Марко Антоније

Марко Антоније је био кључна фигура у касној римској републици, али ко је он био? Бриљантан војсковођа, несхваћен херој или страшни зликовац?

Историја је била оштра према сећању на Марка Антонија. Али без обзира на недостатке, Марко Антоније је биo бриљантно талентован за много ствари.

„Зло које људи чине живи после њих; Добро се често сахрањује са њиховим костима; …” 

 Вилијам Шекспир, Јулије Цезар, II чин, 3. сцена

Ове речи, изговорио је Марко Антоније у част убијеног Јулија Цезара, тако је макар замислио Вилијам Шекспир. Ипак, ове речи могле би се односити и на судбину самог Антонија. Историјске личности су нијансиране, сложене и контрадикторне. Као што су способни за велика дела, могу се показати и као склони грешкама и трагични. И Антоније и Клеопатра, његова египатска љубавница, постали су жртве грешака и трагичних околности.

Млади херој МаркО Антоније

Прво и најважније, Антоније је био војник. Као младић отишао је у Грчку да се обучава у беседништву и војној служби. Служећи проконзулу Габинију 57. године пре нове ере, борио се у Сирији. Као командант коњице, заслужио је похвале за своје неустрашиве војне подвиге.

_{Мермерна биста Марка Антонија, фото: britannica.com}

Са снажним атлетским телом, Марко Антоније је био пример храброг, младог хероја. До 55. године пре нове ере Габиније и Антоније су били у Египту, покушавајући да поново успоставе право Птоломеја XII Аулета на престо Египта. Ово је био Антонијев први поход у Египат, земљу која ће обликовати његову судбину.

Био је у добрим односима са популарним политичарем Клодијем и убрзо је постао један од најбитнијих људи у окружењу Јулија Цезара . Служећи 54. године пре нове ере у Цезаровим галским походима, Марко Антоније је показао изузетне вештине. Цезар је толико ценио младића да је одлучио да спонзорише Антонијеву политичку каријеру. Испоставило се да је Цезар добро уложио свој новац јер је Марко Антоније изабран за квестора 52. године пре нове ере. Међутим, исте године вратио се са Цезаром у Галију и учествовао у чувеној бици код Алезије.

Квестор - Квесторска магистратура се помиње још од доба краљева, а на почетку Републике конзули су их бирали као своје помоћнике. У почетку је био по један квестор, а од 447. године п. н. е. бирани су у народној (трибунској) скупштини. Од 267. п. н. е. бирана су по четири квестора да би пред крај Републике било бирано по 20, па чак и 40, који су замењивали конзуле и преторе у разним областима државног апарата. Управљали су државном благајном, водили књиге прихода и расхода, пратили конзуле у ратним походима, управљали војном благајном, поделом и продајом ратног плена и такође водили државну архиву. Постојало је ограничење за ову магистратуру, и износило је најмање 29 година старости.

Јулије Цезар ће Марка Антонија послати у Рим као свог представника у борби са патрицијама. Многи римски сенатори су били упорни у захтевима да се Јулију Цезару одузме команда над војском. Сматрали су да Цезар води ратове на своју руку без одобрења Сената и да би због требало да му се суди. Марко Антоније је у Риму покушавао да умањи штету коју су сенатори својим захтевима наносили Цезару. До 49. године пре нове ере Антоније је постао плебејски трибун и показао је енергичност и оштрину у одбрани Цезара у својим иступима у Сенату. Иако је практично био Цезаров агент Марко Антоније је временом својим наступима стекао политичку славу и постао је важна личност у свету римске политике. Наравно, то је изазвало страх сенатора који су почели да се прибојавају његових јавних наступа и успели су да издејствују одлуку по којој је Марко Антоније прогнан из Рима. Прогонство Марка Антонија из Рима дало је Цезару кључни аргумент за отпочињање грађанског рата.

Цезаров човек 

Док је Цезар заузео Италију и кренуо у обрачун против Помпеја, кључну улогу у Риму преузео је Марко Антоније. У време док Цезар води ратне операције у Шпанији Антоније управља Италијом, док је његов колега Марко Емилије Лепид постао управник Рима. Антоније је због својих ратничких вештина и храбрости исказане у ратовима имао подршку војске која га је поштовала и слободно се може рећи и волела. Међутим, за врхунског војника цивилна бирократија може представљати велики терет у којој се ретник по рођењу тешко сналази. Један од најранијих неуспеха Марка Антонија манифестовао се управо у улози цивилног управника Италије. Уследиле су оптужбе за прекобројну администрацију, високе порезе и почели се да се постављају темељи за причу о “зликовцу Марку Антонију“

Тема која је наметана током читаве каријере Марка Антонија била је наводно његов недостатак привржености републици. То ће омогућити лаку пропаганду против њега од стране противника. Оптужбе да је Антоније био арогантан, непромишљен и лењ биле су важне за римске грађане чији је примарни циљ био заштита републике, њеног уређења  и њихових права која су стекли. Антоније сигурно није био већи присталица укидања одређених права од Цезара или Октавијана. Ипак, за разлику од њих није успео да схвати важност пропаганде и како ће изгледати у очима обичних римских грађана коју су сваку оптужбу против Антонија да је против републике схватали озбиљно.

Међутим, Антоније је такође био  и бриљантан у многим стварима. Херој на бојном пољу, Цезар му је дао команду над својим левим крилом у бици код Фарсала 48. године пре нове ере, где је Помпеј поражен. Прави војник, волели су га његови људи, било му је лако да једе, пије и шали се са војском. Ово нису били само празне приче, Марко Антоније је такође био изузетно способан командант који је често улазио у битку:

„… када су Цезарови људи панично почели да напуштају бојно поље, он [Антоније] их је срео, окренуо назад, приморао их да се врате и поново уђу у битку са својим непријатељима, и однео победу. Према томе, поред Цезара, он је био човек о коме се највише причало у логору.”

Плутарх,  Антонијев живот , 8

ПИТАЊА О АНТОНИЈУ

Ипак, недостаци у политичком вођству Марка Антонија поново су се појавили 47. године пре нове ере када је брутално   потискивао политичко законодавство свог ривала трибуна Долабеле који се залагао за опроштај дугова свим римским грађанима. Политички обрачун прерастао је у ратни сукоб.  Римљани су били шокирани непристајањем Марка Антонија да се опросте дугови, а невоље су приморале Јулија Цезара да се врати из Египта. Баук „Антонија зликовца“ добијао је свој облик.

