Пад Смедерева 1459. године – дан који није требало да сване

1459. године Османлије су заузеле Смедерево. Тај догађај означио је пад српске средњовековне државе. С турске стране био је то само један у низу успеха у другој половини 15. и првим деценијама 16. века.

Деспот Ђурађ Бранковић

Реч је о времену кад су једно за другим падала последња упоришта хришћанског света на источном Средоземљу и у југоисточној Европи: Цариград 1453, Смедерево и српска средњовековна држава 1459, византијска Мореја (Пелопонез) 1460, Трапезунтско царство на југоисточним обалама Црног мора 1461, средњовековна босанска држава 1463, острво Еубеја 1470, Херцеговина 1482, славни Египат 1517, Београд 1521, острво Родос 1522, Будим 1541. године. На другој страни, био је то крај српске средњовековне државе која је постојала неколико столећа.

НОВА ПРЕСТОНИЦА НА ДУНАВУ

Смедерево је било последња престоница српске средњовековне државе. Овај град помиње се први пут већ почетком 11. века, али онда извори о њему ћуте све до 1381. године кад је остало забележено да је кнез Лазар Хребељановић своју задужбину, манастир Раваницу, обдарио поклоном у Смедереву. С померањем тежишта српске државе према северу и поготово с преношењем престонице у Београд, за владе деспота Стефана Лазаревића (1402–1427), до које је дошло у првим годинама 15. века, Смедерево добија на значају. Међутим, истински успон овог града започиње изградњом велике тврђаве.

Смедерево

Будући да је остао без Београда, који је враћен Угарима, као и осталих већих градова, деспот Ђурађ Бранковић (1427–1456) био је приморан да подигне нову престоницу. Било је то време неспокоја јер је Србија за само две године (1427–1428) изгубила неке важне градове, међу њима и две престонице – Крушевац и Београд. Уз то, Ђурађ Бранковић који се између две силе, Угарске и Турске, налазио као између чекића и наковња, био је двоструки вазал и владар државе која је умногоме зависила од њихових односа.

Попут свог ујака и претходника на престолу Стефана Лазаревића, и деспот Ђурађ се у избору места за нову престоницу одлучио за саму границу с Угарском. Разлози су били једноставни: с те стране могао је брзо да добије помоћ, а у случају најгорег имао је где да се склони. У последњим десетлећима постојања српске средњовековне државе Смедерево је, уз Ново Брдо, постало њен најзначајнији град. Нова престоница била је животно везана за Дунав, реку на којој су Турци држали тврђаву Голубац, а Угари Београд. Тако је Смедерево, смештено између две снажне утврде, симболично раздвајало непомирљиве такмаце.

Тврђава Голубац

Претходно је султан Мурат II (1421–1451), по уговору с деспотом, 1428. године дозволио српском владару да при ушћу Језаве у Дунав подигне тврђаву која је Угарима требало да затвори улаз у моравску долину. Као што је речено, Ђурђева рачуница била је другачија и он је у борби против турског надирања полагао наде у савез са Угарима. Занимљиво је да је план града израђен по угледу на цариградску тврђаву јер се и у овом случају радило о троуглу. Једна његова страна била је паралелна с Дунавом (550 м), друга с реком Језавом (400 м), док је трећа (502 м) била окренута ка југу. Припреме за градњу почеле су у јесен 1428, сама градња у пролеће 1429, а радови су завршени 1430. године. Најпре је у раздобљу од 1428. до 1430. године настао Мали град, где је био двор Ђурђа Бранковића, а затим и Велики град који је штитио градско насеље смештено уз двор. Смедерево је према Дунаву у прво време имало скромнија утврђења, али су онда куле додаване на постојећи бедем. Међу капијама које су обезбеђивале везу с реком једна се издвајала и ширином – 7,20 м с унутрашње стране – и наменом: данас постоји мишљење да је служила за извлачење бродова у брањени простор Великог града. На постојање бродоградилишта указују и каснији турски подаци као што су мајстори калафатџије, зграда за чување чамаца и тако даље.

ПРОКЛЕТА ЈЕРИНА

Градњом Смедерева руководио је Ђорђе Кантакузин, старији брат деспотове жене Ирине, која је у српском народу остала упамћена као „проклета Јерина”. Подизање нове престонице у тако кратком року довело је до великог напрезања државе и њених поданика, па су житељи Србије кривицу бацили на дошљакињу из Византије. Сва је прилика да је на тако великом градилишту коришћена радна снага из целе државе. Одмах треба нагласити да је Смедерево, које има површину од 10 хектара, највећа средњовековна српска тврђава. Изградња нове престонице била је исход снажне привреде и великог богатства владара. Истовремено, смедеревски град био је мерило техничког нивоа средине у којој је саграђен и одраз могућности оновремене српске државе.

