Битка код Ангоре

У повести о судару два велика царства и два владара постоји и прича о трећем учеснику, српском кнезу кога је ова битка прославила иако је у њој учествовао на страни поражених.  

Владавину једног од најзначајнијих отоманских владара Бајазита I обележиле су три битке. С првом (Косовска битка) дошао је на власт, с другом (Никопољска битка) прославио се, а с трећом (Ангорска битка) изгубио је и власт и живот. За само тринаест година, колико је владао, Бајазит је попут муње (што му је био и надимак) прокрстарио пределима Мале Азије и Балкана, да би удвостручио величину отоманске државе. Али, тешким поразом код Ангоре дошло је у питање све што су и Бајазит и његови османски преци постигли, издигавши се у току једног века од ситних анадолских емира – ратника „газија” – у градитеље моћног исламског царства које се уздизало на рушевинама некадашње Византије.
​
      На Косову 1389. године Бајазит је искористио шансу коју му је пружила судбина. Након што је српски јунак Милош Обилић убио његовог оца Мурата I, Бајазит је усред битке преузео команду показујући одлучност и немилосрдност које ће пратити све значајне османске султане. Прва одлука новог владара била је да погуби свог млађег брата (Јакуба) како не би имао супарника око престола. Друга одлука била је да погуби заробљеног противника – храброг кнеза Лазара. 

    После победе на Косову као да ништа више није могло да заустави Османлије у победоносним походима. Ниједна балканска држава није више имала ни снаге ни смелости да учини оно што је последњи урадио кнез Лазар: да се на отвореном пољу супротстави турској сили. Погнули су главу, као султанови покорни вазали, и византијски цар Манојло II, и бугарски владари, и регенткиња Србије Милица, а уз њу и млади српски кнез Стефан, као и други српски и грчки господари и „самодршци”, од Марка Краљевића у Македонији до Балшића у Зети. 
​
   Као део вазалског уговора између Османске државе и Србије, Оливера, најмлађа Миличина кћи, послата је 1390. године у Бајазитов харем „да би било спасено христоимено стадо од вукова који су га клали”. Постала му је омиљена супруга, што је, вероватно, бар донекле помогло Милици и Стефану Лазаревићу да првих година након Косова избегну муње Бајазитових наглих срџби. 

Оливера Лазаревић

Једну по једну, османски владар присаједињавао је анадолске области којима су дуго владали емири из супарничког турског племена Селџука.  На Балкану, у турске руке пала је Трновска Бугарска, заузета је Тесалија, турске чете стигле су далеко на југ, све до Атине. Ни огромна војска западних крсташа у бици код Никопоља (1396) није успела да заустави султаново напредовање. Бајазит је гордо поручивао немоћном византијском цару: „Затвори се иза капија Цариграда и не излази. Све што је изван зидина твог града – моје је.” 
​
   Султан је покушао да освоји и сам Цариград. Од 1391. године турска војска је, под Бајазитовом командом, у више наврата опседала град, али није успевала да пређе његове високе зидине нити да га нападне с морске стране. Турци тада још нису имали морнарицу. Од 1399. године држали су Цариград у сталној копненој опсади. Цар Манојло II искрао се бродом из града како би лично покушао да обезбеди помоћ на Западу. Остало је мало наде за опкољене Грке који су, већ се причало, припремали предају града у султанове руке. И када се већ чинило да је хиљадугодишњој царској престоници одзвонило и да Бајазита нико више не може да победи, на истоку се појавила огромна војска страшних турских непријатеља – Монгола. 

Хроми Тимур

​

Под вођством Џингис-кана, почетком 13. века, монголски коњаници појавили су се из степа средње Азије да би незапамћеном брзином створили највеће царство свих времена. Оно се протезало готово целом Азијом и делом Европе – од обала Тихог океана на истоку, све до средње Европе на западу. Прегазили су Самарканд, Иран, Ирак, Кину, Кавказ, руске степе и градове, Пољску и Мађарску, остављајући за собом страх и пустош. Пред Монголима су побегла и турска племена која су се населила у Малој Азији и којима су припадали преци Османлија. 

     Након Џингисове смрти (1227) царство Монгола постепено се поделило на неколико мање или више независних делова: Кублај-каново царство у Кини, Златну хорду око Каспијског и Црног мора, Џагатајски канат у средњој Азији и Илканат у Ирану. 

Златна хорда

Тимур, касније прозван Тамерлан или Хроми Тимур, родио се у Џагатајском канату 1336. године, педесетак километара од данашњег Самарканда (у Узбекистану). Његов отац, који је примио ислам, припадао је монголском племену Барласа који су некада чинили део хорде Џингис-кана. Према легенди, име Тимур долази од речи железо, а Тимурову хромост Константин Филозоф објаснио је овако: „Тај муж, именом Демир (тј. Тимур) беше свиреп и велики насилник. Овај, идући разбојнички, нађе неке пастире, победи их и узе њихове овце, али је био устрељен у ногу, од чега је хром био…” 
​
   Тимур је показао војнички дар на челу јединице од хиљаду коњаника која је крстарила степама нападајући Хорезм и Златну хорду. Поразивши све противнике, 1369. године заузео је престо у Самарканду, прогласивши се за емира (титулу кан никада није узео јер није био потомак Џингис-кана). Следећих тридесет година проширио је власт на целу средњу Азију, јужну Русију, Персију, Авганистан, Месопотамију, Сирију и део Индије, све до Делхија. Где би прошао с војском „тамо се није чуло ни лајање паса, ни глас кокошки, ни плач детета”. 

Приликом освајања Багдада (1401), побијено је целокупно становништво (око 20.000 људи) а од њихових глава Монголи су направили куле. Око 1400. године Тимурове хорде окренуле су се ка Малој Азији. Приликом освајања пограничног турског града Сиваса (Севастеја) још једном су потврдили глас о монголској суровости – целокупно становништво било је побијено, а град разрушен. 
​
    Након што су годинама размењивали увредљиве поруке, монголски и турски владар најзад су решили да одмере снаге: могао је да остане само један. 

Стефан Високи

​

    У повести о судару два велика царства и два владара постоји и прича о трећем учеснику, српском кнезу кога је битка код Ангоре прославила иако је у њој учествовао на страни поражених. 
​
   Стефан Лазаревић био је без сумње изузетна личност, како га је описао његов биограф Константин Филозоф и како је касније остао запамћен у историји. „Он беше изванредан још као млад”, пише Константин, „и био је руковођен од благочастивих и из дана у дан јављаше се да ће бити напредан, у говору и у делу, чиме се истицао… Било у стварима ратовања и борбе и уметности, која многима није лака, у свему овоме био је први и другима показивање. И по лепоти тела и снаге био је међу вршњацима као сунце посред звезда…”

    Још као малолетан, Стефан је пратио сестру Оливеру (Деспину) на њеном путу у Бајазитов харем (1390). Наводно, према његовом биографу, Стефан се свидео султану који се према њему „односио са сваком истином и чистом љубављу као према љубљеном сину”. Овакав опис Константина Филозофа свакако је средњовековно претеривање, јер већ на другом месту исти писац приказује како се, неколико година касније, Стефан нашао у смртној опасности, очи у очи с опасним турским владаром. Стефан је, наиме био оклеветан да из потаје преговара са Мађарима, турским непријатељима. Био је приморан да дође на Бајазитов двор где му је рекао: „Ево, живот је мој пред Богом у твојој руци, што хоћеш, учини.” Бајазит се, међутим, показао као благонаклон, можда и под утицајем супруге Оливере. „Отиде Стефан својој кући и о чуда! Он који је дошао крив и готов на смрт, примио је као син од цара власт.” 

   Од 1393. године, као шеснаестогодишњак, Стефан Лазаревић је, у складу с тадашњим обичајима, био проглашен за пунолетног. Србија је била у обавези да, као вазална земља, шаље помоћне јединице у турску војску. Тако је Лазарев син, у историјској иронији каквих није било мало у прошлости, с преживелим српским војницима из Косовске битке, некадашњим саборцима Обилића, учествовао у турским борбама и освајању Балкана. Учествовао је у бици на Ровинама у рату Турака и Влаха (1395), а, према сведочењима, допринео је и великој турској победи код Никопоља (1396) када је скршена здружена војска западних крсташа, Мађара и Влаха. Није имао другог избора него да се, као слабији и вазал, приклони турској сили. Беше то опште правило у феудално доба. Шта је о том раздобљу мислио, сам је касније у једној повељи написао:    

 „Од Косова бих порабоћен исмаиљћанском народу (тј. постадох роб Турака), док не дође цар Перса и Тарата и разруши њих, и мене Бог својом милошћу избави из њихових руку.” 

   Пријатељство с моћним султаном било је и корисно. Стефан Лазаревић је, наиме, остао практично једини значајан турски вазал на Балкану уочи битке код Ангоре. Сви остали у међувремену су или нестали, а њихове земље придодате османској држави, или је њихова сила и држава била сведена на врло мали значај (попут византијског цара). 

​
   „Султан Бајазит у некадашњим српским и бугарским земљама на северној страни Балканског полуострва није имамо никаквог већег вазала од кнеза Стефана. Одношаји међу Бајазитом и кнезом Стефаном и међу Бајазитом и Оливером су били што бити може бољи…” (Стојан Новаковић) Стога је Стефан „држао више територија него кнез Лазар када је на Косову погинуо”. Стефан је тако постао Бајазитов близак савезник и први саборац у биткама. До те мере да је у одсудној бици Турака и Монгола командовао десним крилом турске војске. 

У пролеће 1402. године Тамерлан је поново покренуо огромну војску ка границама Турског царства. Истовремено, упутио је поруку Бајазиту I да му преда сву земљу у Анадолији која је некада припадала емирима – Селџуцима, који су као избеглице боравили на Тимуровом двору. Бајазит, који је у то време и даље безуспешно опседао Цариград, подиже опсаду града и упути се у сусрет Монголима. Журио је ка Ангори (стари анадолски град и некадашње седиште Турака Селџука).

    „А Бајазит сабра сву своју војску, и источних и западних, и посла ка увек спомињаном кнезу Стефану да, колико је могуће, дође са својом изабраном војском.” (К. Филозоф)

Самом судару две огромне војске претходило је маневрисање које се и данас проучава у војној стратегији. Шездесетогодишњи Тимур показао се спретнијим и лукавијом у припреми битке. Док је Бајазит кретао право у сусрет противнику ка истоку државе (ка граду Сивасу), брзи монголски коњаници окренули су прво ка југозападу, а затим на север, тако да су за шест дана заобишли Турке и засели иза њихових леђа, пред Ангором (Анкаром) – у исти онај логор који је неколико дана раније заузимала отоманска сила. Схвативши да се сада Тимурова армија налази између његове војске и остатка његове државе, Бајазит је хитно наредио повратак.

Слонови у монголској војсци

Две војске среле су се 28. јула 1402. године у котлини Чубук, недалеко од града Ангоре. Монголи су сада Бајазиту приредили ново изненађење.  Наиме, поток с пијаћом водом, који је текао долином, изненада је нестао. Монголи су скренули његов ток. Још горе по турску војску, сви доступни бунари у околини били су загађени. На великој врућини, након заморног марша кроз ужарену Анадолију, Бајазит није више желео да чека и поред савета неких доглавника да се повуче на околне висове и да одмори војску. Али, да је оклевао, Бајазит се не би звао Муња. Наредио је општи напад.

​
    Као и у случају других битки средњег века, тешко је дати стварну процену величине једне или друге војске. Можда је најближи истини савремени историчар Д. Никол, који процењује да је монголска сила бројала око 140.000 ратника, а да је Турака и њихових савезника било готово двоструко мање – око 85.000. Султан је лично командовао средишњим делом војске, коју је чинило десет хиљада јаничара. На турском десном крилу, састављеном од европских трупа, превладавало је пет до десет хиљада (подаци се, по обичају, разликују) српских коњаника под командом Стефана Лазаревића. Уз њега је био брат Вук, као и сестрићи Ђурађ и Гргур Бранковић (синови Вука Бранковића и Стефанове најстарије сестре Маре). Левим крилом, које су већином чиниле анадолске трупе састављене од Турака Селџука и анадолских Татара, заповедао је најстарији Бајазитов син Сулејман. 

У почетку се битка водила повољно по Турке. Средиште је одолевало монголском нападу док је Стефаново десно крило у јуришу разбило лаку монголску коњицу, а затим се по дубини зарило у лево крило непријатеља, који су почели да се повлаче. 

   „А изабрана персијска војска оделила се и удари на увек спомињаног (Стефана); јер како је још пре било одређено, удари на њега и они, ускликнувши својим гласовима, ударише и одмах побеђени бише, и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске.” 

   Стефаново десно крило толико је продрло међу Монголе да се одвојило од средишњице војске, па је Бајазит наредио да се врате. Један хроничар пише да су се „Срби борили као ваздашњи јунаци, сваке хвале достојно па су великом жестином напали на Џагатајце, занесавши се у борби”. Према турском летописцу, сам Тамерлан приметио је снагу српских коњаника рекавши: „Гле како су љути и помамни они дервиши! А неко му је од саветника његових рекао: Нису оно дервиши, него хришћани.”

 Одлучан тренутак у бици наступио је након издаје турског левог крила које су чинили Татари из Анадолије. Они су изненада прешли на страну сународника и окренули се против Турака. На овај начин, Бајазит је одједном изгубио можда и четвртину војске. Турска средина са султаном била је одсечена и опкољена. Настала је очајничка одбрана у којој су готово сви јаничари побијени. Бајазит се са синовима и неколико стотина пратилаца пробио на оближње брдо где је цео дан и до дубоко у ноћ одолевао монголским нападима. За то време, Стефан и његови коњаници покушали су у неколико наврата да ослободе пут за повлачење султана. 

Споменик деспоту Стефану Лазаревићу

„А видевши где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазида) неисказана множина, и (Стефан) хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске врати се… А величина његове тадање победе (тј. подвизи у борби) од свију је причана и доста чувана.” Схватајући да више ништа не може да постигне, Стефан Лазаревић повукао се са својим преосталим ратницима ка Цариграду.

Заробљеног Бајазита доводе Тамерлану

Уз себе је повео и најстаријег Бајазитовог сина Сулејмана. Тамерланови војници су ипак успели да заробе Бајазита, неке од његових синова, као и султанов харем у коме се налазила и његова миљеница Оливера. 

​​Шта је било после
​
​

Након победе код Ангоре, Тамерланова војска прохујала је као ураган Малом Азијом. Спаљен је османски главни град Бруса. Освојена је Смирна, последње хришћанско упориште у том делу Азије. Селџучки емири су се као Тимурови вазали вратили на своје некадашње поседе. Накратко се чинило да је с османском влашћу у Анадолији завршено. Али Тамерлан, рођени номад и пустолов, нигде се није дуго задржавао, нити је посвећивао време учвршћивању власт на освојеној земљи. Већ 1403. године кренуо је на Кину. Годину дана касније преминуо је на путу.   Његово царство поделили су синови. Један од Тимурових потомака – Бабур – основаће чувену династију Могула која ће вековима владати северним делом Индије. 

Борбени султан Бајазит запамћен је као једини турски владар који је завршио живот у непријатељском заточењу. Постоји прича да су заробљеног и у око рањеног Бајазита увели у шатор Тамерлана, који је у том тренутку играо шах са сином. На смех монголског вође, Бајазит му је рече: „Грешиш што ми се смејеш, ово се могло десити и теби.” А Тимур му одговори: „Не смејем се теби, него томе да је Алах одлучио да подели свет између једног који шепа и једног који је ћорав.” 

По неким сведочењима, турски султан био је држан у гвозденом кавезу, понижаван и приморан да посматра како његова омиљена ханума Оливера, полунага, служи монголског владара. По другим записима, Тамерлан је уважавао свог царског заробљеника готово као госта. Султан Бајазит умро је заточен у пролеће 1403. године под околностима које нису сасвим јасне. Да ли је заиста извршио самоубиство или је скончао од туге, беса и очаја није много ни важно. Увек је трагичан и патетичан призор пораженог владара који је приморан да сасвим другим очима посматра свет у коме више није господар, него роб. 

   Након битке код Ангоре дошло је до борбе за наслеђе између четворице Бајазитових преживелих синова. Борба је била на смрт јер је, на крају, могао да остане само један. Прво је Мехмед победио и погубио Ису (1406). Онда је Муса убио најстаријег брата Сулејмана (1411). Најзад, Мехмед је победио и убио Мусу (1413). Тако је Мехмед (I) остао једини султан и настављач лозе Османлија.
​
   Стефан Лазаревић вратио се у Србију преко Цариграда, где је од византијског цара добио титулу деспота. Успут је нашао и невесту, цареву рођаку. Сукобе међу турским принчевима искористио је да осамостали и ојача своју државу. Српска деспотовина је, додуше само накратко, поново засјала као најзначајнија и најбогатија балканска земља тог времена. Сестру Оливеру деспот Стефан успео је да избави из монголског заточеништва. Он „посла (поклисара) ка овоме (Тамерлану) због неких уговора, и да иште сестру његову (Оливеру) коју као заробљеницу са свима Бајазитовима узеше, коју и са много мудрости отуда (из ропства) изведе.” Од тада, Оливера је све до смрти (око 1444. године) живела у Србији. 

***

   Битка код Ангоре имала је за последицу тренутно слабљење османске државе, што је балканским хришћанима омогућило привремени предах.  Након извесног времена Османлије су поново ојачале и наставиле дело ранијих султана. После нешто више од пола века од битке код Ангоре, Бајазитов праунук Мехмед II (Освајач) заузео је Цариград (1453) и уништио преостале балканске државе. Наступило је дуго доба османске власти на Балкану.

---

Српска деспотовина и пад под Османлије

ΙΣΤΟΡΙΑ

МОРАВСКА СРБИЈА ПОСЛЕ КОСОВСКОГ БОЈА

На чело Моравске Србије после Косовског боја ступила је кнегиња Милица, жена кнеза Лазара. Под њеном владавином Србија је постала вазал Турске. Тако је српска војска под Стефаном Лазаревићем (син кнеза Лазара) учествовала на страни султана Бајазита у његовим ратним походима. Истовремено, Србија је Турској плаћала и данак. Угарска (Мађарска) користила је слабост српске државе и са севера је напала Србију. Ипак, кнегиња Милица успела је да донекле сачува самосталност Србије.

СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ КАО ТУРСКИ ВАЗАЛ

На власт је дошао тек 1393. године када је постао пунолетан. Учествовао је у бици на Ровинама 1395. заједно са Марком Мрњавчевићем (Марко Краљевић) ратујући на турској страни. У току те битке погинуо је Марко Краљевић као турски вазал.

ВИДЕО МАТЕРИЈАЛ: БИТКА НА РОВИНАМА 1395. ГОДИНЕ

1396. одиграла се чувена БИТКА КОД НИКОПОЉА где се султан Бајазит са својим вазалима сукобио са угарским краљем Жигмундом. У току битке Стефан…

Погледај оригинални чланак 8.027 more words

Од тријумфа код Велбужда до покоља код Никопоља

ПРИЧА О ДВЕ ЗАРОБЉЕНЕ ЗАСТАВЕ

Познато је да у новијој српској историји српској војсци никада није заробљена застава, као и то да су Срби у ратовима често заробљавали заставе својих непријатеља. Међутим, извори бележе да је у средњем веку једном приликом непријатељ заробио српску заставу. Крајем 1267. или почетком 1268. године Краљ Урош I је одрекао вазалство Угрима и напао Мачву којом је управљао унук угарског Краља Беле IV. После почетних успеха Срба, када је Бела IV послао помоћ своме унуку, у пролеће 1268, војска Краља Уроша је потучена, а сам Урош са бројном властелом заробљен и одведен у Будим краљу Бели. Том приликом су и „његове заставе однете у Будим Бели IV“.

У попису ратног плена обављеном на угарском двору налазили су се и „Краљев стег и златан крст, украшен бисером и драгим камењем“. Нумизматички извори потврђују да је једна од застава Краља Уроша I био стег са знаком крста. Такође, у страним изворима остала су забележена и два случаја из средњег века, када су Срби у биткама заробљавали непријатељске заставе. Ове заставе припадале су двојици великих владара, бугарском Цару Михаилу III Шишману и угарском Краљу, потоњем Цару Светог Римског Царства, Жигмунду Луксембуршком и имале су веома занимљиве судбине.

ОСВЕТА ЗА СЕСТРУ

Битка код Велбужда (данас Ћустендил у Бугарској) одиграла се у суботу 28. јула 1330. у 7 часова изјутра, између српске војске, на челу са Краљем Стефаном Дечанским и бугарске војске, предвођене Царем Михајлом III Шишманом. Узрок рата између Србије, са једне и Бугарске и Византије, са друге стране, лежи у чињеници да је Цар Михаило ‘’одагна’’ своју супругу Ану, сестру Стефана Дечанског, и њеног сина, престолонаследника Ивана Стефана, и да је у савезу са новим византијским Царем Андроником III желео да се територијално прошири на рачун Србије. Непосредан повод за битку био је покушај Краља Стефана Дечанског да спречи спајање бугарске и византијске војске и њихов заједнички напад на Србију.

Ова битка се окончала поразом бугарских снага и погибијом Цара Михаила. У борбама се нарочито истакао млади Краљевић и престолонаследник, будући српски Цар, Стефан Душан. Директне последице битке била су мања територијална проширења Србије на рачун Бугарске (Ниш), отворен пут ка освајању целокупне Македоније, као и отклањање опасности од Византије на дуже време. Дечански је поставио на бугарски престо свог малолетног сестрића Ивана Стефана. Дугорочне последице битке код Велбужда биле су далеко значајније. Њоме је у самом свом зачетку уништен византијско‐бугарски савез против Србије, а Србија је постала најмоћнија сила на Балканском полуострву.

Византијски историчар Нићифор Григора (1295‐1360), у свом делу Византијска историја овако описује кључни моменат битке код Велбужда: „Пошто су се обе војске распоредиле и били подигнути ратни знаци, краљ је подстакао своје одреде да се храбро боре, а сам је кренуо на онај део Михаилове војске који је био под заставом имајући са собом 1.000 келтских коњаника који су се одликовали величином тела, изузетном снагом и били су најбоље извежбани и искусни у руковању оружјем.“ Јован Рајић у својој Историји Словенских народа 1794. године препричава нам део из историје Нићифора Григоре и оне из Хроника Грофа Ђурђа Бранковића у којима се описује напад на бугарског Цара Михаила и његову заставу: „Кад се обе војске спремише, Краљ своје позове и ободри на бој, а сам са 1000 коњаника Гала, који су се одликовали и величином тела и снагом и били су у војничком послу врло искусни, навали на Михаилову заставу и отевши је, не са великим трудом, похита на Михаилову војску… Кад угледа главну заставу Михаилову, навали на њу својом одабраном војском и снажно борећи се, оте је.“

ДУШАН КАО ИСУС НАВИН

Византијски писци из XIV века бележе да је за победу била пресудна улога Краља Стефана Дечанског. Међутим, већ у Житију Стефана Дечанског Даниловог ученика истиче се велики допринос победи младог Краљевића Душана. Уз Краља Стефана Дечанског „у том рату се веома прослави и млади Краљ“, пише Данилов ученик, поредећи Душана са Исусом Навином и његовом победом „над иноплеменицима који су озлобили Израиља“. Григорије Цамблак у свом Житију Стефана Дечанског, такође придаје велики значај улози младог Краља Душана: „Цар бугарски би ухваћен од српских војника и би приведен к сину цареву, Стефану, који је тада показивао у борби велику храброст, и ту се лиши живота бедно“. Два века после Даниловог ученика и Цамблака, Мавро Орбин, у Краљевству Словена, поново истиче Душанову улогу у бугарском поразу: „Кад је то видео син краља Стефана Уроша, крене и он са својим Србима против Бугара. Нападајући их смело и одважно, разби их и натера у бекство убијајући све на које се намери“.

Заправо је Краљевић Душан био тај који је у одсудном тренутку битке командовао јуришом најелитнијег дела српске војске, оклопљене коњице, коју су чинили шпански, немачки, которски и други најамници. Они су се обрушили на центар на коме се налазио Цар Михаило и царска застава, и заробили Цара са све заставом. „Војска пак српска, предвођена храбрим Краљевим сином Душаном, крену на Бугаре, и код Велбужда се војске сукобише. Настаде страховита битка, у којој Душан показа пример личне храбрости“, пише о овом догађају Ава Јустин Поповић у Житијама Светих.

БУГАРСКА ЗАСТАВА У КОТОРУ

Према традицији, најамници који су заробили бугарску заставу били су Которани, под командом Николе Буће, будућег Душановог протовестијара (министра финансија). Зато им је краљ Стефан Дечански дозволио да заставу однесу у Котор и она је са свим почастима ношена на свечаностима поводом прославе градског патрона, Светог Трифуна. Нажалост, није позната каснија судбина ове заставе, као ни то како је она изгледала. Према паралелама са ондашњим грбом бугарског Цара, та застава је могла да буде хералдичка ‐ златна са три пассант лава (лава у ходу) црне или црвене боје. Међутим, она је могла бити и неки једноставни барјак‐крсташ или чак само комад једнобојног платна. На фресци која приказује битку код Велбужда, насликаној 1968. године изнад саркофага у коме почива тело Цара Душана, а која се данас налази у крстионици, (односно исповедаоници) Цркве Светог Марка у Београду, заставе Цара Михаила су црвено‐плаве.

ПОСЛЕДЊИ КРСТАШКИ РАТ

Прича о другој познатој застави коју су Срби заробили у средњовековним биткама везана је за битку код Никопоља, 25. септембра 1396. године. Никопољска битка одиграла се између војске Османског царства под командом султана Бајазита I и крсташке војске под командом угарског Краља Жигмунда (Сигисмунда) Луксембуршког. У Бајазитовој војсци били су и његови вазали међу којима и одред српских витезова под командом Кнеза Стефана Лазаревића. Крсташки савеза чиниле су војске Угарске, Светог римског Царства, Француске, Влашке, Пољске, Енглеске, Шкотске, Швајцарске конфедерације, Венеције, Ђенове и витезови Јовановци. Битка се одиграла недалеко од Никопоља, тврђаве на Дунаву у данашњој Бугарској. Крсташи су опсели Никопољ који је био под османском контролом, а султан Бајазит је подигао опсаду Цариграда да би притекао у помоћ опседнутим Османлијама у Никопољу. На почетку битке, француска коњица је пробила први и потисла други борбени ред Османлија, али се при даљем продирању изгледа сукобила са центром турске војске којом је заповедао сам султан Бајазит И. Силовитим ударцем султан се бацио на Французе који су већ били претрпели велике губитке. Вештим маневром Бајазит је опколио француску коњицу и потпуно је уништио и заробио, пре него што је остала крсташка војска могла да им стигне у помоћ.

ВОЈВОДА ЗВАНИ ДЕСПОТ

Пораз Француза деловао је деморалишуће на остале делове крсташке војске. Међутим, тада је Краљ Жигмунд ушао у борбу са главним контингентом крсташке војске. Крсташима се већ осмехивала победа када је Османлијама у помоћ притекао српски Кнез Стефан Лазаревић, са 1.500 оклопљених коњаника. Према неким изворима он је закаснио у битку и премишљао се да ли да у њу уопште уђе.

Други извори пак говоре о томе да се Стефан са својом војском прикључио Бајазиту на време, на уговореном месту, у Трнову, 20. септембра 1396. године. У сваком случају, Стефанова појава на бојном пољу донела је превагу Турцима, који си однели убедљиву победу над војском Краља Жигмунда. Велики број крсташа био је заробљен, а само је мањи део успео да се повуче, пређе Дунав и тако спасе. Када је Деспот Стефан ушао у битку он се одлучно и снажно устремио управо на одред под командом Краља Жигмунда и оборио његов стег. После тога Жигмунд је увидео да му је ратна срећа окренула леђа и да губи битку, па се спасао бекством. Јохан Шилтбергер (1380‐1440), немачки племић, витез и путописац, учесник Никопољске битке, у својој књизи познатој под називом Путопис, описао је улогу Деспота Стефана као пресудну за спас Османлија и њихову победу у овој бици: „Када је турски Цар видео да краљ Жигмунд напредује, одлучио је да се повуче. Међутим, војвода од Србије, звани Деспот, видевши то, притекао је у помоћ турском Цару са петнаест хиљада изабраних људи и многим другим витезовима. Деспот се обруши са својим људима на барјак Краља Жигмунда и обори га. Када је Краљ Жигмунд видео да му је барјак оборен и да не може више да остане на бојном пољу, он се повукао“.

„Duke of Iriseh, known as the despot“

У оригиналном Шилтбергеровом рукопису Деспот Стефан се помиње као „Duke of Iriseh, known as the despot“ [„херцог од Ирифеја звани Деспот“](!?). У штампаном издању из 1477. је та нејасноћа исправљена, па уместо речи „Irifey“стоји „Sirifey“ (са додатком изостављеног S на почетку речи) што је био уобичајени искварени назив за Србију у немачким средњовековним документима. У преводу на енглески језик из 1879. коришћена је терминологија из оригиналног Шилтбергеровог рукописа, па превод Ј. Б. Телфера гласи „Duke of Iriseh, known as the despot“. У објашњењима П. Бруна у енглеском преводу стоји крајње невешто изведено објашњење да титула Деспот (деспот, диспот, дyспот) потиче од немачког термина за земље на које се претендовало (тзв. Tischbot). У овом случају реч је о угарским претензијама на Србију, тј. Рашку. Термин Iriseh наводно потиче од другог назива за Србију ‐ Rascia, која је „према турском обичају да туђице почињу са самогласником“ пермутован у Iriseh. Међутим, сасвим је очигледно, једноставним поређењем облика слова, да је оригинални, погрешан назив за Србију ‐ „Irifey“,који је записао Шилтбергер, преводилац Ј. Б. Телфер грешком прочитао са готичког записа као „ Iriseh “. У немачкој готици су минускулно слово f и једна врста минускулног с веома слични, док је преводилац грешком, такође због сличности, и минускулно y прочитао као h (мада је можда још сличније слову икс ‐ x). Вероватно је отуда немачко „Irifey“, тј. Шилтбергерово „Irifey“, у енглеском преводу постало „Iriseh“.

Јохан Ханс Шилтбергер је рањен и заробљен у Никопољској бици, али му је Бајазит, будући да је имао свега 16 година, поштедео живот. Када се опоравио, ступио је у његову службу, прво као пешадинац, а потом и као витез‐коњаник. Учествовао је у биткама које је Бајазит водио све до Ангорске битке 1402, где је заробљен заједно са Бајазитом. Тада је, у статусу роба, примљен у службу монголског кана Тамерлана, па су га после Тамерланове смрти наследили његови синови Шахрук и Мираншах. Шилтербергер се потом нашао у служби татарског принца Чекра, и боравио са њим на територији Јерменије и Златне хорде. Са још неколико хришћана, робова у татарској служби, успео је да побегне после 30 година, 1427. и да се склони у Цариград. Одатле се вратио у Немачку где је примљен у службу Војводе Алберта III, изборног Кнеза од Бранденбурга, као коморник. У немачкој историјској литератури Шилтбергера често називају „Немачким Марком Полом“.

Према истраживањима Барбаре Вертхајм Такман, вероватан број оклопника под Стефановом командом био је 1.500. Процене да је Стефан командовао војском од 15.000 оклопника, да је османска војска могла бројати 60‐200.000, а крсташка 60‐130.000 војника делују претерано, баш као и тврдње да је турских војника било двоструко више од крсташа, те су због тога добили битку. Релевантни извори говоре да је крсташка војска могла бројати до 16.000 а османска 10.000 војника. Према истраживањима Густава Клинга и Х. Р. Росетија снаге крсташа и Османлија могле су бројати између 8.000 и 20.000 војника и да веће снаге нису ни могле да буду смештене на овом простору.

После 1403. године, у време када је Стефан већ био Жигмундов вазал, веома цењен на угарском двору и на Западу уопште, разумљиво је да о овом његовом подухвату нема ни помена у изворима. Вероватно због тога и Константин Философ у Житију Деспота Стефана веома штуро пише о Никопољској бици и прескаче чињеницу да је „Стефан Лазаревић у својој ранијој војној каријери заробио угарску заставу чиме је дао незанемарљив допринос катастрофалном поразу хришћанске коалиције под Жигмундовом командом“. Изгледа да је сведочанство Јохана Шилтбергера имало пресудну улогу, па су га релевантни историчари прихватили као истинито. Чувени аустријски историчар и оријенталиста, Јозеф фон Хамер‐Пургштал (1774‐1856), позивајући се управо на Шилтбергеров извештај, у својој Историји Османског царства (1827) пише да су крсташи „већ били сузбили јањичаре и хтјели навалити и разбити сипахе, кад ли је српски Деспот, који се борио као Бајазитов савезник, дојурио са пет хиљада својих јунака у помоћ и одлучио битком. Жигмундов барјак паде и, бранећи га, пали су и штајерски и баварски витезови; ови последњи сви до једнога“.

БЕЈАШЕ СТРАШНА СЕЧА

Знаменити немачки историчар Цинкајсен, у својој Историји Османског царства у Европи (1840), само 13 година после Хамера, не помиње одлучујуће учешће Деспота Стефана у Никопољској бици. Зато наш Стојан Новаковић, у знаменитом делу Срби и Турци XIV и XV века (1893) на више места истиче да се „Стефан још раније одликовао као добар војсковођа уз Бајазита под Никопољем“. Популарна америчка историчарка Барбара Вертхајм Такмен (1912‐1989) писала је да се у критичном тренутку појачање од 1.500 српских витезова под командом Стефана Лазаревића показало као пресудно за исход Никопољске битке. Професор Сима Ћирковић у Историји српског народа, у издању Српске књижевне задруге, позива се на описе „сведока битке“, који је вероватно Шилтбергер: „По сведочанству једног савременика, у одлучном тренутку је значајну улогу одиграо млади српски Кнез Стефан, који се сударио саодредом Краља Жигмунда и успео да обори угарску заставу.“Видевши да је Краљева застава пала, остали крсташи су помислили да је Краљ Жигмунд погинуо и да је битка већ изгубљена. Мађарски племићи око Жигмунда су после пада заставе успели да убеде Краља да је битка практично изгубљена и да је боље да се повуче са бојишта и тако спасе. После тога, крсташки редови су се распали и тог и наредног дана уследио је прави покољ заробљених крсташа. „Бејаше страшна сеча тог лета Господњег 1396.“, приповеда нам о том догађају у Историји Словенских народа Јован Рајић. Османлије су, према различитим изворима, побиле између 3.000 и 10.000 заробљеника, пре свега у знак одмазде за масакр над заробљеним Османлијама, које су претходно у Рахову и у Никопољу, уочи саме битке, побили француски војници. Наиме, крсташи су двадесетак дана раније успели да заузму османску тврђаву Рахово. После пет дана опсаде бранитељи су се предали са све османским и хришћанским становницима града, под условом да свима буде поштеђен живот.

Међутим, Французи су прекршили обећање које је заробљеницима дао Краљ Жигмунд. Опљачкали су и спалили град и побили велики број заробљеника, без обзира на њихово животно доба и пол, што је било супротно тадашњим ратним обичајима. Спасли су се само најбогатији, муслимани који су пристали да буду покрштени и пристану да плате откуп. Ноћ уочи Никопољске битке Французи су побили и остатак заробљеника из Рахова. Могуће је да нису имали довољно стражара који би их чували или да су увидели да за њих ипак неће добити откуп, а можда су их побили у паници и хистерији која је завладала међу крсташима пред битку.

