу да ни у једном месту не проводи више од месец дана. Бори се против неверника и стално их опседа…”
Слабост Византије била је толика да је априла 1355. године млетачки дужд најозбиљније разматрао могућност да Венеција присаједини Цариград и остатке византијске државе како би предухитрила Османлије и заштитила своје интересе на Средоземљу. Једна беседа ретора и државника Димитрија Кидона приказује стање какво су видели становници Византије у то доба. Турци су, каже се, господари Галипоља и дела Тракије.
Становници Цариграда живе затворени као у тамници или као животиње у кавезу. Не помаже никакав уговор, никакав данак, никаква удаја принцезе за турског емира. Никакве помоћи нема у близини. Моћ Татара је у опадању. Срби и Бугари су близу, исте вере, али то су сиромашни народи који немају обичај да ратују у далеким земљама… Помоћи може само запад, отаџбина крсташа, који је богат новцем и људима – Италијани и Угари.
Отимачина царства
Цар Јован V је готово у паници на све стране тражио савезнике. Тако је 1355. године у знак савеза са Бугарском договорено венчање царског наследника Андроника (IV) и бугарске принцезе Кереце Марије. Двоје младенаца било је у узрасту од тек седам година. Савезништво са Бугарима, међутим, било је кратког века, па се цар Јован V обратио на удаљеније и моћније адресе на западу Европе.
Тако је у једном писму папи Инокентију VI молио да му пошаље пет галија и хиљаду петсто војника. Заузврат је обећао да ће за шест месеци своје поданике превести у римокатоличку веру, при чему је, као залогу, нудио да на папин двор пошаље свог петогодишњег сина, а да папа у Цариград пошаље посебног представника и отвори латинске школе за децу високих грчких угледника.
Папа је одговорио слањем црквеног изасланства које се упустило у један од оних периодичних теолошко-дипломатских преговора између Рима и Цариграда који су обично трајали годинама и давали увек само делимичне и мутне резултате. И док су источни и западни теолози расправљали о важности коришћења квасног или бесквасног хлеба у црквеној литургији, Турци су на Балкану освајали град за градом: Дидимотика је пала 1361. године, Једрене је први пут заузето 1362, а Филипоље (Пловдив) 1363. године.
Емир Орхан умро је у дубокој старости 1362. године. У смрти га је претекао најстарији син, предузетни и знаменити освајач Галипоља Сулејман, који је страдао током лова тако што је пао с коња у галопу. Вођа Османлија постао је султан Мурат I, млађи син Орхана и једне Гркиње. Нови емир наставио је походе и освајања тамо где су стали његов отац и брат.
Током прве деценије након смрти цара Душана, од Српског царства остало је само име и симболична фигура слабог владара Стефана Уроша V за ког је летописац писао да је „млад разумом”, што је вероватно значило да је био донекле ментално ограничен. У западној Србији брзо се као најмоћнији обласни господар наметнуо „велики кнез” Војислав Војиновић који је постао и најближи сарадник немоћног цара.
Након Војислављеве смрти (1363) постепено се као најважнији великаш царства уздигао Вукашин Мрњавчевић, човек ниског порекла који се у време цара Душана помиње као жупан Прилепа. У историји Дубровчанина Мавра Орбина „Краљевство Словина” приповеда се да су „неки великаши Рашке, користећи смрт цара Стефана, настојали да постану већи него што су били. Међу њима је био деспот Вукашин и његов брат Угљеша”.
Урошу су њему верни дворани саветовали да у тамницу затвори Вукашина „и неке друге који су у својим делима показивали велику охолост…” Међутим, „Урош не само да није хтео послушати ове савете него их је открио”. И народна традиција је у песми „Урош и Мрњавчевићи” запамтила борбе око власти након смрти цара Стефана Душана. „Цареви се отимљу о царство; међу се се хоће да поморе, злаћанима да пободу ножи, а не знаду на коме је царство.”
Косово пре Косова
Вукашин је постао тако моћан да је проглашен за савладара цара Уроша и краља „Срба и Ромеја”. Негде у исто време, његов брат Угљеша постао је деспот и господар области Сера, подручја на крајњем југоистоку некадашњег Душановог царства. Вукашин је под директном влашћу држао највећи део Македоније. Успоставио је и блиске родбинске односе с неким од моћних обласних господара, попут породице Балшића у Зети, ћесара Војихне у Драми и Хлапена Радослава у Костуру и Беру. Следећи корак био је проглашење Вукашиновог сина Марка за „младог краља”, односно за наследника, чиме је најављено стварање нове српске владарске династије уместо „светородне лозе” Немањића.
Вукашиново пребрзо уздизање нису прихватили други српски великаши, посебно они у старим српским земљама у Рашкој. Они су, изгледа, у једном тренутку привукли и самог цара Уроша. Дошло је до отвореног рата између великаша са севера, које су предводили жупан Никола Алтомановић и кнез Лазар Хребељановић, и јужних моћника – Мрњавчевића. На Косову пољу, негде око 1368. или 1369. године, одиграла се прва косовска битка, две деценије пре оне најважније с Турцима. У овом сукобу Вукашин је однео потпуну победу. „Кад се ту заметнула битка, кнез Лазар се повуче са својим четама и побеже, Никола Алтомановић беше поражен, његови људи поубијани, те се сам једва успео спасти. Цар Урош беше ухваћен жив с неколицином властеле свога двора” (М. Орбин).
Ипак, Вукашин није успео да наметне своју власт у целој Србији. Пре него што је стигао да крене у нови поход на север и на жупана Николу, био је присиљен да се окрене југу, откуд је стизао много опаснији непријатељ – Турци.
Док су се српски великаши отимали о царство, византијски цар Јован V и даље је тражио помоћ на западу – овог пута у католичкој Угарској. Током циче зиме крајем 1365. године, изненада и практично непозван, византијски цар упутио се на угарски двор, да би покушао да добије подршку моћног угарског краља Лудовика – Лајоша I. Беше то први пут у хиљадугодишњој историји Византије да један цар борави на подручју друге земље, а да с њом није у рату.
Након шест месеци проведених у Угарској Јован V није добио ништа до магловитих и никад испуњених обећања. Да ствар буде још неповољнија, при повратку Дунавом за Цариград, Јована V задржали су, практично заробили, Бугари у Видину. Радило се о завери против цара у коју је изгледа био умешан Јованов најстарији син и савладар Андроник (IV), иначе бугарски зет. У готово безизлазним околностима, спас за византијског цара дошао је с неочекиване стране – од његовог рођака пристиглог из далека. Рођак се звао Амадео VI, гроф од Савоје.
Пустоловине зеленог грофа
Амадео и цар Јован VI били су врло блиски рођаци: деца брата (савојског грофа) и сестре (Јованова мајка је била Ана Савојска). Амадео VI често се облачио потпуно у зелено, што је била и боја његових пратилаца. Због тога је по Европи био познат као „зелени гроф”. Поред тога, био је један од најистакнутијих поборника организовања новог крсташког рата против „неверника” на који је још 1363. године позвао папа Урбан V.
Са флотом од 15 бродова и 1500 војника Амадео се у јуну 1366. године упутио ка Цариграду. Поново се пробудила нада да ће помоћ са запада донети предах онемоћалој Византијској царевини. И заиста, већ у августу 1366. године Амадеови крсташи постигли су значајан успех. Након дводневне опсаде успели су да преотму Галипоље, луку која је надзирала пролаз кроз Дарданеле.
Вест је громогласно одјекнула, како у Цариграду, тако и на западу. За пола века то је био први озбиљнији ударац надирању Османлија. Међутим, након што су сазнали за невоље и заточеништво Јована V, крсташи, предвођени грофом из Савоје, уместо на Османлије, окренули су на другу страну, на Бугарску. Освојили су неколико бугарских тврђава на обалама Црног мора, а Јован V је ослобођен и наставио пут за Цариград. Овим је, пак, поход крсташа био завршен. Ширење Османлија, који су око 1368. године поново заузели Једрене, није било озбиљније угрожено.
Недуго затим, Јован V предузео је путовање на запад. У лето 1369. године упутио се у Рим, надајући се да ће својим присуством подстаћи папу Урбана V да се озбиљније придружи организацији крсташког рата. Посета је протекла у знаку велике и у историји јединствене церемоније у Риму на којој је византијски цар свечано прешао у римокатоличку веру (октобра 1369). Али, од великог похода на Турке ни даље није било ништа.
Последњи покушај у тражењу подршке Јован V учинио је посетом Венецији. И још једном доживео неуспех. Једино питање које је занимало Млечане било је како ће цар исплатити раније нагомилане дугове Византије према Венецији. И док се византијски цар трудио да се ослободи насртљивих поверилаца који га из Венеције нису пуштали кући, на Балкану се припремао велики обрачун.
Надирање Турака, а посебно турско освајање Пловдива и Једрена, утицало је да два најмоћнија српска великаша са југа царства покушају да организују озбиљнији заједнички отпор Османлијама. Имајући у виду да су турски упади највише угрожавали области деспота Угљеше, било је природно да он предузме нешто. У том циљу господар Сера настојао је да се превлада црквени раскол који је оптерећивао односе између српске цркве и цариградске патријаршије (који је потицао од времена када се цар Душан крунисао за цара и, упркос Византији, основао српску патријаршију).
У лето 1371. посланици деспота Јована Угљеше и краља Вукашина стигли су у Цариград доносећи предлог да се и Византија укључи у њихове припреме за рат против Турака. Међутим, потпуна пасивност Византинаца упућених искључиво на тражење помоћи споља није омогућила шири антитурски савез.
Крајем 1371. године светогорски монах по имену старац Исаија на маргинама једне свете књиге забележио је „да књигу ову… у добра времена почех… а сврших је у најгора од свих времена… када разгневи се бог на хришћане” и кад погибоше деспот Угљеша и његов брат краљ Вукашин у боју с Турцима.
Сукоб на Марици пре би могао да се назове „српском погибијом” (срб-синдири), како су Турци вековима касније називало место судара две војске, него правом битком. Ниједан савременик није описао детаље сукоба. Али, према углавном врло штурим и каснијим сведочењима, може да се закључи да се није радило о уређеном судару у складу са витешким начелима војевања из средњег века, него о изненадном и врло успешном турском препаду на потпуно неприпремљене српске трупе.
Правац кретања српске војске септембра 1371. године, фото: wikipedia
Ипак, изгледа да је бар у почетку поход војске Вукашина и Угљеше на Турке указивао на повољан исход. Деспот Угљеша био је обавештен у лето 1371. године да главнина турске војске заједно са султаном Муратом ратује у Анадолији (против супарничких селџучких бегова). Хитно је позвао брата Вукашина – који се у јуну те године са сином Марком и својом војском код Скадра припремао да нападне Николу Алтомановића – да му се придружи. Могуће је да су се краљу и деспоту прикључили још неки српски феудалци с југа, иако о томе не постоје поуздани подаци. Угљешини непосредни суседи били су и обласни господари браћа Дејановићи (Константин и Драгаш), као и војвода Богдан (Љутица Богдан из народних песама).
У позно лето две српске војске су с разних страна кренуле на договорени састанак, с циљем да ударе на Турке и да их протерају из Једрена, а ако буде могуће и из других места с Балкана. Негде на дан хода од Једрена целокупна српска војска, која је бројала неколико десетина хиљада војника (монах Исија каже да их је било „шесдесет тисућа”), улогорила се на реци Марици, поред места Черномена. Знајући да су бројчано много надмоћнији од турске војске која је преостала у Једрену, Срби су изгледа већ унапред рачунали на лаку победу. Опрезност ни организованост овог у суштини чисто феудалног војног савеза није била велика.
Скијавонеска – изглед мача
Марко Алексић, магистар археологије, мачевалац и познавалац мачева, у књизи „Средњовековни мачеви у југоисточној Европи” тврди да су тешки дворучни мачеви (држе се искључиво с две руке) са „S” накрсницама исковани на подручју средњовековне српске државе и околних земаља у раздобљу између Маричке (1371) и Косовске (1389) битке. У Млетачкој републици познати су као спада Schiavonese (Скијавонеска), у буквалном преводу словенски мач, али је то време кад су Словени тамо углавном поистовећивани са Србима.
Упадљиво велики број откривених „S” накрсница на нађеним тешким дворучним српским мачевима преломљен је и извијен увек у истом смеру, што значи да су оне до краја 14. века имале одређену улогу у борби, пре свега против Турака који су надирали, односно њихових много лакших сабљи. Улога накрсница могла је да се састоји у томе да се сечиво противниковог оружја на тренутак отклони у страну или заглави у повијеном краку накрснице и тиме омогући довољно времена да наш витез зада ударац.
Према турским летописима, румелијски беглербег Лала-Шахин послао је посланике у српски логор како би замолио за мир и обећао покорност српским великашима. Ово посланство је истовремено било шпијунска мисија која се уверила да су Срби неопрезни, чак до те мере да нису биле постављене ни страже око великог логора.
Хаос у мраку
У ноћи 26. септембра 1371. године, након олује „када нико не очекује напад”, турска војска коју је водио Евренос-паша неопажено се прикрала и са свих страна окружила српски логор. Пред јутро почео је општи напад који је изазвао панику међу неприпремљеним и унезвереним српским војницима. Иако је Турака било много мање него Срба, изгледало је као да су многобројнији јер су нападали са свих страна.