ИРИНА КАНТАКУЗИН БРАНКОВИЋ, ПРОКЛЕТА ЈЕРИНА

Због знатног напретка у ратној технологији и свеприсутној употреби артиљерије, морало се водити рачуна о томе да дебљина смедеревских зидина премаши до тада уобичајене димензије. Бедеми су широки од два до преко 4,5 метара, док су куле високе преко 20, широке више од 11, а дубоке више од 10 метара. У нову престоницу, која се веома брзо развијала, убрзо је смештено и седиште главних органа државне управе, а град је имао и ковницу новца. Уз владарев двор налазиле су се све службе средишње управе и деспотове канцеларије, како српска тако и латинска. Помиње се и судија господина деспота: једно време на том положају налазио се Ђорђе Големовић. Смедерево је постало не само политичко већ и културно средиште државе српских деспота. Ту су преписиване и превођене књиге, а настајала су и књижевна дела. Тако је непознати књижевник делимично преписао, а делимично саставио оригиналну Службу и Опис преноса моштију светог Луке. Уз то, утврђено је да је Стефан Ратковић такође делимично преписао, а делимично саставио „Трећи опис преноса” моштију у Смедерево.

У новоподигнутом граду дошло је и до привредног полета, па су га дубровачки трговци све више посећивали и у њему се задржавали због својих послова, нарочито после 1439. године. Њихов број бележио је у Смедереву непрекидни раст и у четрдесетим годинама 15. столећа премашио је друге градове Србије – Приштину, Ново Брдо, Рудник и Трепчу. Поједини Дубровчани ступали су у службу Ђурђа Бранковића и чак су заузимали веома високе положаје на српском двору. Тако је, на пример, Паскоје Соркочевић управљао свим деспотовим финансијским пословима. Он је у Србији боравио дуги низ година, имао је поседе у њој, а, што је нарочито занимљиво, његов породични грб, вероватно по деспотовој жељи, био је постављен на смедеревском граду. Према неким сачуваним сведочанствима тај грб могао је да се види још почетком 17. века. Ипак, већина Дубровчана у Србији се пре свега бавила уносном трговином, која је најчешће обухватала више градова, а често се ширила и на суседну Угарску. У смедеревском насељу, које се временом распрострло и ван градских зидина, посао и будућност тражили су досељеници из свих крајева српске државе. Као и у случају Београда, и овде се образовало подграђе које су настањивали дошљаци не само из околних села, него и из удаљенијих крајева. На ове миграције српског живља неретко је утицала и ратна опасност. У Смедереву је било и занатлија странаца, а међу њима и оних из градова с обале Јадранског мора.

Успон новог града, као места у коме обитава владар и налази се двор, био је праћен и стицањем високог ранга у цркви. Смедерево је после 1434. године постало средиште митрополије, а катедрална црква Свете Богородице изграђена је на простору Великог града. У турско време она је преобраћена у џамију, а затим порушена. Смедеревски митрополит Атанасије био је значајна личност на двору деспота Ђурђа Бранковића. Нешто касније, 1453. године, српском владару пошло је за руком да уз сагласност султана Мехмеда II Освајача (1451–1481) откупи мошти светог апостола и јеванђелисте Луке.

СУЛТАН МЕХМЕД II ОСВАЈАЧ

Ова драгоцена реликвија на свечан и достојанствен начин ношена је кроз Србију, а онда је положена у припремљену гробницу, десно од светих двери у митрополитској цркви.

ИСКУШЕЊА

Врло брзо се показало да тврди смедеревски град није могао да испуни надања својих градитеља и заустави турске освајаче. Османлијски одреди први пут су заузели Смедерево 1439. године, дакле непуну деценију после његове изградње. Уследило је то после тромесечне јуначне и упорне одбране којом су руководили Ђурђев најстарији син Гргур Бранковић и шурак Тома Кантакузин. Смедерево није одолело непрестаном турском бомбардовању, а појава глади и исцрпљеност бранилаца довели су до предаје султану Мурату II у августу 1439. године. Турци су у сва важнија утврђења одмах сместили своје посаде, а за смедеревског санџак-бега наименован је Исак-бег из Скопља. Изузетак је било једино Ново Брдо које се Османлијама одупирало до 1441. године. Пад Смедерева значио је и „први” пад државе српских деспота. Међутим, то још није био крај и град је неколико година касније дочекао слободу.