ЗЕТ КАО ЗАСТАВНИК

Британски историчар Др Дејвид Никол (*1944), стручњак за средњовековну војну историју и Крсташке ратове, у књизи Никопољ 1396: Последњи крсташки рат, овако описује Стефанову пресудну улогу у турској победи код Никопоља: „Бајазитова елитна јединица вероватно још увек није била укључена у битку, а исход битке је још увек био неизвестан, када је османски владар у битку послао Стефана Лазаревића са његовим Србима. Они су јуришали према главној мађарској застави, коју су бранили заставници под командом Николе Гаре, и оборили је.“ Из овог описа видимо да је командант заставника који су носили и чували краљевску заставу (стандарту) био заправо Стефанов зет, Никола II Горјански (1367—1433, мађ. Миклош Гарај, у српској литератури Никола Гара или Гараја), тада мачвански и хрватско‐далматински бан, а потоњи угарски палатин. Он је био ожењен једном од кћери Кнеза Лазара и Кнегиње Милице, Теодором, сестром Деспота Стефана, јунака османске победе код Никопоља, али и сестром Бајазитове омиљене и у то време већ веома утицајне супруге, српске Принцезе и османске сутаније Оливере. Према неким изворима, после Стефанове акције и обарања краљевске заставе, Никола Горјански је наводно напустио бојно поље заједно са Жигмундом. Помогао је свом Краљу да се спасе и зато касније био богато награђен титулама и положајима. Међутим, други извори говоре да је Жигмунда спасао хрватски Гроф, потоњи Бан, Херман II Цељски (1365‐1435). У том случају сасвим је могуће да је договор о предаји једног дела крсташа направљен управо са Стефановим зетом и да је на тај начин, Стефановом и Оливерином заслугом, спречен још већи масакр међу западним витезовима. Према неким тврдњама, Принцеза Оливера је, у време док је била османска султанија (1390‐1402), више пута спашавала хришћане ропства и откупљивала сужње. Деспот Стефан је такође био познат по томе што је често и радо плаћао откуп за заробљене хришћанске племиће.

МАШТА УМЕТНИКА

У изворима није описан изглед заставе Краља Жигмунда коју су Стефанови витезови оборили у свом силовитом јуришу. Могао је то бити хералдички стег са приказом белог (сребрног) пропетог лава у левој, и црвеним и сребрним гредама у десној половини ‐ попут грба Краља Жигмунда Луксембуршког као Краља Угарске. Можда су се на том стегу налазили стари хералдички знаци Угарске, из времена владавине Анжујаца, будући да је последњи потомак Анжујаца у Угарској, Марија, кћи Краља Лудовика Великог (1342‐1382) после самосталне владавине Угарском (1382‐1395) постала Жигмундова супруга. На том би се стегу онда могле наћи црвено‐беле (сребрне) греде, или комбинација истих са златним љиљанима на плавом пољу. На слици Ференца Лора (1904‐1994) „Жигмунд у Никопољској бици“, која се данас налази у централној сали замка у Ваји, на северо‐истоку Мађарске, приказан је Краљ Жигмунд како на коњу улази у Дунав, спасавајући главу из Никопољске битке. Краљева застава није приказана на слици, али је Краљев коњ покривен абом са хералдичким мотивима ‐ управо са црвено‐белим гредама и белим патријаршијским крстом на црвеном пољу. На једној средњовековној минијатури, Жигмундова застава приказана је управо као хералдички стег на коме се у два поља налази најстарији грб Угарске, патријаршијски крст на брду, а у друга два грб династије Арпадовића, сребрне пруге на црвеном пољу. На једном другом, нама савременом приказу битке, чији је аутор чувена енглеска сликарка и илустраторка која се бави историјским темама, Криста Хук (*1968), Жигмундова застава приказана је као хералдички стег, маршалован на више поља у којима се налазе грбови самог Жигмунда, Угарске, али и Хрватске, Далмације и Босне (Котроманића). Међутим, ваља напоменути да је на истом приказу Никопољске битке Деспот Стефан приказан са штитом на коме се налази следећи грб ‐ поље раздељено траком са по једним љиљаном десно и лево од ње. Овај грб Деспота Стефана настао је после 1402/03. године, односно у време када је Стефан ступио у вазалне односе према Жигмунду, а његова најстарија појава датирана је у 1407. годину. Дакле, овај хералдички симбол настао је шест до једанаест година после Никопољске битке. Ако је већ погрешила по питању Стефановог знамења, Хукова, иако очигледно добар познавалац хералдике и вексилологије, могла је да погреши и по питању изгледа Жигмундове заставе.

БАРЈАК ПОСУТ ЉИЉАНИМА

Једна једина оновремена илустрација, минијатура из чувене Хронике француза Жана Фруасара (1337‐1405), написане око 1400. године, приказује оборени стег у Никопољској бици. На тој минијатури оборени стег, зачудо, представљен је као француска Краљевска стандарта плаве боје, посута златним љиљанима. Вероватно је Фроасар желео да своје саплеменике Французе представи као најважније учеснике битке и највеће жртве крсташког пораза, па се тако и застава француског Краља нашла у тој функцији. Фруасар и у тексту Хронике приповеда о овој застави: „Стегови и заставице били су развијени и изнети. Свако бејаше под својим стегом и својом заставицом, а развијен је и стег Пресвете Богородице; он је био дат храбром витезу, Сер Жану де Вијену, адмиралу Француске… Неки од витезова и њихових штитоноша увидеше да овај дан не беше њихов. Без обзира на то они су јуришали, пративши стег Пресвете Богородице, који је носио храбри витез Жан де Вијен… Сер Жан де Вијен, који је носио стег Пресвете Богородице, направи чуда својим оружјем, а беше стег Пресвете Богородице у шакама његовим…“ Готово истим речима ове догађаје описује и британски генерал Баримур Метју „Бери“ Сејнт Леџер (1733‐1789) у свом делу Приче по Фроасару (1832). И он помиње „стег Пресвете Богородице“ у рукама Сер Жана де Вијена: „Сер Жан де Вијен, који је носио стег Пресвете Богородице, беше убијен, са све барјаком у рукама.“ Анонимни монах из Сент‐Денија, писац Хронике из XIV и XV века, овако је описао јуначку погибију адмирала Жана де Вијена: „Према сведочењима очевидаца, који су били удаљени толико да нису моги да помогну, он је шест пута храбро преотимао заставу Богородице од непријатеља, али је, на крају, са својим друговима, подлегао под рукама неверника, и предао душу Створитељу.“

Ослањајући се на записе монаха из Сент‐Денија, Јохан Вилхелм Цинкајсен (1803‐1863), у делу Историја Османског царства у Европи (1840‐1863), прича о томе како је командант француских витезова, адмирал Жан де Вијен (1341‐1396), од непријатеља преотимао заставу Пресвете Богородице која му је била поверена и како је са њом у руци погинуо: „Шест пута је, у жару битке, застава Пресвете Богородице била отета, и шест пута повраћена; још увек се вијорила у његовој руци и над његовим саборцима, када, на крају, исцрпљен од много смртних рана, од мноштва непријатеља савладан, паде на земљу и под мачевима неверника испусти своју јуначку душу.“

СТЕГ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Међутим, неки извори помињу неке друге заставе Пресвете Богородице, начињене за бургундског Војводу Грофа Жана од Невера (Jean sans Peur, comte de Neverse, 1371‐1419) и намењене за крсташки поход против Османлија 1396. године: „Новац се трошио као да се спрема витешки турнир, а не крижарски поход далеко на Исток… Није се штедјело како би се грофа од Неверса и његову особну чету опремило најбољим коњима, оклопима, ливрејама, шаторима, заставама и заставицама за копља и шаторе, баршунастим подметачима за седло и сличним стварима… Много се пажње придавало изради барјака, а чак их је шеснаест било намијењено за грофа од Неверса. На њих четири, које је осликао један од најзначајнијих тадашњих умјетника у Француској, Колар де Лаон, налазио се приказ Девице Марије, заштитнице крсташа, а на другима грб Бургундије.“

У свом знаменитом раду „Битка код Никопоља (25. септембра 1396.)“, Фердо Шишић другачије описује ове заставе начињене за Невера: „Барјак Ивана де Невера бјеше повјерен јуначким рукама Филипа де Мисија, а заставица Гритизу; три витеза Куртиамбл, Иван де Блеси и Бикил имали су да прате барјак… Барјаци и заставице биле су урешене златом и сребром; свугдје си могао видјети грб и лозинку конта де евера… По сриједи барјака била је слика блажене дјевице, окружена љиљанима и грбовима војсковође…“ Можда је један од тих барјака са иконом Пресвете Богородице припадао и маршалу Бусикоу (1366‐1421). Познато је да је његово хералдичко знамење био црвени орао на белом пољу, али и Гроф од Невера је имао грб који је чинио златни пропети лав на плавом штиту посутом златним билетима ‐ дакле другачији од мотива на застави спремљеној за крсташки поход против Османлија. Заставе израђене за овај поход имале су на себи икону Богородице, јер је у западној средњовековној вексилолошкој традицији Пресвета била покровитељка и заштитница крсташа. Бусикоов барјак Османлије су заробиле приликом одбране Рахова: „Посред жестока боја први се успе Бусико; његов барјак, што га је носио Иг де Шевнон, уграби непријатељ; Иг паде заједно са својим љествама, на које се беше успео, у дубину јарка“.

Као да је Французима било суђено да им стегови буду заробљавани у току овог похода.

„Није било самопорицања ни када је – у бици код Никопоља, 1396. године – кнез Стефан Лазаревић показао своју војну снагу и спретност, јер је његовом заслугом Турска победила велику крсташку војску коју су сачињавали Французи, Немци, Енглези, Мађари и војска влашког војводе Мирче. Тада је, у знак султанове захвалности, Стефан добио некадашње земље Вука Бранковића: од Дечана до Приштине. Било је ту витешког поимања лојалности суверену и чувања сопствених државних интереса. И било је јунаштва: као када се, у бици код Ангоре (1402), у којој је Бајазит поражен од Монгола, у којој је султан заробљен и одведен да умре у ропству, кнез Стефан истакао у мери да је један летописац забележио како се само један Лазарев син стално држао храбро са својом војском против непријатеља. Нису српска јунаштва само плод уобразиље народног епског певача него су посведочена самом историјском стварношћу.“ (проф. др Мило Ломпар, Људи говоре, часопис за к њижевност и културу, април 2013)

ГЕСТ ВИТЕЗА И ПЕСНИКА

На Библији утемељена и потом кроз историју Цркве надграђивана хришћанска символика истицала је љиљан као символ љубави, чистоте и невиности ‐ указујући директно на Богородицу и њену непорочност, као и „изабраност“: Марије међу женама, Израиља међу народима. Формирање крина као хералдичког мотива француских владара и државе отпочело је везано за поштовање култа Богородице, патрона француске Краљевине, у време Краљева Луја VI Дебелог и Луја VII Младог (1108‐1180). Стег Жана де Вијена, стег Пресвете Богородице, тако је могао бити плав, посут златним љиљанима, тј. стег француског Краља, онакав каквим га приказује Фроасарова Хроника. Међутим, и де Вијенов стег је могао бити стег са иконом Пресвете, један од она четири првобитно направљених за де Невера. Ипак, далеко вероватније звучи теорија да је стег који је деспот Стефан заробио припадао Краљу Жигмунду, него да се радило о неком од поменутих француских стегова.

Одмах након Никопољске битке, заробљеном стегу Жигмунда Луксембуршког губи се сваки траг. Могли би да предпоставимо да је овај вредан плен после битке свакако сачуван. Деспот Стефан, по природи умерен и тих човек ‐ владар коме су разметљивост и хвалисање били потпуно страни, никада се никоме није њиме хвалио, нити га је икада јавно истицао. Такође, изгледно је да је Стефан, пошто је 1403. године постао Жигмундов вазал, на захтев угарског Краља или самоиницијативно, вратио заробљену заставу Жигмунду. То је могао учинити како би се Жигмундова срамота заборавила, али и због тога што је, касније, „друкче гледао на ствари, и својих бравура из доба младости, које је изводио у корист Турака, сећао се и помињао их је са осећањем стида и жаљења“. Ако је ипак, којим случајем, оборени и заробљени стег и припадао Французима, можемо бити готово сигурни да га је Деспот Стефан њима и вратио.

---

Пад Смедерева 1459. године – дан који није требало да сване

1459. године Османлије су заузеле Смедерево. Тај догађај означио је пад српске средњовековне државе. С турске стране био је то само један у низу успеха у другој половини 15. и првим деценијама 16. века.

Деспот Ђурађ Бранковић

Реч је о времену кад су једно за другим падала последња упоришта хришћанског света на источном Средоземљу и у југоисточној Европи: Цариград 1453, Смедерево и српска средњовековна држава 1459, византијска Мореја (Пелопонез) 1460, Трапезунтско царство на југоисточним обалама Црног мора 1461, средњовековна босанска држава 1463, острво Еубеја 1470, Херцеговина 1482, славни Египат 1517, Београд 1521, острво Родос 1522, Будим 1541. године. На другој страни, био је то крај српске средњовековне државе која је постојала неколико столећа.

НОВА ПРЕСТОНИЦА НА ДУНАВУ

Смедерево је било последња престоница српске средњовековне државе. Овај град помиње се први пут већ почетком 11. века, али онда извори о њему ћуте све до 1381. године кад је остало забележено да је кнез Лазар Хребељановић своју задужбину, манастир Раваницу, обдарио поклоном у Смедереву. С померањем тежишта српске државе према северу и поготово с преношењем престонице у Београд, за владе деспота Стефана Лазаревића (1402–1427), до које је дошло у првим годинама 15. века, Смедерево добија на значају. Међутим, истински успон овог града започиње изградњом велике тврђаве.

Смедерево

Будући да је остао без Београда, који је враћен Угарима, као и осталих већих градова, деспот Ђурађ Бранковић (1427–1456) био је приморан да подигне нову престоницу. Било је то време неспокоја јер је Србија за само две године (1427–1428) изгубила неке важне градове, међу њима и две престонице – Крушевац и Београд. Уз то, Ђурађ Бранковић који се између две силе, Угарске и Турске, налазио као између чекића и наковња, био је двоструки вазал и владар државе која је умногоме зависила од њихових односа.

Попут свог ујака и претходника на престолу Стефана Лазаревића, и деспот Ђурађ се у избору места за нову престоницу одлучио за саму границу с Угарском. Разлози су били једноставни: с те стране могао је брзо да добије помоћ, а у случају најгорег имао је где да се склони. У последњим десетлећима постојања српске средњовековне државе Смедерево је, уз Ново Брдо, постало њен најзначајнији град. Нова престоница била је животно везана за Дунав, реку на којој су Турци држали тврђаву Голубац, а Угари Београд. Тако је Смедерево, смештено између две снажне утврде, симболично раздвајало непомирљиве такмаце.

Тврђава Голубац

Претходно је султан Мурат II (1421–1451), по уговору с деспотом, 1428. године дозволио српском владару да при ушћу Језаве у Дунав подигне тврђаву која је Угарима требало да затвори улаз у моравску долину. Као што је речено, Ђурђева рачуница била је другачија и он је у борби против турског надирања полагао наде у савез са Угарима. Занимљиво је да је план града израђен по угледу на цариградску тврђаву јер се и у овом случају радило о троуглу. Једна његова страна била је паралелна с Дунавом (550 м), друга с реком Језавом (400 м), док је трећа (502 м) била окренута ка југу. Припреме за градњу почеле су у јесен 1428, сама градња у пролеће 1429, а радови су завршени 1430. године. Најпре је у раздобљу од 1428. до 1430. године настао Мали град, где је био двор Ђурђа Бранковића, а затим и Велики град који је штитио градско насеље смештено уз двор. Смедерево је према Дунаву у прво време имало скромнија утврђења, али су онда куле додаване на постојећи бедем. Међу капијама које су обезбеђивале везу с реком једна се издвајала и ширином – 7,20 м с унутрашње стране – и наменом: данас постоји мишљење да је служила за извлачење бродова у брањени простор Великог града. На постојање бродоградилишта указују и каснији турски подаци као што су мајстори калафатџије, зграда за чување чамаца и тако даље.

ПРОКЛЕТА ЈЕРИНА

Градњом Смедерева руководио је Ђорђе Кантакузин, старији брат деспотове жене Ирине, која је у српском народу остала упамћена као „проклета Јерина”. Подизање нове престонице у тако кратком року довело је до великог напрезања државе и њених поданика, па су житељи Србије кривицу бацили на дошљакињу из Византије. Сва је прилика да је на тако великом градилишту коришћена радна снага из целе државе. Одмах треба нагласити да је Смедерево, које има површину од 10 хектара, највећа средњовековна српска тврђава. Изградња нове престонице била је исход снажне привреде и великог богатства владара. Истовремено, смедеревски град био је мерило техничког нивоа средине у којој је саграђен и одраз могућности оновремене српске државе.

ИРИНА КАНТАКУЗИН БРАНКОВИЋ, ПРОКЛЕТА ЈЕРИНА

Због знатног напретка у ратној технологији и свеприсутној употреби артиљерије, морало се водити рачуна о томе да дебљина смедеревских зидина премаши до тада уобичајене димензије. Бедеми су широки од два до преко 4,5 метара, док су куле високе преко 20, широке више од 11, а дубоке више од 10 метара. У нову престоницу, која се веома брзо развијала, убрзо је смештено и седиште главних органа државне управе, а град је имао и ковницу новца. Уз владарев двор налазиле су се све службе средишње управе и деспотове канцеларије, како српска тако и латинска. Помиње се и судија господина деспота: једно време на том положају налазио се Ђорђе Големовић. Смедерево је постало не само политичко већ и културно средиште државе српских деспота. Ту су преписиване и превођене књиге, а настајала су и књижевна дела. Тако је непознати књижевник делимично преписао, а делимично саставио оригиналну Службу и Опис преноса моштију светог Луке. Уз то, утврђено је да је Стефан Ратковић такође делимично преписао, а делимично саставио „Трећи опис преноса” моштију у Смедерево.