Како су републиканци на све то гледали. По Риму су кружиле приче ко би осим Марка Антонија — млађег тиранина— имао храбрости да понуди Цезару — старијем тиранину — круну Рима? Римљани су мрзили краљеве и тиранине и то је коштало Јулија Цезара самог живота.

_{Тело убијеног Цезара износе из зграде Сената, фото: fujitaku.typepad}

Зашто је Антоније поштеђен убиства, може се само објаснити чињеницом да ни Цезарови атентатори нису могли да одлуче да ли је Антоније херој или зликовац:

„… Брут се успротивио плану [да се убије Антоније], инсистирајући пре свега на праведном путу, а осим тога, надао се да ће се Антоније променити  у свом срцу. Јер није одустао од вере да ће Антоније, који је био човек добрих дела, амбициозан али славољубив, помоћи својој земљи да постигне њену слободу кад не буде више Цезара…“

Плутарх , Брут, 18

Политичка фигура у настајању 

После убиства Јулија Цезара, Марко Антоније је био једини конзул 44. године пре нове ере. Манипулишући догађајима кад је одржао погребну беседу у Цезарову част руљи у Риму, Марко Антоније је мајсторски окренуо колебљиву гомилу док су гледали у крвави цезаров леш:

_{„Беседа Марка Антонија на Цезаровој сахрани“ слика Џорџа Едварда Робертсона, фото: wikipedia.org}

„Од какве је користи, о Цезаре, била твоја човечност, од какве користи твоја неприкосновеност, од какве користи закони? Не, иако сте донели многе законе да људе не смеју убијати њихови лични непријатељи, ипак како су вас немилосрдно убили ваши пријатељи!“

Касије Дио, Историја 44.49.3

То је био „Марко Антоније говорник“ и његова интервенција је из темеља променила римску историју: покренувши догађаје који су приморали Цезарове убице да побегну из града. Марко Антоније је сада био de facto вођа Цезарејаца. Био је скоро у савршеној позицији да преузме Цезарово историјско наслеђе. Скоро, а ипак, не сасвим.

Антоније је вешто одржао мир и предложио компромисно решење: да се Цезарева дела и закони потврде у сенату, а да се његовим убицама не суди већ да се пошаљу далеко ван Италије на различите положаје у провинцијама. Антоније је затим додатно учврстио свој положај тако што је организовао јавни погреб и читање Цезареве опоруке. Над одром свог патрона одржао је чувени говор којим је распалио осветољубивост римске светине према цезароубицама. Али, када се чинило да је Антоније на врхунцу популарности, готово изненада се крајем априла 44. појављује озбиљан такмац у погледу Цезаревог наслеђа: Октавијан.

Долазак у јавни живот Цезаровог усвојеног наследника, тинејџера Октавијана , није био ништа друго него катастрофалан за Марка Антонија који је  кобно потценио способности свог младог ривала. Између плаховитог Антонија и младог (19 година), али рационалног Октавијана долази до првих сукоба: Антоније је утајио Октавијаново наследство и разделио га народу у циљу подизања сопствене популарности. Октавијан је на крају позајмио новац који је поделио и грађанима и ветеранима и тиме надмудрио искусног генерала.

Сенаторска подршка Октавијану је такође стигла од веома утицајних људи попут говорника Цицерона. Самозвани заштитник Републике, Цицерон није волео Октавијана, али је био вољан да га подржи против наизглед одвратнијег Антонија. Док су се Антоније и Октавијан утркивали да регрутују ветеране, Цицерон се бунио против Антонија у Сенату. У низу полемика из 44/43. пре нове ере, познатих као Филипике, Цицерон је уништио Антонијев лик, приказујући га као дегенерика, пијанца, женскароша и деспота:

„Јер у којој земљи варвара је икада постојао тако покварен и окрутан тиранин као што је Антоније, праћен оружјем варвара, што је доказано у овом граду?“

Цицерон, Филипике, 13.8

Није помогло ни то што је Антоније био веома отворен пијанац и женскарош. Мало другачији од многих других водећих Римљана, Антонијев прави промашај био је његова политичка наивност и неуспех да схвати политичку игру. Антоније је уживао у аспектима своје озлоглашености, али није проценио штету коју је ово нанело његовом политичком животу. Испоставило се да је Марко Антоније изгубио велики пропагандни рат, није му то било ни први ни последњи пут.

Грађански сукоб је избио 43. пре нове ере око доделе конзуларних провинција. Марко Антоније је илегално кренуо против једног од Цезарових убица, Децима Брута. Пошто је Антоније проглашен државним непријатељем од стране Сената, конзули Хирције и Панса, са младим Октавијаном, кренули су против њега. У бици која уследила код Мутине Октавијан је издејствовао тесну победу. Суочивши се са три армије — Антоније је био приморан да се повуче, мајсторски одржавајући своје потучене снаге. Оба републиканска конзула су погинула у овој борби.

Други тријумвират

Иако су Антоније и Октавијан били огорчени непријатељи, покушај Сената да склони младог Цезара (Октавијана) по страни, сада га је натерао у савез из интереса са Марком Антонијем. Уз Лепида, ово је био такозвани Други тријумвират; савез за поделу власти, који је омогућио Цезаровцима (Цезаровим присталицама) да доминирају државом и да се освете преосталим Цезаровим убицама.

Ништа успешније не може потврдити савез као крвопролиће. Такозване проскрипције следиле су модел који је створио диктатор Сула 82. пре нове ере. Истакнути непријатељи у Риму били су јавно именовани на „листама за убиство”. Грађани који би убили именоване са листа су награђивани за таква “легална“ убиства. 300 сенатора и 2000 витезова било је на мети због својих републиканских или анти-цезаровских склоности, као и из осветољубивости и финансијских мотива.

Проскрипције, осуде на смрт без претходног суђења. Заведене су први пут у историји у старом Риму у време грађанских ратова када је Сула добио од сената назив диктатора са великим овлашћењима. Вративши се са истока у Рим, Сула је почео да прогони присталице Гаја Марија. Установио је спискове државних непријатеља које су биле изложене на јавним местима. Сваки римски грађанин чије се име налазило у проскрипцијама био је аутоматски осуђен на смрт. Њега је могао свако убити без икаквог упозорења или одговорности.

