Ко је био краљ Милан Обреновић?

ПРВИ ПОСЛЕ НЕМАЊИЋА

Иако никад није био посебно омиљен, његово краљевање било је раздобље коначне европеизације Србије.

Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема, доспео је у Србију након погибије књаза Михаила 1868. године у, како се тада најчешће говорило, топчидерској трагедији.   Приликом шетње Кошутњаком, који је у то време био приватно, ограђено ловиште Обреновића, Михаило је убијен у атентату који је потресао тадашњу нашу јавност и око кога су се испредале бројне легенде.

Позадина завере никад није потпуно расветљена и поред чињенице да су извршиоци злочина брзо заточени. Иако је по тадашњим законима, пошто Михаило није имао потомака, наследника престола требало да бира Велика народна скупштина, Миливој Блазнавац, за кога се зуцкало да је ванбрачни Милошев син, успео је да Милана Обреновића извиче и наметне војска. Јовану Мариновићу, министру и председнику државног Савета, који је тим поводом имао став једног легитимисте, Блазнавац је наводно врло речито указао шта може да се догоди уколико Милан не буде прихваћен, потапшавши сабљу која му је висила о бедру. Без много негодовања, Мариновић је прихватио да каткад у историји постоји виши критеријум од закона, те је ћутке пропратио наметнути избор Милана Обреновића, потоњег књаза и првог нововековног краља Србије.

Милан, рођен 1854. године, ступио је на престо као малолетан након што је и Велика народна скупштина потврдила његова права на наслеђе књажевског достојанства 26. 6. 1868. године. Све до Берлинског конгреса, 1878, он је доследно доживљаван као штићеник Русије, сасвим сигурно и због чињенице да је, још као малолетан, октобра 1871. године посетио, у Ливадији, у летњиковцу Романова на Криму, руског цара Александра II.  Све до ратова с Турском, 1876-78, он је то заиста и био, али је тешко искуство које је имао пошто је руска дипломатија покушала да наметне стварање велике Бугарске на рачун Србије, потпуно променило његово усмерење. Од Берлинског конгреса, који је Србији донео потпуну независност и присаједињење Ниша, Лесковца, Пирота, Врања, Топлице, он ће, поступно, спољнополитичко усмерење Србије окренути према великом северном суседу – Аустроугарској. Беч је тада показивао, у одређеној мери, разумевање за потребе мале Србије.

СВЕТИЊА

Кад је марта 1882. године Алекса Поповић, председник Скупштине, званично обавештавао владара о доношењу закона којим је Србија постала краљевина,
изрекао је, видно потресен, следеће речи:

„Србија Ти ево с правом подноси Круну коју је Немања снажно свио, коју су Милутин и Душан сјајношћу обасули, коју је Лазар мученичким крстом прекрстио. Од ове светиње Србин нема веће”

ОСТВАРЕЊЕ ВЕКОВНОГ СНА

Народна скупштина под председништвом Алексе Поповића донела је 22. фебруара 1882. године, односно 6. марта по грегоријанском календару, закон којим се: „Књажество Србија проглашава за Краљевину Србију” што даље значи да се под именом Милан Први, Обреновић Четврти дотадашњи књаз проглашава за краља.

Топовске салве пред великом касарном у Београду објавиле су грађанству да је Србија поново постала краљевина. Милан Обреновић, први нововековни краљ Србије, како се тада говорило „први после Косова”, обратио се јавности свечаном прокламацијом:

„Драги мој народе!

Са данашњим даном ја примам наследну круну Краљевску, коју си ми, преко твојих представника пружио… Оно, што је никло радом и напрезањем свију генерација нове Србије, данас је одушевљеном вољом Народнога представништва добило толико жељени израз, који нам је завештан од наше прошлости, који је сагласан са нашим положајем у садашњости, и који ће моћи бити вазда крепко и неодољиво јемство будућности…
    А отварајући ново доба у историји обновљене Србије, обновимо, драги мој народе, своја срца осећањима племенитости, родољубља и пожртвовања, која су једина и помогла Отаџбини, да овај положај заузме.”

Исте године када је Милан проглашен за краља, откривен је и споменик Кнезу Михаилу Обреновићу (19. децембар 1882.)

Свеопшту радост и весеље у престоници и широм Србије прихватио је читав народ осећајући да је то остварење вековног сна и природан след победе из 1878. године, а убрзо је уследило и путовање владара по унутрашњости земље током априла и маја. Између осталог, краљ је тада посетио Жичу, како се тада наглашавало „крунидбену цркву српских владара” и прво средиште аутокефалне српске архиепископије, и Студеницу где се поклонио моштима светог Стефана Првовенчаног, првог краља из рода Немањића. Постоје наговештаји да се још у време Светоандрејске скупштине (30. новембар 1858 – 31. јануар 1859) размишљало о проглашењу Србије за краљевство.