Илустрација, Битка на Марици
Турски летописац бележи како „у забуни и у неприлици нико није знао шта да ради у ноћном мраку… и коњи су се поплашили и пооткидали те општу забуну увеличавали… када је почело свитати Срби су жалосно грунули у бекство, мада их нико није гонио…” Старац Исаија пише да…
„веома велико мноштво – једни од оштрице мача умреше, други у ропство одведени беше, а неки од њих спасоше се и бегством дођоше”.
Према позном писцу, патријарху Пајсију који је своју причу забележио два и по века након битке, деспот Угљеша био је тешко рањен у боју.
„Како му је крв текла, а како није имао чим привезати ране, нити се где склонити, узађе на неке висове, паде с коња и ту му дође крај живота, те дух Богу преда. Његови га млађи ту погребу и гроб му се и до данас зна…”
Други српски патријарх, Арсеније Чарнојевић, записао је да је 1682. године код места званог Хараманлија посетио…
„гроб храброга Угљеше, брата Влкашина краља”.
За разлику од Угљеше, за Вукашинов гроб се не зна. По једној легенди, убио га је неверни слуга након битке. По народној песми „Марко Краљевић познаје очину сабљу”, Вукашина рањеног са седамнаест рана носила је…
„мутна и крвава Марица”, све док га није погубио неки Турчин, желећи да се домогне његовог оружја и „дивног одијела”.
Према народном певачу, Марко Краљевић осветио се Турчину за смрт свога оца („ману сабљом од Прилепа Марко, скиде главу Турчин-Мустаф-аги”). Стварност је, нажалост, изгледала другачије.
Последња времена
Када се октобра 1371. године, не постигавши ништа у Италији, византијски цар Јован V најзад ослободио млетачких поверилаца и доспео натраг у Цариград, стање на Балкану драматично се погоршало. С великим српским поразом на Марици, врата јужног Балкана широм су се отворила за даље турско надирање. Директни сведок маричке погибије, монах Исаија, писао је како се…
„расуше Исмаилћани и полетеше по свој земљи као птице по ваздуху, и неке од хришћана мачем клаху, друге у ропство одвођаху, а они који су остали прерана смрт пожње… оста земља од свег добра пуста… све се испуни од страха исмаилћанскога…”
Турски коњаници крстарили су кроз Македонију, све до Албаније на западу и Тесалије на југу. У Дубровнику је у исто време забележено да је пристигло мноштво избеглица „с фамилијама и с великим имањем од злата и сребра” које су „Турци гонили и који су се склонили (у Дубровник) да се уклоне од опасности”. У пролеће 1372. године глас о српској пропасти стигао је до папе у Авињону, који је у једном писму забележио да су Турци продрли све до границе између Угарске и Србије и између „Албаније и Славоније”. Папа је позивао угарског краља и Венецију да се супротставе Турцима. Византици су искористили пропаст деспота Угљеше да привремено поново присаједине област Сера и Свету гору.
Међутим, већ после неког времена и формално се показало ко постаје нови господар на Балкану. Јован V морао је да прихвати вазални однос према турском султану, што је подразумевало плаћање данка као и понижавајуће учешће византијског цара у турским походима. Иста судбина чекала је и бугарског цара. Јован Шишман, наследник цара Јована Александра у Трнову, морао је у знак покорности да у харем султана Мурата I пошаље своју сестру, принцезу Керу Тамару.
Цар Шишман предаје своју сестру султану Мурату I, фото: ru.wikipedia
„Беше дата велика принцеза Кера Тамара великом емиру Амурату, а за спас бугарског народа, писао је бугарски летописац. И она је задржала православну веру када је постала емирова жена, и ослободила је свој народ и живела је побожно и умрла у миру, нека сећање на њу вечито живи…”
Два месеца након битке на Марици у тридесет петој години умро је цар Урош. Само деценију и по након смрти Душана више није било ни цара, нити српског царства. Вукашинов најстарији син Марко крунисао се за српског краља, али владао је само над сопственом, све мањом облашћу око града Прилепа. Добар део Душанових некадашњих земаља на југу потпао је под вазални однос према Османлијама. Вазали емира Мурата су постали краљ Марко, браћа деспот Драгаш и господин Константин Дејановићи у Македонији, као и војвода Богдан. Према речима војводе Милоша из народне песме: „настало је пошљедње вријеме, хоће Турци царство преузети, хоће Турци брзо царовати…” (Зидање Раванице). Ипак, ма колико силни, Турци су још били далеко од заузимања целокупне Србије и Балкана. Огорчена борба непрестана трајаће још више од века.
Арсен Карађорђевић рођен је у Букурешту, 16. априла 1859. године, као син бившег кнеза Србије Александра и кнегиње Персиде (унуке војводе Јакова, кћерке Јеврема Ненадовића). Породица је већ имала сина, Петра, будућег краља Србије. Арсен је у Паризу завршио чувени лицеј Луј ле Гран. Дипломац Луј ле Грана био је и његов брат од стрица, кнез Божидар Карађорђевић, до сада запостављани члан династије који је по уметничким склоностима био познатији у иностранству него у Србији. Што је још занимљивије, у класи с Арсеном био је и будући српски кнез и краљ из супарничке династије Милан Обреновић.
Немирног духа и пустоловне природе, Арсен је 1883. године ступио у 2. батаљон француске Легије странаца, опет с Божидаром Карађорђевићем. Седам година касније у 5. батаљон Легије странаца 1870/1871. ступио је и његов рођени брат, потпоручник Петар Карађорђевић (под псеудонимом Пјер Кара), свршени питомац 47. класе („де Пуебла”) војне академије Сен Сир. Већ 18. децембра, у склопу експедиционог корпуса адмирала Курбеа, кнез Арсен се искрцао у Вијетнаму (Тонкин) а фебруара 1884. године учествовао је у крвавим борбама око тврђаве Бак Нин. Од 26. јануара до 3. марта налазио се међу браниоцима Тујен Куанга, а 4. фебруара је јуришао на тврђаву Лонг Сон. Након потписивања примирја с Кинезима, 21. јуна 1885, вратио се у Европу и већ 29. новембра следеће године ступио у руску службу.
У Петрограду је завршио Друго константиновско војно училиште и 5. августа 1887. године произведен је у чин корнета (коњичког потпоручника). Тачно годину дана касније, захваљујући искуству, али и друштвеном положају, распоређен је у елитни Каваљергардијски пук „Њеног величанства господарице императорке Марије Фјодоровне”. Према неким подацима, наводно је већ 1889. године напустио службу и поново ступио у 1. батаљон 2. пука Легије странаца који је боравио у Алжиру. Но, ово је мало вероватно јер је исте, 1889. године, посетио брата Петра на Цетињу а, према успоменама Карла Густава Емила Манерхајма, касније чувеног финског фелдмаршала који је 1940. године поразио моћну совјетску војску, од 1891. до 1897. године заједно су служили у Каваљергардијском пуку.
Арсен се 1. маја 1892. оженио једном од најпознатијих престоничких лепотица, чувеном Аурором Павловном Демидов ди Сан-Донато. Брачни пар је 27. априла 1893. добио сина Павла, будућег кнеза намесника Краљевине Југославије. Но, већ 1895. године брачни пар се развео а Аурора се у Ђенови, 4. новембра 1897, преудала за грофа Николу Ђованија Марију, грофа од Ногере. Арсен и Аурора су договорно, 1896. године, поверили сина на чување и васпитавање стрицу, кнезу Петру, који је тада живео у Женеви.
Слава мегданџије
Прича се да је кнез Арсен у Петрограду водио буран живот и да је био честа мета сензационалистичке штампе. Савременици су га описивали као „лудачки храброг” човека, вичног свим врстама оружја. Чувени писац Мирослав Крлежа га је, наводно, спомињао као „брахијалну силу од које бежи тане”. Према једним изворима, учествовао је у девет ратова и четрнаест двобоја а, према другим, у свим ратовима које је Русија водила у другој половини 19. и у 20. веку, те у чак тридесетак двобоја у којима су смртно страдала петнаесторица његових противника, приближно толико је рањено, док је седам борби завршило „нерешено”.
Слава извиканог „мегданџије” отворила му је врата отмених салона, а неколико песника је, наводно, испевало поеме о његовој вештој руци. Но, и поред најбоље воље, успели смо да пребројимо само пет ратова, рачунајући и онај у Индокини, а о силним двобојима има још мање потврда. Тако кружи прича да је 1890. године, на балу који је кнез Феликс Феликсович Јусупов приредио за официре с којима је служио у Каваљергардијском пуку, дошло до испада због принцезе Јелене Петровић Његош, кћерке црногорског кнеза Николе I. Карл Густав Манерхајм и Арсен Карађорђевић, девер најстарије Јеленине сестре Зорке, наводно су се посвађали око плеса с принцезом.
Севнуле су тешке речи и све се окончало двобојем у коме је Манерхајм рањен. Милан Стојадиновић, председник Владе Краљевине Југославије, опет, у мемоарима „Ни рат ни пакт” овај двобој повезује са свађом око неизбежне Ауроре Демидов; и Арсен и Манерхајм су лепотицу бирали током једне „мазурке”. Чак је извесни Лудвиг Пецл, наводно један од бечких салонских поета, поводом овог случаја написао: „Делили су трпезу и чаше нада, а крвни противници су сада. Гле јада, раздвоји их крвна увреда тада. Један другом, лагано, гробну раку у пољу спремају. Зашто се пуковник сад, као некад, Арсену не насмеје у лице, пре но што од његове руке страда… Ах, судњи час куца, бирај пиштољ, нем и хладан.”
Против Јапанаца у Кини
Но, он у мемоарима не спомиње овај догађај а кнеза Арсена је до смрти сматрао једним од најбољих пријатеља. Зато је лондонски „Дејли лидер” 31. маја 1895. године донео цртицу о двобоју сабљама између „принца Арсена Карађорђевића, поручника руске гарде” и новинара Пола Долфуса, који је у часопису „Ивнимент” објавио чланак провокативан по српског кнеза. У сваком случају, Долфус је у двобоју био рањен у руку. Кнез Арсен је чин поручника добио 22. јула 1901, а штабс-ротмистра (капетана) 22. јула 1903. године.
Жељан доживљаја, непосредно након избијања руско-јапанског рата пријавио се као добровољац, наводно у 1. нерчински козачки пук „летећег” одреда генерал-мајора Павела Ивановича Мишченка. Престонички дневни лист „Рус” 13. марта 1904. известио је како је „кнез Арсен Карађорђевић као добровољац с чином јесаула био распоређен у козачку сотнију”. Осим тога, лист „Нови крај”, који је излазио у Порт-Артуру, писао је 27. фебруара 1904. како је „бивши штабс-ротмистр Каваљергардијског пука кнез Арсен Карађорђевић распоређен у Први Нерчинско-Забајкалски пук”. Но, Арсен је 13. фебруара 1904. (недељу дана након званичног почетка рата) унапређен у јесаула (чин у козачкој војсци који одговара штабс-капетану) и распоређен у 2. аргунски козачки пук. Пук је, након проглашења ратног стања, 6. фебруара 1904, а пре опште мобилизације 7. фебруара 1905, са 2. верхњејдинским, 2. читинским и 2. нерчинским пуком, те 3. и 4. батеријом, чинио Забајкалску козачку дивизију. При томе, 2. нерчински и 2. аргунски пук ушли су у састав 2. бригаде Забајкалске козачке дивизије генерала Павела-Георга Карловича фон Рененкампфа.
Како је мобилизација Забајкалске козачке војске завршена у рекордном року, козаци су се на фронту појавили већ у марту 1904. године и први су ступили у борбу с Јапанцима. Сукоби су се углавном водили у Кини, јужној Манџурији и око Порт Артура. Фебруара 1905. године код Мукдена дошло је до највеће и одсудне битке у читавом рату. Козаци су свих 17 дана, колико је трајала битка код Мукдена, били у непрестаном додиру с Јапанцима а у мају, под командом генерала Мишченка, успешно су упали у позадину противника.
За храброст
Највишим указом од 22. августа 1904, „јесаул 2. Аргунског пука, кнез Арсен Карађорђевић је за исказану храброст у борби унапређен у војсковог старшину” (потпуковника) а 25. фебруара 1906. године ванредно је унапређен у пуковника. Коначно, највишим императорским Указом од 10. маја 1906, цар Никола II је за изузетну храброст исказану у борбама код Мукдена (26. фебруар 1905), српског кнеза наградио Златном сабљом са брилијантима и натписом „За храброст”. Израда оружја, нарученог у једној од најбољих престоничких радионица, указује на то колико је Арсен био цењен у дворским круговима. Царска канцеларија је, наиме, израду Златне сабље поверила чувеном јувелиру Карлу Карловичу Бланку, рођеном у Хелсинкију.
Током 1885. године Бланк је отворио јувелирску радњу у Петрограду, у којој је запослио осам радника и три шегрта. Натурализовани Рус финског порекла радио је од 1892. до 1909. године и код Карла-Аугуста-Фердинанда и његовог сина Димитрија Карловича Хана, који су се специјализовали за израду ордења са брилијантима и других предмета украшених драгим камењем за потребе двора. Бланк је од 1909. до 1911. био ортак фирме „К. Хан”. После смрти Димитрија Хана наставио је да самостално испуњава наруџбине императорског кабинета – углавном брилијантске орденске знаке. Коначно, фебруара 1915. године био је проглашен за службеног проценитеља кабинета Његовог императорског величанства.