За великог републиканског државника Цицерона, ово је значило грозан крај. Није више био потребан Октавијану, Антоније је желео да се освети Цицерону, дугогодишњем породичном и личном непријатељу:

“… након што је Цицерон био заклан, Антоније је наредио да му се одсече глава и она десна рука којом је Цицерон писао говоре против њега“.

Плутарх, Антонијев живот, 20

Ово је заиста био „Марко Антоније зликовац“.

Антоније гледа ка истоку 

Тријумвири су се борили са преживелим Цезаровим убицама — Брутом и Касијем — на истоку, и Секстом Помпејем (син Помпеја Великог) који је држао Сицилију, на Западу. Брут и Касије су поражени у кључним биткама код Филипа 42. године пре нове ере. Октавијан, који никада није био рођен за војника попут Марка Антонија, напустио је свој логор када су његове трупе биле разбијене од стране Брута. Снаге Марка Антонија су добиле битку. У ствари, Антоније је био спасилац Октавијана, и то није био последњи пут да је спасио живот свог ривала.

Тријумвари су сада поделили провинције, а Марко Антоније је добио главни део, укључујући све источне провинције. Сада је могао да настави свој намеравани рат са Партијом и да се докаже као прави наследник Јулија Цезара. Одлазећи на исток, Антоније се представља као про-Хелен, живећи у Атини до краја 42. године пре нове ере и идентификујући се са различитим аспектима хеленске културе и религије. Напредујући кроз Малу Азију, у Тарзу је први пут имао састанак са  Клеопатром, женом коју је раније срео, али која ће сада суштински обликовати његов живот.

„Антоније је отишао у Азију, где је срео Клеопатру, египатску краљицу, и подлегао њеним чарима на први поглед“.

Апијан, Грађански ратови, 5.1.1.

Египат је био моћно вазално краљевство и био је од суштинског значаја за Маркову консолидацију моћи на Истоку. Заузврат, Антоније је понудио египатској краљици моћног покровитеља и заштитника. Клеопатра, жена за коју се каже да поседује подједнако харизме колико и лепоту, ангажовала је Антонија смелом духовитошћу и непоштовањем. Иако је политика управљала њиховим савезом, нема разлога за сумњу да су Антоније и Клеопатра заиста били једна од највећих љубавних афера у историји.

Антоније и Клеопатра

Антоније и Клеопатра су учврстили своју везу, а краљица му је родила двоје деце 41. године пре нове ере и треће дете 36.године пре нове ере. Ово је поново испунило један аспект Цезаровог наслеђа, јер је и он добио сина — Цезариона 47. године пре нове ере — од задивљујуће египатске краљице. Иако се назирао рат са Партијом, Марко Антоније је 40. године пре нове ере био приморан да се врати у Италију када су избиле унутрашње борбе: његова тадашња супруга Фулвија и његов брат Луције Антоније изазвали су Октавијана на оружани сукоб. Само је Антонијева лична интервенција спречила рат и он је био приморан да се ожени Октавијановом сестром Октавијом.

Тријумвират је поново обновљен 38. године пре нове ере, а Италија је и даље била оптерећена пиратским нападима Секста Помпеја. Блокада је донела велике потешкоће Риму, који је остао без жита. Једном приликом, 39. године пре нове ере, Антоније је поново — сада у Риму — тај који је спасао Октавијана од гневне руље која је желела да каменује младог Цезара до смрти. Ово је био други пут да је Антоније спасио Октавијанов живот, али Августова пропаганда никада није дозволила да се учврсти појам „Антонија хероја“.

Брак Марка Антонија са Октавијом вратио је крхки мир, али упркос томе што је живео и имао децу са Октавијом, Антоније ју је напустио у годинама након тога. 35. године пре нове ере одбио је да види Октавију када је дошла код њега у Атину, а 33. пре нове ере се развео од ње. Његова стална љубавна афера са Клеопатром била је јавна афера коју је Октавијан у потпуности искористио. „Антоније лош муж“, избегавао је добру Римљанку, за циничну страну заводницу. То је изазвало све врсте римских, ксенофобичних предрасуда, а Антонијев углед је додатно пао.

Источни краљ? 

Секст Помпеј је коначно поражен 36. године пре нове ере, а Лепид је избачен из Тријумвирата када је дошао у сукоб са Октавијаном. Сада је то била трка са два коња, између Антонија и Октавијана. Октавијан је  имао користи од проглашења амнестије за прогнане Римљане и многи су били намамљени да се врате у Рим. Римљани су се сада суочили са избором између „римског“ вође на Западу и одсутног „источног“ владара, ожењеног страном краљицом.

Иако ће Антоније још једном бити изабран за конзула 34. године пре нове ере, њих двојица су била на неизбежном курсу судара. Расподела легија за Антонијеве ратове са Партијом, и Антонијево јавно омаловажавање његове законите жене Октавије, је погоршало односе. Били су то симптоми дубље кризе: Римско царство је могло имати само једног господара.

Октавијанов режим је имао неупоредив таленат за пропаганду, и културну и политичку. Било је лако оцрнити Антонија, дегенерика, јадног мужа и страног рогоњу. Увек политички наиван пред софистицираним пропагандистима као што су Цицерон и Октавијан, ни Антонијев цењени војнички таленат није помогао. Иако је огорчен рат клевета ишао у оба смера, Антоније је и у другом критичном периоду у својој каријери, изгубио пропагандну битку.

У очима римских грађана, Антоније је постао човек који је напустио своје римске корене:

„… [Антоније] је напустио цео начин живота својих предака, прихватио је туђинске и варварске обичаје, престао је да поштује нас, своје сународнике, наше законе и богове свог оца.”

Касије Дио,  Историје, 50,25.1

Антоније и Клеопатра који су  све више карактерисани као неукусни источни краљ и краљица, сада су виђени као ривали римској моћи. Од 36. до 35. године пре нове ере Антонијеве кампање на Истоку против Парта све су више вођене без осврта на Рим и финансиране од стране египатских и источних клијената. Кампања 35. године пре нове ере није ишла добро, а некима се на Западу чинило да би велики командант могао посустати и бити поражен. Октавијан је са друге стране — сада ослобођен Секста Помпеја — цветао у Италији.