У новоподигнутом граду дошло је и до привредног полета, па су га дубровачки трговци све више посећивали и у њему се задржавали због својих послова, нарочито после 1439. године. Њихов број бележио је у Смедереву непрекидни раст и у четрдесетим годинама 15. столећа премашио је друге градове Србије – Приштину, Ново Брдо, Рудник и Трепчу. Поједини Дубровчани ступали су у службу Ђурђа Бранковића и чак су заузимали веома високе положаје на српском двору. Тако је, на пример, Паскоје Соркочевић управљао свим деспотовим финансијским пословима. Он је у Србији боравио дуги низ година, имао је поседе у њој, а, што је нарочито занимљиво, његов породични грб, вероватно по деспотовој жељи, био је постављен на смедеревском граду. Према неким сачуваним сведочанствима тај грб могао је да се види још почетком 17. века. Ипак, већина Дубровчана у Србији се пре свега бавила уносном трговином, која је најчешће обухватала више градова, а често се ширила и на суседну Угарску. У смедеревском насељу, које се временом распрострло и ван градских зидина, посао и будућност тражили су досељеници из свих крајева српске државе. Као и у случају Београда, и овде се образовало подграђе које су настањивали дошљаци не само из околних села, него и из удаљенијих крајева. На ове миграције српског живља неретко је утицала и ратна опасност. У Смедереву је било и занатлија странаца, а међу њима и оних из градова с обале Јадранског мора.

Успон новог града, као места у коме обитава владар и налази се двор, био је праћен и стицањем високог ранга у цркви. Смедерево је после 1434. године постало средиште митрополије, а катедрална црква Свете Богородице изграђена је на простору Великог града. У турско време она је преобраћена у џамију, а затим порушена. Смедеревски митрополит Атанасије био је значајна личност на двору деспота Ђурђа Бранковића. Нешто касније, 1453. године, српском владару пошло је за руком да уз сагласност султана Мехмеда II Освајача (1451–1481) откупи мошти светог апостола и јеванђелисте Луке.

СУЛТАН МЕХМЕД II ОСВАЈАЧ

Ова драгоцена реликвија на свечан и достојанствен начин ношена је кроз Србију, а онда је положена у припремљену гробницу, десно од светих двери у митрополитској цркви.

ИСКУШЕЊА

Врло брзо се показало да тврди смедеревски град није могао да испуни надања својих градитеља и заустави турске освајаче. Османлијски одреди први пут су заузели Смедерево 1439. године, дакле непуну деценију после његове изградње. Уследило је то после тромесечне јуначне и упорне одбране којом су руководили Ђурђев најстарији син Гргур Бранковић и шурак Тома Кантакузин. Смедерево није одолело непрестаном турском бомбардовању, а појава глади и исцрпљеност бранилаца довели су до предаје султану Мурату II у августу 1439. године. Турци су у сва важнија утврђења одмах сместили своје посаде, а за смедеревског санџак-бега наименован је Исак-бег из Скопља. Изузетак је било једино Ново Брдо које се Османлијама одупирало до 1441. године. Пад Смедерева значио је и „први” пад државе српских деспота. Међутим, то још није био крај и град је неколико година касније дочекао слободу.

СУЛТАН МУРАТ II

Деспот Ђурађ Бранковић успео је после такозване „Дуге војне” 1444. године да поврати своју земљу и престоницу. Он је најпре у Једрену, током априла 1444. године, с Муратом II на десет година утаначио мир по коме је српском владару, уз обнову вазалских обавеза, враћена земља коју су Турци претходно освојили. Султан је потписао споразум, а нешто касније, у јулу 1444. године, у Сегедину је то учинио и угарски краљ Владислав I Јагелонац (1440–1444). Обе стране потврдиле су заклетвом његову ваљаност. Одмах по склапању Сегединског мира, деспот Ђурађ вратио се у Србију и већ у августу 1444. године преузео је Смедерево, а затим и Голубац, Браничево, Ново Брдо, Копријан код Ниша, Островицу на Руднику, Козник код Александровца и остале тврђаве. Следећих петнаестак година Смедерево се прилично снажно развијало. Међутим, опасност од Османлија није престала већ се и даље лагано ширила на све стране.

Пад Цариграда 1453. године, који је попут пуцња у цик зоре ођекнуо тадашњом Европом, само је повећао црне слутње. Отуда није чудно што се стари деспот Ђурађ Бранковић на вест о турском освајању Константинопоља затворио у своје одаје и, горко оплакујући трагичну пропаст Византије, три дана тамо никога није пуштао. Нажалост, у својим страховањима није се преварио јер је већ после освајања Цариграда султан Мехмед II Освајач од српског владара самоуверено затражио предају Смедерева. Штавише, наредне, 1454, године он је безуспешно опседао град. Снажна артиљеријска ватра омогућила је нападачима да заузму спољни зид смедеревског утврђења, али не и да освоје град, па је султан нерадо подигао опсаду и вратио се у своје земље. Следећа опсада Смедерева уследила је 1456. године, у време османлијског похода Мехмеда II на Београд. Том приликом Турци су спалили подграђе, али је напад уз велике губитке ипак одбијен. Био је то један од ретких неуспеха у тридесетогодишњој владавини Султана Мехмеда II Освајача.

ПОСЛЕДЊИ МЕСЕЦИ

Стари деспот Ђурађ Бранковић преминуо је у децембру 1456. године, а његовом смрћу, како је то у научној литератури запажено, „нестало је најзначајније политичке личности тога доба међу Србима и балканским хришћанима”. Наследио га је син Лазар Бранковић (1456–1458) који је владао само нешто више од годину дана. Убрзо је дошло до раздора у владарској кући Бранковића. После смрти Ирине (Јерине) Кантакузин, удовице деспота Ђурђа, у мају 1457. године, Србију су напустили њен најстарији син, слепи Гргур Бранковић, кћи Мара, бивша султанија, и Иринин брат Тома Кантакузин. Мехмед II Освајач благонаклоно је прихватио угледне избеглице. У Србији су остали деспот Лазар и његов слепи брат Стефан Бранковић, ослоњени на савез с Угарском. У предвечерје велике турске офанзиве међусобна трвења у дому Бранковића само су повећавала неспокој.

После смрти деспота Лазара Бранковића, у јануару 1458. године, у Смедереву су се сукобиле проугарска и протурска струја које никако нису могле да се сложе око будућности земље. Истовремено, обе суседне државе, и Османско царство и Угарска, намеравале су да се докопају српске престонице. На другој страни, босански краљ Стефан Томаш (1443–1461) одмах је запосео Сребреницу и једанаест околних тврђава. Јелена Палеологина, удовица Лазара Бранковића, штитећи интересе својих малолетних кћери, као и њен девер, слепи Стефан Бранковић, тражила је подршку у Угарској. Важну улогу имао је и веома утицајни велики војвода Михаило Анђеловић који је разрешење тешког стања видео у саставу Турске. Управо пример двојице браће Анђеловића – Михаила и Махмуда – потомака угледне византијске породице из Тесалије, а по мајци српског порекла, симболично говори о жалосним приликама међу хришћанима на Балканском полуострву оног времена. Михаило Анђеловић текао је успешну каријеру на српском двору, а његов брат Махмуд Анђеловић, још у детињем узрасту одведен и потурчен, доспео је на највише положаје у Османском царству – био је беглербег Румелије и велики везир.

У међувремену су се у Смедереву настављале размирице између протурске и проугарске струје. У марту 1458. године превладали су људи Михаила Анђеловића што је довело до тога да одред Турака уђе у српску престоницу. Међутим, то није прошло без сукоба с мештанима који су били озлојеђени због истицања турске заставе на градским бедемима. Турски војници су побијени, а Михаило Анђеловић бачен у тамницу. За деспота је признат слепи Стефан Бранковић (1458–1459). Ни Османлије нису оклевале: Стефану су супротставили слепог брата Гргура и у априлу 1458. године довели га у Крушевац. Подсетимо се да је браћу Стефана и Гргура, синове Ђурђа Бранковића, ослепео султан Мурат II још 1441. године. Будући да преговори султана и угарског краља о неким разменама територија нису донели резултата, Мехмед II прешао је у напад.

Турска војска је продрла у преостале српске земље с пролећа 1458. године и том приликом освојила манастир Ресаву, град Вишесав на Дунаву (код Пореча), Жрнов (Авалу), затим Белу Стену код Ваљева, касније и Голубац. У Угарској су с крајњом забринутошћу гледали на вишемесечно ратовање Османлија у Србији, а као одговор уследило је само појачано обезбеђивање границе дуж Дунава. Смедерево се одржало више од пола године након што је Махмуд-паша Анђеловић у лето 1458. године освојио читаво преостало подручје српске државе. Ни очајнички покушај да се стање смири довођењем босанског краљевића Стефана Томашевића, сина босанског краља Стефана Томаша и потоњег последњег владара босанске средњовековне државе (1461–1463), није уродио плодом. Босански краљ преговарао је 1458. године са смедеревским двором о браку свог сина Стефана с кћерком деспота Лазара Бранковића. Рачунало се да би на тај начин ојачао фронт пред Османлијама. Нови угарски краљ Матија Корвин (1458–1490) подржао је ове планове. Крајем марта 1458. године власт у Смедереву преузео је Стефан Томашевић, док је слепи Стефан Бранковић убрзо протеран из земље.

Овакав развој догађаја у Смедереву никако није одговарао интересима Мехмеда II Освајача, па је одлучио да војним походом реши српско питање. Преко Софије и Поморавља стигао је до српске престонице и, пошто је после краћих преговора утаначено да Стефан Томашевић с породицом може да се повуче из опседнутог града, Турци су ушли у Смедерево у среду 20. јуна 1459. године. Како каже једна грчка тужбалица поводом пада Цариграда у руке Османлија – „Био је то дан који никако није требало да сване!” Српска средњовековна држава престала је да постоји и наступила су дуга столећа турске превласти. Тврди град на Дунаву од 1459. до турског освајања Београда, 1521. године, био је средиште Смедеревског санџака.

---

Оливера Лазаревић, српска принцеза турска султанија

Само годину дана након Косовске битке, лепа кћи убијеног кнеза Лазара и кнегиње Милице, малолетна Оливера, послата је у харем султана Бајазита I, право у наручје убице њенога оца.

Најмлађа кћи кнеза Лазара и кнегиње Милице, рођена је, претпоставља се, између 1373. и 1376. године, у Крушевцу. Родитељи су јој дали библијско име Оливера (на латинском маслина), као симбол напретка, лепоте, снаге и мира. Име као да је одредило даљу судбину мале кнегиње (Nomen est omen). Поред браће Стефана и Вука и сестара Маре, Драгане, Теодоре и Јелене, Оливера је била миљеница родитеља. Родослов њене мајке Милице води до Вукана Немањића, краља Дукље и најстаријег сина великог жупана Стефана Немање, брата Стефана Првовенчаног и Светог Саве. По оцу, кнезу Лазару, унука је извесног Прибца Хребељановића, из Прилепца, код Новог Брда, услужника цара Душана. Родоначелник Хребељановића био је царев пехарник, писмен и за тадашње време изузетно образован.

    Оливера је детињство провела на двору у Крушевцу, учећи се лепом понашању. Образовање кнежевске деце у Србији првенствено је било задатак и обавеза. Наставу су држали свештеници, али и приватни учитељи из других земаља. Неизоставно је било подучавање читању, писању, математици, певању, морао је течно да се говори латински и грчки. Уз Библију, омиљена штива биле су хронике, летописи и песмарице.

Хришћанско богословље и филозофија такође су изучавани, а правила дипломатије нису била тајна за женске потомке Лазаревића, па тако ни за Оливеру, којој ће знање стечено на очевом двору касније бити од судбоносне важности. Наиме, жене средњовековних владара често су обављале важне државне послове. Старале су се о изградњи болница и школа, бринуле о дворским расходима и приходима, чак су имале право да потпуно самостално иступају, када се радило о правним питањима.

   Кнегињица је сретала многе умне људе, уметнике и занатлије, па је стога могла да се, на лицу места, упозна са лепотом постанка њихових дела. На очевом двору, или на градским трговима, могла је да види путујуће глумце, проповеднике, музичаре и мађионичаре. А редовно је присуствовала и витешким играма.

   Миличина и Лазарева деца стицала су одлично образовање и спрему за будући живот. У предвечерје Косовског боја, на крушевачком двору, владала је, кажу списи, својеврсна политичка и културна ренесанса. Ипак, рат са Османлијама био је неминован, а ваздух над „Хисар” градом, како су Турци звали Крушевац, мирисао је на крв.

СПАС ЗА ЗЕМЉУ

Према непровереним подацима, плавокоса Оливера освојила је срце Милоша Обилића, младог браничевског војводе. Он је био чест гост на двору њеног оца, од кога је чак затражио кнегињину руку. Лазар га је одбио, уз образложење да му је кћи исувише млада за удају. Даље редове ове непотврђене приче избрисала је историја и пакао који је уследио на Видовдан, 28. јуна 1389. године. Битка на Косову се, у војном смислу, највероватније завршила без победника. Срби нису умели ни могли да искористе метеж настао међу Турцима, пошто је Милош убио султана Мурата I. Тада је османска војска збила редове, под командом новопроглашеног султана Бајазита, те су оба крила српске војске одбачена, кнез Лазар заробљен и посечен, а земља обезглављена. На челу државе остали су кнежева удовица Милица и малолетни кнежевић Стефан. Даљи, самостални отпор Србије био је онемогућен, а турска надмоћ на Балкану неспорна.

КНЕЗ ЛАЗАР И ЊЕГОВА ПОРОДИЦА, ПАВЛЕ ЧОРТАНОВИЋ 1860.

Након Косовског боја угарски краљ Жигмунд пожелео је да то искористи и своје територије прошири ка југу. Иначе, у Србији су тада већ постојале две политичке струје: прва, предвођена Вуком Бранковићем, залагала се за вазални положај Србије под Угарима и друга, бројнија, која је увиђала колика је моћ Турске, хтела је примирје с Бајазитом, а предводила ју је кнегиња Милица која није због ранијег лошег искуства веровала Мађарима. Изабрала је мање зло, а колико су јој тешко, као мајци, пали догађаји који су уследили није забележено.

   „Гласници су се сагласили са благочастивом госпођом Милицом о најмлађој кћери њезиној Оливери и по савету патријарха и целог сабора свештених лица и целога синклита, даде је за жену Амиру великом Бајазиту, да би било спасено христоименито стадо од вукова који су га клали”, записао је Константин Филозоф у 15. веку.

УПОРНА И СНАЛАЖЉИВА

И тако је, уз сагласност своје мајке Милице, све властеле, државних чиновника, патријарха и архијереја малолетна Оливера, у пролеће 1390. године, кренула на далеки пут. Заузврат је склопљен мир са Турцима и Србија је постала вазална држава обавезна да Турској пружа помоћ у војним походима. Оливера је ступила пред Бајазита I, баш када је почео заједнички српско-турски напад на Угарску. Кнегињу су у харем водила оба брата , кнежевићи Стефан и Вук, којима је то било прво путовање на поклоњење новом врховном господару Србије. Султанов харем се у то време налазио у новој, европској престоници Османског царства, Једрену, негдашњем Дренопољу на реци Марици, око 250 километара источно од Крушевца.

   Султан Бајазит, плах и набусит наследник трона, тада је већ имао три жене, такозване кадуне, које су му подариле шесторо деце, четири сина и две кћери. Оливера је у харему затекла и друге племкиње, како османског, тако грчког и француског порекла. Ипак, српска принцеза и потоња турска султанија се од почетка издвојила храброшћу, мудрошћу и истрајношћу. Ниједној пре ње, која није прешла у ислам, није пошло за руком да постане толико утицајна. С друге стране, Бајазит је био груб човек, који је више времена проводио са војницима него на двору. Без обзира на године које је Оливера тада могла да има када је стигла у његов харем, тај догађај и ново животно окружење свакако су били стресни и сурови. Ипак, образовање и дворско васпитање, али и карактер и природна сналажљивост, били су на њеној страни. То јој је помогло да се лакше уклопи и брзо прилагоди условима харемског живота.

У турској „Хроници”, Ашик-паше Заде, написаној око 1484. године, Оливеру зову „Српкиња девојка” или „Ћаурка девојка” која је лепотом и стрпљивошћу залудела султана Бајазита. Као правоверни муслиман и дервиш, Ашик-паша је замерио турском цару што се одао алкохолу, наводно под утицајем нове жене. Наиме, харемом су кружиле гласине да Оливера подстиче Бајазита да пије вино и занемарује особине својствене добром муслиману. Са сигурношћу једино може да се претпостави да је утицај младе султаније био већи него што је то било дозвољено иједној жени пре ње.
   Оливера и Бајазит били су у браку пуних дванаест година, али она никада није прешла у ислам. Остала је верна православљу и на двору у Једрену имала свог личног свештеника.

ЖЕНСКА ДИПЛОМАТИЈА

Њен одлазак у харем Србији је донео преко потребан мир, а Лазаревићима предност над осталом српском властелом, пре свега Бранковићима. Историчари бележе догађаје који су уследили након турских освајања Босне. У њима је са својом војском учествовао и деспот Стефан Лазаревић, Оливерин брат, који је невешто покушао да искористи зетов пораз и ослободи се вазалства, шурујући са Угарима.  Остали српски племићи потказивали су га Бајазиту, оптужујући га
да је за неуспех у Босни крив управо он. Да би се пољуљано поверење вратило и односи поново изгладили било је потребно времена, али и труда. Најпре је на далеки пут код султана кренула Јевгенија, тада већ замонашена кнегиња Милица, са монахињом Јефимијом.

Бајазит

Била је то прва српска женска дипломатска мисија, а захваљујући Оливери, султан их је изузетно срдачно примио. Оне су тражиле дозволу за пренос моштију Свете Петке из Трнова у Србију. Успут, две жене су правдале Стефана од оптужби за издају. Иза свега крила се Оливерина мудрост, јер је она, познавајући мужа, посаветовала мајку како да јој брат поступи. И тако се Стефан спасао Бајазитовог гнева. Не само да му је опростио већ се према њему понео готово очински, најискреније га саветујући како да убудуће влада.
   „Он, који је дошао као окривљен и готов на смрт, примио је као син од цара власт”, посведочио је Константин Филозоф о овом догађају.
   Захваљујући Оливерином утицају на Бајазита, Србија се, после битке на Ровинама, 1395. године, једина није нашла под турским притиском, чак је и проширила територију.