Иначе, у руско-јапанском рату укупно је додељено између 410 и 617 примерака златног оружја. Неки извори, наиме, тврде да је 1904-1905. оружје с брилијантима добило седам, а златно – 610 официра. Према другим подацима, златне сабље украшене дијамантима, с натписом „За храброст”, уручене су само четворици генерала: Николају Иванову, Николају Николајевичу Јуденичу, Павелу Карловичу фон Рененкампфу и адмиралу Николају Отовичу фон Есену, док је „обично” златно оружје добило 406 официра. Но, указ од 10. маја 1906. недвосмислено потврђује да је дијамантским оружјем награђен и пуковник Арсен Карађорђевић.
У потрази за пустоловином
Након потписивања мировног уговора између Русије и Јапана у Портсмуту, 5. септембра 1905, ратни пут аргунских козака није завршен. Већ 9. јануара 1906. делови Рененкампфове дивизије из Аргуна упућени су да угуше такозвану Читинску републику. Железнички радници града Чите у Забајкалском крају су, наиме, августа 1906. створили градски совјет и комитет Руске социјалдемократске радничке партије. Ускоро је окупљен наоружани одред јачине 4000 људи који је у Чити завео револуционарну диктатуру. Но, брзим дејством 2. аргунског пука, већ 22. јануара револуционарни покрет је угушен а у граду је заведен ред.
Иначе, за храброст исказану у рату, и читав 2. аргунски козачки пук био је одликован посебним сребрним знаком који се носио на шапки.
Након Мајског преврата и ступања на престо Петра Карађорђевића, кнез Арсен се вратио у Србију. На молбу краља Петра I цару Николају II, Арсен и његов син Павле највишим императорским указом отпуштени су из руског држављанства а краљевским Указом од 26. априла 1904. постали су српски поданици. Краљ Петар I је 30. августа 1909. године Арсена уврстио у „Породични правилник српског краљевског дома”, који је постао пуноважан након потписа председника Министарског савета Николе Пашића, 22. фебруара 1911. године.
Кнез Арсен је у чину генерала српске војске током Првог и Другог балканског рата командовао Коњичком дивизијом. Борио се у биткама код Куманова, Брегалнице и Битоља. Његови саборци касније су причали о чудесном јунаштву и вештини командовања коју је испољио током гоњења Џавид-пашиних одреда кроз Албанију. Посебно је запамћена његова улога у борбама на положајима око реке Брегалнице; ту је изненадним и силовитим налетом своје коњице помогао пешадији да сломи отпор бугарске војске. Арсен је био омиљен међу војницима јер се непрестано налазио у првим борбеним редовима.
Но, по окончању ратова, поново се вратио у Русију. Тамо је 6. децембра 1914. произведен у генерал-мајора руске војске, а 22. маја 1915. у Царском Селу примио га је император Николај II и највишим указом поставио га за заповедника 2. бригаде 2. коњичке дивизије генерал-лејтнанта кнеза Георгија Трубецког. Другог децембра исте године Арсен је на фронту код Риге имао физички сукоб с вршиоцем дужности начелника штаба 2. коњичке дивизије, пуковником Владимиром Николајевичем Гатовским. Осиони пуковник, наводно, није био задовољан начином командовања заповедника 2. бригаде, па је вишег официра ударио по лицу.
Није познато како је иначе енергични Арсен узвратио, али сукоб је завршен тако што је Гатовски ражалован у војника, а генерал Карађорђевић је 8. априла 1916. године упућен у резервни састав при штабу Петроградског војног округа.
Но, Гатовски је као редов у Приморском драгонском пуку служио само три месеца, након чега се пријавио у 25. корпусни авио-одред. Како се прославио као ваздушни ас, већ 6. маја 1916. враћени су му чин пуковника са свим принадлежностима а 31. октобра 1917. произведен је у генерал-мајора. Без обзира на очито благонаклон став команде, високи чин и славу ваздушног аса царске армије, Гатовски је почетком 1918. године променио страну – добровољно се пријавио у Црвену армију. Тешко је рећи да ли под његовим утицајем, тек, бољшевици су у Ловачком клубу у Петрограду ухапсили кнеза Арсена.
Смрт у Паризу
Иако је то било прелазно доба, нико од високих царских официра, укључујући и велике кнезове из царске породице, није се усудио да се за њега заузме. Довољно храбрости имао је једино друг из Каваљергардског пука, генерал Манерхајм. Захваљујући њему и притисцима иностраних дипломата, високо одликовани генерал убрзо је пуштен на слободу. Арсен почетком 1918. године напушта Русију и трајно се настањује у Паризу, где је и преминуо, 19. октобра 1938. године. Кнез Павле Карађорђевић пренео је посмртне остатке и сахранио га у породичној гробници у цркви на Опленцу.
Непосредно након сахране, све очеве ствари, укључујући и златну сабљу „За храброст”, кнез-намесник је поклонио Војном музеју у Београду. Захваљујући овом дару, музеј данас чува једну од ретких златних сабљи „За храброст” украшену дијамантима и ловоровим венцима чија је историја у потпуности позната.
Не зна се где је сахрањена Јерина Бранковић, а не зна се ни како се Србијом проширио лош глас о њој, која је у народу, попут свог свекра Вука Бранковића, остала проклета и издајица.
Пет векова је народ слушајући уз гусле о Јерини Бранковић стекао утисак да је она унесрећила Србију и своју породицу, а заправо проклета Јерина је у једном тренутку за своју државу жртвовала нешто најдрагоценије што је имала – своју децу.
Рођена у грчкој породици Кантакузина, на самом почетку петнаестог века, Јерина се са само петнаест година удала за српског деспота Ђурђа Бранковића. Иако је био двадесет година старији од ње, неки извори тврде да је пар имао много заједничких интересовања која су довела до тога да се у браку између Ђурђа и Јерине развије јака љубав.
Период Јеринине владавине био је врло тежак за Србију. Угари су је притискали са севера, а Турци са југа. Била је непопуларна у народном предању и названа Проклета Јерина, највише због изградње града Смедерева, тадашње нове српске престонице. По народном предању њена владавина је била сурова.
На политичком плану како би смирила страсти са Угарима, Јерина је своју кћер Катарину удала за грофа Урлиха II. Турцима се није допао овај савез и одмах су затражили другу кћер, Мару. Јерини је веома тешко пао овај растанак, као и великом броју Срба у то време, поготово јер је Мара одлазила у харем.
Ипак многе српске принцезе васпитаване су тако да својом удајом и утицајем на свог мужа помажу породици и Србији, па ни Мара није била изузетак. Дуго је вршила утицај да султан Мурат II помаже њеној браћи, чак је и подучавала његовог наследника Мехмеда II који ју је веома поштовао. Такође султан јој је дозволио да задржи своју веру.
Иако су њени синови били принуђени да ратују за Турке (Гргур је чак и помагао да се освоји Солун, родни град његове мајке и његова ујчевина), Турцима то није било довољно. Да би Турци били сигурни да Бранковићи неће склопити савез са Угарима, Гргур и Стефан су послати султану као таоци.
Упркос Марином утицају и молби да их поштеди која је стигла прекасно, Гргур и Стефан су ослепљени. Ово је био још један ударац за несрећну Јерину.
Крај живота дочекала је као монахиња на Руднику. После Ђурђеве смрти, најмлађи син Лазар, тада већ наследник и његова жена Јелена протерали су је из Смедерева, сматрајући да од њих крије благо породице Бранковић.
Јерина је преминула у мају 1457. године. Сматра се да је отрована од стране свог најмлађег сина Лазара.
Не зна се где је сахрањена, а не зна се ни како се Србијом проширио лош глас о Јерини која је у народу, попут свог свекра Вука Бранковића, остала проклета и издајица.
Вук Мандушић је рођен око 1610. године у околини Шибеника. Након погибије Григорија Суботића, Вук Мандушић је изабран за харамбашу.
Дана 31. јула 1648. године у борби са Турцима погинуо је један од најславнијих и најопеванијих српских јунака Вук Мандушић из Равних Котара.
О њему има мало историјских података, али се поуздано зна да се истицао изузетном храброшћу у борбама против Турака.
Вук Мандушић је рођен око 1610. године у околини Шибеника. Након погибије Григорија Суботића, Вук Мандушић је изабран за харамбашу.
Био српски ускочки војвода (харамбаша) у Далмацији (околина Шибеника) из 17. века и ратовао је највише у служби Млетачке републике (Венеције, која је у то време била најјача сила на Јадрану) против Турака, за вријеме Кандијског рата.
Тај део Далмације је одувек био насељен српским православним становништвом и стално поприште освајачких похода Османске империје према Млетачкој Републици. Између турског некрста и млетачког лажикрста, наш народ је опстајао у том сталном трвењу великих сила и борби за превласт на Јадрану, опиравши се унијаћењу тј. покатоличавању.
Тако је Мандушић са својим четама продирао на територију под контролом Турака, нападао њихову војску, пљачкао их и убијао.
Уз сердаре из Равних Котара, Стојана Јанковића и Илију Смиљанића, Мандушић је најомиљенији и највећи народни јунак ускочког циклуса српских епских песама.
Погинуо је у борби са Турцима код утврђења у Зечеву.
Као војник је био неустрашив, као командант ненаметљив и несебичан и све је делио са својим саборцима, који су га бескрајно волели, поштовали и слушали. Све ово запазио је и млетачки генерални провидур за Далмацију Леонардо Фосколо који је био његов савременик. У садржају његове депеше први пут се спомињу подаци о Вуку Мандушићу.
Фосколо ту описује детаљно о провали српских ускока у Кључ. То је пример типичног ускочког похода дубоко у турску територију (девет конака).
Млетачки историчари из тога времена такође су признали и записали да су његова храброст и његови подвизи достојни да се унесу у све историје.
По наредби генералног провидура Фоскола, Вук Мандушић је добио задатак да нападне турску војску предвођену Хусеин-бегом, која се враћала са пљачкашког похода из задарског залеђа. Одлучио је да Турцима постави заседу у Зечеву (код Шибеника), где се налазила тврђава са кулом, опасана зидом широким четири стопе. Заједно са Вуком Мандушићем у борби су учествовали и харамбаше Медаковић, Миљанић, Вукадин Митровић и Илија Смиљанић. Многобројна турска војска нађачала је ускоке. Вук Мандушић се неустрашиво борио и пошто му је била одсечена десна рука, успео је да убије још четири турска војника. Након тога пао је од изнемоглости, те су га Турци заробили и убили.
Тело Вука Мандушића сахрањено је на месту погибије, у Доловима Мандића, на путу Бенковац-Кистање, где и данас постоји споменик о томе.
Након те битке, цела српска Далмација је оплакивала тужну, али и славну смрт Вука Мандушића. Чак је и државни секретаријат Ватикана је обавештен од стране нунција у Венецији да је млетачка влада “тешка срца“ примила вест о смрти неустрашивог Србина Вука Мандушића, што говори о његовом значају за Млетачку Републику.
Митрополит Петар II Петровић-Његош обесмртио је Вука Мандушића у свом највећем делу “Горском вијенцу”. Од свих јунака из Горског вијенца Вук Мандушић је најбогатији унутрашњим противречностима. У његовом лику Његош је насликао типичног српског јунака али и човека сазданог од крви и меса, не само “од оружја”. У њему се преплићу јунаштво, махнитост, ћудљивост, тајна љубав и дечачки искрена љубав према драгим стварима.
Приближавали су се тихо, попут плиме, користећи зађевице у Византији, али и неспремност наше властеле да озбиљно схвати опасност…
Једне тамне ноћи без месечине, у години 1352, омања барка бешумно се приближила пристаништу на азијској обали мореуза Дарданели. Чим је пристала, у њу се укрцало неколико десетина војника добро наоружаних стрелама и сабљама – хроника је забележила да их је било осамдесет. Под окриљем таме, брод ђеновљанских трговаца спремних да за звечеће златнике возе за свачији рачун пребацио је војнике на европску страну мореуза. Био је то турски одред који је водио принц Сулејман, син емира Орхана.
Терорија турака (означена црвеном бојом) под владавином емира Османа, оснивача Османског царства око 1300. године фото: shopsale.storesonline
Војници су се хитро и тихо узверали уз стрму обалу ка ониском византијском утврђењу Цимпе. Неколико дана раније двојица рибара обавестила су их да је утврда слабо брањена. Неколико византијских војника није ни стигло да се прене из сна, а већ су лежали у крви, посечени сабљама.
Следећег јутра у тврђави је било чак 3000 турских ратника. Ипак, још нико те године – понајмање Византинци заузети непрекидним међусобним зађевицама и грађанским ратом две династије (Палеолога и Кантакузена) и навикнути на сталне упаде и изгреде турских плаћеника – није био свестан далекосежног значаја догађаја који ће утицати на историју и судбине многих генерација. Наиме, Турци Осмалније су од те ноћи почели трајно насељавање Балкана.