БЛИЖИ СЕ КРАЈ

Антоније је 34. године пре нове ере прогласио да је завршио савез са Октавијаном. Објавио је стварање нове источне династије у којој ће га наследити његова деца из везе са Клеопатром. Овим чином, несумњиво, у очима римљана представљао је непријатеља. Ови догађаји постали су “неподношљиви“ за Октавијана, који је наглашавао да је Антоније је напустио своју „римску припадност“, понашајући се као источни деспот.

До 32. пре нове ере Сенат је објавио рат Клеопатри као страном противнику. Антонију су одузете моћи, иако није проглашен непријатељем. Ово је био Октавијанов геније за спин и пропаганду. Уништење његовог ривала било би део страног рата, а не грађанског. Рим је у свој својој врлини скоро спасавао свог заблуденог сународника, којег је страна краљица очарала:

„Што је најгоре, њима не влада мушкарац, већ робови и жене, а ипак су се усудили да траже нашу имовину и да ангажују наше сународнике како би ставили руке на територију  коју ми  никад не би смо пристали да предамо  и на просперитет који нам припада“.

Касије Дио, Римске историје, 50,25

Антонијеве и Клеопатрине снаге су поражене у великој поморској бици код Акцијума 31. године пре нове ере. Савременици су се питали зашто се Антоније борио на мору када је имао толико јаких легија на копну. Извори такође приказују Марка Антонија како брзо напушта поприште битке што је изненађујуће за неумољивог команданта из старих времена.

Октавијан је заузео Александрију, а Антоније, до кога је доспела лажна вест о Клеопатриној смрти, је извршио самоубиство. Пошто је постало јасно да Октавијан неће дозволити њеној деци да наследе власт у Египту и Клеопатра је извршила самоубиство.  Историја је ретко написала дирљивије завршетке.

Марко Антоније: Закључак 

Тако је прошао Антоније, јунак и зликовац. На погрешној страни историје, Антоније је био и бриљантан и са дубоким манама. Признајући то, увек морамо запамтити да је његова репутација била фатално угрожена неким од најефикаснијих пропагандних средстава икада коришћених. Цицерон и Октавијан, описали су нам Антонија каквог данас познајемо. Њихов утицај је био дубок. Да, Марко Антоније би могао бити ужасан, али колико је негативац , а колико зликовац , увек је дискутабилно. Херој, можда и није, али како је и сам уважени Брут признао, Антоније је био „човек добрих намера“ .

Невероватан војник, способан говорник и војсковођа. Никакав, наиван политичар, склон ароганцији, Антоније би могао да буде одан пријатељ и највећи непријатељ. Тешки пијанац и окорели женскарош, био је велики љубавник и лош муж. Марко Антоније, изузетно талентован али и трагичан човек.

---

Како су Римљани мачем променили календар

На први поглед чини се да ништа не повезује енглеску реч за велику несрећу, храбре браниоце давно несталих градова Сегеде и Нуманције, римског војсковођу Квинта Фулвија, афричке бојне слонове и први дан јануара. Међутим, изузетан колоплет наизглед неповезаних људи, места и догађаја довео је до тога да се баш 1. јануара највећи део човечанства радује доласку Нове године.

Римски легионари су на Иберијско полуострво чврсто закорачили 206. године пре н. е. предвођени Сципионом Африканцем, победником дуготрајног рата који је Република водила против славног картагинског војсковође Ханибала Барке. Сципионова победа у бици код Илипе означила је, међутим, тек почетак низа ратова који ће потрајати скоро две стотине година, колико је легијама требало да покоре борбене становнике Иберије. Марко Тулије Цицерон проницљиво је закључио да је ова борба вођена „између смртних непријатеља, не да би се одредило ко је од њих снажнији, него ко ће је преживети”.

. Марко Тулије Цицерон

Напредујући долином реке Ебро римске легије почеле су освајање унутрашњости полуострва покоравајући келтиберска племена која су насељевала оближње Иберске и Пиринејске планине. Захваљујући споразуму који је 179. године пре н. е. староседеоцима наметнуо римски војсковођа Тит Семпроније Грах, завладао је привидан мир. Споразум је римској Републици донео бројне користи, од наплате данка до коришћења великих рудних богатстава. Међутим, жеља за слободом међу покореним племенима није утихнула, напротив, постајала је све снажнија.

Додатно време

Прва се на отпор одважила Сегеда, престоница народа Бела (lat. Belli). Након што су годинама безуспешно покушавали да римски Сенат увере у неправедност наметнутих обавеза, грађани Сегеде одлучили су да се супротставе Риму. Да би што спремније дочекали очекивани римски одговор, они су 154. године пре н. е. почели обнову градских зидина. За тај обиман посао затражили су и добили помоћ од становника мањих суседних насеља, којима су заузврат понудили уточиште.

Римска легија фото: greecehighdefinition.com

Уместо одговора, римски сенатори наредили су грађанима Сегеде да одмах прекину све радове на градским зидинама. Истовремено је захтевана и неодложна исплата данка наметнутог споразумом. Уз то, Сенат је захтевао да се одређени број ратника Сегеде прикључи римској војсци као савезник. Одговор Сегеђана био је недвосмислен, а забележио га је историчар Апијан Александријски: „Што се зидина тиче, одговорили су Келтибери, Граховим споразумом забрањено је подизање нових утврђења, али не и обнова постојећих. Што се данка и слања савезничких трупа тиче, рекоше да су их сами Римљани накнадно ослободили ових намета.” То су биле истините тврдње, писао је Апијан, и додао: „…када је Сенат даривао изузећа од обавеза, увек је дописивано да ће она трајати само онолико колико то Римљанима буде одговарало”.

Рат је био на помолу а Римљани су то увек најозбиљније схватали. У претходним сукобима са Келтиберима римска страна учествовала је са прилично малим војскама, од 10.000 до највише 15.000 ратника предвођених преторима. Овога пута врховно заповедништво поверено је наступајућем конзулу Квинту Фулвију Нобилиору, сину војсковође Марка Фулвија који је раније успешно ратовао баш у Иберији. Њему је на располагање стављена велика војска – две легије римских грађана, односно 10.000 легионара, исти број италских савезника и око 2400 коњаника. Снага римске војске сведочила је да се Сенат одлучио за свобухватан ратни поход који је превазилазио првобитни циљ – кажњавање Сегеђана. Од Нобилиора се очекивало не само да умири побуњена племена него и да освоји нове области и стави их под власт Републике.