СУЛТАН МУРАТ II

Деспот Ђурађ Бранковић успео је после такозване „Дуге војне” 1444. године да поврати своју земљу и престоницу. Он је најпре у Једрену, током априла 1444. године, с Муратом II на десет година утаначио мир по коме је српском владару, уз обнову вазалских обавеза, враћена земља коју су Турци претходно освојили. Султан је потписао споразум, а нешто касније, у јулу 1444. године, у Сегедину је то учинио и угарски краљ Владислав I Јагелонац (1440–1444). Обе стране потврдиле су заклетвом његову ваљаност. Одмах по склапању Сегединског мира, деспот Ђурађ вратио се у Србију и већ у августу 1444. године преузео је Смедерево, а затим и Голубац, Браничево, Ново Брдо, Копријан код Ниша, Островицу на Руднику, Козник код Александровца и остале тврђаве. Следећих петнаестак година Смедерево се прилично снажно развијало. Међутим, опасност од Османлија није престала већ се и даље лагано ширила на све стране.

Пад Цариграда 1453. године, који је попут пуцња у цик зоре ођекнуо тадашњом Европом, само је повећао црне слутње. Отуда није чудно што се стари деспот Ђурађ Бранковић на вест о турском освајању Константинопоља затворио у своје одаје и, горко оплакујући трагичну пропаст Византије, три дана тамо никога није пуштао. Нажалост, у својим страховањима није се преварио јер је већ после освајања Цариграда султан Мехмед II Освајач од српског владара самоуверено затражио предају Смедерева. Штавише, наредне, 1454, године он је безуспешно опседао град. Снажна артиљеријска ватра омогућила је нападачима да заузму спољни зид смедеревског утврђења, али не и да освоје град, па је султан нерадо подигао опсаду и вратио се у своје земље. Следећа опсада Смедерева уследила је 1456. године, у време османлијског похода Мехмеда II на Београд. Том приликом Турци су спалили подграђе, али је напад уз велике губитке ипак одбијен. Био је то један од ретких неуспеха у тридесетогодишњој владавини Султана Мехмеда II Освајача.

ПОСЛЕДЊИ МЕСЕЦИ

Стари деспот Ђурађ Бранковић преминуо је у децембру 1456. године, а његовом смрћу, како је то у научној литератури запажено, „нестало је најзначајније политичке личности тога доба међу Србима и балканским хришћанима”. Наследио га је син Лазар Бранковић (1456–1458) који је владао само нешто више од годину дана. Убрзо је дошло до раздора у владарској кући Бранковића. После смрти Ирине (Јерине) Кантакузин, удовице деспота Ђурђа, у мају 1457. године, Србију су напустили њен најстарији син, слепи Гргур Бранковић, кћи Мара, бивша султанија, и Иринин брат Тома Кантакузин. Мехмед II Освајач благонаклоно је прихватио угледне избеглице. У Србији су остали деспот Лазар и његов слепи брат Стефан Бранковић, ослоњени на савез с Угарском. У предвечерје велике турске офанзиве међусобна трвења у дому Бранковића само су повећавала неспокој.

После смрти деспота Лазара Бранковића, у јануару 1458. године, у Смедереву су се сукобиле проугарска и протурска струја које никако нису могле да се сложе око будућности земље. Истовремено, обе суседне државе, и Османско царство и Угарска, намеравале су да се докопају српске престонице. На другој страни, босански краљ Стефан Томаш (1443–1461) одмах је запосео Сребреницу и једанаест околних тврђава. Јелена Палеологина, удовица Лазара Бранковића, штитећи интересе својих малолетних кћери, као и њен девер, слепи Стефан Бранковић, тражила је подршку у Угарској. Важну улогу имао је и веома утицајни велики војвода Михаило Анђеловић који је разрешење тешког стања видео у саставу Турске. Управо пример двојице браће Анђеловића – Михаила и Махмуда – потомака угледне византијске породице из Тесалије, а по мајци српског порекла, симболично говори о жалосним приликама међу хришћанима на Балканском полуострву оног времена. Михаило Анђеловић текао је успешну каријеру на српском двору, а његов брат Махмуд Анђеловић, још у детињем узрасту одведен и потурчен, доспео је на највише положаје у Османском царству – био је беглербег Румелије и велики везир.