Генерал Михаил Черњајев

Током рата 1876. године у окружењу генерала Черњајева, предводника руских добровољаца који су тада сачињавали чак две трећине официрског кора Србије, књаз Милан био је проглашен за краља, али је он одбацио овај непромишљен чин, несумњиво и под утицајем међународних околности.

БЕЗ КРУНЕ ИЗ БЕЧА

Иако се као непосредан повод за помало изненадно проглашење краљевине 1882. године најчешће узимају тегобе у којима се земља нашла пошто је обелодањен крах Генералне уније, ипак је предисторија тог чина неупоредиво дубља и трајнија. Међународни инвестициони фонд у који је Србија уложила много како би изградила железничку мрежу која је требало да повеже, у складу с одредбама Берлинске конференције, Земун (тада у Аустроугарској) с турском границом, доживео је крах који је потом био извор бројних невоља широм Европе, а посебно у Србији.   Нездраве партијске борбе, уосталом уобичајене, посебно су отежавале ионако тешке прилике.

Ипак, стицање потпуне суверености постигнуто после победоносног рата, као и знатно проширење које је уследило (образована су четири нова округа), природно су довели до наредног корака који је уследио законом изгласаним 22. фебруара, односно 6. марта.

Краљ Милан настојао је да овај чин буде овенчан крунисањем и тим поводом покушано је да се прибави круна, која се налазила у Бечу, за коју се веровало да је припадала једном од највећих владара средњовековне Србије, краљу Милутину, што је уосталом било погрешно. Бечки двор одбио је да уступи поменуту круну, иако је управо Аустроугарска у том раздобљу била најважнији спољнополитички ослонац Србије. Миланова окренутост Бечу, иако неомиљена, донела је његовој земљи, осим поменутог проширења, и деценије стабилности и равномерног развоја, чему је битно допринела и изградња железничке мреже. Посебно је повлашћен извоз пољопривредних производа на огромно аустроугарско тржиште имао велики значај. Управо су деценије владе Милана Обреновића, који никад није био посебно омиљен, биле раздобље коначне европеизације Србије.

Локомотива СДЖ 88 из 1889.

 Иако није крунисан, Милан је миропомазан, уосталом као и други владари Србије, почев од књаза Милоша. Реч је о древном правилу с дубоко хришћанским побудама које је, уосталом, с духовног становишта неупоредиво битније од самог чина крунисања и увек му претходи. Према учењу цркве, миропомазање је „печат дара Духа Светога”. Први краљ нововековне Србије Милан Обреновић миропомазан је још као књаз јула 1868. године на пригодној свечаности у београдској Саборној цркви. Његов наследник, краљ Александар миропомазан је у Жичи, као и потоњи владари Србије и Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије), чиме је наглашавана дубока суштинска веза с владарима средњовековне Србије.

Војска за будуће победе

Уздизање земље на ранг краљевства поступно је донело низ измена у складу с нормама тадашњих европских краљевских кућа. Отуда се и зида Нови двор, примерен новом положају владара и његове земље (камен темељац постављен је нешто раније, 1881).

Реч је о репрезентативном здању, у Улици краља Милана, делу архитекте Бугарског, које се данас најчешће назива Стари двор и у коме је тренутно смештена Градска кућа, коначно довршена 1884, под надзором „краљевског грађевинског саветника” Јована Илкића. Потом, Устав из 1888. године уводи установу Краљевског дома, чији чланови морају да буду православни хришћани и не могу да склапају бракове без посебног одобрења монарха.

Уведен је и нови грб државе, дело Стојана Новаковића, на коме се нашао и двоглави бели орао, који се није налазио на претходним верзијама грба (кнежевине). Дотадашња кнежевска круна на грбу је замењена краљевском.

Грб Србије до 1882. године.

Грб краљевине Србије ид 1882 до 1918.

Грб династије Обреновић

Установљен је и посебан грб династије, на коме се истицала девиза Обреновића: Tempus et meum jus (Време и моје право). 

Године 1883. донесен је Закон о орденима и медаљама, чиме је установљен Орден белог орла, као и Орден светог Саве, за заслуге на пољу просвете и културе које ће, унеколико измењене, задржати и Карађорђевићи. Доцније је краљ Александар Обреновић утемељио и посебно раскошне ордене кнеза Лазара и Милоша Великог. Идејна решења израдио је Михаило Валтровић. Од ранијих, задржан је Орден таковског крста који је установио књаз Михаило, 1865. године. Поводом проглашења краљевства исковани су и посебни апоени од 10 и 20 динара у злату, названи „миландор”.