Келтиберски ратници фото: pinterest

Нови конзул могао је да окупи војску тек након свог избора. Организовање овако велике походне војске захтевало је и време и труд. То је значило да Нобилиор не би стигао у Иберију пре почетка лета 153. године пре н. е. Римљани не би имали довољно времена за остварење планираног војног циља јер је јесен рано стизала у планинска подручја, па је већ у септембру било готово немогуће наставити ратне операције. Војске Римљана раније су због овог претрпеле срамне поразе. Зато је Нобилиору био неопходан још један важан стратешки чинилац – додатно време.

Два додатна месеца

Нови конзули у Риму бирани су на мартовске Иде, односно 15. марта. Тога дана истовремено је званично почињала нова година. Свештеници предвођени првосвештеником бога Јупитера приносили су, током дуге свечаности, жртве врховном божанству римског Пантеона. Обичан народ веселио се славећи долазак Нове године уз обиље хране и пића. Избор конзула, верске свечаности и светковине били су део вишевековног обичаја везаног за овај дан.  Један од сачуваних фрагмента 47. књиге историјског дела „Од оснивања Града” римског историчара Тита Ливија речит је сведок нове и значајне промене: „Конзули су од пет стотина и деведесет осме године од оснивања Града ступали на дужност на јануарске Календе (1. јануара). Узрок за промену датума избора била је побуна у Хиспанији”.

Овај кратак запис потврђује да је приликом избора Квинта Фулвија Нобилиора и његовог колеге Тита Анија Луска дошло до померања датума почетка званичне римске календарске године. Нобилиор је добио два драгоцена месеца више да би на време окупио војску, отпремио је у Иберију и тамо успешно окончао војни поход. Нико од оних који су о томе одлучивали није ни слутио какве далекосежне последице носи ова промућурна административна одлука. Поједини историчари верују да римском Сенату, једнако као и становницима малог побуњеног града на Иберијском полуострву, можемо да захвалимо за датум када прослављамо почетак Нове године.

Квинт Фулвије Нобилиор највероватније је почетком априла 153. године пре н. е. упловио у луку Тарако, данашњу Тарагону, где га је чекало око 7.000 иберских савезника. Не губећи време, кренуо је према Сегеди предводећи моћну војску која је бројала 30.000 ратника. Обнова градских зидина није била завршена, што је присилило Сегеђане да без борбе град препусте непријатељу. Предвођени војсковођом Каром, упутили су се према снажном утврђењу Нуманцији где су пронашли уточиште и добили нове савезнике. Нобилиор је разрушио Сегеду као пример и упозорење шта чека оне који се побуне против власти Рима. Убрзо након тога примио је посланство из Нуманције. Изасланици су покушали да посредују у корист Сегеђана, али су били надмено одбијени. Нобилиор је захтевао да и једни и други предају оружје или ће бити кажњени. Нумантинци нису прихватили ултиматум, те су се необављена посла вратили у свој град.

Кад слонови побесне

Иако је првобитан циљ похода постигнут, било је очигледно да је противник остао непоражен. Нобилиор је зато повео војску ка Нуманцији путем који је једним делом пролазио кроз густу и непрегледну шуму. Ту је Кар поставио заседу, предводећи савезничку војску Сегедије и Нуманције која је бројала више од 20.000 ратника. Римљани су били потпуно затечени. У жестоком окршају погинуло је 6.000 легионара. Дисциплиновани римски војници ипак су успели да се пробију изван шуме где су пружили снажан отпор, ублажиши тако потпуни пораз. Бројно надмоћнија римска коњица зауставила је и одбацила Келтибере.

Опсада Нуманције – фото: inprnt.com

У коњичком окршају погинуо је храбри војсковођа Кар. Његова смрт и долазак ноћи окончали су битку. „Ова несрећа десила се на дан када Римљани прослављају празник бога Вулкана (23. август),” прецизно је забележио Апијан и наставио: „Од тада ниједан (римски) војсковођа није почињао битку тог дана, осим ако је на то био приморан”. Римљани су дан у којем се догодила некаква велика несрећа или неочекивани војни пораз звали dies ater – црни дан. Данас се овај израз у енглеском и француском језику користи за несрећу или катастрофу (енгл. disaster, франц. désastre).  Пораз није поколебао упорног римског конзула.

Три дана након битке подигао је велики утврђени логор у који су убрзо пристигла појачања – десет бојних афричких слонова и 300 коњаника које је послао Масиниса, краљ Нумидије и савезник Рима. Посебно охрабрен доласком слонова, Нобилиор је одлучио да без оклевања нападне Нуманцију. С правом је очекивао да ће ове застрашујеће животиње појавом изазвати пометњу у редовима противника. Нумантинци су у међувремену изабрали нове војсковође, Амба и Леука, који су постројили ратнике на падини испред градских зидина. Нобилиор је слонове поставио иза легија и тако их сакрио од погледа непријатеља. Пошто је битка равноправних противника трајала неко време, у погодном тренутку римски легионари размакли су редове и пропустили слонове напред.

Ратно лукавство римског конзула у потпуности је успело. Апијан је записао: „Келтибери и њихови коњи, који никада пре тога нису видели слонове, били су као муњом погођени и у великом страху побегли су према граду”. Изгледало је да су храброст и срећа потпуно напустили браниоце, те да је било само питање времена када ће римски легионари нахрупити кроз градске капије. Тада се изненада десио необичан догађај који је преокренуо ток битке. Слон који се највише приближио зидинама био је погођен великим каменом у главу. Животиња се, готово полудела од бола, окренула и почела да гази кроз редове наступајућих римских легионара.

Битка код Нуманције – фото: weaponsandwarfare.com

Узнемирени трубљењем свога садруга и остали слонови кренули су у бег побеснело газећи и бацајући у ваздух све пред собом. „Тако је то увек са слоновима када се разјаре,” резигнирано је закључио Апијан: „Када су такви свуда виде противника; зато неки мисле да су они свакоме непријатељи због своје превртљивости”. Видевши расуло у римској војсци, Нумантинци су јурнули из града. У гоњењу су убили три слона и више од 4.000 легионара. Битка се тако, потпуно неочекивано, завршила новим римским поразом.