У међувремену су се у Смедереву настављале размирице између протурске и проугарске струје. У марту 1458. године превладали су људи Михаила Анђеловића што је довело до тога да одред Турака уђе у српску престоницу. Међутим, то није прошло без сукоба с мештанима који су били озлојеђени због истицања турске заставе на градским бедемима. Турски војници су побијени, а Михаило Анђеловић бачен у тамницу. За деспота је признат слепи Стефан Бранковић (1458–1459). Ни Османлије нису оклевале: Стефану су супротставили слепог брата Гргура и у априлу 1458. године довели га у Крушевац. Подсетимо се да је браћу Стефана и Гргура, синове Ђурђа Бранковића, ослепео султан Мурат II још 1441. године. Будући да преговори султана и угарског краља о неким разменама територија нису донели резултата, Мехмед II прешао је у напад.

Турска војска је продрла у преостале српске земље с пролећа 1458. године и том приликом освојила манастир Ресаву, град Вишесав на Дунаву (код Пореча), Жрнов (Авалу), затим Белу Стену код Ваљева, касније и Голубац. У Угарској су с крајњом забринутошћу гледали на вишемесечно ратовање Османлија у Србији, а као одговор уследило је само појачано обезбеђивање границе дуж Дунава. Смедерево се одржало више од пола године након што је Махмуд-паша Анђеловић у лето 1458. године освојио читаво преостало подручје српске државе. Ни очајнички покушај да се стање смири довођењем босанског краљевића Стефана Томашевића, сина босанског краља Стефана Томаша и потоњег последњег владара босанске средњовековне државе (1461–1463), није уродио плодом. Босански краљ преговарао је 1458. године са смедеревским двором о браку свог сина Стефана с кћерком деспота Лазара Бранковића. Рачунало се да би на тај начин ојачао фронт пред Османлијама. Нови угарски краљ Матија Корвин (1458–1490) подржао је ове планове. Крајем марта 1458. године власт у Смедереву преузео је Стефан Томашевић, док је слепи Стефан Бранковић убрзо протеран из земље.

Овакав развој догађаја у Смедереву никако није одговарао интересима Мехмеда II Освајача, па је одлучио да војним походом реши српско питање. Преко Софије и Поморавља стигао је до српске престонице и, пошто је после краћих преговора утаначено да Стефан Томашевић с породицом може да се повуче из опседнутог града, Турци су ушли у Смедерево у среду 20. јуна 1459. године. Како каже једна грчка тужбалица поводом пада Цариграда у руке Османлија – „Био је то дан који никако није требало да сване!” Српска средњовековна држава престала је да постоји и наступила су дуга столећа турске превласти. Тврди град на Дунаву од 1459. до турског освајања Београда, 1521. године, био је средиште Смедеревског санџака.

---

Како су Турци освојили Косово

Битка код Варне и друга на Косову биле су последњи велики догађаји који су запечатили судбину Србије у наредних 360 година

  У априлу 1439. године султан Мурат II је с великом војском упао у српску Деспотовину. Иако је деспот Ђурађ Бранковић на турском двору имао савезнике, међу којима и рођену кћер Мару – удату за султана неколико година раније (1435) – то му овог пута није много помогло да заустави турску бујицу. Убрзо су Османлије прегазили сву Србију осим два утврђена града који су се огорчено бранили – деспотова престоница Смедерево и главни извор богатства, рударско место Ново Брдо, где се копало сребро, по чему је Србија тада била позната у целој Европи. 

Султан Мурат II (1421- 1451)

Након што је једно време лично предводио одбрану Смедерева, деспот се пребацио са супругом Ирином (Јерином) и малом пратњом преко Дунава како би у Будиму потражио помоћ од мађарског краља. Уз себе је носио и највећи део свог богатства, потребног да прикупи војску за даљи рат. У међувремену, након три месеца огорчене одбране, браниоци Смедерева су се предали (августа 1439. године). Скоро годину и по дана касније (априла 1441) пало је и последње слободно место: Ново Брдо.
„Пишу да је у тој дугој опсади од четири године (Новог Брда) била толика глад да су неки, поред тога што су јели непристојне и забрањене ствари још гризли и јели сопствене руке.” (хроничар Мартин Сегоно).