 Београд је убрзо дочекао и прву међународну посету владара истог ранга. Претпоследњег дана августа 1884. године на савском пристаништу пристала је лађа којом је Дунавом, од Турн Северина, допловио краљ Румуније Карол I Хоенцолерн. По свечаном дочеку, два краља запутила су се, кочијама, пут двора, Карађорђевом улицом, поред Саборне цркве, Дубровачком (данас Краља Петра I,) Улицом кнеза Михаила па преко Теразија, све време праћени усхићеном масом.

За владе Милана Обреновића Србија је, у правом смислу те речи, модернизована. Осим железничке мреже и видног привредног успона, уведена су и у другим областима правила налик тадашњој Европи, нов уједначен систем мера, основана је Народна банка, Српска краљевска академија, донесен је за тадашње прилике врло слободоуман Устав 1888. године којим владар истина није био одушевљен. Тадашњи закони о штампи или о зборовима и удружењима били су изнад европског просека. На крају, краљ Милан преуредио је и војску и управо његово устројство пресудно је, по мишљењу историчара и државника Слободана Јовановића, омогућило победе Србије у ратовима 1912. до 1918. године.

Краљ Милан умро је, прерано, 1901. године у Бечу, дубоко разочаран браком свог јединца Александра с Драгом Машин, и сахрањен је у фрушкогорском манастиру Крушедол, тада на подручју Аустроугарске.

---

КРАЉИЦА НАТАЛИЈА ОБРЕНОВИЋ

Године 1941, у јеку Другог светског рата, у Паризу, у дубокој старости и истом таквом сиромаштву, овај свет напустила је једна старица заборављена од свих. Деценијама нико, чак ни у манастиру Нотр дам д’Сијон, у Латинској четврти, у коме је живела од 1918. године, није знао њено необично порекло и подједнако необичну и трагичну судбину. Тек 1930. године, приликом једног небитног случаја, она је открила своје краљевско порекло.

Рођена је у Фиренци 1859. године у породици која је била изданак руског и румунског (молдавског) племства и која је по женској линији (Струдза) наглашавала да је потомак византијске царске породице Комнин, што је био чест случај код високог румунског племства иако никаквих стварних доказа за такве „конструкције” није било.

Њен отац, руски пуковник Петар Иванович Кешко, велепоседник и опредељени Рус, унеколико је одредио судбину потоње српске кнегиње и краљице Наталије. За Милана Обреновића, владара Србије, удала се 1875. године врло вероватно у склопу спољнополитичких планова тадашње руске владе.  Иако је Србији подарила престолонаследника Александра, потоњег несрећног краља, њен брак је осим можда на самом почетку све време био несрећан. Биле су то потпуно различите природе, она је била сујетна, ћудљива и хладна. Управо овакве њене особине Слободан Јовановић сматрао је узроком недостатка породичног склада.

Миланово самовољно понашање, али највише његова нова спољнополитичка оријентација према Аустроугарској, после некоректног понашања Русије према Србији 1876–1878. и посебно Мира у Сан Стефану, временом су потпуно разорили њихов брак. Коначан раскид догодио се 1888. године иако је већ након трагичног рата с Бугарском 1885. и Наталијиних политичких комбинација потом све било готово. Протерана из земље, она је затим деценијама живела повучено у вили „Сашино” у француском монденском летовалишту Бијариц, у Бискајском заливу на атлантској обали.

Трагични брак њеног сина краља Александра с Драгом Машин, коме се она жестоко противила и који је довео до краја династију Обреновић, ипак је, у основи, био њено дело. Драгу, која је била њена дружбеница и дворска дама, она је приближила Александру. Кад је ствар отишла предалеко, све је било касно.

  После погибије краљевског пара у Мајском преврату 1903. године потпуно се повукла, чак променила веру, упркос русофилству које је одредило читав њен живот, да би се 1918. нашла у париском католичком манастиру Нотр дам д’Сијон, где је провела остатак живота, скривена, под именом „грофица од Рудника” (што је титула коју је неретко користио и краљ Милан).

Ипак, Србију, у којој је дуго било изузетно омиљена, макар и неоправдано, никада није потпуно одбацила.  Огромно породично имање даровала је тестаментом Београдском универзитету.