Сенка ратника
Две године касније нови догађај учинио је да намере Турака Османлија постану јасније. Првог марта 1354. године страшан земљотрес погодио је источно Средоземље. Чак су и дебеле цариградске зидине на појединим деловима биле оштећене, док су неки градови уз обалу Босфора потпуно разрушени. Највећу штету претрпело је стратешки важно место са утврђењем и луком, Галипоље у Дарданелима, око сат хода од тврђаве Цимпе. Земљотрес су пратили олуја и ледена киша.
Било је довољно да се над порушеним зидинама назру само сенке турских ратника, па да се преживели, узнемирени и смрзнути становници Галипоља у паници дају у бекство. Турци принца Сулејмана ушли су у аветињски пусто, порушено место. Закључили су да им је сам Алах помогао и показао пут. Сада нису држали тек једну утврду, него цео град и његову околину. Почело је масовније турско насељавање у Европи. Уз ратнике, стизале су и њихове породице, земља је дељена у тимар, на обраду насељеницима из Анадолије.
Овога пута турска најезда изазвала је знатно узнемирење међу грчким староседеоцима. Византијски цар Јован VI Кантакузин покушао је да новцем убеди своје дотадашње савезнике – Османлије – да се врате одакле су дошли. Међутим, њихов вођа, емир Орхан, није се удостојио ни да дође на састанак који му је предложио византијски цар. Касно је славољубиви Јован VI Кантакузин схватио да је дугогодишњим коришћењем османских војника у грађанском рату против својих непријатеља починио судбоносну грешку.
Скоро пола века пре описаног догађаја, Турци Османлије почели су да све озбиљније узнемиравају Византију, која се почетком 14. века претварала у сенку некадашње моћне државе. Иако је Михајло VIII Палеолог 1261. године успео да од Латина преотме Цариград и да формално поново васпостави Ромејско царство, ни он, још мање његови потомци ни издалека нису могли до обнове моћ коју је некада имао цар Византије. Још је током 11. века Византија морала да под притиском Турака Селџука напусти добар део Мале Азије, онај са најбогатијим пашњацима и најбројнијим становништвом. Попут спарушене коже, подручје царства у Азији се пред нападима исламских ратника стално смањивало и повлачило ка западу, према обалама Егејског и Црног мора.
Газија син газије
Кад је легендарни Ертогрул, отац Османов, на челу 444 коњаника и њихових породица из народа турских Огуза, од племена Каји, стигао са истока бежећи од Монгола, од тамошњег селџучког владара добио је нешто земље на граници с хришћанским царством. Било је то месташце на око двеста километара од Цариграда. Емир Осман је на почетку владао тек малом облашћу на источној граници некадашње провинције Витиније. Али, за разлику од бројних других „газија”, бораца за Мухамедову веру на ободима посусталог хришћанског царства, он је поред срчаности и одважности имао и посебан дар да уреди освојене земље.
Султан Осман I Гази, „отац краљева“ (ово је приказ Приказ Османа I из 19. века чији је аутор Константин Капидагли) фото: wikipedia.org
Чим би заузео један крај, земљу је равноправно делио на тимаре између својих ратника. Поред ратника, доводио је и учене људе – улеме, познаваоце исламског учења, као и дервише, који су му помагали да уреди државу.
Следбеницима је наређивао да према свакоме буду праведни, да према поданицима поступају благо и да их не вређају, без обзира на то да ли се радило о раји, хришћанима. Тако је уместо већ неорганизованог Византијског царства, на његовим граничним пределима у Малој Азији наступала добро устројена османска држава.
Први Османов већи успех у борби догодио се јула 1302. године. У бици код Бафеума, близу града Никомедије, Византинци су потучени до ногу. Турци су постепено освојили целу област Витинију и, заобилазећи утврђене градове, стигли до обала Егејског мора. Касније су, један по један, након дуге, вишегодишње опсаде заузимани и градови у које се склањало околно становништво. Турци нису поседовали опсадно оружје, па су протеривали или претварали у робове околно становништво, тако да би град био одсечен од извора снабдевања и глађу присиљен на предају. Тако су пали Бруса (у 1326, години смрти емира Османа, након седам година опсаде), па Никеја (1329) а затим и важна поморска лука Никомедија (1337, после девет година опсаде).
Илустрација Битка код д Бафеума 27. јула 1302. фодине фото shiastudies.com
Престоница Османлија пренесена је у Брусу. Османов син Орхан, сјајан ратник и организатор као и његов отац, поносно се називао „Султан, син султана газија, Гази, син газије, Господар хоризонта, Херој света”. Он је посебно допринео реформи османске војске. Уместо лаке коњице, турских газија, створио је и прву сталну војску која се у борбама борила пешке и која ће нешто касније добити име јаничари.
Уз њих, створени су и коњички одреди спахија, као и акинџије, ударна лака коњица, и башибозук, нередовне трупе. Турци су тако имали прву професионалну и сталну војску у феудалној Европи у којој се она окупљала на позив владара само за један поход и на одређено време.
Док је емир Осман троструко увећао земље које је наследио, Орхан је своје земље увећао петоструко. „Увек шири своју земљу уз помоћ џихада (светог рата)”, био је његов завет синовима. Византијски цар је у првој половини 14. века изгубио готово све поседе у Малој Азији. На реду је била Европа.
У борби за Цариград
Чини се да нико није толико олакшао и омогућио даље ширење Турака Османлија колико сами Византинци, посебно већ помињани цар Јован VI Кантакузин. Када је 1341. години у смањеној и осиромашеној држави избио жесток грађански рат између поборника малолетног и легитимног цара Јована V Палеолога и некадашњег првог царског саветника и самопроглашеног цара Јована VI Кантакузина, обе сукобљене стране за помоћ су се обратиле суседним Турцима. Заслепљеност због међусобица била је толика да су у једној епизоди грађанског рата (1345. године) становници Цариграда клицањем и радошћу дочекали војску од 10.000 Турака коју је емир Орхан послао цариградској влади као помоћ у борби против супарника.
Рестаурирани и дигитално побољшан мозаик цара Јована V Палеолога (1341–1391) у источном луку Аја Софије, вероватно последњи направљен у историји царства. фото: en.wikipedia.org
Турске помоћне трупе тако су годинама редовно учествовале у сукобима између византијских претендената на престо или у борбама Византинаца са суседима – Србима или Бугарима. Да би утврдио савез с Османлијама, Кантакузин је 1346. године своју кћерку Теодору дао за жену емиру Орхану. Први пут је једна византијска принцеза завршила у харему мухамеданског владара, што је и пет векова касније Његош помињао у „Горском вијенцу”: „Сан паклени окруни Османа, дарова му луну ка јабуку, злога госта Европи Оркана! Византија сада није друго но прћија (тј. мираз) младе Теодоре…”
Борећи се за рачун Грка, Турци су временом добро упознали Балкан, снагу и слабости разних хришћанских војски, начине борбе, утврђења и становништво, богатство земаља, географију и природу. У делу „Срби и Турци” Стојан Новаковић је нагласио несхватљиво слепило византијске политике тога доба: „Читаву половину 14. века с Турцима се из мале Азије водила опасна игра без рачуна, за љубав ситних сплетака и међусобица… Немоћ и страсно слепило политичког супарништва водили су Турцима руку и показивали им шта треба да раде.”
Српско царство у време владавине Стефана Душана фото: nisandbyzantium
Прешавши у Европу, Турци су се ускоро сукобили са једним другим народом чији су владари у то доба такође гајили амбиције да освоје и замене слабо Византијско царство. Били су то Срби, чија се држава у претходне две генерације нагло проширила преузимајући византијска подручја и протежући се добрим делом Балкана, од Дунава на северу до Егејског и Јонског мора на југу.
Енергични краљ Урош II Милутин, савременик емира Османа (обојица владара били су дуговечни: Милутин је владао од 1282. до 1320. године, а Осман од 1281. до 1326), током једне деценије освојио је добар део Македоније, укључујући Прилеп и Скопље. Његов унук Стефан Душан продро је до Атине, заузео целу Тесалију, Епир и добар део Тракије, остављајући Византинцима само Солун. Душан се у Скопљу 1346. године крунисао за „цара Срба и Грка” не кријући тако да му је крајњи циљ био – Цариград. У средњовековним хроникама, повељама и записима забележени су и први сусрети и сукоби два освајачка народа – једног хришћанског и другог исламског – који су почетком 14. века са запада и са истока све више притискали некадашње моћно Царство Ромеја. Већ у време цара Душана било је јасно да се турска плима неће лако зауставити.
Милутин са тастом
У српским повељама, као и у биографији краља Милутина, приповеда се једна од првих епизода у сукобима Срба и Турака, који су били насељеници у Византији и добрим делом прешли у хришћанство, те су их називали „Туркопули”. Сукоб је повезан са историјом знамените „Велике каталонске компаније”, дружине од неколико хиљада шпанских најамника који су прво ратовали у служби византијског цара, да би се након 1305. године одметнули и харали за свој рачун по Балканском полуострву. Њима се придружило и неколико хиљада Турака.
„Краљ Стефан Милутин“, литографија Анастаса Јовановића (1817-1899) из 1852. фото: wikipedia.org
Ова чудновата дружина је од 1305. до 1309. године упадала на Свету гору где је безуспешно опседала и српски манастир Хиландар. У животопису архиепископа Данила II (у то време игумана Хиландара) приповеда се како „безбожни народи, Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари и Каталанци… многе свете храмове спалише огњем, собрано њихово благо разграбише, робље одведоше…”
Разделивши се затим у више група, Каталанци и Турци отишли су на разне стране. Једна група од више хиљада Туркопула (византијски хроничар наводи да је било хиљаду коњаника и петсто пешака), под вођством неког Мелекила (или Мелика) ступила је у службу српског краља Милутина и населила се у Србији. Краљ их је разоружао и одузео им коње, дао им земљу под обавезом да се у случају рата одазову на његов позив. Мелик је примио хришћанство. Како каже С. Новаковић, „најамни војници од врсте какви су били ови Турци, без куће и кућишта, у оно време су били много цењени у источним државама. Та врста војске замењивала је у оно време данашњу редовну војску…”
Међутим, после неколико година (вероватно 1311. године) Мелик и његови Турци побунили су се против српског краља. Милутин је побуну брзо и сурово угушио. „И отпочевши против њега (краља Милутина) сплетку, са друговима својим, би ухваћен (Мелик) и сконча злом смрћу.” Милутин је након тога (1312. године) послао помоћ од 2000 војника свом тасту, византијском цару Андронику II који је имао сличне тешкоће с другим делом турских банди које је у Тракији предводио вођа по имену Халил. Византинци и Срби су, удружени, поразили и потпуно уништили Халилове Турке. У повељи Хиландару краљ Милутин је овако описао ту победу: „И тамо их кроз нас грешнике, сила Божја порази, предавши једне смрти, осудивши друге у заточење, а неке, и не мало њих, предадосмо у ропство земљи српској.”
Повеља краља Милутина манастиру Хиландару 1300. године фото: hilandar.info
Занимљиво је да је у време краља Милутина српска војска на позив византијског цара Андроника II ишла у рат и на другу страну Босфорског пролаза, чак у Малу Азију. Након победе над Халилом, краљ Милутин је на молбе свог таста (Андроник II био је отац српске краљице Симониде) решио да своје ратнике окуша и против анадолских Турака. Тако је 1313. године велики војвода Новак, по надимку Гребострек, предводио српски одред који је заједно с византијским јединицама напао Турке. Није сигурно да ли се радило о Османлијама, који су у то време, како смо већ поменули, опседали Брусу, или су (вероватније) у питању били Турци који су припадали малоазијском емирату Ејдин.
У повељи краља Милутина приповеда се како је српска војска „прешла Црно море”, ушла „у саму ту Анатолију”, у државу „безбожних Персијанаца” (то јест Турака) и како се „отворио велики рат, не једанпут или двапут него много пута”. Срби су били успешни у овим борбама, иако није забележена већа битка. Они су изгледа растерали Турке и Византији повратили нека мања места. Успеси су били привремени. Ратовање Милутинове војске није трајало више од једног лета, пошто се радило о феудалној војсци која се на крају ратне сезоне разилазила кућама. Турци су се поново вратили у иста насеља чим се српска војска вратила у своју земљу.
Варка из грмља
И док су се сукоби Турака и Срба у доба краља Милутина догађали далеко од српских земаља – чак у Малој Азији – већ у време цара Душана турско присуство на Балкану било је приметније и још опасније. Поједине византијске хронике описују како су трупе Турака Селџука, које је из Мале Азије довео цар Јован VI Кантакузин да би се супротставио освајањима српског цара Душана 1343. године „жестоко опустошиле крајеве потчињене Трибалима (тако су Византинци називали Србе) одвлачећи људе и стоку са поља и куће палећи и многима без борбе стављајући ратни оков”. Иако формални савезници византијског цара, Турци су често ратовали за свој рачун, па су пустошили и пљачкали не само по областима непријатеља, него и на самом византијском подручју.
Стефан Душан, слика Ђуре Јакшића, 1857. година фото: mediasfera
Трупе цара Душана у два маха су се сукобиле с турским јединицама и у оба случаја биле су поражене. Прва права битка на простору Балканског полуострва одиграла се маја 1344. године код места Стефанијане, на путу између градова Сера и Солуна. Тих дана, Душан је добио обавештење да су латински бродови попалили лађе којима је одред од 3100 Турака Селџука намеравао да се пребаци с Балкана у Малу Азију. Био је то турски одред који је на Балкан стигао на позив цара Јована VI Кантакузина. Душан је наложио војсковођи Прељубу (кога византијска хроника назива „храбрим, срчаним и искусним” војводом) да нападну и униште турску војску. Сукоб се завршио победом Турака који су применили једну ратну варку.