У ТАМЕРЛАНОВОМ ЗАРОБЉЕНИШТВУ

Заједнички живот прекинули су Татари који су, предвођени каном Тамерланом, све чешће и дубље упадали на територију Мале Азије. Бајазиту су дозлогрдили упади Монгола, па је одлучио да им се супротстави у бици код Ангоре, данашње Анкаре. Сакупио је, 28. јула 1402. године, силну војску и балканске вазале. Међу њима је био и деспот Стефан Лазаревић, са око три хиљаде војника. Битка је почела лоше по Турке, јер су на страну Монгола одмах пребегли Селџуци и нека татарска племена. Једино је успешно одолевало лево крило турске војске под командом деспота Стефана. У три готово самоубилачка напада успевао је да дође до султана, до зета, покушавајући да га приволи на повлачење. Бајазит је сваки пут то одбио,  на крају је савладан и заробљен.

    Постоји више верзија о даљој судбини Оливере и Бајазита. Током Ангорске битке, Оливера се налазила у Бурси, старој османској малоазијској престоници. У то време обичаји су налагали да султан са собом у битку води и харем. Бајазит је преклињао Стефана да пожури са повлачењем, како би на време стигао и спасао сестру. Српски деспот је закаснио, па је и Оливера пала у руке Татара. Да би га научио да се жене не воде у рат, Тамерлан је решио да Бајазита сурово казни, тако што је натерао Оливеру да га служи и забавља. Султан је све то морао да посматра из кавеза, у коме је био затворен

И НА ФИЛМУ

Према монографији „Принцеза Оливера, заборављена српска кнегиња”, Оливера Шарановић је урадила сценарио за филм „Пут ружама посут” који је драматуршки уобличила Наташа Дракулић. Режијом овог полудокументарног филма позабавио се Марко Новаковић, а музиком Светислав Божић, по поеми Милоша Црњанског „Serbia”. Искоришћена је богата архивска грађа, а сцене су снимане на аутентичним местима широм Србије (Београдска тврђава, Црква Ружица, Конак кнегиње Љубице, Саборна црква, Црква Лазарица, остаци Лазаревог града у Крушевцу, Смедеревска тврђава, тврђава у Бачу, манастири Манасија, Студеница и Раваница). Главне улоге играју: Весна Станојевић, Тања Бошковић, Драган Мићановић и Иван Јевтовић.
————————————

   Хроничари бележе да је Бајазит због бола и понижења режао као рањена звер. Његов понос био је уништен, а достојанство његове жене одузето, па је решио да прекрати муке. Према једној од прича, убио се, попивши отров из сопственог прстена, док други историографи тврде да Тамерлан није само понижавао Оливеру терајући је да га служи, већ је захтевао и да буде гола док то чини. Распамећен, заточени султан тада је снажно ударио о шипке кавеза и себи просуо мозак.
   Принцеза Оливера пуштена је на слободу 1403. године, уз залагање брата Стефана, кога је татарски вођа поштовао као ратника. Вратила се у Крушевац, стару очеву престоницу, и убрзо отишла у манастир Манастирица, надомак Кладова. Султанија се кратко задржала у Неготинској крајини, јер се већ поткрај исте године са братом преселила у Београд, нову српску престоницу.

БЕЗ ГРОБА

Деспот Стефан је почетком 1404. године склопио савез са Угарима и постао њихов вазал, редовно присуствујући угарским државним саборима. У Београду је подигао нови Митрополитски двор, обновио цркву Успења Пресвете Богородице и подигао прву градску болницу у Србији. Била је то установа за све сталеже, у коју су долазили болесници из целе земље, нарочито лепрозни. Београд је прогласио за слободан град, а трговцима увео олакшице. Константин Филозоф каже да је Београд с почетка 15. века „један од великих древних градова и на красном месту, као мало где у васељени”. Србија је, под Стефаном, доживљавала политичку, привредну и културну обнову. Посебно је била плодна његова ктиторска делатност. Деспотова задужбина, манастир Манасија, један је од најлепших српских манастира.

Кнегиња Оливера се више није удавала, живела је у Београду, у кући поред братовљевог двора. Била му је верни пратилац, саветник, подстрекач и тешитељ. Ни Стефан ни Оливера, а ни кнежевић Вук нису имали потомке, зато је избор за наследника пао на сестрића Ђурђа Бранковића.

   У лето 1427. године деспот је био у Шумадији и с пратњом се зауставио у месту Главица, недалеко од Младеновца. Ту су подигли омањи логор, обедовали, а Стефан је потом решио да крене у лов. Тек што је узјахао коња, затетурао се у седлу и потражио помоћ. Војници су га спустили, а он је, по предању, само изустио: „По Ђурђа…”. Легенда казује да је у исто време када је Лазаревом сину позлило у Главици, Београд захватило несвакидашње невреме са грмљавином и помрачење Сунца које је трајало до вечери. Када је вест о деспотовој смрти дошла до Београда, завладала је велика жалост. Људи су облачили црне одежде, коњима су сечене гриве, жалило се пуних тридесет дана, око и испред двора, а реке људи сливале су се ка кући „благочестиве госпође” Оливере.

   После смрти брата и угарског преузимања Београда, Оливера је отишла у Смедерево, код Мариног сина Ђурђа, наследника престола.  Када је и овом граду запретила турска опсада, коначно је напустила Србију. Последњи писани трагови о Оливери Лазаревић налазе се у дубровачким и херцеговачким списима, те тестаменту њене сестре Јелене Балшић. Ту налазимо да је бродом путовала у Будву и Бар, вероватно у посету сестрићу Ђурђу, који је време турске опсаде Смедерева проводио у Зети.

   Претпоставља се да се после низа година боравка у туђини, 1444. године вратила у опустошену Србију. Када се упокојила, прва српска султанија могла је да има између шездесет четири и седамдесет једне године и ни до данас није утврђено где је тачно сахрањена.

---

Лоза Немањића и Кнегиња Јела Балшић – Српкиња за понос

Јела је била трећа ћерка кнеза Лазара и кнегиње Милице. Рођена је између 1366. и 1371. године. По речима Миодрага Пурковића, једног од њених биографа „Јела је једна од најсимпатичнијих жена српске историје и остаје заиста незаборавна по напорима, борбености и одлучности. Показала је не само много пркоса, него и несаломљиве воље и упорности у борби с јачим од себе.“

Чедомиљ Мијатовић, историчар који је био опчињен „лепотом, јунаштвом и политичком даровитошћу ове прекрасне, јуначке и славне Српкиње наше историје“, за њу каже: „Јелена, сестра Стефанова, а кћи Миличина, својом личношћу остављала је дубок утисак на све савремене јунаке, песнике и владаре.“

Свих пет кћери кнежевског пара биле су у политичким браковима. Мара је била удата за Вука Бранковића, Драгана за бугарског цара Ивана (Јована) Шишмана, Теодора за палатина на угарском двору – Николу II Горјанског, а Јела првобитно за Ђурђа II Страцимировића-Балшића, господара Зете. Најмлађа кћи, принцеза Оливера, после Косовске битке дата је за жену турском султану Бајазиту I. Вук Бранковић и Ђурађ Балшић били су у некој врсти породичног савеза са кнезом Лазаром. Палатин Горјански био је у једном тренутку више него корисна спона са угарским двором. Од бугарског цара Ивана Шишмана, као турског вазала (од око 1371) није било много користи у погледу сузбијања турске најезде на Балкан, али није било ни непосредне штете по Лазара, па је његова источна граница била релативно мирна. Султан Бајазит је, захваљујући утицају принцезе Оливере, дозволио да Србија, после Косовске битке, у великој мери сачува самосталност.

Поседи Балшића у време Страцимира и Балше I

Од 1386. или 1387. године, Јела је била у браку са Ђурђем II Страцимировићем-Балшићем, господаром Зете. У сукобу са Турцима, 1392, Ђурађ II је заробљен и пуштен је тек када им је уступио одређене области. Због опасности од даљих турских продора у Зету, у два наврата покушао је да склони Јелу у Дубровник. Јела је то оба пута одбила, желећи да дели судбину своје породице, отаџбине и народа. Због тога се прочуо глас о њеној великој храбрости. Када је Ђурађ 1395. заратио са господарем Захумља, Сандаљем Хранићем, управо је Јела била одређена да преговара са Сандаљем о миру. Међутим, Дубровчани су одбили да посредују и до тих преговора није ни дошло.

Током своје владавине, Ђурађ II био је приморан да левитира између Папске државе, Млетака, Турака, својих суседа и рођака. Често је морао да иде из крајности у крајност – од ратовања, до ренегације у римокатоличку конфесију. Пред крај његовог живота, значајан део Зете се, стицајем околности, нашао под млетачком управом.

БАЛШИЋИ

Породица Балшић владала је Зетом у другој половини XIV и првој половини XV века. Пореклом су вероватно били словенизирани Ромеји (Византинци). Први пут се помињу 1360. године у дубровачким документима. Ородили су се са многим балканским, али и западним племићким породицама. Центар њихове државе била је област око Скадарског језера, а у доба највећег успона Зета је обухватала и читаве сливове Зете и Мораче, као и приморје од Котора до Улциња. Последњи зетски господар из династије Балшића, Балша III, умро је 1421. године. Зета је тада ушла у састав српске деспотовине. После силаска Балшића са историјске позорнице, најистакнутије место међу зетском властелом заузеће Црнојевићи.

Сама против свих

Ђурађ II преминуо је 1403. године и Јела тако постаје удовица у својој 36. или 37. години живота. Преузела је власт у Зети у име свог сина јединца, Балше III, и одмах се суочила са великим проблемима. Млетачка Република (Венеција), Угри, Сандаљ Хранић – сви су они нагрнули на Зету не би ли је распарчали и међу собом поделили. Јела у том моменту није могла да се ослони ни на традиционалне савезнике, Дубровчане, ни на рођеног брата деспота Стефана, јер су они били у добрим односима са Јелиним непријатељима. Дубровчани су је редовно обавештавали о опасностима које јој прете, али јој никада нису пружили војну или материјалну помоћ, док ју је брат стално наговарао да прихвати примирје и одустане од ризичних и наглих корака. Једино су Турци били пристали да јој помажу, али накратко, јер су их Млеци, дипломатским активностима, од тога одвратили.

Јела је била одлучна да поврати све оне територије које су пред крај владавине њеног мужа, Ђурђа II, припале Млецима. Позвала је, 1404, становништво у окупираним крајевима Зете на устанак. Од млетачког команданта Скадра, тада је добила упозоравајуће писмо са поруком: „Госпођо, пази шта радиш!“.

Устанак је букнуо прво у Скадру, а потом и у Дривасту. На почетку овог рата, који је често називан „Скадарским“, устаници су успели да ослободе део Зете. Без савезника, Јели је било тешко да сачува ослобођене територије. Млеци су уценили главу Балше III и организовали контрапобуну, због које су Јела и Балша морали да побегну из Скадра. Војно надмоћнија Млетачка Република брзо је успела да поново освоји зетске градове Бар, Будву, Дриваст, Скадар и Улцињ, али је Јела ипак одлучила да настави рат за ослобођење.

Две године касније, Јела је била принуђена да прихвати преговоре о миру са Млецима. Од 1406. до 1409. године, три пута су вођени мировни преговори. Због неправедних и често понижавајућих услова, Јела је два пута одбила да потпише примирје, чак и онда када су за услове мира гарантовали њен брат деспот Стефан, најстарија сестра Мара и таст њеног сина, гроф Никита Топиа. Када је 1408. године по трећи пут дошло до примирја, услов за ступање мира на снагу био је да га зетски господар Балша потпише у Венецији. У страху за синовљев живот, Јела је отпутовала уместо њега и том приликом се задржала у Венецији дуже од три месеца.

Према речима Миодрага Пурковића, из Јеле је том приликом проговорила „кћи човека који је јуначки погинуо на Косовском разбојишту“ и „мајка која је желела свом својом снагом и душом да сачува сину очевину.“ Јела се тада није ни збунила, ни уплашила, него је „иступила са прибраношћу и храброшћу која задивљује.“ Све наводне синовљеве кривице прихватила је на се и захтевала частан живот за себе, свог сина, народ и државу.

„Madonna Jelle“

Мир са Млецима коначно је склопљен 1409. године, али су Млеци и даље имали снажне и отворене аспирације на подручју јужног Јадрана. Ситуација у овим крајевима примирила се на неко време тек када су, крајем 1411, у брак ступили дотадашњи непријатељи, господар Захумља, Сандаљ Хранић Косача и зетска кнегиња, Јела Балшић. Од овог политичког брака многи су имали користи. Од тада су Зета и Захумље живели у миру, пре свега међу собом, а неко време и са Млецима, Угрима и Турцима.

Културна и образована Јела својим утицајем оплеменила је плаховитог и алкохолу склоног Сандаља. Он је за време владавине (1392-1435) знатно проширио територију под контролом Косача. Њихова земља обухватала је тада скоро трећину читаве Босне. Стално је био у сукобима са суседима Санковићима, Павловићима и Балшићима. Мешао се и у питања наследства босанске круне. Под Јелиним утицајем, овај бивши непријатељ Балшића почео је да показује дужно поштовање и пажњу према њеном сину из првог брака, Балши III. Једном приликом Сандаљ чак и посредује за њега код Млетака. У босанским размирицама, Сандаљ је од тада био увек на страни деспота Стефана и његовог патрона Жигмунда (Сигисмунда). Учествовао је са Стефаном у сукобима са Турцима, а са Балшом III у рату против Которана. На чувеном Духовском сабору на Жигмундовом двору у Будиму, Сандаљ и Јела били су међу најугледнијим гостима, раме уз раме са деспотом Стефаном и босанским краљем Остојом.

КОСАЧЕ

Косаче су били најмоћнија властела средњовековне Босне. Њихово племенско име води порекло од родног села Косач. Први пут се помињу у документима из 1378. Владали су Захумљем и Херцеговином, са титулама великих војвода босанских и херцега од Светог Саве. Та друга титула била је успомена на чињеницу да је Свети Сава ту област, крајем XII века, добио од оца на управу. По њој и данас носе име Херцеговина и град Херцег Нови. Косаче су владале све до 1481. године, када су им Турци освојили последње упориште – Херцег Нови. Историја венецијанског огранка Косача може се пратити све до XVII века.

Војводство Сандаља Косаче у раном 15. веку

 Један од најпознатијих припадника племена Косача био је Влатко Вуковић, војвода босанске војске у Косовској бици. Интересантну животну причу има и један од последњих Косача, Стефан Херциговић (1456-1517). Он је, као потурчени Ахмед паша и зет султана Бајазита II, четири пута био велики везир (председник владе), а као сераскер (врховни заповедник војске) победио је шпанску војску код Лепанта 1500. године.

Јелин син јединац, господар Зете, Балша III, покушао је да искористи непријатељство између Млетачке Републике и Угарске и да 1418/19. године поново покуша да ослободи оне зетске градове који су и после мира из 1409. остали под млетачком управом. Он се уплео у рат са Млецима, који су и овог пута били надмоћнији. У току преговора о миру, тешко болестан, отпутовао је у Београд на лечење и да тражи помоћ од свог ујака, деспота Стефана. У Београду је и преминуо 1421. Тада је могао имати највише 35 година. Пошто није имао мушких потомака, Зету је, по традицији и сопственој вољи, оставио у наследство ујаку деспоту Стефану. Тако је Зета, у којој је рођен родоначелник Немањића, Стефан Немања, после пола века поново ушла у састав Србије. Деспот Стефан, а касније и деспот Ђурађ, имали су велике муке да одбране Зету од Млетака.

Крајем 1424. године, омиљена Јелина унука и имењакиња Јелена, старија кћи Балше III, удала се за Сандаљевог братанца и наследника Стефана Вукчића Косачу. Тако су још јаче учвршћене везе између Захумља и Зете, односно Косача и Балшића. Из овог брака родио се и последњи владар Хума, херцег Влатко.

 Турски напад на Босну примораће 1426. године Сандаља Хранића да се, са супругом Јелом и породицом, склони у Дубровник. Косаче су били у одличним односима и веома финансијски повезани са Дубровником, а имали су и право дубровачког грађанства. Ипак, у оваквој политичкој и војној ситуацији, пружање уточишта Косачама морао је да дозволи Сенат. Тесном већином одлучено је да се Сандаљ и Јела са породицом угосте у Дубровнику. Хронике бележе да су дочекани с највећим почастима и да им је указивана дужна пажња, уз велике безбедносне мере. Од тада, па све до 1435. године, Јела и Сандаљ су често боравили у Дубровнику, где је Сандаљ сазидао и палату.

Сандаљ је преминуо 1435. године, а његова супруга Јела остала је по други пут удовица. Сандаља, који није имао потомства, наследио је његов синовац, а Јелин зет, Стефан Вукчић Косача. Иако је Јела, поседовала личну имовину и новац, Сандаљ ју је два пута тестаментом материјално обезбедио. Први пут одмах по ступању у брак, а други пут за време боравка у Дубровнику 1426. године.

Јела је желела да се после мужевљеве смрти стално настани у Дубровнику, где су је изузетно ценили због њеног порекла, родбинских веза, али и због херојског држања у рату са Млецима. У дубровачким документима Јела се помиње као Maddonna Jelle или Donna Jelle, кћи почтенога поменућа, кнеза Лазара. Међутим, јавиле су се неке несугласице које су Јелу одвратиле од даљег живота у Дубровнику. Она је хтела да сазида православни манастир у коме би била и сахрањена, што је било противно дубровачким законима. Поред тога, Дубровчани су стално одбијали да Јели исплате главницу наследства које јој је оставио Сандаљ. Јела је после неколико година напустила Дубровник и вратила се у Зету, али су је Дубровчани и даље убеђивали да је Дубровник „њена кућа“. Уосталом, она је и даље улагала новац и депоновала накит и друге вредности у њихове банке.