Од деде Срба

Деспот Ђурађ Бранковић, иако већ у шездесетим годинама, није посустајао у отпору. Неко време боравио је у Зети, па се поново вратио у Угарску, неуморно радећи на тражењу подршке и прикупљању војске која би могла да се супротстави Турцима. Слао је изасланике свуда где је могао да се нада помоћи – на папски двор, у Напуљ, у Дубровник, Милано, Будим… У тој потрази нашао је достојног саборца: Јаноша-Јанка Хуњадија.
Јанош Хуњади (у нашим народним песмама познат као Сибињанин Јанко) рођен је око 1407. године у породици ситних влашких племића из Трансилваније која се у време његовог оца уздигла до грофовске части. Отац му се звао Војк, а деда Срб, што можда указује и на њихово мешано влашко-српско порекло. Као пратилац угарског краља и немачког цара Жигмунда, Војк је добио на управу замак Хуњади по коме је породица добила име.
Млади Јанош је у бројним војним подухватима врло рано исказао велику ратничку даровитост. Учествовао је у хуситским ратовима краља Жигмунда, где се упознао с новим техникама борбе, попут коришћења нарочитих борних кола (неке врсте покретног утврђења) – вагонберга – на која је постављено још доста примитивно ватрено оружје и који су били врло успешни у одбрамбеној тактици. Једно време боравио је и у Италији, где је упознао начине војевања ренесансних кондотијера (плаћених војсковођа) попут чувеног Лодовика Сфорце.
Током тридесетих година петнаестог века, борци Јаноша Хуњадија успели су да у неколико сукоба нанесу тешке губитке Турцима. То му је брзо донело славу, титулу бана Северина, војводе Трансилваније, капетана Београда (који је након смрти деспота Стефана Лазаревића поново припао Угарској) и улогу главног предводника одбране мађарских граница од Турака.
Након пада Деспотовине, Турци су упадали у пределе преко Дунава. Ипак, успешна одбрана Београда, који је војска султана Мурата II опседала шест месеци (током 1440. године) и две блиставе победе над турским одредима у Ердељу и у Влашкој које је Хуњади остварио 1442. године, дале су Мађарима и другим хришћанима наду да Турци нису непобедиви.

Краљ, кардинал, војсковођа и деспот

Вишегодишња настојања деспота Ђурђа да се створи велика коалиција која би напала Турке и ослободила Србију дала су плода почетком 1443. године. У Мађарској је на престо ступио млади и предузимљиви краљ Владислав (Ладислав) III Јагело. Папа Евгеније III подржао је крсташки поход на Турке и у том циљу упутио посебног изасланика, кардинала Јулијана Чезаринија. Прилика за напад на Турску била је повољна, јер је султан био заузет ратовањем у Малој Азији против емира Караманије. Државни Сабор у Будиму одобрио је војни поход. Не жалећи труда ни новца, Хуњади и деспот скупили су војску у којој је било око 25.000 Мађара, Пољака, Чеха, Немаца, Влаха и Литванаца. Њима се придружило и 10.000 српских ратника, тако да је војска бројала укупно готово 35.000 коњаника и стрелаца. Пратило ју је 3000 ратних „вагона”.
У јесен 1443. године велики хришћански војни савез – нова крсташка војска – упутио се преко Дунава, предвођен једним младим краљем (Владислав), једним спретним војсковођом (Јанош) и једним искусним државником без државе (Ђурађ Бранковића). Све их је пратио и надзирао један нестрпљиви папски кардинал (Чезарини). Беше то, након дугог времена, први знак наде за хришћане, иако не можемо да будемо сигурни да су сви на Балкану заиста држали страну крсташима. Наиме, у то доба, турска држава била је доста уређена и без сувишних захтева према сељацима у погледу разних пореза, давања и обавеза. „У турској земљи постоји добар поредак и влада велики ред”, написао је бивши јаничар Констан из Островице у успоменама (око 1497).
С друге стране, западне војске често су се према становништву на турском подручју понашале као да се ради о непријатељима који могу слободно да се пљачкају и тлаче. Осим тога, жестоко су проповедали унију православних с католичком црквом, сматрајући све оне који нису признавали папу као отпаднике које не вреди помагати. Ипак, на разним странама Балкана дошло је до побуне против турске власти. Дигли су се градови Ново Брдо и Сребреница. У новембру 1443. године знаменити Ђурађ Кастриот Скендербег одбацио је ислам, напустио турску војску и у месту Крује прогласио независност. У Мореји, деспот Константин Драгаш Палеолог (каснији последњи византијски цар) такође је напао турске посаде.