---

Кнез Александар Карађорђевић

Неприметно, готово стидљиво и нечујно, без икаквог свечаног подсећања, лани се навршило 160 година од сазивања чувене Светоандрејске скупштине. Овај изузетно значајни јубилеј прошао је пред очима збуњене и неприпремљене српске јавности као да се ради о неком неважном догађају, а не о феномену који је поставио камен темељац за развитак демократске уставности и парламентаризма у модерној српској историји. Кнез Александар био је владар о коме се мало зна у нашој широј јавности, као и у српској историографији. Вероватно би разлог за такав однос према овој историјској личности требало да пронађемо у чињеници да је он деценијама живео у сенци свога славног оца.

Кнез Александар Карађорђевић у генералској униформи. Рад Уроша Кнежевића 1852. (Народни музеј, Београд), фото: wikipedia

Његове државничке и личне способности често су упоређиване са харизматичном личношћу вође Првог српског устанка, што је умањивало значај и углед кнеза Александра у очима јавности. Један од старијих српских историчара Алекса Ивић овако је оценио српског кнеза: „Он је био добродушан човек и имао је осећај за правду, али је био слаб духом и без способности за самосталну политичку акцију“.

Овакво мишљење је трајно остало у нашој историјској науци, јер га је потврдио наш истакнути историчар Слободан Јовановић. Неповољну оцену личности кнеза Александра неправедно би било поистоветити са његовим режимом, односно са политичким дешавањима и економским приликама које су постојале у време његове владавине од 1842. до 1858. године. Материјални подаци и историјске чињенице показују да је за време владавине Карађорђевог сина забележен видан напредак, нарочито у јачању државе, порасту привредне активности и развоју школства. Србија је добила први Грађански законик, чиме су ударени темељи правне државе и заштићена грађанска и људска права свих становника наше земље. Тада је написано и чувено Начертаније. Само ова два крупна државничка акта довољна су за утемељење другачијег погледа на улогу Карађорђевог сина у српској историји. 

Начертаније (на савременом српском значи „нацрт“) је некадашњи тајни „програм спољашње и националне политике Србије“, који је крајем 1844. године написао министар унутрашњих дела Илија Гарашанин (1812—1874) за кнеза Александра Карађорђевића (1842—1858). Први пут је у целости објављен 1906. године.
 Према Начертанију, Србија је требало да ради на ослобађању Срба и осталих Словена и на припајању области Босне, Херцеговине, Црне Горе и северне Албаније (што је подразумевало Стару Србију, тада у саставу Османског царства. Главна пропагандна активност Србије би се заснивала на припремању становништва ових области на сједињење са Србијом. Према Гарашанину, Србија полаже „свето право историческо“ на ове земље, које се темељи на Душановом Српском царству из 14. века.

Кнез Александар Карађорђевић рођен је 11. октобра 1806. године у Тополи као трећи и најмлађи син у седмочланој породици вожда Карађорђа и његове супруге Јелене. Александрова старија браћа преминула су у релативно младим годинама; Сима још као дете пре почетка Српске револуције а Алекса (1801–1829) није стигао да наврши ни тридесету годину, те је Александар након очеве смрти постао „глава породице“. Није имао спокојно детињство.

Након слома Првог српског устанка породица српског вожда је избегла у Аустријску монархију а потом прешла у Русију, у град Хотин. Управо ту, у Бесарабији, формираће се мала колонија српских избеглица сачињених махом од истакнутих устаничких вођа и њихових породица. Избеглички дани, ионако тешки, за вождову породицу постали су још тежи након његове смрти. Оставши без пензије, коју је Карађорђе добијао од Руске царевине, његова удовица и деца су углавном зависили од подршке и помоћи пријатеља и вождових сабораца.

Можда се то најбоље уочава по томе што је Александрово школовање почело тек када је имао четрнаест година и то након што се његова мајка задужила да би обезбедила средства за његово образовање. Након основне школе, Александар се опредељује за војнички позив и уписује Пажевски корпус у Кишињеву. Школовање није окончао, вероватно услед недостатка новца, али и најаве о могућности да би коначно могао да се врати у отаџбину. Наиме, Хатишериф из 1830. године предвиђао је повратак избеглица из Русије у Србију. Наредне године, 1831, постигнут је и споразум између српске и руске стране о коначном и позитивном решењу тог проблема. Након тога, кнез Милош је упутио позив свим избеглицама, па и Карађорђевићима, да се врате у земљу. 