Угледавши непријатеља, Турци су се повукли у околна брда обрасла грмљем, а Срби су оставили коње и пешице кренули за њима, тешко се крећући узбрдо под теретом оружја и оклопа. Претварајући се да се повлаче, Турци су их заобишли и кренули ка остављеним коњима, до којих су брзо стигли „будући без оклопа и лаки”. Узјахавши коње, устремили су се на Прељубове војнике. „Већина (српских војника) паде убијена од Персијанаца (тј. Турака) а не мало их је заробљено; остали се једва спасоше, растуривши се пешке по брду…” Иако српски губици у овом окршају нису били тако велики, радило се о првом поразу српских коњаника у сукобу с Турцима. Хроничар наводи да се Душан након овог пораза привремено повукао.
Капетан хришћанства
Други сукоб српске и турске (овај пут османлијске) војске одиграо се октобра 1352, исте године када су Турци заузели тврђаву Цимпе. До борбе је дошло на реци Марици, код града Димотике. И једна и друга војска ратовале су за туђи рачун, односно за сукобљене стране у византијском грађанском рату: цар Душан је одред од 7000 коњаника под командом казнаца Бориловића упутио у помоћ свом савезнику, петнаестогодишњем цару Јовану V Палеологу. С друге стране, супарник младог Палеолога Јован VI Кантакузин добио је помоћ од свог зета, емира Орхана – 10.000 добро опремљених ратника које је водио предузимљиви и опасни Орханов син Сулејман. Тако је борба Срба и Турака требало да реши питање ко ће владати у Цариграду.
Византијски цар Јован VI Кантакузин председава синодом. (Цариградски исихастички сабор 1351.) Национална библиотека Француске, Париз фото:en.wikipedia.org
Срби, којима су се придружили и бугарски одреди, кретали су се уз Марицу ка тврђави Емфитион, недалеко од Димотике. Неочекивано су наишли на бројну османлијску војску. „Мизи (тј. Бугари) се одмах дадоше у бекство, не сачекавши да се сукобе са непријатељем и склоне се у Димотику… А Трибали (Срби) са друге стране остадоше, напавши са присутним Ромејима надируће варваре. За кратко се супротстављујући бројнијима и јачима, потпуно су побеђени.” Српска војска наводно је имала коње знатно уморније и спорије од турских. Борили су се против бројчано надмоћнијег непријатеља на терену који нису познавали. У овој првој бици на реци Марици један део српске војске је изгинуо, други део је заробљен, а казнац Бориловић се с остатком војске спасао бекством.
Окршаји код Стефанијане и код Димотике, иако мањих размера, показали су српском цару да се суочава с много озбиљнијим и тежим супарником него што су били Византинци. Душан је покушао да на разне начине одагна турску опасност од својих земаља. Тако је забележено да је (око 1351) чак замислио да склопи савез са емиром Орханом. У том циљу, упутио је посланство на двор турског султана, нудећи своју кћерку за једног од Орханових синова. Пример Јована VI Кантакузина, који се ородио с Орханом, као да је био заразан за балканске владаре.
Територија Османског царства око 1355. године, за време Орханове владавине фото: .wikiwand.com
Емир Орхан прихватио је могућност овог савеза, па је турско изасланство упућено на Душанов двор. Међутим, посланике, које су пратили и Срби, напали су византински војници. Неки су убијени, а остали заробљени. Изгред је утицао да се привремено покваре односи између Турака и византијског цара Кантакузина, али је и прекинута тек успостављена веза између српског цара и османлијског емира. Неколико година касније, све више схватајући колико је озбиљна турска опасност, цар Душан је покушао да створи шири европски савез за борбу против Османлија.
У години када су Османлије освојиле Галипоље и трајно се населиле у Европи (1354), Душан је посебно посланство послао на папски двор у Авињону (у то време папа није столовао у Риму). Главни предлог цара Душана папи Иноћентију VI био је да црквени поглавар подржи борбу против „неверника” и да српског цара именује „капетаном” (то јест предводником) целокупне хришћанске војске у тој борби. Заузврат, обећавао је да ће и он и цео његов народ прихватити католичку цркву. Иако су контакти између српског цара и папе настављени и током 1355. године, предлог цара Душана није донео резултате. Наиме, цар је крајем те године преминуо (децембра 1355. године). После Душанове смрти више није било снажне силе на Балкану која би могла да заустави Османлије.
Орханов наследник, султан Мурат I, већ је 1361. године заузео Чорлу (Цурулон,) место пред Цариградом. Наредних година Турци су заузели и већи део Тракије с Димотиком. У борбама с Турцима погинула су два сина бугарског цара Јована Александра. Адријанопољ (Једрене) пао је око 1368. године. Према повести турске хронике, Једрене је освојио Лала Шахин, који је у крвавој бици испод зидина поразио заповедника града. Наводно су у току ноћи преостали браниоци града побегли, док су ујутро житељи Турцима својевољно отворили капије. Султан Мурат I пренео је нешто касније престоницу из Мале Азије у Једрене, што је био сигуран знак да стреми ка новим освајањима у Европи.
Решени да од Турака преотму Једрене, краљ Вукашин и деспот Угљеша кренули су у одсудну битку. У септембру 1371. године велика српска војска спустила се у долину Марице…
Чувена Текијска битка, поред тога што је постала позната по великој победи хришћанске војске над Османлијама, у историји је остала упамћена по несвакидашњем догађају- снегу у августу.
Ова битка је у српској историји неправдено слабо изучавана, иако су победи придонели и српски шајкаши. Битка се одиграла на ливади крај Петроварадина, на путу ка Сремским Карловцима, 5. августа 1716. године. То је била прва велика победа аустријске војске у рату између Аустрије и Турске.
Турска опсада Срема
Почетком 1716. године, Османско царство, схвативши да је власт у Срему пољуљана, покреће огромну војску ка Војводини, с крајњим циљем повратка изгубљених територија, како у Срему, тако и у Бачкој.
Под вођством великом везира Дамат Али-паше, почетком августа, турска војска прелази преко Срема и стиже до Петроварадинске тврђаве. Војска се стационирала по падинама Фрушке горе, између Сремских Карловаца, Сремске Каменице и Буковца.
На највишој тачки, тадашњем Везирцу, паша је подигао свој шатор, сматрајући да ће са тог места имати идеалан старт за напад и заузимање Петроварадинске тврђаве, на којој је тада било између седам и осам хиљада војника, док је турска војска бројала између 150.000 и 200.000 људи.
Турски командни шатор заробљен у бици фото: wikipedia
На бачкој страни, под вођством хабзбуршког војсковође Еугена Савојског, чекало је 70.000 војника. Схвативши озбиљност ситуације, принц Савојски одлучује се на изненадни напад, рачунајући управо на фактор изненађења.
Историјски преокрет изазван природним феноменом
Ипак, главно изненађење, које је постало и предност за Еугенову војску, била је јака олуја праћена снегом у ноћи између 4. и 5. августа. Војници прелазе Дунав и распоређују снаге у подножје Петроварадинске тврђаве. Српски шајкаши су лађама пребацивали војнике на другу обалу, а успели су и да униште неколико турских лађа, усидрених у Сремским Карловцима.
Битка код Петроварадина 1716. слика Георга Филипа Ругендаса фото: wikipedia
Истог јутра, 5. августа 1716. године, хабзбуршка војска напада и уништава прве турске редове. Успаничени турски војници се махнито повлаче. Принц Савојски стиже до шатора Великог везира, рањава га, те паша бива пребачен у Сремске Карловце, где и умире, у цркви Светог Николаја. Касније, његово тело је пребачено у Београд, а сахрањен је на Калемегданској тврђави.
Принц Савојски шаље Бечком двору вест о великој победи над Османлијама и понесен победом, напослетку протерује Турке из целе Бачке, Срема и Баната.
Црква Снежне Госпе
На месту где се одиграла битка данас постоји Римокатоличка црква посвећена Снежној Госпи. Некада, на овом месту налазила се средњевековна хришћанска богомоља посвећена Девици Марији, коју су Турци срушили 1526. године. Касније, ту је саграђена дрвена џамија са малом текијом- што на арапском значи одмаралиште.
Након одласка Турака, Петроварадин постаје стециште како војника, тако и трговаца и земљорадника. Чланови исусовачког реда користили су напуштену џамију, пре изградње цркве Светог Јураја.
Касније, сама црква посвећена Снежној Госпи, подигнута је управо у знак сећања на битку на Везирцу и снег у августу. На врху цркве, налази се полумесец, а изнад њега крст- знак победе хришћана над муслиманима.
У њој, налази се и икона Девице Марије са Исусом, коју је принц Еуген носио са собом током битке. За њу се верује да је чудотворна. Сама црква у народу је позната под именом Текије.
Многи српски јунаци ушли су у легенде, један од њих је и Змај од Крајине, Хајдук Вељко Петровић, јунак Првог српског устанка.
Хајдук Вељка описују да је био прек, није пуно марио за дисциплину и ауторитет, често је улазио у сукобе са надређенима, а опет довољно храбар да одјаше међу Турке и направи хаос у њиховим редовима.
Змај од Неготина одлазио је у бој уз пратњу свирача, упадао у турске редове, а потом се враћао те настављао да пије и прославља победе. Легенда каже да је волео да пије вино Тамјанику из благородног рајачког виногорја.
Вељко Петровић рођен је око 1780. године у селу Леновцу, селу код Зајечара, у богатој породици Петра Петровића.
Његов хајдучки пут почиње када је имао свега 22 године, када је на мах убио два Турчина који су му напали сестру. Истог часа одметнуо се у хајдуке и од тада, па до своје смрти, није престајао да задаје муке Турцима.
Хајдук Вељко, слика Уроша Кнежевића из 1853. фото: wikimedia.org
Због своје нарави неко време био је у свађи са Црним Ђорђем. Карађрорђе је често био забринут због турске бројности и стално је прекоревао Хајдук Вељка. Легенда каже да га је једном упитао како мисли да се супротстави Турцима на бојном пољу кад су им момци били бројчано надјачани, на шта је Хајдук Вељко одговорио: ,,Одјахаћу тамо и јебаћу им матер“.
Вук Караџић га описује попут јунака из легенди, неумерен у свему, увек жељан битке, жена и пића.
О Хајдук Вељку и његовом омиљеном коњу Кушљи, опеване су многе песме још за живота, а нарочито после погибије. Историја га памти по хајдучком, бећарском и немирном духу, а Вук Караџић његову храброст пореди са Ахиловом. Вук сведочи како је сам са Кушљом на бојном пољу вредео “више него íљада другијех”.
Коњ који је отишао у легенду заједно са јунаком који га је јахао
Његов славни коњ Кушља, за кога се наводи да је најбољи борбени коњ након Косовске битке, део је предања као и јунак који га је јахао. Кушља је био први и последњи борбени коњ кога је Вељко имао, а добио га је тако што је у једном ноћном нападу на Турке, у Тимочкој крајини, међу заробљеним Турцима био и њихов командант Осман-бег, који је јахао дивног крупног сивомрког коња, трогоца, кога је Вељко одмах узео. Коњ је име добио управо по надимку Осман-бега, који је Вељку открио да коњ поседује изузетне војне вештине.
Оно што је Кушљу издвајало од свих биле су његове борбене вештине. Умео је да мења правац у трчању, како би Вељко избегао метак, у пуном галопу знао је да се укопа у месту и да клекне како би избегао убојиту турску сабљу.
Према предању, када се једном приликом Вељко сукобио са Соко-Пашом у Црној Реци, мегдан је трајао сатима. Оно што је пресудило, нису биле ни Хајдук Вељкове ни Пашине борбене вештине, већ Кушљине. Радио је оно за шта је био обучен, мењао правац кретања, сагињао се у правим тренутцима, коњ Соко-паше није успео да парира већ искусном Кушљи и збацио је газду, који се тада нашао на земљи без оружја, Вељко је дојахао до њега и рекао да му опрашта живот, јер му је била важнија победа, но сама смрт противника. Али на изненађење војске, па и самог Вељка, коњ је пришао и задњим копитама усмртио Соко-пашу. Војске су се разишле без даље борбе.
Хајдук Вељко никад није био рањен док је јахао Кушљу, али је погинуо без њега. Сам Вељко је многе своје подвиге преписивао баш Кушљи.
Нажалост, Кушља је поделио трагичну судбину Хајдук Вељка и Чучук Стане. Након што су Турци заузели Неготин, Кушља је запао у њихове руке и продат је циганима. Осам година касније Чучук Стана видела га је изнемоглог, полуслепог и старог како вуче циганске таљиге. Препознавши је по гласу, отпоздравио је рзањем. Расплакавши се, Стана је тад дала 10 дуката циганину да га у старости чува како доликује јуначком коњу. Изнемоглог није било могућности да га поведе са собом у поход. Ипак, циганин је од дуката купио новог коња, а славног Кушљу продао другом. Његова даља судбина није позната.