До олтара мира

Нобилиор се није одмах повукао из околине Нуманције. Наставио је да напада околна места која су пружала помоћ побуњеном граду, али са мало успеха. У једном од окршаја погинуо је и римски заповедник коњице, извесни Биесије. Успех Нумантинаца навео је нека келтиберска племена, невољне савезнике Рима, да приђу побуњеницима. Легионари су због тога дочекали оштру иберску зиму потпуно изоловани. Многи су страдали, што од руке непријатеља док су прикупљали огрев и намирнице ван логора, што од хладноће и несташица у самом логору. Тако се неславно завршио поход Квинта Фулвија Нобилиора на побуњене Келтибере.

Ово је био први у низу неуспешних покушаја римске Републике да покори храбре становнике Нуманције. Пуних двадесет година трајао је рат моћног Рима и малог града у врлетима Иберијских планина. Апијан је забележио: „Већ уморан од овог Нумантинског рата, који је био тежак и развукао се преко сваког очекивања, римски народ изабрао је Публија Корнелија Сципиона Емилијана, освајача Картагине, верујући да је он једини човек који може да покори Нумантинце”. Тако је и било. Нуманција се предала у лето 133. године пре. н. е. после опсаде каква до тада није била забележена у војној историји.

Публије Корнелије Сципион Емилијан – Фото: fantasticfacts.net

Сципион Емилијан подигао је око целог града осам логора и утврђења које је повезао рововима и палисадом дугачком готово девет километара, потпуно онемогућивши прилаз Нуманцији. Становници града, изморени глађу и сталним римским нападима, били су „захваћени најстрашнијим бесом, одлучни да себи одузму животе, уништавајући и своје најближе и своје домове, оружјем, отровом и пожарима које су подметали свуда. Тек када су сву човеку својствену храброст истрошили (малобројни) одлучише да се предају,” записао је, не без дивљења, римски историчар Флор. Сципион је затражио да предају целокупно оружје на договореном месту. Нумантинци су за то заражили још један дан, што им је одобрено. Многи су тог дана, скрхани очајем, дигли руку на себе радије него да доживе предају града. Након свега, Нуманција је до темеља разрушена.

Опсада Нуманције – фото: warhistoryonline.com

Пад Нуманције није означио крај борбе Келтибера против римске превласти. Окршаји су вођени дуги низ година након тога. Римски историчар Тит Ливије понудио је следеће образложење: „Хиспанија је, по природи земљишта и карактеру својих становника, била најбоље прилагођена од свих места на свету за озбиљно наношење губитака и непрестано обнављање непријатељстава. То су разлози зашто је Хиспанија, иако је била прва копнена провинција у коју су Римљани ушли, такође била и последња коју су освојили; истрајавајући све до нашег времена, када је напокон била покорена под вођством и добром срећом Августа Цезара”.

Тако је тек први римски цар 19. године пре н. е. с нескривеним поносом могао да каже да је после два века ратова покорио цело Иберијско полуострво и присајединио га Царству. Октавијан Август је на челу Сената у част мира, који је коначно завладао римским светом, 13. године пре н. е. освештао величанствени споменик – Олтар мира (лат. Ara Pacis) који и данас сведочи о невероватној упорности Римљана да наметну своје виђење „мира” свима који су покушали да им се супротставе.

ЗИМСКЕ ВРУЋИНЕ
Календар који су установили стари Римљани и данас је, готово неизмењен, у свакодневној употреби. Њихов најстарији календар имао је само десет месеци. Март (лат. Martius), први месец у години носио је име бога Марса. За други месец, април (лат. Aprilis) није сигурно утврђено порекло имена. Док једни сматрају да је овај месец добио име према богињи Афродити, односно Венери, други верују да назив потиче од латинске речи аперио у значењу отворити, јер се током овог месеца природа буди, односно отвара. Порекло назива за трећи и четврти месец такође није са сигурношћу утврђено. Мај је највероватније добио име према Маји, богињи раста и плодности, док је јун носио име богиње Јуноне, заштитнице брака и Јупитерове супруге. Песник Овидије нуди нешто другачије објашњење. По њему мај је добио име према прецима, старима, (лат. maiores) док је насупрот њему јун био посвећен младима (лат. iuniores).
Пети и шести месец носили су имена према редним бројевима: квинтилис (лат. Quintilis), пети и секстилис лат. Sextilis), шести месец. Потом су их следили септембар (лат. September), односно седми, октобар (лат. October), осми и новембар (лат.November), као девети месец. Година се завршавала у децембру (лат. December). Наш дванаести месец носи тако помало  неуобичајено име – десети. Ова година имала је само 304 дана, што је Римљанима морало стварати велике проблеме. Као потврду за ову претпоставку Макробије је у свом делу „Сатурналије” записао и следеће: „Повремено се дешавало да цича зима западне у летње месеце и супротно томе, велике врућине завладају у зимским месецима. Када се тако нешто догодило, било је дозвољено да се придода одређени број дана, а да се не помиње име месеца, тако да се доба године прилагоди појавама на небу које су биле одговарајуће за текући месец.”
 Због непрактичности оваквог календара поједини научници сматрају да је римска година увек имала дванаест месеци. Историјски извори приписују легендарном оснивачу Рима, Ромулу и његовом наследнику Нуми Помпилију стварање таквог календара. Према предању они судодали још два месеца – јануар (лат. Ianuarius) и фебруар (лат. Februarius). Јануар је био посвећен богу са два лица Јанусу, божанству почетка и промене, док се порекло имена фебруара везује за култ прочишћења (лат. Februatio). Чини се да су ова два месеца првобитно придодата на крај године, али су касније померена на њен почетак.

---

Извор:

Рим у доба царства

КРИЗА И ПРОПАСТ РИМСКЕ РЕПУБЛИКЕ

Од краја 2. века пре н.е. Римска република се налазила у кризи, која је често доводила до грађанских ратова. Најмоћнији међу римским грађанима међусобно су се борили за власт, онај који би изашао као победник прогласио би се за ДИКТАТОРА.