Изгледало је тада да ће се сан Карађорђевића о повратку у отаџбину веома брзо остварити. Међутим, Милош се предомислио. Дозволио је повратак неким устаничким породицама и Александровој сестри. Остали Карађорђевићи, по налогу српског кнеза, упућени су у Крајову, где су им обезбеђени кућа за боравак и новчана средства за трошкове пута. Милош је овакву одлуку правдао тиме да је већ изазвао подозрење Турске због повратка великог броја устаника из 1804. године, а да би долазак Карађорђевог сина то подозрење још више продубило. Свестан да популарност његовог оца у народу није ишчезла, опрезни кнез суштински је зазирао од Александра Карађорђевића. Због тога је за време своје прве владавине, од 1815. до 1839. године, упорно одбијао да му одобри повратак у Србију. 

Након Милошевог одласка из земље, у Србији је формирано трочлано Намесништво, састављено од Аврама Петронијевића, Томе Вучића Перишића и Јеврема Обреновића, са задатком да у име његових наследника управља земљом. Тачније, кнежев старији син, Милан, није ни могао да влада због болести. Преминуо је након месец дана формалног вршења кнежевских дужности, а потом га је наследио млађи брат, малолетни Михаило Обреновић. Потребно је да нагласимо да су те промене на српском престолу биле праћене великим политичким сукобима и потресима.

Још док је био на власти, Милош се нашао на удару уставобранитељске опозиције, а након његове абдикације и одласка распламсала се оштра борба за превласт између обреновићеваца и уставобранитеља. Током тог политичког надмудривања уставобранитиљи су у два наврата позивали Александра да се врати у земљу, чему су се обреновићевци одлучно противили. Истовремено, под изговором да народ треба упознати са предностима важећег устава, вршили су кампању популаризације Карађорђевића. Ипак, уставобранитељи Александра тада нису видели у улози српског кнеза.

Додуше, не зато што им вождов син не би одговарао, већ због тога што је кнез Милош имао титулу наследног владара. Сваки покушај промене династије, у таквим околностима, неминовно би изискивао међународно мешање, а самим тим и превелике компликације са неизвесним исходом. Суштински, Александар је за уставобранитеље представљао изврсно средство политичког притиска на Обреновиће, а нарочито на кнеза Милоша. После смрти Милана, Милош је чак једно време одбијао да Михаилу одобри повратак у Србију. Тиме је покушао да  уцењује политичке чиниоце у земљи, не би ли преко сина обезбедио и свој повратак. Међутим, како се кампања за подршку Карађорђевићима захуктавала тако је и он сам уочио да сваким даљим одуговлачењем може довести у питање голи опстанак своје династије. Управо под тим притиском он је престао да опструише повратак сина у Србију. 

Султановим Бератом из 1839. године било је потврђено кнежевског достојанство Михаилу Обреновићу, чиме је питање наследника српског престола, бар за неко време, било решено. Наравно, то је отворило врата повратку Александра Карађорђевића и његове породице у Србију. Коначно, крајем те 1839. године Александар је након двадесет и шест година поново дошао у Београд. Треба истаћи да он тада није имао велике политичке амбиције. После вишедеценијског избеглиштва приоритети су му били враћање очеве имовине у посед и добијање сталног запослења, чиме би коначно обезбедио егзистенцију својој породици. Уосталом, Србији није ни могао да понуди нешто посебно.

Финансијски потпуно исцрпљен, недовршеног образовања, без политичких веза у земљи или иностранству, у политичком смислу он није био реална претња за Обреновиће. Месец дана након доласка кнеза Михаила у земљу Александар је постао официр српске војске, и убрзо је именован за ађутанта самог кнеза. Вероватно је кнегиња Љубица највише утицала на сина Михаила како би имао благонаклон став према Александру. Уосталом, као дубоко религиозна, али и сујеверна жена, она никад није опростила свом супругу убиство кума.

МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ

КНЕГИЊА ЉУБИЦА

Инсистирањем на помирењу са Карађорђевићима она је веровала да спасава своју децу проклетства које им је наметнуо њихов оца, због одлуке о ликвидацији Карађорђа. Мајка кнеза Александра добила је државну пензију тако да је тиме коначно решено егзистенцијално питање Карађорђевића. Нажалост, Јелена није дуго уживала у пензији, преминула је већ у јануару 1842. године.

Јелена Карађорђевић, фото: wikimedia

Испраћај вождове удовице био је величанствен. Опело у Београду држали су митрополит и београдско свештенство уз присуство кнеза Михаила и великиог броја грађана. Сахрана је обављена у Тополи, где се, по речима сведока, „окупило пола Шумадије“. Управо тада, Александар је на најбољи начин могао увидети колико је његова породица поштована и вољена у српском народу. Ипак, тешко да је могао и да замисли како ће га за само неколико месеци вртлог политичких промена довести на чело Србије. 