„Кушља тлачи, сабља сева,
Кликће Вељко, Туре зева,
О тле чалма, о тле глава,
Ал’ под небо српска слава!
(Ђачки растанак, Бранко Радичевић)
Хајдук Вељко женио се два пута. Његова прва жена, Марија, била је сестра по мајци Станоја Главаша. Године 1809. када су Турци освојили Источну Србију све до Мораве, Марија је побегла из Јагодине за Београд, а Вељко се са својим момцима склонио у Пореч, ади на Дунаву код Ђердапа.
Утврђењем, којим је командовао Војвода Миленко Стојковић, владао је закон јатагана и кубуре. Војвода је имао харем лепотица те је често проводио време са виђенијим устаницима који су га због тога посећивали, међу којима и Вељко.
Како то обично бива, судбина је уплела своје прсте и Змај од Крајине тад сасвим случајно упознаје жену која му је парирала у свему, па и у јунаштву.
Према легенди, Чучук Стана дојахала је тог дана у утврђење на коњу, у мушкој одећи и поноситог држања.
Прека као и сам Вељко, није се либила да одбруси ни највећем јунаку. Запутила се право ка најпознатијем мегданџији и отресито рекла:
,,Зар твоји момци не знају Турке убијати него девојачке дарове красти?“
Мало је рећи да је чувени јунак био изненађен и одушевљен у исто време оваквим наступом непознате малене девојке, јер нико до тада није имао храбрости да тако разговара са њим.
Изненађеном Вељку су тад објаснили да су његови момци сакупљајући порез опљачкали и дарове које је Станин отац, Радован Пљештић са планине Дели Јован, спремио за мираз својим кћерима. Вељко је праснуо у смех, па наредио да се сви дарови врате, а онда је отишао и сам даривао Стану уз речи: “Сад сам те ја даровао, сад си моја!”
Змај од Неготина, човек од хиљаду жена, једном од њих и ожењен, заволео је отреситу девојку на први поглед. Стана, девојка од око 15 година, ситне, крхке грађе (отуда и надимак Чучук, на турском мала) потпуна супротност снажном карактеру који јој је био и слава и проклетство, украла је срце славном јунаку.
Чучук Стана рођена је у месту Сиколе, код Неготина. Расла је у породици без мушке деце. Можда се баш зато и одевала у мушку одећу, била разборита и храбра. Имала је две сестре, ипак доста касније је добила и брата кога је њен отац толико прижељкивао.
Била је писмена и бистра девојка, током живота научила је руски, пољски, румунски и грчки језик. Наводи се да је прва слова савладала још у свом селу, јер су у Сиколу још 1807. имали школу.
О лепоти Чучук Стане испеване су најлепши стихови, а легенда каже да је била лепа колико и храбра.
“Витка стаса к’о плаветна јела,
Бело лице к’о у горске виле,
Кошуте је росом задојиле,
Хајдук Вељка лепотом занела,
На њој шуште цариградске свиле,
Звече низе испод грла бјела,
Вране кике сплела на увојке,
Тесан јелек притегнуо дојке…”
Према легенди њихова љубавна прича започела је оног момента када ју је Вељко први пут угледао. Од тада се нису раздвајали, а Чучук Стана га је пратила свуда, па и на бојиште.
Ратујући раме уз раме са Хајдук Вељком, делећи и седло и кубуру, задобила је чак 4 ране у боју са Турцима. Била је рањена два пута у ногу, једном у раме, а турским јатаганом задобила рану на потиљку. Стана је одлично братала мачем као и кубуром, а најбоље је руковала ножем, који постаје и симбол ове храбре жене ратнице. Сваку мету погађала је са невероватном прецизношћу, а у седлу се држала као прави војник. Ушла је у историју као жена која је била довољно храбра да се коље са Турцима.
Змај од Крајине нашао је себи равну. Убрзо се помирио са Карађорђем и платио велику суму новца како би му дозволио да се ожени Чучук Станом. Дотадашњу супругу Марију обезбедио је кућом и земљом у Јагодини.
Записи о разговору Хајдук Вељка и Чучук Стане говори колико је нежности, љубави и ведрине носила њихова љубав.
“- Море, не окрећи ми леђа- рекао би Вељко, кроз осмејак.
– Занесе ме ветар- одговарала би Стана.
– Држ’ се зубима за ветар да те не окреће!“
(Радош Љушић)
Ипак, љубав није потраја дуго. Само 4 године након њиховог сусрета наступили су црни дани за Србију. Војвода Крајински, борећи се са далеко бројнијом војском Турака, повукао се до неготинске тврђаве, где су и настале чувене речи Змаја од Крајине ,, Главу дајем, Крајину не дајем!“.
Данима који су уследили успешно је одолевао надирању око 16000 турских војника чак и када је његова војска од око 3000 момака остала без муниције.
Стану је послао да отпрати жене и немоћне у Пореч, она се вратила после неколико дана, да на бедему шанца настави борбу раме уз раме са својим мужем.
Како помоћ коју је Вељко очекивао није стизала, досетио се да се скупе по Неготину све калајне ствари, да се растопе у пушчана зрна, а у топове ставе талири. Тактика је уродила плодом, а ноћу је Вељко у пратњи Чучук Стане и неколико момака продирао у редове Турака, ширећи панику и наносећи озбиљне губитке далеко бројнијој турској војсци.
Око 20. јула, након двадесетак дана одолевања турској војсци, Вељко је обилазио шанац и бодрио момке кад га је топовско ђуле погодило по сред груди. Напрасит какав је био, чак и тада успео је да изговори ,,Држ!“ и винуо се у легенду. То су биле последње речи Хајдук Вељка Петровића, Змаја од Крајине. Страдао је како доликује једном таквом јунаку, са мачем у руци. Под окриљем ноћи, браћа су Вељка сахранила код цркве у Неготину. На месту где се налазио Абрамов шанац, где је Вељко ипак изгубио главу, подигнут је споменик Змају од Крајине да заувек јаше Кушљу.
Након тога, Чучук Стана наставила је крвави пир са његовим момцима, пркосећи Турцима и светећи мужа. Вељкови ратници одолевали су нападима још неколико дана након Вељкове погибије, али су Турци напокон успели да заузму Неготин и Крајину.
Народна песма је забележила и храброст Чучук Стане: „Жена му се шест дни би с Турци в Неготин сос његови триста витези“.
Стана је смрт свог ратника тешко поднела, повукла се и напустила Србију тек када јој је то наредио Вељков брат Милутин, јер је и сама била тешко рањена.
Жена најславнијег српског јунака одјахала је преко Дунава у Грчку, тамо се касније и удала за Георгакиса Николауа Олимпиоса, код нас познат као капетан Јоргић. Наставила је бунтовнички живот и задавала главобоље Турцима дуго након Вељкове смрти.
Након смрти и другог мужа, са којим је имала троје деце, Стана се сели у Грчку где остаје до смрти. Хајдук Вељко и Чучук Стана нажалост нису имали заједничке деце. Са Маријом је имао сина Радована, а његови потомци данас живе у Дубона и презивају се Хајдуквељковићи, баш као што му је Стана говорила.
Чучук Стана, јунакиња са Дели Јована, лутала је пуних двадесет година, а срећа јој није била много наклоњена. Сахранила је сина, а чак три пута одбијана је од стране кнеза Милоша да посети Србију. Та жеља заувек јој остаје неуслишена. Умрла је сиромашно далеко од родног краја, далеко од своје највеће љубави.
Хајдучка краљица сахрањена је у Атини, а њен Змај од Крајине у Неготину. Ипак, историја памти велику љубав два јунака сазданих од истог кова, двоје љубавника чију љубав није прекинула ни челична рука Отоманског царства, па ни смрт.
Пошто су Британци дошли до закључка да се од кнеза Павла „ништа више не може очекивати“, британска Влада издала је налог да се „предузму мере за промену Владе у Београду, чак и путем државног удара“. Главни посао око подстицања „државног удара“ имала је да обави Служба за специјалне операције — СОЕ, која је од лета 1940. стварала своје упориште углавном у моравској Србији. Играјући на савезништво са Србима из Првог светског рата и на новац, агенти СОЕ везали су за себе један већи број виђенијих људи у националним удружењима и у Земљорадничкој и Самосталној демократској странци.
Британска амбасада у Београду била је база за официре СОЕ пре напада на Југославију фото: britanciusrbiji.rs
Британци су прво покушали да, преко СОЕ, изазову кризу Владе и тако спрече или одложе потписивање пакта. Под утицајем њихових људи, министри Чубриловић, Будисављевић и Константиновић поднели су оставке 20. марта. Проф. Михаило Константиновић, сутрадан је повукао оставку, али се онда пред њим појавио Милош Тупањанин са упозорењем да је „слабић и кукавица“ и да ће му се о „судбини одлучити на крају рата“, па је трећа одлука постала дефинитивна. За Тупањанина се тврдило да је „примио од британског Интелиџенс сервиса 500.000 фунти стерлинга, чиме је подмићивао и остале пучисте“. Уз агенте СОЕ, на подстицању пуча радили су и ваздухопловни аташеи британског посланства у Београду.
Један од њих, Меплебек, био је близак пријатељ југословенског генерала ваздухопловства Боривоја Мирковића, организатора пуча. Под његовим утицајем, вишегодишњи завереник Мирковић решио је да пуч изведе у првим сатима 27. марта. Сам Мирковић пронашао је политичког вођу пуча у команданту ваздухопловства генералу Душану Симовићу. Вече пред полазак југословенске делегације за Беч, Симовић је упозорио кнеза Павла да потписивање Пакта може изазвати побуну његових официра против Намесништва.
То упозорење није схваћено озбиљно. Мачек је приметио да никад није чуо да је неки пуч најављен па онда извршен. Повод за војни удар био је догађај који се догодио 25. марта 1941. године. Тог дана, председник Владе Краљевине Југославије, Драгиша Цветковић је заједно са министром иностраних послова Александром Цинцар-Марковићем и немачким министром иностраних послова фон Рибентропом, у бечком дворцу Белведере потписао протокол о приступању Југославије Тројном пакту.
БЕЧ Потписивање протокола о приступању Југославије Тројном пакту фото: historija.info
У изазивању пуча, Британци су рачунали и са представом коју је у својој историји о Србима, првој на енглеском језику, оставио Херолд Темпрели. По тој представи, Срби су у стању да свом владару опросте многе недостатке, али не и недостатак патриотизма. Владар кога Срби оптуже за непатриотизам, пре или касније, бива натеран на абдикацију или убијен. Британци су добро знали да је „прећутна оптужба“ за непатриотизам кнез Павла већ пратила неко време. Од 24. марта СОЕ је радила свим силама да се пресуда што пре изврши.
У циљу усијавања епске димензије српског патриотизма, преко, у Југославији веома слушаног, „радија слободних нација“ емитован је 26. марта запаљив говор Леополда Емерија, министра за Индију, који је важио за давнашњег пријатеља Срба. Емери је народима Југославије поручио да југословенска влада не може полагати право на то да једним својим потписом „отпише част и независност 16 милиона Југословена“.
За заверенике било је изузетно важно то што су се, почетком марта, британске трупе искрцале у Грчкој. Ујутро 26. марта, Душан Симовић је разговарао са британским војним аташеом о детаљима помоћи у случају рата Југославије са Осовином, до кога је по његовом мишљењу морало доћи ако пуч успе. По подне, Боривој Мирковић је Симовићу саопштио одлуку да током ноћи „уклони издајнике“. Пред одсудним кораком, Симовић се препао и затражио да се пуч одложи. Мирковић се није поколебао. Одмах је почео да припрема пуч као да се ради о војној вежби.
Тенкови војске Краљевине Југославије на улицама Београда 27. марта 1941.фото: dw.com
Пред поноћ 26/27. издао је наређење да се почне. У центар Београда, за тенковима дошла је пешадија; опкољена су министарстава, похапшени Цветковић и његови министри, заузета је Главна пошта и блокирани излази из града. Око 3 сата све је било готово. Мирковић је онда позвао Симовића, који је из кревета дошао у Главни генералштаб и преузео политичко вођство после извршеног преврата. За њим су убрзо стигли министарски кандидати. За једног од њих, Милана Грола, причало се да није „знао да ли га хапсе или воде у владу“ када су га официри подигли из постеље.
Мајор Краљеве гарде Живан Кнежевић приводи председника владе Драгишу Цветковића током војног пуча 27. марта 1941. фото: wikipedia.org
Присутним министарским кандидатима, Симовић се обратио речима: „Господо, дајем вам пола сата времена, да се договорите ко ће које министарство да прими, а ако се не сложите ја ћу вам прочитати.“ Пошто је погађање око распореда по страначком кључу потрајало, у једном тренутку је Слободан Јовановић ушао код Симовића и предложио му да изађе са својом листом министара, јер се „ови политичари неће никад споразумети“. Потом, Симовић је „прочитао“ ко које место добија у његовој влади.