Мирољубиви султан

Први сукоб с Турцима десио се код Алексинца. Код места Бован, Хуњади је с претходницом од 12.000 коњаника до ногу потукао румелијског беглербега Касима и још неколико санџакбегова. Убијено је око 2000 и заробљено двоструко више турских војника. Поход се по хришћане настављао успешно. Заузети су Ниш и Софија, а затим се војска преко планина упутила ка равници Тесалије, односно према Једрену. Већ је наступила тешка зима и војска се све спорије кретала кроз завејане пределе. Децембра 1443. године код места Златице, у завејаним буковим шумама, по цичи зими, дошло је до новог судара две војске. Турци су овог пута успели да задрже напад па су крсташи, у немогућности да даље напредују и у несташици хране, одлучили да крену натраг.

У повратку, хришћани су још два пута, код Софије, па онда поново код Ниша, успешно разбили турске нападе. Победничка војска се јануара 1444. године већ налазила на северу Србије. Беше то можда најуспешнији хришћански поход против Турака још од времена када су се ови појавили на Балкану. Међутим, и поред убеђивања деспота Ђурђа да се крсташи задрже јужно од Дунава, донета је одлука да се војска врати у Мађарску и да се сачека следећа сезона за нови напад.
Победе хришћана и њихов продор унутар турске државе оставили су дубок утисак на султана Мурата . Он је сад постао главни поборник мира. Преко жене Маре и другим каналима, послао је понуде деспоту Ђурђу и краљу Владиславу за склапање десетогодишњег мира. Услови мира, закљученог у Сегедину јуна 1444. године, били су повољни по српског деспота. Султан је вратио све српске градове (њих 24) укључујући Смедерево и Ново Брдо, и ослободио све таоце, међу њима и деспотове синове (Гргура и Стефана) који су, нажалост, били ослепљени током турског заточеништва. Тако је Ђурађ Бранковић успео нешто што до тада није остварио нико на Балкану: да поврати слободу својој већ прегаженој и опљачканој држави.

Нови поход

Некада је тешко установити зашто је нека битка добијена или изгубљена. Података и сведочанстава, посебно у средњем веку, најчешће је остало мало или нимало, као што је то, на пример, случај и с повести о Косовској бици. Након самог догађаја вести су се шириле споро, неповезано, понекад нетачно. Међутим, најчешће, иако не увек, успех битке зависио је од величине војске. Управо то је био случај у бици код Варне 1444. године, у којој се турска сила поново сукобила с удруженим хришћанским оружјем.
Припреме за сукоб код Варне имале су необичан ток, како на хришћанској, тако и на турској страни. Након Сегединског мира с Турцима, закљученог на десет година, хришћани су били подељени око даљег ратовања. С једне стране, легат Чезарини свом снагом се залагао за обнову напада на Турску, одбацујући услове тек склопљеног мира и тврдећи да је претходна година показала да турска сила није оно што се мислило. С друге стране, српски деспот Ђурађ, након што се вратио у своју државу, најодлучније је одбио да прекрши тек закључени уговор и да се бори у новом походу против Турака.
На турској страни драма је била још већа. Под утицајем пораза у хришћанској офанзиви из 1443. године, султан Мурат II, који је иначе био склонији медитацијама него ратовању, решио је да се повуче с престола и да власт остави малолетном сину од дванаест година.
„Оставивши царство и читаву владавину сину своме Мухамеду, он из велике туге сам ступи у калуђере, који се називају дервиши…” (Константин Јаничар)
Међутим, млади Мехмед није имао ауторитет свог оца. Јаничари су се побунили, док је са запада претио нов напад. Мехмед је оцу послао следећу поруку: „Ако си ти још султан, дођи и води своју војску против неверника. А ако сам ја султан, наређујем ти да дођеш и водиш моју војску.” Усред општег притиска, Мурат II је попустио и поново преузео власт.
У Будиму, „ратна странка” и краљ Владислав и Јанош Хуњади донели су одлуку да крену у нови поход на Турску. Октобра 1444. године, заобишавши земље ранијег савезника а од сада „непоузданог” деспота Бранковића, прешли су Дунав код Оршаве, у Влашкој. Затим су се кроз Бугарску упутили ка Црном мору, према Варни. Међутим, краљ и његов војсковођа у нови поход водили су готово двоструко мању војску – свега око 20.000 војника, рачунајући ту и 4000 Влаха војводе Мирчете.
Очекивало се да ће се овој војсци придружити сви побуњени хришћани Балкана, као и војна флота коју су припремили Венеција и папа уз подршку бургундског војводе. У писму у коме је папи оправдавао пораз, Јанош Хуњади је записао:
„Многи суседни принчеви Влашке, Бугарске, Албаније и Цариграда обећали су велику војну подршку и говорили нам да им пожуримо у помоћ… јер је све за нас било обезбеђено… Међутим, после неког времена постало нам је јасно да се не можемо ослонити на стара обећања… Нашли смо се лоше опремљени на непријатељском територију.”
Када су крсташи стигли до Варне, никаквих бродова ту није било. Хришћанска флота и даље је чекала у Босфору, с намером да спречи прелазак турске војске из Мале Азије у Европу. Скендербега, који је такође кренуо у помоћ крсташима, спречио је Ђурађ Бранковић да пређе преко његових поседа. Мурат II је успео, кријући се од хришћанске флоте, да своју анадолску војску од 40.000 војника пребаци преко Босфора. У томе су му помогли Ђеновљани из града Пере (код Цариграда), за шта су били богато награђени (према причама, добили су златник за сваког превезеног војника). Сада је султан био у могућности да окупи целокупну турску војну силу (румелијску и анадолску војску) и да највећом брзином крене ка непријатељу.