Наиме, лета 1842. године дошло је до кулминације сукоба између кнеза Михаила и уставобранитеља. Михаило, слично као и његов отац, покушавао је аутократски управљати Србијом, што га је увело у готово константан сукоб са уставобранитељима. Тренутак одлуке представљала је буна истакнутог уставобранитељског првака Томе Вучића Перишића.

Тома Вучић Перишић, фото: sr.wikipedia

Кнез је у покушају да се оружано обрачуна са устаницима претрпео тежак пораз и бежећи је напустио Србију. Вучић Перишић, Предводитељ народа, како се сам називао, победоносно је разапео шатор на Врачару и заједно са својим истомишљеницима сазвао скупштину која је у септембру 1842. године прогласила Александра Карађорђевића за кнеза Србије.

Сам Александар у свим тим драматичним догађајима готово да није ни имао удела. Завереници га нису укључили у своје планове за свргавање Михаила, а кнез свог ађутанта није повео у борбу против побуњеника. Савременици тих догађаја углавном се слажу да је новонасталом ситуацијом највише био збуњен и усплахирен нови кнез. На овај начин почела је његова шеснаестогодишња владавина.

Доба тријумфа уставобранитеља и новог кнеза није било дугог века. Русија, заштитнички настројена према Михаилу Обреновићу, а са најдоминантнијим утицајем на Порти, принудила је Османлијско царство да поништи септембарске одлуке о избору новог кнеза. Нова скупштина заказана је за Видовдан наредне године са задатком да поново расправља о избору владара Србије. Управо, тај моменат изазвао је велико  разочарење код кнеза и уставобранитеља. Александар је у тренуцима личне психолошке драме чак размишљао да напусти и престо и Србију.

Међутим, захваљујући међународној подршци коју су уставобранитељи преко агената пољске емиграције обезбедили у Паризу и Лондону и уз кампању у самој земљи, за њих се на крају све добро завршило. Нова скупштина је потврдила избор Александра за кнеза Србије, а све велике силе су подржале поменуто решење. Оставши усамљена, а како би избегла потпуну изолацију поводом овог питања, и Русија се, мада невољно, сложила са оваквим расплетом кризе у Србији.

На српском престолу Александар се суочио са ограниченим маневарским простором политичког деловања. Наиме, важећи Турски устав био је такав да је њиме успостављено својеврсно двовлашће између кнеза и Савета.

Устав Књажества Сербије из 1838. године често се назива Турски устав, јер је издат у форми турског фермана. На овај начин Турска је желела да покаже да је Србија у вазалном положају према њој.

Односно, за усвајање одлука била је неопходна сагласност обе важније институције српске државе. Сам кнез није могао у већој мери утицати на Савет. Чланови те олигархијске установе бирани су доживотно и без сагласности Порте он их није могао смењивати. Када на све то додамо да су саветници били управо они који су отерали старог, а довели новог кнеза, онда нам постаје јасно колико је Александру било тешко да се отргне од чврстог загрљаја уставобранитеља.

Исто тако треба нагласити да Александар није имао упориште у државним структурама, пошто је већи део живота провео у изгнанству. Самим тим око себе није успео, а није ни могао, да окупи утицајне а лојалне људе. Логично, у таквој ситуацији се ослањао на оне којима је једино могао веровати, малобројним пријатељима и родбини. Поготово се окружио бројним сродницима своје супруге Персиде, која је носила девојачко презиме једне од најугледнијих српских породица, Ненадовић.

Захваљујући томе, у јавности, али и историографији, створила се фама о томе како је Александар био слаб владар, потпуно под утицајем своје доминантне супруге и њене похлепне родбине. Наравно да таква оцена јесте претерана, пошто у датим околностима кнез Александар није имао пуно избора. Једино што му се може замерити јесте чињеница да када је већ морао да се ослања на родбину, онда је требало да бира способније сараднике.

Засигурно би било паметније да је протежирао Проту Матеју Ненадовића, искусног народног првака и дипломату још из времена Првог устанка, него недовољно способног Ацику Ненадовића. Међутим, Ацика је поред родбинских био и у блиским пријатељским везама са кнезом, а то је Александру било довољно да га безрезервно подржава. Управо такве грешке су га скупо коштале када је у питању његова популарност у народу. 

Александар „Ацика“ Ненадовић (Хотин, 15. август 1815 — Београд, 7. октобар 1881) био је српски политичар. Ненадовић је био један од најмоћнијих људи у Кнежевини Србији средином 19. века. Вршио је функције министра финансија, заступника и заменика министра унутрашњих послова, а такође је био и члан Државног савета.