Средином 1. века пре н.е. најзначајнија личност била је ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР. Његова власт била је налик на краљевску, и сматра се да је његова неограничена власт довела до рушења републиканског уређења. У ратовима је био изврсан стратег (командант). Око 50. г. пре н.е. успео је да освоји Галију (данашња Француска). Рат против ратоборних Гала трајао је пуних осам година, али је овај народ коначно пао под зидинама града Алезије.

Битка код Алезије, односно опсада Алезије, се одиграла за време галских ратова у јесен 52. п. н. е. када је римска војска под Јулијем Цезаром опколила војску побуњених Гала под Верцингеториксом. Иако у једном тренутку суочени са чак четири пута бројчано надмоћнијим снагама, Римљани су истовремено успели поразити Верцингеторикса и галске снаге које су покушале да га деблокирају. Након битке, Верцингеторикс се предао, означивши тако крај организованог галског отпора, односно коначно освајање Галије од стране Римљана. Битка, коју је Цезар детаљно описао у својим Галским ратовима, сврстава се у најбоље примере Цезаровог ратног умећа. Имала је далекосежне последице како по Рим и Галију, тако и по историју Европе уопште.

УБИСТВО ГАЈА ЈУЛИЈА ЦЕЗАРА

Неограничена (диктаторска) власт Цезара, изазвала је побуну код присталица републиканског уређења. Против Цезара је скована завера помајвише од самих сенатора, који су га и убили у згради римског Сената. Свако од присутних завереника задао му је ударац ножем.

Убиство Јулија Цезара – ЗАР И ТИ СИНЕ БРУТЕ?
Зар и ти, сине Бруте, јесте латинска фраза коју је на самрти изговорио Јулије Цезар, схвативши да је међу сенаторима који га убијају и његов пријатељ и штићеник Брут. Користи се као синоним за издају.

КОЦКА ЈЕ БАЧЕНА

Alea iacta est – коцка је бачена

Један од најпознатијих латинских цитата „Коцка је бачена“ учи се и данас у школама и њено познавање сматра се општом културом. Изрека означава неку ризичну одлуку након које нема повратка.
Реченицу „Коцка је бачена“ („Alea iacta est“) изговорио Јулије Цезар 49. године пре нове ере након што је решио да пређе реку Рубикон са својом 13. легијом и упути се према Риму. Тим су чином и Цезар и његови легионари аутоматски осуђени на смрт по римском закону јер је Рубикон, речица на северу Италије, била римским правом дефинисана граница јужно од које ниједан римски војсковођа није смео да поведе војску.
Такав пропис био је намењен заштити Рима од војних диктатора који би могли наметнути своју власт заузимајући Рим својим војним снагама. Када је Цезар рекао: „Коцка је бачена“ он је то изговорио у контексту пута без повратка на који се упутио.
Након Цезара речица Рубикон постала је славна. Осим „Коцка је бачена“ од тада потиче и изрека „Прећи Рубикон“ што такође значи донети неку ризичну одлуку након које нема повратка.

ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР ПРЕЛАЗИ РЕКУ РУБИКОН

ПРИНЦИПАТ

Јулија Цезара наследио је ОКТАВИЈАН АВГУСТ, који је уживао велики углед код плебејаца (обичног народа). Сенат му је 27. г. пре н.е. доделио титулу АВГУСТА (узвишени). Та година узима се као почетак новог периода у историји римске државе – ДОБА ЦАРСТВА.

Званично је цар био само ПРИНЦЕПС – први грађанин Рима, али је у стварости сва власт била у његовим рукама. По титули Октавијана Августа (принцепс), први период царства назван је ПРИНЦИПАТ.

АНТОНИЈЕ И КЛЕОПАТРА

Несрећни љубавници

Марко Антоније (83-30 г.п.н.е.) и Клеопатра (69-30 г.п.н.е.) јесу једни од најпознатијих несрећних љубавника. Антоније је био римски генерал који је, у то време, формирао алијансу са Октавијаном Августом. Антоније је провео много свог времена у Египту, где се заљубио у Клеопатру. Заједно су имали троје деце.Октавијан и Антоније су заратили 32. г.п.н.е. и овај други је поражен. Он и Клеопатра су оизвршили самоубиство у Александрији 30. г.п.н.е.
Антички историчари Гај Светоније Транквил и Плутарх тврдили су да су Марко Антоније и Клеопатра заједно сахрањени. Према Плутарху, Октавијан је наредио да Клеопатру спале, а Марка Антонија сахране по свим прописима. Гај Светоније Транквил наводи да је Октавијан обома дозволио да почивају у заједничкој гробници и да се заврши маузолеј који су почели за себе да граде. Гробница никада није пронађена.

КЛЕОПАТРА – сцена из истоименог филма

Битка код Акцијума је била поморска битка у грађанском рату између Марка Антонија и Октавијана. Водила се 2. септембра 31. п. н. е., недалеко данашњег града Превеза) у Јонском мору. Октавијановом флотом је командовао Марко Випсаније Агрипа, а Антонијевој флоти је помогла Клеопатра, краљица хеленистичког Египта. Победу је Октавијана довела то титуле принцепса и августа тј првог римског цара. Због овог разлога датум битке се често користи да означи крај Римске републике и почетак Римског царства.

ДОМИНАТ

Наследници Октавијана Августа ширили су границе царства. Највећу површину Римско царство имало је за време ЦАРА ТРАЈАНА (98 – 117.г.н.е). У трећем веку цартсво је запало у економску кризу.

ТЕРИТОРИЈА РИМСКОГ ЦАРТСВА У ВРЕМЕ ВЛАДАВИНЕ ЦАРА ТРАЈАНА

Вредност новца је опадала, цене порасле, појавила се глад па је становништво било веома незадовољно. Често је долазило до смена на престолу. Ситуација почиње да се мења на боље доласком на власт ЦАРА ДИОКЛЕЦИЈАНА (284 -305). По ступању на престо донео је уредбу којом је ограничио цене основних животних намирница. Диоклецијанова владавина представља други период у историји Римског царства (ДОМИНАТ). Овај период име је добио по латинској речи DOMINUS (господар), како су Диоклецијана често називали.

ДИОКЛЕЦИЈАНОВА ПАЛАТА У СПЛИТУ (РЕКОНСТРУКЦИЈА 3D)

ПЕРИОДИ РИМСКОГ ЦАРСТВА:

• ПРИНЦИПАТ (од 27. године пре н. е. до 284. године н. е.)
• ДОМИНАТ (од 284. до 476.. године н. е.)