Злосрећни краљ

Ујутро десетог новембра 1444. године мала хришћанска војска која је у Варни узалудно ишчекивала помоћ суочила се с огромном султановом силом, можда и три пута бројнијом. Хришћани су практично били опкољени, с једне стране морем, с друге стране мочварама, бреговима и османском војском. Хришћанске вође разматрале су две лоше могућности које су им преостале: да покушају да се повуку или да ипак прихвате неравноправну борбу. Одлучиле су речи Јанка Хуњадија: „Бекство је немогуће, предаја је незамислива. Кренимо храбро у битку и оправдајмо част нашег оружја.”
Пре почетка битке наиђе олуја коју су хришћански војници сматрали за лош знак. Војска угарско-пољског савеза поставила се према Турцима у облику лука. У средишту су били краљ Владислав и Хуњади. Десним крилом командовали су, између осталих, папски легат Чезарини и хрватски бан Никола Талоци. Лево крило водио је Хуњадијев шурак Михаљ Силађи. Иза средишта била су постављена борбена кола (вагенбург) која је бранило око 600 чешких и немачких бораца. Са супротне стране, Турци су на свом левом крилу имали анадолску војску и акинџије, а на десном крилу румелијску војску с коњаницима спахијама. Султан се с јаничарима налазио у средини, посматрајући с једног трачког тумула (брега) битку. Константин Јаничар описао је организацију турског центра:
„А војска царског двора овако се уређује: дворски коњаници стоје поред цара, пред њим јаничари, а за њим камиле, а око њих свуда се начини јарак и бедем; испред јарка велики штитови у земљу су побијени.”
Битка је почела борбом на десном крилу Хуњадијеве војске. Напади и повлачење смењивали су се попут морских таласа. Прво су, након првог напада, турски лаки коњаници почели да „беже” увлачећи хришћанске гониоце (одред Талоција) у класичну турску замку. Следећи противнапад турске коњице угрозио је хришћанско десно крило које се практично распало и разбежало. Тада је Хуњади на десну страну упутио резерву и одред Влаха који су успели да одбију и растерају турске коњанике.
Међутим, Власи су у прогону турске војске отишли далеко и налетели на комору, коју су почели да пљачкају. Заборавили су да битка није готова и сами себе искључили из даље борбе.
Одлучујући тренутак наступио је када је лево крило хришћана почело да попушта. У општом метежу, Хуњади је решио да се лично укључи у борбу на челу својих најбољих јединица. Оставио је младог краља Владислава саветујући му да сачека његов, Хуњадијев, повратак. Иако је успео да с коњаницима преокрене прилике на левом крилу, није могао да утиче на оно што се даље дешавало у средишту.
Нестрпљиви млади краљ, сматрајући да битку може лично да реши – директним хватањем или убиством султана кога је добро видео на супротном брегу – одлучио је да са својих преосталих 500 пољских коњаника крене на 10.000 јаничара који су били султанова заштитница. Даље догађаје нам прича добро обавештени Константин Јаничар:
„Тада краљ без оклевања крете право на њих (на јаничаре). Спустивши кациге, прихвативши се копаља, хитро су к њима у трку јурили, хотећи да их брзо коњима погазе и униште, видећи да су пешаци. И хитајући тако, не видећи јаруге, падали су у њих да су се сви јаркови њима напунили. Краљ Владислав је ту остао у том кланцу… И један јаничар набаса на краља не знајући да је то био он… Угледавши тада дивно оружје, на кациги перјаницу са скупоценом копчом, одсече му главу… однесе пред цара и бацивши је пред њега рече: Срећни господару, ово је глава некаквога твог знаменитог непријатеља…”

Ко је крив?