Промена извршена пучом покривена је Краљевом прокламацијом, којом је Петар II, пет и по месеци пре пунолества, преузео краљевску власт. У прокламацији је наглашено да је војска свргнувши Намесништво и дотадашњу владу „извршила свој задатак према Краљу и Отаџбини“, и да је мандат за нову владу поверен генералу Душану Симовићу. Током 27. марта, та прокламација је неколико пута читана на радију, гласом младог краља. Али он је тај свој први акт видео и потписао тек увече. Прокламација, коју је Симовићу на редакцији поднео Радоје Кнежевић, а коју је изгледа саставио Слободан Јовановић, није се могла доставити младом краљу, па је однета у радио, где ју је најављен као краљ, прочитао капетан корвете Јаков Јововић. У 10 сати преко радија, „у име свих владика српских, сакупљених на Светом Архијерејском Сабору“ и у своје име, патријарх Гаврило Дожић је благословио пуч.
Демонстрације у Београду 27. март 1941. фото: militaryshop.rs
Чим се сазнало за пуч, улице су испуњене масом света: „Београд је изгледао као једна кошница пчела“. Певане су патриотске песме и узвикиване пароле против Хитлера и Мусолинија. Међу паролама било је оних намештених према енглеском схватању српске историје: Боље рат него пакт, Боље гроб него роб, Нема рата без Срба. Речју Мирка Костића, „мало би ко од народних манифестаната на питање: хоћеш ли рат“, одговорио „боље рат него пакт“, а на „боље гроб него роб“ чуло би се из народа „робом икад, гробом никад“. У раним јутарњим часовима једна група демонстраната „полупала је немачке бирое, поломила врата и прозоре и поцепала папире који су се унутра налазили“. До десет сати, градом су залепршале југословенске, енглеске, француске и америчке заставе; немачка застава била је спаљена. Сутрадан после благодарења у Саборној цркви, немачки посланик Виктор фон Херен је „вређан, а гомила је пљувала на његов аутомобил“.
Негде око 10 сати међу демонстрантима су примећени и комунистички активисти, настојећи да наметну пароле о савезу са Совјетским Савезом. Њихово присуство није имало већи одјек, јер су демонстранти тога дана углавном покренути од стране патриотских организација, црквених кругова и новоформиране Владе, која је тражила подршку и потврду промени коју је донео Војни пуч. Исто тако комунисти по питању противљења пакту са Немачком нису имали званичан став ни свог партијског вођства ни Коминтерне обзиром да је од 23. августа 1939. године Совјетски Савез био у пакту са Немачком и те године заједно са Немачком окупирао део Пољске територије.
Тог јутра 27. марта у Британском посланству у Београду се славило уз шампањац. За британску Владу, пуч је значио отварање новог фронта на коме ће Хитлер барем привремено трошити снагу.
Главни цивилни завереник, Радоје Кнежевић, 1937. био је у својој 36. години, по налогу кнеза Павла, са места краљевог професора француског језика, стављен у пензију. До тога је дошло пошто је Кнежевић у дворском спору између књегиње Олге и краљице Марије стао на страну краљевске удовице преко које су игзледа покушали да делују опозиционари.
За старијим братом Радојем ишао је и млађи Живан Кнежевић, мајор у Краљевој гарди, око кога су се окупљали млађи елитни официри. Њихов национални понос погађала је Владина проосовинска политика, али и прича о томе да кнез Павле намерава да Петра II Карађорђевића лиши престола.
На српском националном нивоу, мотиви пучиста могу се свести на два. Један је лежао у неприхватању хрватског одлучујећег утицаја на државне послове, који је успостављен после Цветковић-Мачековог споразума. Други мотив било је тешко незадовољство намесником Павлом, које се концентрисало око раширене приче да он намерава, уз Хитлерову подршку, да отме престо „сирочету“.
Хрвати су пуч схватили као „атак на постигнуту хрватску аутономију у Бановини Хрватској“. Влатко Мачек је био спреман да брани и кнеза Павла и хрватске позиције стечене под Павловим намесништвом. Око 7. изјутру 27. марта, краљевски воз којим је Павле путовао за Брдо код Крања био је заустављен у Загребу. Командант Четврте армије, генерал Петар Недељковић, стајао је на станици са Симовићевим налогом да се свргнути намесник врати у Београд. Утом, стигао је Мачек одмах изјавивши: „Ово што су урадили у Београду није никакво добро. Ја сам био са кнезом Павлом и са њим и падам. Ја сам слободан да одлучим даљу ситуацију, тако исто и хрватски народ.“ Затим, у пратњи генерала Недељковића упутио се са Павлом у Банске дворе. У међувремену, добио је реч шефа загребачке полиције да ће, по његовом наређењу, ухапсити Недељковића.
У једној канцеларији Банских двора, у присуству бана Ивана Шубашића, Аугуста Кошутића и Јураја Крњевића, Мачек је изнео свој план. Пошавши од тога да пуч не треба сматрати као свршен чин, предложио је одмах да се смени генерал Недељковић „и по потреби ухапси“, а да се на његово место постави командант дивизије у Загребу генерал Август Марић, који је иначе Хрват и који је веран кнезу Павлу Карађорђевићу. Са таквом променом требало је послати пукове из Хрватске против побуњеника у Београду. Пошто је ослањајући се на пречански фронт, однео победу над Србима из моравске Србије на политичком плану, Мачек је то исто хтео да учини и на војном. Идеја о хрватско-пречанском војном походу на Београд биће остварена при крају Другог светског рата.
Јурај КрњевићИван Шубашић
Кнез Павле није прихватио Мачеков предлог. Он је прихватио пуч као свршен чин, па је закључио да би позив војсци да стане уз Намесништво био акт побуне против краља. На Мачеков аргумент да се не би радило о побуни, него о покушају „заштите Краља од једне групе неодговорних официра“, Павле је одговорио: „Па то значи грађански рат! Мени ће побуњеници поклати децу у Београду, како би ми се лично осветили.“ Још је додао да је уморан од државних послова и да му је једина жеља да напусти земљу.
У тренутку Павловог клонућа, зазвонио је телефон: Душан Симовић је тражио од Мачека да, са своја четири министра из Цветковићеве владе, као потпредседник уђе у његову владу. Одговарајући на Мачекове услове, Симовић је прихватио Споразум од 1939, и још обећао „потпуну аутономију Хрватима“. Што се Тројног пакта и спољне политике тиче, о томе је имало да се реши чим Мачек дође на седницу владе. Уз Павлов наговор, Мачек је пристао да његови министри уђу у Симовићеву владу, а сам је свој улазак одложио за неколико дана.
До поднева, када је кренуо за Београд, кнез Павле је преко британског конзула у Загребу, упутио молбу британској влади да му интервенцијом код Симовићеве владе олакша одлазак у Грчку и дозволи долазак у Лондон. Док је путовао за Београд, Боривој Мирковић и његови авијатичарски официри наваљивали су да се свргнути Кнез-намесник стреља. Ипак, та солуција остављена је само за случај одбијања оставке. Одмах по приспећу у Београд, око 7 сати увече, Павле је беспоговорно, са осталом двојицом намесника, потписао оставку, спаковао се и са породицом пред поноћ пошао пут Грчке. Британци су свог бившег „пријатеља“ упутили у Кенију са статусом „политичког затвореника“.
Устаничка Србија је почела да се буди. Лето 1805. било је судбоносно. Први српски устанак је одавно почео, а жеља за слободом била је све већа. Био је крај лета 1805. године, а српски устаници су победили дахије. Да би угушила устанак, Порта је крајем јула упутила из Ниша у Београдски пашалук Хафиз пашу са око 15.000 војника. Војници су се окупили на Везировом брду код Ћуприје. Намера им је била да продуже ка Београду. Први пут је требало да се сукобе са такозваним „царским Турцима„.
Један јахач је и дању и ноћу јурио из Цариграда према побуњеној Србији. Коњаник који је толико журио био је некадашњи земунски трговац Стеван Живковић, који је као део српске делегације молио разумевање за устанике на царском дивану у Стамболу.
Бој на Иванковцу 1805. године, аутор: Оља Ивањицки фото: kultura.rs
Његов план није успео. Стеван Живковић је измолио Турке да пође у Србију и упозори устанике да нишки Хафиз паша иде са војском на положај београдског везира, са задатком да коначно умири Србију, да Срби устаници морају да се покоре. Некадашњи земунски трговац добро је говорио турски и успео је да убеди турске чиновнике да га пусте да би наводно „предупредио“, односно, спречио српски отпор великој турској сили.
Дошавши у близину српске границе, са бугарске стране, Живковић није кренуо ка Нишу, где је Хафиз паша сакупио више од 40.000 ратника. Живковић је испланирао да у Србију уђе преко Дунава и Неготина. И поред великих невоља са Турцима и на тој страни ипак је дошао до српских устаника. Затекао их је за спремне за битку. Спознали су најзад како је то бити слободан.
СВЕ ШТО ЈЕ СТАСАЛО ЗА ПУШКУ ОКУПИЛО СЕ НА ИВАНКОВЦУ
Срби су на брду Иванковац код Ћуприје, у једној од највећих битака Првог српског устанка, први пут потукли регуларну војску турске државе. Напредовање устаника који су заузели више градова, укљуцујуци Ужице и Карановац, данашње Краљево, узнемирило је султана, који је наредио Хафиз паши, умеђувремену преименованом у београдског везира, да са 15.000 војника крене од Ниша ка Београду.
Стеван Живковић је устаницима причао да Хафиз паша долази са 300 људи у својој свити. Живковић је једино Карађорђу и вођама устанка рекао истину.
Вође устанка су почеле војне припреме. Народ са свих страна се спремао да крене у први организовани велики рат, да би се бар Београдски пашалук одбранио од Турака. Двојица истакнутих устаничких вођа из некадашње пожаревачке нахије, Миленко Стојковић и Петар Добрњац, окупили су људство из свог краја. Све што је могло пушку да носи, кренуло је са њима ка Морави и Ћуприји. Ту су се укопали на брду Иванковцу. За то време, Карађорђе и остале вође су мобилисале људство из београдске, смедеревске, крагујевачке и јагодинске нахије. Спремао се велики рат.
Међутим, постојала је још једна опасност. У Београдској тврђави столовао је Алија Гушанац, албански одметник са најамничком војском са више од 2.000 крџалија, ратника који су јездили Балканом и бивали у служби оном ко да више.
Залеђе фронта код Ћуприје се није допало Карађорђу. Зато је послао вештог Стевана Живковића да преговара са Глушанцем. Договорили се да се састану на земунској обали, на територији Аустроугарске. Гушанац је дошао са великом пратњом.
– Шта то урадисте у Цариграду? – Тражили смо тебе за везира! – одговори Живковић. – Али Хафиз пашини пријатељи просуше мито, па диван и султан одредише њега! Он сад иде на Београд, а ми не знамо шта ћемо. Шта нам ти саветујеш, Али ага? – Туците се са њим и никако га не пуштајте овамо! – одговорио је Гушанац.
Ово је обезбедило мирно залеђе устаничкој војсци. Гушанац је забранио својим војницима да иду у Шумадију и пљачкају села. Пљачкање села је био начин снабдевања.
Последњих дана јула, Хафиз паша је стигао у Параћин, а његова коњица је дошла до српских шанчева, па је почело и прво препуцавање. Миленко Стојковић и Петар Добрњац имали су у својим земљаним рововима са палисадима само 2.500 људи и један гвоздени топ.
Хафиз паша је послао Самил агу Бањског са неколико виђенијих Турака да преговарају са Србима. Турци су тражили да прођу до Београда десном страном Мораве, не би ли спремили конаке за војску. Тражили су од народа да преда оружје.
Миленко Стојковић је Турцима одговорио да су конаци већ припремљени, али у правцу јагодинске нахије, старим царским путем којим су Турци већ пролазили. Стојковић је мудро одговорио да ће се о предаји оружја договорити тек кад везир стигне у Београд.
Хафиз паша се плашио да иде шумама између Јагодине и Гроцке. Послао је преговараче да захтева миран пролаз, иначе ће се све то лоше одразити по Србе.
СПРЕМНИ ШАНЧЕВИ
Кад су преговарачи дошли, Миленко Стојковић је баш тада са својим људима ојачавао први шанац. Преговарачима је рекао следеће:
– Кажите паши да сам ја своје већ рекао. То што прети – неће нас уплашити. Нека слободно удари с војском, рђа био ко му се измакао!
Један од искуснијих војника Нестор послат је пре боја да обавести Карађорђа и затражи помоћ. Он је ноћу кроз табор турске војске ради сигурности прошао на четири ноге, глумећи прасе.
Хафиз паша је последњег дана јула ујутро покренуо читаву војску и напао српске шанчеве. Намера му је била да брзо заврши са устаницима на Иванковцу.
Око 2.000 Срба је издржало више турских јуриша. Битке су вођене тако да је срећа била час на једној, час на другој страни од ране зоре до мрака. Турци су успели да освоје мали шанац у коме је био и топ, али пред великим шанцем изгинуо је толики број Турака, да се Хафиз паша забринуо. У међувремену, Срби су са својом коњицом освојили турску комору са муницијом.
После два безуспешна напада на висове око Параћина и нових губитака, Хафиз паша је одлучио је да се повуче према Нишу. Сутрадан ујутро, Турци су се повукли у Параћин, да се приберу и одморе војску.
А ОНДА ЈЕ ДОШАО СТЕВА…
Битку је решио вођа устанка Карађорђе, који је ноћу измеду 18. и 19. августа са више од 4.000 устаника притекао у помоћ из правца Јагодине. Распоредио је устанике по висовима око Параћина и одмах је почео да се на њима утврђује. Копајући ров, упита:
– Ала, којекуде, да је једна чаша ракије! – Има, господару – одговори сеиз и донесе чутуру и погачу.