Треба нагласити да његова шеснаестогодишња владавина може да се посматра кроз две фазе. Прва фаза се поклапа са четрдесетим и почетком педесетих година XIX века када је између кнеза и Савета владао релативно хармоничан однос. За те околности Александар је понајвише могао да захвали чињеници да су се у Савету налазили саборци његовог оца, људи који су вожда изузетно ценили и поштовали па самим тим били и благонаклони према његовом сину.

С друге стране, кнез је према таквим људима осећао посебно поштовање, тако да се из тог узајамно пријатељског односа рађала и политичка хармонија. Не треба заборавити ни да се од 1844. до 1852. године на челу српске владе и иностраних дела налазио Аврам Петронијевић. Истакнути српски политичар уставобранитељске епохе показао се као изузетно способан да уочи и предупреди евентуалне сукобе између кнеза и Савета.

АВРАМ ПЕТРОНИЈЕВИЋ

СТЕВАН КНИЋАНИН

Поред Петронијевића треба истаћи и Стевана Петровића Книћанина, управитеља српске војске и тајне полиције. Способан, храбар и одлучан он је разбијо завере, гушио устанке и уклањао противнике кнеза и владе, а самим тим представљао је ударну песницу режима. Управо је тај човек био најлојалнији пријатеља кнеза, а можда и његова највећа подршка. Након Книћанинове смрти 1855. године кнез је изгубио незамењивог заштитника, што је дало шансу његовим непријатељима да покушају чак и физички да га уклоне.

Друга фаза владавине кнеза Александра Карађорђевића била је обележена чињеницом да су Савет полако напуштали остарели саборци његовог оца, а на њихова места су долазили млађи људи. Представници те „нове елите“, произишли из трговачких и чиновничких структура, годиштем су више-мање били кнежеви вршњаци. Самим тим кнез према њима није осећао респект као према њиховим претходницима, а ни они нису били довољно стрпљиви с њим. Покушаји кнеза да у то време ојача своје позиције и обезбеди доминантан политички утицај у земљи изазвали су његов сукоб са Саветом. Након Кримског рата и слабљења утицаја Русије,

Александар се све више везивао за Аустријску монархију очекујући подршку и заштиту те велике силе. Исто тако, одржавао је веома добре односе са Османским царством, пошто му је приоритет било обезбеђивање статуса наследног кнеза. Александар је имао статус изабраног кнеза, а добијањем наследног достојанства за своју породицу засигурно би учврстио своју позицију и династију. Аустрофилска и туркофилска политика српског кнеза нарушила му је популарност у русофилски расположеном народу. Француски и руски дипломатски представници су са негодовањем гледали на огроман утицај аустријског конзула на српском двору. Кнез Александар се са дотичним аустријским дипломатом српског порекла, Теодором Радосављевићем, саветовао око скоро свих иоле важнијих политичких одлука. Француски конзул је због тога отворено негодовао, а руски конзул је отишао толико далеко да се уплео у заверу која је унутар земље кована против српског кнеза.  

Председник Савета Стеван Стевановић Тенка био је носилац идеје свргавања кнеза Александра. Завера је и добила име по њему – Тенкина завера.

Стеван Стефановић Тенка (Доњи Милановац, мај 1797 — Београд, 14. септембар 1865), српски политичар, министар правде и просвете и председник Државног савета. Главни је организатор Тенкине завере, чији циљ је био да се 1857. уклони аустрофилски кнез Александар Карађорђевић. Након откривања завере био је затворен, али пуштен је на интервенцију Порте. Тенкин брат Данило Стефановић био је 1875. председник владе.

Ујединили су се те 1857. године против Александра Карађорђевића различити интереси, Обреновића жељних повратка на престо, Русије и Француске заговорника сузбијања аустријског утицаја у Србији и домаћих политичких чинилаца незадовољних Александровом владавином. Чак је скован план за његово убиство, када се буде враћао из Брестовачке бање.

Руски конзул, упознат са целим планом, не да није обавестио Александра него је и подстицао заверенике да што пре крену у акцију. Међутим, атентатор се у последњем моменту поколебао и одао саучеснике. Сазнавши за то, кнез је наредио затварање осумњичених и у бесу донео одлуку о смени шест саветника. Пошто за то није има уставна овлашћења, Порта је морала реаговати. Потезом кнеза нарушена су султанова сизеренска права.