Вративши се натраг након успеха на левом крилу, Хуњади је с ужасом схватио да је у међувремену изгубио краља. Покушао је више напада на јаничаре, не би ли барем извукао владарево мртво тело. Међутим, сама маса турске војске постепено је превладала све напоре и храброст хришћана. Хуњадију није преостало друго него да се повуче. Битка је била изгубљена, уз тешке губитке на обе стране. Поред краља, погинули су и папски легат Чезарини, као и многи други племићи. Процењује се да је хришћанска војска изгубила више од половине војника (око 12.000) док су турски губици били још већи. Султан Мурат II дуго није могао да поверује да је однео победу. Мислио је да је разбио само хришћанску претходницу и да ће главнина војске тек стићи. Стога је још цео дан држао војску на окупу и у приправности, што је многим војницима хришћанске војске омогућило да се спасу.
Папа Пије II у једном писму овако је описао битку код Варне:
„Тако жестока битка је ретко икада била вођена између смртних људи. Дуго је њен исход био неизвестан, јер су две стране биле равноправне… На крају, Турци су победили, можда зато што су били храбрији, или што им је било досуђено да победе, или зато што су били бројнији…”

Хуњади пораз приписује „гресима” хришћана (јер је Бог тај који одређује исход битке), али уз то даје и конкретно објашњење: „…тек је залазак сунца зауставио погибију. Пораз у бици наступио је због сталног наиласка таласа непрегледног мноштва које нас је нападало; повукли смо се не зато што смо били поражени, него смо били бројчано надвладани и раздвојени једни од других…”

Други пораз на Косову

Хуњади, кога су многи кривили за пораз код Варне и краљеву смрт, постао је након повратка у Угарску намесник земље (у име малолетног Владислава Посмрчета) и наставио борбу против Турака. Већ следеће, 1445, године налазимо га на Дунаву, како уз помоћ бродова из Бургундије покушава да освоји Никопољску тврђаву. У лето 1448. године на челу мале војске састављене од Мађара, Чеха, Пољака и Влаха кренуо је преко Србије на Турке. Није се освртао на забрану деспота Ђурђа да прелази преко српских поседа.
Прошавши кроз клисуру која се од тада назива Јанкова клисура (између Копаоника и Јастрепца), спустио се у долину Топлице, па одатле на Ситницу, код Приштине. На легендарном Косовском пољу Хуњади се, октобра 1448. године, сударио с много јачом турском војском коју је (као и у првој косовској бици) поново водио султан по имену Мурат (II).
Друга косовска битка трајала је три дана, али с резултатом сличним оном код Варне. Другог дана Турци су напали хришћане с леђа, а влашке трупе прешле су на турску страну. Трећег дана Хуњади је напустио бојиште („прошао као Јанко на Косову”) остављајући за собом заштитницу од бојних кола која су до последњег храбро бранили Чеси и Немци. У повратку Хуњадија је на неко време заробио деспот Ђурађ Бранковић, коме је морао да надокнади штету коју је његова војска учинила у проласку Србијом. Деспот је, међутим, одбио да Хуњадија препусти Турцима, већ га је, након исплате откупа, ослободио. Повремено савезници, а повремено супарници, Хуњади и деспот Ђурађ поново ће се заједнички борити приликом херојске одбране Београда, 1456. године.
Султан Мурат II умро је 1451. године у 47. години. Наследио га је син Мехмед II, који ће ускоро добити надимак Освајач. Порази код Варне и на Косову имали су тешке последице по напоре да се Балкан одбрани од Турака. Девет година након Варне, турско освајање Цариграда (1453) зауставило је дах Европи. У току следеће две деценије након битке код Варне, Турци су освојили и Србију (1459), Мореју (1460) и Босну (1463/1464).

Извор: Политикин Забавник бр. 3102, 2011. год.

---