Године у манастиру

Балшићи су у суштини били одани православљу и велики ктитори, иако су некада морали да балансирају између Рима и православља. Само у области око Скадарског језера, подигли су неколико цркава и манастира. На скадарском острвцету Бешка, Ђурађ II Страцимировић Балшић подигао је цркву посвећену Светом Ђорђу. Када се 1440. вратила у Зету, Јела се настанила на Бешки. Обновила је мужевљеву задужбину, оштећену у Скадарском рату и подигла своју – цркву Пресвете Богородице. Област око Скадарског језера била је, још од 1371, стециште учених монаха и средиште духовности повезано са Косовом и Метохијом, Хиландаром и Светом земљом. У Јелино време ту се развијала и жива преписивачка делатност, слична Ресавској преписивачкој школи у манастиру Ресава (Манасија) у Србији, коју је основао њен брат деспот Стефан. У манастирском скрипторијуму на Бешки настали су чувени Шестоднев и Горички зборник Никона Јерусалимца.

Јела је била велики библиофил и надарен писац. Интересовање за књижевност пренела јој је рођака, монахиња Јефимија, која је у детињству подучавала њу и њену браћу и сестре. Пред крај живота, Јела се заинтересовала за теолошке теме, нарочито за исихазам (аскетску традицију тиховања усмерену на постизање молитвеног стања унутрашњег мира, којим се душа отвара и приближава Богу). Јела се о теолошким темама дописивала са својим духовником, монахом Никоном Јерусалимцем. Од те преписке сачувана су само три Јелина писма, али и сви Никонови одговори које је он записао у знаменитом Горичком зборнику. Јелина писма, нарочито Отписаније Богољубно, сматрају се врхунским делом српске средњовековне епистолографије. Из њих се види да је Јела била продуховљена особа, префињеног књижевног стила, велики познавалац књижевности и теологије и побожна особа окренута религиозном идеалу живота. Иако је последње године провела у манастиру, Јела се никада није замонашила.

Када је напунила седамдесету годину и осетила да јој се приближава крај, Јела је одлучила да састави тестамент. Лично га је записао њен духовник, схимонах Никон, 25. новембра 1442. године. У том тестаменту она детаљно распоређује накит, скупоцене одежде, новац, књиге, посуђе, покретну и непокретну имовину на скоро двадесет баштиника, са којима јесте или није била у сродничким односима. Највећи део имовине наследили су Јелина унука Јелена, њен супруг Стефан Вукчић и њихова деца, те схимонах Никон и црква на Бешкој.

У Јелином тестаменту помиње се и принцеза Оливера или Деспина, како ју је Јела звала. Својој сестри, Оливери, Јела је оставила једну „златну икону“, као и 200 дуката, које је Оливера требало да потроши делом на помене Јели, а делом као милостињу за сиромашне. Између 1423. и 1443. године, за време боравка у Дубровнику и живота на Бешки, Јела се радо сретала са сестром Оливером. Оливера је у то време често путовала у Дубровник и Зету, носећи тајну дипломатску пошту њиховом сестрићу, деспоту Ђурђу Бранковићу, који је у Зети боравио за време турске окупације Србије (1439-1444).

 Јела је преминула почетком марта 1443. године у манастиру Пресвете Богородице на Бешки, где је и сахрањена.

Пишући о кнегињи Јели, жени чудесне животне судбине, историчари нису штедели речи хвале, било да су писали о Јели као владарки, било о Јели као књижевници. Јелена (Јела) Хребељановић Лазаревић Балшић Хранић Косача била је кћи једног светог кнеза, супруга прво једног господара, а потом и једног великог војводе. Она је, међутим, била највише налик своме брату деспоту Стефану – духовно и уметнички обдарена, уз поседовање велике политичке чврстине. Обоје су сањали исти сан – обнову Душановог царства и слободу за свој народ. Одушевљено пишући о Јели Балшић, историчар Чедомиљ Мијатовић својевремено је закључио да је она „жена која заслужује да се све Српкиње њоме поносе.“

Горички зборник

Горички зборник представља дело енциклопедијског карактера. Саставио га је, за кнегињу Јелу Балшић, њен духовник монах Никон (Никандар) Јерусалимац, око 1442. године. Зборник чине духовна преписка јеле и Никона, Никонов путопис Повест о јерусалимским црквама и местима у пустињи, преписи Житија Светог Симеона и Светог Саве, као Јелиних предака по мајци, Правила скитског живота и различити духовни савети. Горички зборник налази се данас у поседу Архива САНУ у Београду, али је веома оштећен и у лошем стању.

---

Текст је публикован у ревији „Историја“ и настао је као део научно-истраживачког рада Фонда „Принцеза Оливера“   http://www.princezaoliverafond.org.rs

Извор:

Краљ без краљевине: Марко Краљевић

Никакога Србина нема који не зна за име Марка Краљевића… Приповиједа се да је био много јачи од осталијех садашњијех јамачно и ондашњијех људи… Ја сам у дјетињству гледао у Сријему, у крчми манастира Крушедола, гдје је Марко намолован како једном руком маторога вола држи за реп преко рамена и носи на леђима…
Вук Ст. Караџић „Српски ријечник„, 1818.

„Њихов највећи јунак Марко, који се како-тако слаже с царем у Једрену, може да се узме као неки сирови пандан неком грчком Херкулу и персијском Рустану, али, дабоме, на врло варварски и скитски начин. Он је главни и најјачи од свих српских јунака, безграничне снаге, безуслован и збором и твором… Он је један свемоћни чудовишни јунак, набусит као нико, који нас, ма колико му се дивили, нимало не привлачи… Тешко да ће он покајничким завештањима, од којих се потом подижу цркве и манастири, умирити Бога и наше душе…„

Гете „Српске народне песме„, 1827.

Једна личност српске историје око које су копље укрстили многи велики историчари и научници свакако је Марко Краљевић. Уједно оспораван и хваљен, Марко се као ни један јунак није винуо у звезде, а уејдно и истом силином бачен у блато, јер је био турски вазал. Пре него што га оспорите или га закујете међ’ звездице, хајде да пробам да вам објасним у каквом је времену живео и зашто је баш он постао легенда над легендама.

Марко Краљевић није био само наш народни јунак. Заправо, њега су прихватили и други народи и врло лако је постао део њиховог фолклора. Песме о Краљевићу Марку су у 19. веку забележене су на просторима од јужних Алпа до Црног мора, што га чини јунаком целог региона и неком врстом регионалног суперстара какви и данас постоје. И ту морам да разграничим епског Марка и оног стварног Марка. Епски Марко је јунак од Вардара до Триглава, па чак и даље и шире. На неки начин, тај Марко носи заједничку црту свих народа са ових простора и чува сећање на давно херојско време.

нај други, стварни Марко је толико оспораван и чести разговори на ову тему су и показали да гајимо лошије мишљење о њему него што објективно заслужује. Одувек сам се сусретала са главном аргументацијом против њега, а то је да је био турски вазал. Турски извори, наиме, казују да је он највећи део своје владавине провео чувајући самосталност. Постао је турски вазал тек када су сви околни хришћански владари то већ били, и када је тај потез био начин да помогне свом народу.

Српски Херакле

Епски Марко има све особине античких хероја, Херакла или Ахила. Са Хераклом су га упоређивали, јер се једно од највећих познатих Хераклових светилишта, Хераклеја, налазило на подручју Маркове државе. Његова снага је била дивља и био је необуздане природе. Знате оно – оре царске друмове, пије уз рамазан вино, растерује Турке на буљуке и тера цара до дувара. То је тај епски Марко. Поседује врлине средњовековног витеза, јер „не суди ни по бабу ни по стричевима, већ по правди Бога истинога и књигама староставним“ и верује да му је боље „изгубити главу него своју огрешити душу„. Сматра се и да се прави Марко, од крви и меса, руководио истим принципима. Не треба да чуди што је Марко упоређиван са многим јунацима. Епски Марко подсећа и на Ролана из „Песме о Ролану„, на Александра Македонског из „Александриде„, на Дигениса Акриту из византијске епике.

Како је изгледало наше херојско време? Рударство било врло развијено, а у средњем веку Србија је била један од водећих произвођача сребра у Европи. Животни стандард је био висок и уживали су га сви друштвени слојеви. Доказ за то су грандиозни надгробни стећци који су били богато украшени и код сеоског становништва. Сем тога, били су организовани витешки турнириу који нису били само за племсво већ и за обичан свет. Србијаје тад ишла у корак са Европом, носила се модерна одећа,наш народ је волео музику (сматра се да одатле потичу песме о Марку), пратили су се трендови у кулинарству и медицини.

Нисмо заостајали ни кад је реч о технологији. Имали смо мајстора за јавни часовник Лазара Хиландарца из Призрена, савременика Марка Краљевића. Марко Алексић, наш историчари аутор књиге о Марку Краљевићу каже да је у време српског јунака почела и употреба ватреног оружја. Српски ковачи су створили и посебну врсту великог витешког мача који се звао српски мач. Тај мач је први пут под тим именом назван за време Марка Краљевића и да га је наш јунак и користио. Сазнања историчара показују да су срењевековни Срби знали да изграде уређено и цивилизовано друштво. Замислите?! У то време грађено је много манастира и других споменика, који данас представљају врхунац светске културне баштине.

Први помени Краљевића Марка 

Марко Мрњавчевић или Краљевић Марко сматра се да је рођен негде око 1335. у Ливну, на простору данашње Босне и Херцеговине. Неки тврде да се први пут помиње 1356, јер у натпису изнад јужних врата Дреновске цркве, саграђене у близини Тиквешког језера, недалеко од Велеса, стоји да је црква живописана наведене године „при државе“ Николе и Марка, а по „смрти светороднога цара Стефана„. Сматра се да је Никола у натпису заправо војвода Никола Стањевић за кога се зна да је, заједно са Марком, владао тим просторима. Народно предање говори да су цркву у Дренову заједнички подигли отац и син, Вукашин и Марко.

Историјске тврдње кажу да први Марков помен потиче из 1361. године, у дубровачким архивама. Те године је Марко стигао подно Срђа да као вођа српског посланства да преговара о прекиду непријатељстава између Србије и Дубровника, започетог две године раније. Рат је трајао још годину дана и завршен је миром у Оногошту или данашњем Никшићу. Кажу да се Марко ту успешно бавио трговином и економијом, и учинио много за призренске трговце. 

Натпис на цркви Света недеља у Призрену откривен пре скоро 50 година променио је поглед на Марка Краљевића. Натпис је откривен у дворишту једне приватне куће, у предграђу старе призренске тврђаве, у делу познатом као Поткаљаје. Ту стоји да је црква посвећена Ваведењу сазидана и живописана „повеленијем и откупом господина младога краља Марка 6879. године од стварања света„. У преводу, то је 1371. година, када је Марко и дошао на власт. 

Када је реч о Марковом приватном животу, то је вековима била мистерија. Не, није имао аферу са вилом Равијојлом. Она му је, ипак, посестрима. Историчар Марко Алексић тврди да се женио најмање три пута, и то два пута једном истом женом, што је јединствен случај у то време, раван скандалу. Његови брачни односи су били сложени, а неки пикантни детаљи су дошли чак до Дубровника. Марко је био ожењен Јеленом и, упркос досадашњим тврдњама да није имао потомке, наводно је имао бар једно дете, ћерку Ирену.

Долазак на власт

Мали осврт на оно што се дешавало пре 1371. После смрти цара Душана, у децембру 1355. власт је наследио његов син Урош. Ту је дошло до сукоба Душановог полубрата Симеона Синише и Уроша, јер се и Симеон Синиша прогласио за цара. До помирења је требало да дође априла 1357. на Државном сабору у Скопљу, али се то није десило. Наравно, њих двојица су заратили и ту је победио Урош, касније прозван Нејаки. Помогли су му браћа Мрњавчевић, Вукашин и Угљеша, синови извесног Мрњаве (ово име није сигурно), малог херцеговачког властелина.

Слаба Србија је била идеална мета феудалацима, па се цар Урош ослонио на Вукашина Мрњавчевића, који је владао данашњом Македонијом и делом Метохије. Тако Вукашин бива крунисан за краља 1365. и постаје Урошев сувладар. Марко постаје „млади краљ„. Постоји једна повеља из 1370. године где се Вукашин се назива „господарем српских и грчких земаља и западних страна„. Ту нигде нема цара Уроша. Моћницима то баш и није било право, па су кренули против новог краља.

Требало је угушити отпор, а краљ Вукашин је ту обавезу преузео на себе и Марка. Јуна 1371. је Вукашин кренуо ка Оногошту, не би ли казнио жупана Николу Алтомановића. Ипак, Вукашинов план је пропао, јер су Турци упали код Вукашиновог брата Угљеше, владара Серске области коју је наследио од царице Јелене, Душанове удовице.

Битка на Марици

Десила се кобна битка на Марици. Она је, по многима, означила почетак пропасти Србије. Наравно, била је погубна и по браћу Мрњавчевић. Браћи нико није притекао у помоћ, без обзира на то што су је тражили на све стране. Кнез Лазар Хребељановић имао је преча посла, као и Никола Алтомановић и Вук Бранковић. Цар Урош се ич није питао. Браћа Мрњавчевић су погинули у Маричкој бици.

После погибије оца Вукашина и стрица Угљеше крајем септембра 1371. године, Марко се суочио са великим искушењима. Убрз умире и цар Урош. Поред напада Турака, титулу му нико није признавао, а земљу му је узимао ко год је стигао, део по део. Ако ћемо релано, ту су се најмање овајдили Турци. Кнез Лазар је себи припојио Приштину, богато Ново Брдо и оближња места. Никола Алтомановић је узео све што се граничило са његовим земљама на западу. Вук Бранковић је Марку ћапио Скопље, а браћа Дејановић, Јован и Константин, све што је остало. Марку је остало нешто мало земље у западној Македонији и Прилеп. Није имао много избора, сем да преживи. Уз све то, коначно се разишао са женом Јеленом. Она је отишла код свог брата Томе Прељубовића и са собом је повела њихову ћерку. Када је годину дана касније умрла Томина ћерка, Марко је показао велико разумевање за бившег шурака и за његову бол. Дозволио је Томи да приложи светогорском манастиру поседе који су се налазили под Мрњавчевићима, у име своје покојне ћерке Ирине. Ово само говори о његовој људскости и емпатији.

Битка на Ровинама

Десила се битка на Ровинама у Влашкој, 17. маја 1395. године. Марко је погинуо борећи се попут многих српских племића, раме уз раме са деспотом Стефаном Лазаревићем, на страни султана Бајазита, а против влашког војводе Мирче. Уз Мирчу је стајао угарски краљ Жигмунд. Последње Маркове речи је чуо их је и запамтио Стефан Лазаревић. Обраћајући се свом ратном другу Константину Драгашу, Марко је рекао: „Ја молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату!„.

Знате за клетву краља Вукашина коју је упутио сину Марку? „Сине Марко, да те Бог убије, ти немао гроба ни порода!„. Вукашиново проклетство се, кажу зналци, испунило. Марко, иако је имао порода, остао је, условно речено, без гроба. Не зна се где је сахрањен. Према народном предању, његов гробсе налази на Светој гори, у манастиру Хиландар. Ранији истраживачи су сматрали да почива у Марковом манастиру, задужбини породице Мрњавчевић. Марво Орбин је почетком 17. века тврдио да Марко Краљевић почива у манастиру Блачанима поред Скопља. Испада да је доживео исту судбину као његови отац, стриц и браћа, који су погинули далеко од куће и који су стали без гробног места. Можда се баш зато лако Марко заковао у звезде и ту остао.

Прве песме и Маркове приказе

Најранија белешка о епском Марку потиче из 1547. године, када је извесни слепи војник у Сплиту запевао песму о њему, скоро 150 година после Маркове смрти. Непуних десет година после овог догађаја, Хваранин Петар Хекторовић у свом спеву „Рибање и рибарско приговарање“ забележио је бугарштицу „Марко Краљевић и брат му Андријаш„. Хекторовић је песму чуо од двојице рибара из свог родног места, Старог града на Хвару.

По Марку су назване многе куле, цркве, стене, окамењени трагови стопала и коњских копита. О Марку су певали народни певачи, гуслари, а пре свих Тешан Подруговић, од кога је Вук Караџић прибележио песме. А где су пословице, приче, предања…? Једина личност којој је у целокупној нашој епици посвећен цео циклус јесте управо Марко Краљевић.

Неки сматрају да је пресудну улогу у глорификацији лика и дела Марка Краљевића одиграла црква, тачније Хиландар. Постоји још једна тврдња, која је вероватно припомогла ширењу мита о краљу без краљевине. Наиме, како је био турски вазал,Османлије су скоро 25 година заобилазили његову област. Тако је Марков народ био поштеђен зулума.

Колико је лик Марка укорењен у нас говоре и следеће приче. Почетком четрдесетих година 19. века у Шибенику забележен је у локалном летопису следећи догађај: „Прије неколико мјесеци један тежак жалостан из Покривника, малога села три уре врх Шибеника, дође господару и весело рече: Добре имам гласове, господару. Марко Краљевић је устао. Видјели су га у Хрватској…“ . Могу мислити какв је био господарев израз лица. У Првом балканском рату, 1912, Марка Краљевића није видео само један човек. Цео пук српске војске је тврдио да је видео Марка Краљевића како води напад на Прилеп, град који је некада био његов. Можда. А можда се још није родио јунак који би му парирао ни у причи, ни у песми.

---

Пад Београда 1521.

Освајач није успео да га освоји, па је у нови „свети рат” кренуо Величанствени. Турским султанима моћна утврда на две реке била је трн у оку које је гледало према Бечу.