Под притиском турске стране кнез је морао повући своје одлуке. Нестрпљивом и непромишљеном реакцијом не да није успео да искористи новонасталу ситуацију него се она окренула против њега. Сада му је углед у земљи, али и у иностранству, био додатно нарушен. Под тим околностима Александар је покушао да се измири са неким истакнутим уставобранитељским првацима не би ли му они помогли да умири јавност. Остарелог Тому Вучића Перишића поставио је на чело Савета, а најутицајнију политичку личност Србије тог времена, Илију Гарашанина, именовао је за министра унутрашњих дела. Поменути двојац се одазвао на његов позив, али крајње неискрено и са задњим намерама. Време је показало да су Вучић и Гарашанин искористили добијене позиције не за смиривање ситуације него за подривање кнеза.

Илија Грашанин, фото: wikimedia

Узевши у обзир да план физичке ликвидације кнеза није успео, али и да су се на кључним положајима у земљи налазили људи живо заинтересовани за његово свргавање, могла се очекивати нова, овај пут политичка акција у том правцу. Гарашанин је исправно проценио да је сазивање скупштине најбољи начин за обрачунавање са кнезом. Једино што је за то морао обезбедитити подршку пре свега турских власти.

У договору са младим либералима, противницима Александра због протежирања кадрова из Аустријске монархије, почело је стварање атмосфере незадовољства у земљи. Либерали су протестовали против кнеза и оптуживали га за кршење устава и разна друга непочинства, истовремено организујући демонстрације народа. Гарашанин је код Александра, али и код турских власти, инсистирао на сазивању скупштине како би се нагомилано народно незадовољство каналисало. Скупштина је на крају и сазвана, на Светог Андреја Првозваног децембра 1858. године, чиме је судбина кнеза Александра била запечаћена. 

„Велика пивара“, у којој је одржана Светоандрејска народна скупштина 30. новембра 1858 — 31. јануара 1859. фото: wikipedia

Иако међу посланицима на Светоандрејској скупштини није постојао консензус око тога ко ће га наследити, већина се сагласила да Александар мора отићи. Представници скупштине су отишли у двор тражећи од кнеза да потпише абдикацију. Александар се томе успротивио, тражећи време да размисли о свему. Његова супруга је наступила значајно оштрије од њега. Вичући на посланике, она је инсистирала да Александар употреби војску. Вероватно је тај моменат понајвише утицао на то да се у јавности створи мишљење о доминантној супрузи која је управљала српским кнезом.

Драматична ситуација се разрешила након разлаза посланика и разговора кнеза са министром унутрашњих дела. Гарашанин је успео да убеди Александра да је ситуација на улицама критична и да ће бити најбезбеднији ако се склони код паше. Својим колима Гарашанин је кнеза превезо у београдску тврђаву, а затим свима разгласио да је српски кнез побегао код Турака. Углед кнеза међу његовим сународницима је том вешћу неповратно нарушен. Било је његових присталица у војсци спремних да га и оружјем бране, али узевши у обзир револуционарно расположење грађана Београда, барикаде на улицама и наоуружане цивиле таква акција би засигурно индуковала грађански рат. Између осталог и зато се Александар помирио са реалношћу, и јануара 1859. године формално је напустио српски престо. Нови-стари српски кнез постао је Милош Обреновић, тако да је његова неформална владавина започела још 1858. године, а наредне године добио је и међународну потврду свог статуса.       

Свечано униформисани Станојло Петровић уручује писмо Народне Скупштине некадашњем и будућем кнезу Милошу (Букурешт, 3. јан. 1859), фото: wikipedia

После силаска са кнежевског трона, Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара. Његов миран живот пореметила је оптужба да је за заверенике у атентату на кнеза Михаила обезбедио новац и оружје. Осуда за дело које није учинио дубоко га је повредила. 

Кнез Александар Карађорђевић умро је у Темишвару, 3. маја 1885. године (по новом календару), а сахрањен је у Бечу, где му је гроб оскрнављен, а лобања украдена 1911. године. Лобања је ускоро пронађена на гробљу у једном жбуну, а посмртни остаци Александра и његове супруге, кнегиње Персиде, поново су сахрањени 22. децембра 1911. године (по јулијанском календару) у задужбини краља Петра Првог на Опленцу. Иако је у јавности остао упамћен као слаб кнез, за време његове шеснаестогодишње владавине остварени су  значајни резултати. Спроведене су бројне реформе и изграђене многе установе како би се убрзао развој српске државе. Донет је кодекс грађанског права, уведена стајаћа војска, основана Тополивница у Крагујевцу, унапређене су постојеће и основане нове школе, Народна библиотека и Народни музеј. Израђен је и први српски национални план, Начертаније Илије Гарашанина. Свом наследнику Александар је у сваком случају оставио уређенију и модернизовану државу.

---

Извор:

Уредио: istorijat