Пијући ракију, како је касније причао Петар Јокић, буљубаша личне вождове гарде, посматрао је осветљени Параћин, одакле су се чули бубњеви и зурле. Тад се појавио Стева, Карађорђев писар који је већ негде успео да се прописно ушика. Стао је, па загледао топове.
Топ какав је коришћен у устанку фото: .wikipedia.org
– Среће ти, господару, да ја избацим један топ на Турке? Карађорђе је ћутао. – Молим те, господару, само да погодим у онај конак! – Зар да убијеш пашу? – насмеја се Карађорђе. – Е, баш то хоћу! То насмеја старешине и војнике око вожда.
Иако је био на ивици да се наљути, Карађорђе је допустио писару да једном испали из топа у Хафиз пашу. И тако Стева нанишани, запали фитиљ, кумбара пуче, а ђуле погоди у конак који је био највише осветљен. Настаде мрак, музика ућута.
– Видите ли да ја убих пашу?
ВИШЕ ВЕРЗИЈА ПАШИНЕ СМРТИ И ВЕЛИКА ПОБЕДА
Постоје више верзија шта се десило после. Следећег дана, паша је преминуо на путу до Ниша. Интересантан је податак да и турски извори наводе како је конак изненада погодило ђуле, натеравши пашу на повлачење према Нишу. Једни извори наводе да су сутрадан устаници гонили пашину војску преко Параћина до границе пашалука, а затим се вратили на Иванковац. Други, пак, наводе преговоре Карађорђа са делегацијом параћинских Турака, што је осигурало да устаници одустану од напада на овај град, јер је он припадао Лесковачкој нахији и није био у саставу Београдског пашалука. Хафиз паша је оставио устаницима богат ратни плен.
После горепоменутог пуцња, ноћ је протекла мирно уз мало шале, а у зору битка је настављена. Турци су наваљивали јако, али су сви њихови јуриши били одбијени. Опет је битка трајала од јутра до вечери. Пред крај дана, устаници су видели како се турска војска хитро повлачи из Параћина према Нишу. Само су се предали Турци из Параћина. Старац дуге, беле браде изашао је пред устанике.
– Бег Ђорђије, сигурно је да јеси јунак, али ти је и срећа много помогла! Синоћ нас Хафиз паша баш храбри за данашњи коначни јуриш, а твоја кумбара пуче и погоди баш у собу где смо се саветовали! Хафиз паши преби ногу на двоје. Тешко да ће жив стићи до Ниша!
Иако су Турци више страдали, постоје разне приче са српске стране. Кара Стеван је погинуо од 19 задобијених рана, баба Милица је збрињавала рањенике у шанцу током битке и давала борцима пиће, као и Милош бећар који је посекао турског коњаника и Бимбаша Милован, који је спречио Петра Добрњца и Миленка Стојковића да оду са бојног поља у одсудном моменту.
Битка на Иванковцу била је прва устаничка победа над турском војском. То је био први сукоб устаника са турском царском војском. До тада су се борили само са војском узурпатора власти, дахија. Ова победа је имала велики морални ођек у целом пашалуку и ојачала самопоуздање устаника и допринела успесима у борбама за ослобођење од турске власти. У другој половини 20. века на месту битке изграђено је спомен обележје.
Српска Академија наука и уметности је 1975. године објавила књигу „Бој на Иванковцу“ 1805, академика Васе Чубриловића у којој се налазе детаљни описи битке и устаничких шанчева, сведочења учесника као и мапа битке и илустрација пресека устаничких шанчева. Битка је обрађена у играно-документарној серији „Трагом Карађорђа“ у виду анимације са приказом шанчева и редута.
Прича о њиховој вези далеко је стигла, од Аустрије до Цариграда. Ипак, највише је проблема изазвала у Београду. Ко је контроверзна љубавница краља Милана, са којом је имао и сина?
Милан Обреновић је рођен 1854. године у Манасији у Влашкој (Румунија). Његов отац Милош Обреновић био је син господара Јеврема, рођеног брата кнеза Милоша, а мајка Марија Катарџи, једна од најлепших девојака румунске аристократије. Након смрти оца (1860), који је кратко и раскалашно живео, Миланов тутор постаје кнез Михаило. Три године касније, када је Милану било девет година, Михаило га одваја од мајке, сматрајући да она, због јавне везе са тамошњим кнезом Кузом, није кадра да васпитава сина, па га шаље у Париз на школовање и васпитање. Након Михаиловог убиства (1868), Намесништво га доводи у Београд на наставак школовања и припрема га да након пунолетства преузме власт.
За разлику од Милоша и Михаила, Милан није био богат владар. Од оца му је остало само једно презадужено имање у Влашкој, а од огромног Михаиловог наслеђа није му допало ништа, већ кћерима кнеза Милоша и њиховој деци.
Милан се оженио у својој 21. години са Наталијом Кешко, ћерком руског пуковника Јована Ивановича Кешка, бојара и велепоседника у Бесарабији, и мајке Пулхерије Стурза, Румунке породично везане за највише аристократске кругове. Иначе, Милан и Наталија су били веома блиски рођаци, односно њихови родитељи (Наталијин отац Јован Кешко и Миланова мајка Марија Катарџи) били су деца од две рођене сестре, односно имали су истог деду. Како су Милан и Наталија били шесто колено, односно друга братучад, њихов брак је морала претходно да одобри црква, односно митрополит Михаило, што није учињено.
АРТЕМИЗА
Артемиза је била цариградска Гркиња, кћи богатог трговца грађевинским дрветом, удата за дипломату и кнежевог секретара Милана Ф. Христића, односно снаја др Филипа Христића, оног истог са којим је Кнез Милан био у посети руском цару у Ливадији (Крим) и отоманском султану у Цариграду, који је у два наврата био српски посланик код Порте (турске владе), а касније и гувернер Народне банке. У браку са Миланом Христићем Артемиза је већ имала троје деце (две кћери и сина), када се краљ Милан умешао у тај брак и разорио га.
Артемиза Христић
О тој вези, због које је краљица Наталија пуцала од муке, а цео Београд га осуђивао, пише Милан Јовановић Стојимировић: „Мада је краљица Наталија била умногоме и сама крива што је краљ Милан изван куће морао тражити оне интимности које му је она ускраћивала, цео Београд је био на краљичиној страни, а против Артемизе, коју је наш свет, када се повукла и отишла натраг у Цариград, малтене испратио лупањем у канте.
Артемиза је становала у Кнез Михаиловој улици, у близини данашње енглеске читаонице (око данашњег броја 46, прим. З. Ј.), а краљ Милан се свакодневно довозио к њој у затвореном дворском фијакеру са државним грбом и ливрејисаним кочијашем (и лакејом) на боку, па би оставио та кола да га ту чекају. Није се знало ко је био бестиднији, он или она, јер је Артемиза умела и да пркоси...
Артемиза је становала у Кнез Михаиловој улици, у близини данашње енглеске читаонице (око данашњег броја 46, прим. З. Ј.), а краљ Милан се свакодневно довозио к њој у затвореном дворском фијакеру са државним грбом и ливрејисаним кочијашем (и лакејом) на боку, па би оставио та кола да га ту чекају. Није се знало ко је био бестиднији, он или она, јер је Артемиза умела и да пркоси… Изневерен на свом породичном огњишту (и обрукан), Милан Ф. Христић се повукао из Србије и касније оженио једном пољском аристократкињом, па је и умро код ње у једном замку крај Кракова…“
ПЛАН
Милан и Наталија развели су се у октобру 1888. године, после чега је Милан напустио Србију. Четири месеца касније Милан је абдицирао у корист малолетног сина Александра, у намери да се без проблема ожени грађанком Артемизом, која би се у међувремену развела од Милана Христића. Нема поузданих историјских извора који би нам дали одговор на питање да ли је овај Миланов план био резултат његове опчињености Артемизом, или је био део његове политичке игре засноване на предвиђању да ће после абдикације у Србији настати страначки раздор, безвлашће и немири, и да ће се он, по жељи народа, тријумфално вратити у Србију као спасилац.
Фото Wikipedia – Дани (привидне) среће: Милан, Александар и Наталија Обреновић
Миланова више пута исказана недоследност у остваривању планова, који су често били произвољни и противречни, нагони нас да останемо у фази претпоставке. Једно је ипак било сигурно: Миланов начин живота, који се састојао од тренутних задовољстава која су проузроковала дугорочне последице, довео је до „до јединственог случаја да неко запне чак на хаџилук (у Јерусалим, прим. З. Ј.) само да би могао успут присуствовати порођају своје наложнице“ (Слободан Јовановић).
Наиме, тих дана (март 1889) Артемиза је у Цариграду родила сина Ђорђа, ког је Милан сматрао својим, па је после Милоша и Михаила и трећи владар из династије Обреновић добио ванбрачно дете (Милош је имао деветоро ванбрачне деце, а Михаило ванбрачног сина Велимира). Милан се држао свога плана, па се већ 25. дана после абдикације сусрео са султаном у Цариграду.
ЦАРУ НА ДИВАН
Иако није имао статус званичног сусрета, сусрет бившег краља Милана Обреновића и султана Абдул-Хамида (19/31. март 1889), био је корак напред у нормализацији односа две државе, после периода у коме су међусобно ратовале (1876/78) и у коме Краљевина Србија, стицањем независности (1878) више није била у вазалном односу према Турском царству.
И поред тога што је ово био сусрет на највишем нивоу (занемарујемо разлику од 25 дана од абдикације до сусрета), српска штампа извештајима из Цариграда о току посете није давала већег значаја. За разлику од извештаја са ранијих сусрета српских владара и турских султана који су се обавезно налазили на насловним странама српске штампе, извештаји о Милановом боравку у граду на Босфору се не објављују на првој страни. „Велика Србија“ извештајима о овом сусрету не даје ни посебне новинске наслове, већ их сврстава чак под рубрику „Домаћи гласови“.
Артемиза је у Цариграду родила сина Ђорђа, ког је Милан сматрао својим, па је после Милоша и Михаила и трећи владар из династије Обреновић добио ванбрачно дете
Како се третман овог сусрета у српској штампи може објаснити? Да ли Милановом јавно изреченом жељом „да сваку параду хоће да избегне“, да ли активностима новог краља (обилазак Србије) које су се истовремено одвијале па је штампа њима дала приоритет, или је то био начин да се путем игнорисања бившег владара промовише ново доба са новим краљем. И још једно питање ауторке овог чланка, чијим се постављањем истовремено даје и одговор: Да ли је Миланова жеља „да сваку параду хоће да избегне“ била оправдање, првенствено пред самим собом, јер је пут у Цариград овај владар слабог морала, расипник и коцкар, предузео да би присуствовао порођају своје љубавнице и да би од султана тражио новац, притешњен новчаним невољама?
РАЗЛАЗ
После дугог чекања и Артемиза је добила развод брака, али је Миланова љубав према њој ишчезла. У Паризу, где су живели после Милановог одласка из Србије, њен изглед оријенталке (тешка и широка струка) и паланчанке није му више одговарао. Несталан у свему, па и у вези са женама, Милан се све више клонио сада већ пуначке Артемизе.
С друге стране, Артемиза је њиховог сина одгајала као претендента на српски престо, зашто јој је био неопходан новац, што је Милана од ње све више одвајало, да је на крају тражио заштиту париске полиције од њеног прогањања, и издејствовао код француских власти да је из Париза протерају.
АРТЕМИЗА НЕ МИРУЈЕ
У лето 1894. године Миланов син краљ Александар био је у посети султану Абдул-Хамиду. Већ у току посете говорило се да је Милан годину дана раније, притешњен новчаним невољама, затражио помоћ од султана и добио од њега пола милиона франака, а да се султану одужио тако што му је послао сина на подворење. Говорило се, такође, да је Александар молио султана да Милана узме у заштиту од Артемизе која се након разлаза са Миланом вратила оцу у Цариград и живела са сином Ђорђем.
Артемиза је чувала Миланова писма у којима јој је он изјављивао љубав и признавао Ђорђа за своје дете; она је претила да ће писма објавити уколико од Милана не добије новац за његово школовање. У последњем сачуваном писму он је написао: „Ја те много више волим него што ти мислиш, а мој Ђорђе, жив, умиљат и диван као што је, јемство је и веза између нас, са којом ћемо се саживети и сећати се оних дана када смо, млађи обоје, говорили једно другом речи можда милије и страсније, али мање озбиљне и мање сигурне.“
О томе да ли је султан дао Милану пола милиона франака нема поузданих историјских извора, али се у више њих наводи да је Артемизина уцена постојала и да је за Миланова писма од султана издејствовала позамашну годишњу пензију.
ПОТОМАК
Почетком 2002. године у Паризу је умро Панта Обреновић, оснивач „Фонда Обреновић“ и унук Ђорђа Обреновића, ванбрачног сина краља Милана Обреновића и његове љубавнице Артемизе Христић.
Ђорђе је после Цариграда живео у Француској, Швајцарској и Америци. Ђорђев син Стефан, који је једно време био коњички капетан француске војске, отац је Панте Обреновића. На свим актима „Фонда Обреновић“ Панта се потписивао ћирилицом.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
.jpg){kind=link}
You must be logged in to post a comment.