Са врха тврђаве видели су се ушће, обала и мочвара са друге стране реке, као и непрегледна равница под маглом. Као да су надирући облаци најављивали опасност која се из даљине, у сумрак, приближавала граду. Кроз маглу и таму појавило се светло, прво слабо, па онда све јасније, све веће. Биле су то бакље које су носили војници. Огромна турска војска се тог августа 1521. године под светлошћу бакљи приближавала Београду…

Сулејман Величанствени 1494 – 1566

Претходног маја млади султан Сулејман I – кога ће под старе дане називати Величанствени, али и Законодавац – покренуо је своју војску са све четири стране моћног Османског царства. Сулејман је ступио на престо крајем претходне године и одмах је почео припреме за џихад, свети рат, како би показао да је као нови владар достојан наследник својих предака, газија, бораца за „праву веру”. Мир између Турске и Угарске није био продужен. У највећој тајности одређен је циљ похода за који су смели да знају само неколико одабраних – Београд. Поход је припреман врло темељно. Осим копнене војске, била је спремна и речна флота, која је преко Црног мора послата ка Дунаву.

Бедем хришћанства

Крајем јуна 1521. године султанова ордија прошла је поред Ниша. Попут вијугавих змија које са разних страна клизе ка плену, турске колоне приближавале су се Београду. Војска је вероватно бројала преко 100.000 ратника. Део османских јединица отишао је на север, ка Ердељу у Мађарској. Главнина трупа, са којима је био и султан, упутила се ка Сави да би напале Шабац, у то време мађарско упориште.

Османска војска

Након кратке опсаде, 10. јуна 1521. године Турци су заузели Шабац и посекли сву посаду. Главе храбрих бранилаца биле су распоређене с обе стране друма којим је прошао султан. Беше то опомена и најава оног што долази. На Сави је саграђен велики војнички мост дугачак 1800 „аршина” (око километар и по) како би цела султанова војска лако могла да пређе реку. Затим су уз Саву кренули даље, ка Београду.

Прошло је већ више од пола века од времена када је под чувеним Јованом Хуњадијем – Сибињанин Јанком из народних песама – Београд био проглашен за „бедем хришћанства”. Године 1456. удружена посада Мађара, крсташа и српских шајкаша, после огорчене битке која је трајала више од месец дана, однела је велику победу и одолела војсци султана Мехмеда Освајача – оног истог који је претходно освојио Цариград. Тадашња величанствена Београдска тврђава била је изграђена у првој половини 15. века у време када је градом владао српски деспот Стефан Лазаревић.

Али иако најзначајније и најважније мађарско упориште на јужној граници у доба када је султан Сулејман кренуо на свој велики поход, тврђава већ деценијама није била одржавана на начин на који је то било потребно. У то време власт и богатство мађарског краља су опадали. Државу су готово непрекидно потресали сељачки устанци, сукоби племства и борбе за власт. Брига за јужну границу Угарске, изложену турским нападима, попустила је. Утврђени градови на Дунаву и Сави остављени су без довољно војске, оружја и хране. Дебеле зидине и утврде без потребног броја људи нису биле озбиљан браник од султанове војске.

Након 1456. године Турци дуго нису опседали Београд, али су њихови мањи одреди водили готово непрекидни рат у околини. Осим поседа Смедерева, Турци су у близини Београда изградили утврђење Авалу (Жрново) одакле су пратили кретања војске на ушћу Саве у Дунав и користили сваку прилику да изненадним нападима узнемире браниоце града. Подручје око Београда постало је немирно ратиште на коме су се водили већи или мањи окршаји, повремено прекидани примирјима која никада нису дуже трајала. Турци су покушавали да Београдску тврђаву заузму било борбом, било преваром или митом.

Тако су 1492. године поткупили део посаде спремне да отвори врата на тврђави. Издаја је, ипак, на време откривена, а кривци су били најсуровије кажњени: живи спаљени. Нешто касније, 1515. године, једна мађарска војска од више хиљада војника долазећи из Београда покушала је да заузме тврђаву Авалу. Опколили су утврђење и почели да га бомбардују топовима које су довукли са зидина Београда. Међутим, турској посади на Авали послата је помоћ из Смедерева, па је овај одважни напад пропао. Турци су у противнападу успели да заплене мађарске топове, чиме је и одбрана Београда дугорочно ослабљена, јер није било новца за замену тешке градске артиљерије.

Заповедници на одмору

Од краја 15. века Београдска тврђава и околина биле су под управом два мађарска бана. Њихов задатак био је да припреме одбрану утврђења, да прикупљају и плаћају посаду и да управљају градом. У време када је султан Сулејман опсео Београд, београдски банови били су Фрања Хедервари и Валентин Терек. Међутим, ниједан од њих у време опсаде није био у граду: први је био болестан, а други још малолетан. Београдски банови примали су од дворске мађарске благајне годишњу плату за службу, као и новац за посаду. Али тај новац најчешће је каснио или уопште није стизао. Заповедник града жалио се краљу како две године није могао да исплати војнике. Број војника у граду је, стога, био далеко од потребног. Процењује са да је почетком 16. века у Београду било мање од хиљаду војника, што је обухватало све родове: пешаке, коњанике, шајкаше, тобџије и друге. Град је био потпуно неприпремљен за дужу опсаду. Недостајало је топова, пушака, барута, а није било ни већих залиха хране.

Фото .pinterest – Османска опсада Београда 1521.

Осим војске која је углавном била смештена у Горњем граду, у Доњем граду и околини живело је и градско становништво које су највише чинили Срби и Мађари. У Београду су живеле занатлије разних занимања, дрводеље, каменоресци, оружари, ковачи, па чак и бродоградитељи, јер је град имао и речну луку. У околини је живело сеоско становништво коме су тврде зидине Београда често биле једини спас од турских напада. Београд је и у то доба био и важно трговачко средиште. У граду је било доста трговаца из Дубровника и Угарске, који су путовали по турским и угарским земљама.

У Београду је још од давнина постојала православна митрополија. Године 1509. митрополит Теофан писао је московском великом кнезу молећи га за помоћ. У писму га обавештава и да се у Београдској митрополији чувају разне светиње, мошти и чудотворна икона Богородице. Након пада Србије под Турке у Београд су стизале и српске избеглице из земаља под Османлијама, од којих су неки и остајали у граду или околини. Срба је било доста и међу речним шајкашима.

Чуда и знамења

За разлику од раније опсаде Београда из времена Мехмеда Освајача, овог пута турска војска имала је нову тактику. Напад није вођен само са једне, дунавске стране као некада, него је Београд био прво планирано опкољаван са свих страна како браниоци не би могли да добију помоћ из Угарске. Стога су, после пада Шапца, турске трупе продрле у Срем и Ердељ. Један српски летопис описује овако султанов поход:

„(Турци) прелажаху реку Саву као по суху, то јест по мосту на ону полу Срема, а и други лађама препливаше, тако да није било могуће ни тим силним рекама задржати Измаилићане... И околише одасвуд славни Београд и друге суседне градове и летијаху као крилате змије палећи села и градове.”

Освојени су Беркасово, Каменица, Врдник, Митровица и други градови. Наши летописи бележе како султан „расипа по Срему градове” и како по Срему „дивна места и села запустеше”, а цркве и градове „Турци разорише”.

Током јула део Сулејманове војске под командом великог везира Пири-паше опсео је Земун. Град је био жестоко бомбардован. Мала посада шајкаша коју су храбро предводили Михаило и Марко Скобалић убрзо је савладана. Поновила се судбина бранилаца Шапца: сви ухваћени браниоци су побијени, а становништво Земуна одведено у робље.

Обруч око Београда се стезао. У другој половини јула Пири-паша поставио је топове у близини Београда и настојао да бомбардовањем оштети зидине пре него што пристигне и остатак војске. Град је тучен и са копнене стране, као и са Дунава и с Ратног острва. Крајем јула 1521. године султан Сулејман је преко Срема стигао у Земун. Пошто је војска у Земун стигла по мраку, султан је наредио да сваки војник за врх копља привеже буктињу и да је запали. Тако се сремском равницом војска приближавала Београду као каква огромна бакљада.

Почела је коначна опсада Београда. Турци су потпуно окружили град како са копна, тако и са река. Са дунавске стране, турском војском командовао је Мустафа-паша коме су били подређени и јаничарски одреди. Са савске стране, напад је водио Пири-паша. Турска коњица са румелијским беглербегом Ахмед-пашом налазила се на сремској обали Саве, као и на Ратном острву.

Илустрација, пад Београда

Одбраном града командовали су заменици два београдска бана: вицебан био је Михаило Море, за кога су савременици забележили да је био недостојан таквог положаја и непоштен човек. Уз њега командант је био и Блаж Олах, који је наводно већ покушао да Турцима за добру надокнаду преда кључеве града. Поред њих, као заповедници града помињу се и Јан Моргај (вицебан), затим заповедник тврђаве Јан Бот и вођа пешака Владислав Барди. Међу командантима налазио се и војвода српских шајкаша – Петар Овчаревић. Он је, међутим, располагао малим снагама, јер су неколико година раније представници шајкаша који су дошли на краљев двор да затраже заостале плате, били понижени и исмејани. Већина њих, стога, није ни суделовала у борбама за Београд. Осим професионалних војника, у одбрани града је учествовало и остало градско становништво, бар у оној мери у којој су располагали и знали да рукују оружјем.

 Помоћи ниоткуда

Турски покушаји да заузму зидине почели су првих дана августа 1521. године. Напади су у прво време усредсређени на Доњи град (данас је то раван према обали две реке која се налази испод тврђаве Калемегдан) који је био слабије утврђен, имао ниже и тање зидине, као и мање војске и наоружања. Већину становника Доњег града чинили су Срби. У жестокој борби која се пред зидинама Доњег града одиграла 2. августа, погинуло је више од 500 нападача. И наредног дана вођена је огорчена борба. Нападачи су поново били одбијени, али су Турци успели да запале и онеспособе кулу Небојша.

Општи напад турске војске на Доњи град био је 8. августа 1521. У Дневнику султановог похода записано је да је борба била жестока и одбрана упорна. Иако су нападали са свих страна, са Ратног острва, са река и са копна, Турцима је био потребан цео дан да се пробију у Доњи град. Султанов хроничар овако је описао битку:

„...Неколико одреда јаничара стигли су најзад у свом налету до градских зидина и стали продирати кроз велике бреше што су их били направили топови, без страха излажући своје груди читавим облацима метака и стрела... И тако је овде оборена застава криве вере. Јаничари неуморно забадаху бритке сабље у груди неверних те у дугој борби отправише у пакао многе јунаке ових противника праве вере. Они пак који преживеше, видевши да се неће моћи одржати и да ће најзад и сами погинути од мача ратника за праву веру умакоше у тврђаву... чија висина пара облаке.”

Преживели браниоци повукли су се у Горњи град. За њима су јурнуле гомиле јаничара али је очајнички отпор посада и грађана, ипак, надјачао турску бројност. Тог дана тврђава се одржала.

Огорчена битка за Београдску тврђаву је уз краћа затишја настављена и наредних дана. Браниоци су гајили све мању наду да ће им пристићи помоћ из Угарске. Млади мађарски краљ Лајош II (Лудовик) Јагелонац је средином јула 1521. кренуо из Будима ка југу са симболичном пратњом од само 200 људи. Ни за месец дана краљ није био у могућности да окупи озбиљнију војску. Најмоћнији угарски феудалац, ердељски војвода Јован Запоља није ни прстом мрднуо да помогне. Мања помоћ Угарској упућена је из Аустрије и из Чешке, али те јединице стигле су одвише касно. Само је једна мађарска лађа с посадом преобученом у турску одећу покушала да допре на превару до Београда и да дотури оружје и муницију. Нажалост, превара је откривена. Лађа је заробљена, а посада побијена.

Лајош II (Лудовик) Јагелонац

Турци су наставили са рушењем кула и бедема. Сада су топови били постављени ближе тврђави, па су разарања била већа. У град су убацивани и запаљиви материјали – сумпор и смола – како би се изазвао пожар на кућама које су биле покривене лако запаљивом трском. Турци су копали и подземне канале – лагуме – с циљем да поткопају и минирају кључне куле и најважније делове тврђаве. Куле су летеле у ваздух, изазивајући панику код бранилаца. Поткопани „дворац Цељског” у Горњем граду срушио се пре времена, тако да су изгинули и војници у дворцу и они који су копали под његовим темељима.

Дана 16. августа Турци под командом Ахмед-паше покушали су да се брзим јуришима попну на тврђаву. Вођена је жестока борба прса у прса. Опседнути су с врха тврђаве на нападаче бацали све до чега су дошли – велике комаде дрвета с клиновима, земљу с клиновима, усијано уље. У борби се посебно истакао заповедник једне од највећих градских кула на североисточној страни – Јаков Утјешиновић, који је храброшћу давао подстицај и осталим борцима. Утјешиновић ће погинути у одбрани града.

Ватра и урлици

Сутрадан, 17. августа, био је завршен мост преко Саве тако да је османска војска могла још лакше да се са земунске стране пребацује под зидине. Стање одбране се погоршавало. Залиха барута и хране било је све мање па су, поред осталог, браниоци трпели и глад. Како је било мало наде у успех, дисциплина је попуштала. Настао је и раздор међу командантима: док су једни предлагали да се град преда, други су били против тога. Забележена су и прва бекства из града. Један издајник је Турцима пренео да међу посадом „није више остало човека способног за борбу” – многи су погинули, већина преосталих је рањена, више немају ни хране, ни барута за топове.

Иако су 24. августа браниоци Турцима најавили жељу да предају град, након дана предаха напади су обновљени. Читава турска војска кренула је у јуриш, очекујући да ће им све већа слабост бранилаца олакшати освајање града. Султан је наредио да се запале све мине догуране подземним ходницима до испод градских зидина и кула. Поново се распламсала очајничка и неравноправна борба. Међу Турцима се говорило да још нико није видео такву битку и толику погибију на обе стране. Све је горело и кључало: одјекивали су повици на јуриш, крици, дозивања у помоћ, лила се крв, град су потресале експлозије барута, гореле су ватре, ширили се пожари, летеле су стреле, ђулад… Напади су трајали све до ноћи. Међутим, ни после два дана борбе Турци нису успели да превладају.

Ипак, спаса за Београд није било. Браниоци су добили потврду да је мађарски краљ далеко и да никаква војска не стиже у помоћ. После два месеца жилаве одбране биле су исцрпљене све могућности за даљи отпор. У тим условима, мађарски подбан Михаил Море је, 29. августа 1521. године, послао посланство са понудом да град преда султану – под условом да се посада слободно повуче. Султан је пристао. Према уговору о предаји града, преживела угарска посада пуштена је да се врати кућама. Међутим, ово није важило за српско становништво града, које је одведено у изгнанство у Турску.

 Уз звуке зурли и весеље јаничари су први ушли у Београдску тврђаву. По зидинама су развили своје жуто-црвене заставе. Одмах је највећа црква у граду претворена у џамију. Султан Сулејман ушао је у Београд 30. августа 1521. године, делећи борцима дукате.

***

Прогнани српски становници Београда насељени су у околини Цариграда. Са собом су понели и бројне реликвије, попут мошти Свете Петке и Свете Теофане, икону Богородице и друге црквене вредности које су касније завршиле на разним местима. Између Златних и Силивриских врата Цариградске тврђаве основана је нова „Белиград махала”, а нешто даље створено је и село Београд. То село било је ослобођено плаћања пореза под условом да брину о пијаћој води за град. Неки од потомака бивших „Београђана” вековима су очували сећање на стару домовину. У селу Барјачићи на Дарданелима постојала је до Првог светског рата српска колонија од близу 500 људи који су говорили српски. Успомену на некадашње Београђане чувају и данас локални називи у Истанбулу попут „Београдске шуме” (Belgrad Ormani и „Београдске капије” (Belgrad Kapisi).
 

---

Аутор:  Д. Лопандић

Извор:

Број: 
3320 25. 9. 2015.

Доба српског витештва

Средњовековном Србијом, као и највећим делом тадашње Европе, путовали су бројни витезови, а њихови животи и догодовштине били су узбудљиви и достојни прича. Један од најславнијих витезова био је Стефан Лазаревић за чије се подвиге и ратничку вештину чуло не само на нашем континенту него и много даље. Помало у његовој сенци, али такође познат по храбрости и још по нечему, био је његов савременик и вршњак Ђурађ Бранковић. Иако различити по карактеру, делили су исту судбину ратника, пустолова и владара.
Безбрижно детињство Стефана Лазаревића нагло је прекинуто 1389. године кад је после погибије оца, кнеза Лазара, у Косовској бици наследио српски престо. Једна од четири његове сестре, Мара, била је удата за Вука Бранковића. Кад је он умро у турском заробљеништву 1397. године, породичним пословима убрзо је почео да управља један од тројице његових синова – Ђурађ. Тако су Лазаревићи и Бранковићи били две најутицајније породице у Србији, тада вазалу моћног Турског царства. На турском престолу седео је искусни султан Бајазит који је настављао освајања у Европи. Међутим, с Далеког истока Турској и Бајазиту приближавала се велика опасност.

Џингис Кан

Монголски кан Тамерлан, попут његовог претходника Џингис-кана, створио је највеће царство свог доба, од Кине и Индије до Персије и старе Месопотамије. На његовом освајачком путу нашло се и Турско царство. До одсудне битке дошло је 1402. године код града Ангоре (данашње Анкаре) у Малој Азији која се сматра једном од највећих битака читавог средњег века. Кад су се две огромне војске постројиле једна наспрам друге, на левом крилу турских снага налазио се српски кнез Стефан Лазаревић. Међу више хиљада Срба, под његовом командом био је и одред тешких оклопника Ђурђа Бранковића. Иако млад, Стефан је већ био славан као витез.

Љути оклопници

 Своје прво велико ватрено крштење, Стефан Лазаревић имао је седам година раније, у бици на Ровинама 1395. године. Тада се, са свега осамнаест година, као турски вазал борио раме уз раме са славним и прекаљеним ратницима Марком Краљевићем и Константином Драгашом.

Области Константина Драгаша и Марка Краљевића

Осокољен том победом против Турака, угарски краљ Жигмунд сакупио је наредне године велику војску крсташа и кренуо у нови рат. До одсудне битке дошло је код града Никопоља на Дунаву, у данашњој Бугарској, а на турској страни опет је морао да учествује и кнез Стефан. Крсташка војска била је бројнија и боље опремљена, састављена од витезова и ратника из бројних европских земаља, највише из Француске. Управо они су и почели битку снажним али несмотреним јуришом, желећи да слава победника припадне управо њима. Турски борбени редови повијали су се пред налетом једне од најбољих коњица тадашње Европе. Бајазит је у битку слао своје најелитније трупе из Анадолије и Румелије, а због разједињености и неразумевања у шареним крсташким снагама, Французима није стизала неопходна подршка. Коначно, кад је у битку ушла одморна српска тешко оклопљена коњица на челу с кнезом Стефаном, крсташима више није било спаса. Историчари се слажу да је управо овај јуриш запечатио њихову судбину и одлучио питање победника. Жигмундова војска почела је да се распада и бежи преко Дунава. Са собом су понели и глас о храбром српском кнезу и његовим љутим оклопницима.

Преко седам мора

У зору 28. јула 1402. године на бојном пољу у Малој Азији, пред Стефаном, Ђурђем и њиховим Србима стајала је најмоћнија војска тог времена. Поред Монгола и њихове чувене коњице, индијских слонова и камила, у њој је било мноштво различитих народа, животиња и ратних справа. Битка је почела јуришом монголске коњице на лево турско крило, али овај налет разбила је српска тешка коњица. Како бележе византијски и персијски хроничари, у бици код Ангоре Срби су показали велико јунаштво. Кад су турски редови већ почели да попуштају, Стефан је, на челу свог одреда оклопника, успео да се пробије до опкољеног султана Бајазита који је и даље упорно одбијао да се повуче. Коначно, и последњи отпор Турака је сломљен, а Бајазит заробљен и одведен у ропство где је убрзо и умро. Према једном персијском спису који се данас чува у граду Самарканду, међу бројним заробљеницима било је и Срба. Кан Тамерлан наредио је да се сви посеку, једино је поштедео Србе јер није „видео бољих јунака” од њих. Након Бајазитове смрти, у Турској су наредних година владала мутна времена борбе за његовог наследника у које су биле уплетене и готово све хришћанске државе на Балкану. Србија је тако за тренутак могла да одахне, а угарски краљ Жигмунд искористио је ову прилику да младог српског кнеза учини својим савезником. На повратку из Мале Азије, Стефан Лазаревић стигао је у Цариград где су га дочекали као славног витеза, приредили му сјајан дочек и овенчали га највећим византијским достојанством после царског, титулом деспота.

У Цариграду се Стефан укрцао у велику ђеновљанску галију којом су се он, његов брат Вук и одабрани витезови упутили ка Србији. Међутим, на путу млади српски деспот морао је да обави још једну важну ствар. Након што је напустила воде Мраморног мора, галија је скренула и пристала у луку Митилену на острву Лезбос, у власти ђеновљанске трговачке породице Гатилузи. Ту се Стефан упознао са својом вереницом Јеленом Гатилузи, кћерком господара Лезбоса. Српски ратници уживали су у гостопримству домаћина, али је убрзо дошло време да се отисну на море и пожуре кући. Након дугог путовања кроз Егејско, Јонско и Јадранско море, крајем септембра пристали су у луку Бар и коначно крочили на своје тло. Ту су их дочекали Стефанова старија сестра Јелена и њен муж, господар Зете Ђурађ Балшић. Међутим, вести које су их сачекале нису биле добре.
После битке код Ангоре Ђурађ Бранковић остао је близу попришта битке где је покушавао да откупи свог брата Гргура из монголског заробљеништва. Али, пораз Турака и нове околности које су уследиле оживели су и старо ривалство између Лазаревића и Бранковића. Ђурађ је хтео да искористи Стефаново приближавање угарском краљу да се, уз помоћ Турака, коначно домогне српског престола. Стефановим пријатељима у Цариграду пошло је за руком да испослују да се Ђурађ стави у притвор све док Лазаревићи не дођу у Србију и не учврсте власт. Али, спретни Ђурађ успео је да поткупи тамничаре и да с пратњом копненим путем похита и стигне у Србију пре Стефана. Успут је обезбедио и војну помоћ јаких турских одреда.

Са својим оклопницима и Зећанима, које му је дао зет Ђурађ Балшић, Стефана је пут ка двору у Крушевцу водио преко Косова. Ту, код места Трипоље, недалеко од манастира Грачаница и близу места славне битке, чекали су их Бранковићи с јаким турским снагама. На месту где је Србија тринаест година раније изгубила слободу, а Стефан и оца, сада је морао да се бори против рођака Бранковића и Турака. Овог пута насупрот њему стајао је достојан противник, Ђурађ, један од ретких који се није плашио Стефановог мача, човек кадар и спреман на све.

Хроничари су забележили да се битка код Трипоља завршила без победника. На једном крају бојишта Стефан је разбио многобројније турске снаге и нагнао их у бег. Али, на повратку из потере затекао је брата са свега двадесетак коњаника који су једва успели да преживе борбу с Ђурђем и његовим оклопницима. Међутим, и то је било довољно да Лазаревићи коначно стигну у свој Крушевац и поврате власт у земљи.

Човек с девет живота

Иако је положај Србије након те бурне 1402. ојачао, године које су уследиле носиле су нова искушења. У међусобним биткама четворице Бајазитових синова за очев престо, деспот Стефан често је био одлучујући фактор. Пријатељство с угарским краљем Жигмундом омогућило му је сигурност и помоћ са севера. Престоницу је из Крушевца преселио у Београд који је велелепно обновио, а 1408. године постао и први међу витезовима Реда змаја.

За то време Ђурађ и Бранковићи наставили су да живе на танкој оштрици мача. Чувајући оно мало поседа који су им још остали, учествовали су у турским сукобима час на једној, час на другој страни. Ова ризична игра, која их је водила од града до града и од бојишта до бојишта, морала је да однесе и жртве. Ђурђев млађи брат Лазар страдао је у тим сукобима, а старији, Гргур, сит оваквог живота, замонашио се у манастиру Хиландар где је провео остатак века. Ђурађ, међутим, као да је имао девет живота. И док су у овим смутним временима живот губили и султанови синови, везири, паше и владари вазалних хришћанских држава, он је успевао да се извуче и из недаћа које су изгледале готово безизлазне.

Крајем 1411. године Ђурађ је био у табору Бајазитовог сина Мусе који је опседао Селимврију, стари грчки град на обалама Мраморног мора. Двојица од четворице Бајазитових синова већ су била мртва, а Стефан и Ђурађ остали су једини живи мушки чланови својих породица. Муса или „разјарена звер”, како су га називали, већ је погубио на десетине паша, бегова и хришћанских владара. Сумњајући и у Ђурђеву верност, наредио је да му се на заједничкој вечери у храну стави смртоносни отров.
Ђурађ је, међутим, увек са собом носио противотров који је на време испио и вечеру завршио само с тешком мучнином. Чувши то, бесни Муса наредио је да Србин не сме жив да дочека јутро. Бранковић је то сазнао на време. Пре него што је сванула зора, Ђурађ и његови људи јурнули су на зидине опсађеног града, а кад су стигли до капије, она се неочекивано, али по претходно припремљеном Ђурђевом договору с Грцима, отворила и примила бегунце. Све се то одиграло пред очима запањеног Мусе и његове војске који су у неверици посматрали овај несвакидашњи призор. Ту зиму Ђурађ је провео у Селимврији, а на пролеће се, са својих 150 витезова и њихових коња, укрцао на венецијанску галију и дочепао сигурног Солуна. Заваравајући турске заседе, прерушен, са свега петорицом својих одабраних људи, почетком јесени 1412. године коначно је стигао у Србију.

Помирење сестрића и ујака

Те године Муса је био посебно суров према својим официрима и савезницима, што је на крају довело до савеза хришћана и незадовољних Турака против њега. Већ следеће године уједињена војска, коју су предводили четврти Бајазитов син Мехмед и Ђурађ Бранковић, сукобила се с Мусиним снагама у бици под планином Витошом у Бугарској. Искусан и хладнокрван војсковођа, Ђурађ је јуришом својих оклопника одлучио битку. Муса се дао у бег али је убрзо ухваћен и погубљен. Нови турски султан постао је Мехмед који није заборавио велику помоћ Срба и до краја владавине био им је наклоњен.

Међутим, жртве које су у овим вишегодишњим борбама претрпели и Лазаревићи и Бранковићи коначно су их натерале на помирење. Кад је Ђурађ затражио опроштај, деспот Стефан му је великодушно пружио руку помирења. И не само то, Ђурађ је убрзо стекао потпуно деспотово поверење и верно му служио све до његове смрти, 1427. године. Пошто није имао деце, Стефан је за наследника прогласио свог сестрића Ђурђа Бранковића. И није погрешио јер је Ђурађ био храбар и мудар владар, какав је уосталом био и на бојном пољу, попут свог рођака, великог супарника и још већег пријатеља, једног од најславнијих европских витезова свога доба, Стефана Лазаревића.

СРБИ НА ДВОРУ КАНА ТАМЕРЛАНА

Србе заробљене у бици код Ангоре монголски кан Тамерлан је ослободио и вратио им коње и оружје. Задржао је само седамдесет градитеља и зидара јер су му Византинци рекли „да су Срби вешти као и мајстори из Венеције”. Одвео их је у далеки град Самарканд где су изградили велелепне дворове, храмове и мостове. Попут Марка Пола, који је код Кублај-кана боравио 130 година раније, ови српски неимари уживали су велики углед на монголском двору где су се и оженили угледним самаркандским кћерима. Забележено је да су били родом из Крушевца, Призрена, Скадра, Скопља, Новог Брда, Полимља, Зете, Топлице, Ибра и других крајева Србије. Најбољег међу њима, Рађена Беривојевића, „који хтеде погинути, а не хтеде примити ислам”, кан је оженио својом заробљеницом, кћерком руског кнеза Калоте којој је, такође, била милија њена православна вера од живота. Након неколико година живота хиљадама километара далеко од Србије, Тамерланови наследници дозволили су им да се врате у домовину.

ГОСПОДАРИ ЛЕЗБОСА

Франческо Гатилузи био је господар острва Лезбос у Егејском мору. Годину дана пре него што ће се његова кћерка Јелена Гатилузи 1405. године удати за српског деспота Стефана Лазаревића, он је умро, а његова смрт сматра се једном од најнеобичнијих на свету. Једне октобарске ноћи у спаваћој соби убола га је шкорпија и господар Гатилузи почео је да виче и позива у помоћ. На ове повике, многобројна послуга похрлила је у његову собу. Под превеликим теретом дрвени под убрзо је попустио, а господар Лезбоса пао је с другог спрата свог дворца и погинуо. Убод шкорпије није био смртоносан.

СТЕФАНОВ МАЧ ЗА ПОНОС

Стефанов углед у Европи био је толики да су хроничари забележили како су млади угарски племићи долазили у Србију и сматрали највећом чашћу да их српски деспот прогласи за витеза. Занимљив је и случај кад је угарски краљ и немачко-римски цар Жигмунд од Стефана тражио неколико његових ратника да учествују у походу против хуситских устаника у Чешкој како би заплашио непријатеље вешћу да стижу љути српски оклопници. Да ли због тога или не, тек том приликом устаници су одлучили да избегну битку и повуку се.

---

Деспот Стефан и Змајев ред

Витешки ред Змаја или Ordo Dragonis основан је 12. децембра 1408. године, а међу оснивачима поред угарског краља Жигмунда Луксембрушког и његове супруге Барбаре налазила су се и двадесет два најугледнија властелина из Угарске и њој суседних земаља. Ред је наводно створен с циљем да се поведе борба против шизматика и јеретика. Како су присталице Џона Виклифа биле сувише малобројне, а Јан Хус још није отпочео ширење свог учења, једини шизматици против којих је борба била могућа били су православни хришћани. Ипак као први на списку чланова реда налази се српски деспот Стефан Лазаревић што отвара питања о мотивима његовог приступања, али и о томе какав је заправо стварни смисао имало оснивање и деловање Змајевог реда у ширим политичком околностима прва половине 15. века.

Деспот Стефан Лазаревић (1374—1427), фреска из манастира Манасија. Владао је Србијом након Косовске битке 1389, прво као кнез (до 1402) а потом као деспот. Бавио се и књижевним стваралаштвом а најзначајније је његово дело Слово љубве.

Након битке код Никопоља у којој је као османски вазал учествовао и кнез Стефан Лазаревић дошло је до промена у угарској политици на њеним јужним границама. Наиме, до тада изразито офанзивна са смелим замислима и понета крсташким ентузијазмом она је након катастрофалног пораза код Никопоља почела да тражи савезнике на својим границама и да постаје све дефанзивнија. Крајем 1403. или почетком 1404. године дошло је до помирења између угарског краља и српског деспота. Угарски краљ постао је сизерен српског деспота а Стефан Лазаревић је добио и Мачву са Београдом. Тиме он није постао само Жигмундов вазал већ и угарски магнат који је у том својству био обавезан да учествује раду Сабора. Вероватно је тада увршћен и међу бароне угарског краљевства па је добио право да нoси титулу magnificus. У то време напети политички односи у Угарској довели су до груписања магната у међусобно супростављене скупине. Група магната окупљених око палатина Угарске Николе II Горјанског (1403—1433) била је чврсто повезана родбинским везама и заједничким политичким интересима и подржавала је краља Жигмунда на положају угарског краља. Из ове групе настао је Змајев ред. Горјански је пре 1389. године био ожењен кћерком кнеза Лазара, Теодором, па је посредовао у измирењу кнеза Лазара са Угарском пред Косовску битку. Теодора вероватно није дуго живела јер се већ 1403. године Горјански појављује као супруг Ане, ћерке грофа Хермана Цељског, која је била сестра краљице Барбаре. Цељски су тако добили изузетан положај јер је Херман био истовремено таст и угарског краља и угарског палатина а 1408. године чланови Змајевог реда истовремено су постали и отац и син Цељски, Херман и Фридрих. Осим родбинских веза будуће чланове Змајевог реда везивали су и истоветни политички интереси усмерени ка задржавању највећих положаја у Угарској у оквирима властитих породица.

Симбол Витешког реда Змаја уклопљен у грб Немањића постао је симбол деспота Стефана Лазаревића

У другој половини 14. века основан је велики број витешких редова. За разлику од ранијих времена када су они били оснивани као монашки витешки редови а под утицајем крсташких ратова, редови из друге половине 14. сa почетка 15. века били су елитистичке организације најугледније властеле која се на тај начин окупљала да би заштитила властите политичке интересе. Главни интерес краља Жигмунда била је одбрана Угарске. Једна од мера учвршћивања одбране било је и формирање Реда, заправо политичког савеза, угарских и страних магната који су имали поседе на границама Угарске ка Немачкој, преко Србије и Ердеља до Галиције. Чланови Змајевог реда су потписивали оснивачку повељу оним редом који је истовремено одражавао унутрашњу хијерархијску структуру реда али и значај појединих области за одбрану Угарске. Зато се на првом месту налазио деспот Стефан Лазаревић, потом грофови Цељски, јер је Херман Цељски био бан Хрватске и Славоније, затим ердељске војводе, мачвански бан, тамишки жупан, северински бан, крбавски грофови и други магнати који су држали теритoрије ка јужним и југоисточним границама Угарске. Већ 1409. у ред је примљен и Хрвоје Вукчић Хрватинић, а 1431. и влашки претендент Влад II Цепеш, који је вероватно због чланства у реду и прозван Дракул.

Вук и Стефан Лазаревић, фреска из Љубостиње

Солидарност чланова реда требало је да буде основни механизам његовог деловања. Већ 1409. ово начело је опробано и у пракси када је Вук Лазаревић напао деспота Стефана уз помоћ Турака. Стефану Лазаревићу су тада у помоћ притекли краљ Жигмунд са члановима Реда, Филипом де Сколарисом и Јованом Маратијем. Иако није донео никакве практичне резултате показао је начин функционисања Жигмундовог одбрамбреног система. Делатност Реда се може пратити само кроз делатност појединих чланова јер протоколи Реда, ако су и постојали, нису сачувани. Саветодавна помоћ и учествовање у јавним свечаностима биле су једне од основних обавеза према владару, а деспот Стефан их је доследно извршавао. Он је пратио краља Жигмунда на преговорима са пољским краљем Владиславом (1412) и литванским војводом Витолдом (1423. у Кежмарку). Стефанови витезови су такође учествовали у витешким турнирима па је познато да је један од њих 1412. године добио победнички венац. Неки други деспотови одласци у Угарску не могу се са извесношћу повезати са деловањем Змајевог реда, али се претпоставља да су и они имали сличан карактер. Деспот Стефан ревносно је испуњавао и обавезу да пружа војну помоћ угарском краљу, па је 1421. године један одред српске војске учествовао у неуспелом крсташком походу против хусита. Чланство у Реду доносило је и неке привилегије, попут права да се известан број личности произведе у витезове Реда, а познато је да је деспот Стефан ово право и користио. Сматра се да је деспот Стефан користио и обележја Реда у виду хералдичких симбола, али како је изгледао његов грб и да ли су у њега били укључени симболи Реда није познато.

Чланови Реда су такође имали и одређен начин понашања, одевања и обавезу давања милостиње. Поред симбола змаја који се носио око врата, чланови реда носили су плави плашт од сомота са златном инсурекцијом пламеног крста у коме је била исписана девиза реда. Симболи реда налазили су се и на другим одличјима витешког сталежа, на пример мачевима. Миодраг Пурковић сматра да је у вези са правилима понашања чланова Реда и наглашено деспотово милосрђе. Једини предмети са ознакама Реда пронађени на територији Српске деспотовине су делови оплате каљаве пећи из Београда на којој је приказан змај. Иако је број налаза скроман, а деловање Реда тешко докучиво због малобројних извора, несумњив је његов велики значај у политици деспота Стефана и српској историји с почетка 15. века.

Литература

М. Антоновић, Деспот Стефан
Лазаревић и Змајев ред, Историјски гласник 1—2 (1990—1992), 15—23.

М. Пурковић, Кнез и деспот Стефан 
Лазаревић, Београд 1978.
Извор: Историјска енциклопедија