ЦАР КОНСТАНТИН

Диоклецијанове реформе наставио је ЦАР КОНСТАНТИН (306 – 337). Царство је поделио на четри дела ради организованије владавине.

ПОДЕЛА РИМСКОГ ЦАРСТВА У ВРЕМЕ ЦАРА КОНСТАНТИНА

333. године на истоку започео је изградњу нове престонице која ће се по њему назвати КОНСТАНТИНОПОЉ (Констатинов град – данашњи Истанбул). Код нас град је познатији под именом ЦАРИГРАД. Град је подигнут на остацима старог грчког града ВИЗАНТА, по коме ће много векова касније читаво Источно римско царство бити названо ВИЗАНТИЈА.

ЗИДОВИ КОНСТАНТИНОПОЉА (ДАНАШЊИ ИЗГЛЕД)

Константинопољ је био украшен велелепним грађевинама, постао је важна раскрсница путева и центар трговине. Убрзо је назван и “други Рим“.

ЦАР КОНСТАНТИН рођен је на територије Србије (Ниш) и први је римски владар који је хришћанство признао као званичну религију. До тада су хришћани у Римском царству били прогањани и убијани.

ВИДЕО ЛЕКЦИЈЕ РТС-а – РИМ У ДОБА ЦАРСТВА

Видео лекција – Рим у доба царства

ВИДЕО ЛЕКЦИЈЕ РТС-а – РИМ У ДОБА ЦАРСТВА – ДОМИНАТ

Видео лекција – Рим у доба царства – ДОМИНАТ

на следећој страни (2) – „Мартовске иде“ – дан када је Брут издао и убио Јулија Цезара

Стране: Страна 1, Страна 2, Страна 3, Страна 4, Страна 5

„Дете љубави“ Клеопатре и Цезара

Цезарион је отелотворио савез своје мајке са Римом, а његова прерана смрт означила је крај владавине једне династије.

Птолемеј Цезар односно Птолемеј XV Филопатор Филометор Цезар што значи „Птолемеј Цезар, Бог који воли свог оца и мајку“ – постао је краљ Египта са само три године. Његов наводни отац, Јулије Цезар, био је убијен неколико месеци раније, а мајка, краљица Клеопатра VIII, поставила га је на престо, као свог савладара, како би учврстила своју моћ као краљица Египта.

ПТОЛЕМЕЈ ЦЕЗАР

Историји познатији под грчким надимком „Цезарион“ или „мали Цезар“, Клеопатрин син је владао кратко; његова владавина се завршила његовим убиством, убрзо након Клеопатриног самоубиства 30. године пре нове ере. Смрћу мајке и сина прекинута је династија Птолемеја који су контролисали Египат још од времена Александра Великог.

ПОРОДИЧНЕ СВАЂЕ

Цезарионова прича почиње оног тренутка када је његов деда Птолемеј XII своје двоје најстарије деце, 18-годишњу Клеопатру и 10-годишњег Птолемеја XIII, именовао за сунаследнике који би заједно владали под старатељством Рима. Будући да је Египат постао римски протекторат током владавине старијег Птолемеја, Римљани су имали право гласа ко ће владати Египтом.

После очеве смрти 51. године пре нове ере, Птолемеј и његова сестра су се симболично венчали, али међу њима није било љубави, ни породичне ни неке друге.

Птолемејски краљеви и краљице имали су дугу породичну традицију такмичења за престо: брата и сестре против брата или родитеља против детета. Није било другачије ни када је реч о Клеопатри и Птолемеју XIII. Две године од венчања, Птолемејеви саветници уротили су се против Клеопатре како би младић постао једини владар.

• 

  ГНЕЈ ПОМПЕЈ ВЕЛИКИ

• 

  ГАЈ ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР

Док су се египатски савладари препирали око египатског трона, Рим је био усред сопствене борбе за моћ. Двојица његових великих војних хероја, Јулије Цезар и Помпеј Велики, водили су грађански рат и тражили су, сваки за себе, савезе. Помпеју је био потребан Египат и одлучио је да подржи Птоломеја XIII. Тај савез приморао је Клеопатру да оде у изгнанство. Далеко од главног града, Клеопатра је основала сопствену базу где је сакупљала војску.

У бици код Фарсала 48. године пре нове ере, Цезар је победио Помпеја, који је побегао у Александрију. У преокрету, млади Птолемеј дао је да се Помпеј погуби, а његову главу поклонио је Јулију Цезару када је касније те године упао у Египат. Цезар је био растужен и згађен; древни историчар Плутарх је у првом веку наше ере записао како се Цезар „престрављено окренуо када му је представио главу Помпеја, али је прихватио Помпејев прстен са печатом и пролио сузе над њим“.

Овај сурови потез и погрешна процена младог фараона била је велика прилика за Клеопатру. Успела је тајно да уђе у Александрију (према легенди – умотана у тепих) и организује састанак са Цезаром и придобије га за свој циљ. Цезар је подржао је њено претендовање на престо, што је изазвало устанак Птолемејевих присталица који су потом поражени. Млади краљ је убијен, а Цезар је на престо, као савладаре, поставио 21-годишњу Клеопатру VII и њеног млађег брата Птолемеја XIV.

Како би учврстила савезништво, Клеопатра је позвала, од ње 30 година старијег, Цезара да остане у Египту.

СИН РИМА И ЕГИПТА

Два месеца је Клеопатра обигравала око Цезара, откривајући му чари које су само долина Нила и она могли да пруже. Плутарх је записао: „[Цезар] је често с њом гуштао до зоре; и они би заједно пловили. . . у Етиопију“. У време када је Цезар напустио Египат, Клеопатра је била трудна. Родила је дечака 47. године пре нове ере и за оца отворено прогласила Јулија Цезара.

Египатски свештеници почели су да проповедају да се бог Амун оваплотио у личности Цезара, најмоћнијег човека на свету у то време, да би постао отац бебе, будућег владара.

ЦЕЗАР И КЛЕОПАТРА (КАДАР ИЗ ФИЛМА КОЈИ ЈЕ ЗАСНОВАН НА ИСТОИМЕНОЈ ПРЕДСТАВИ ЏОРЏА БЕРНАРДА ШОА. ФИЛМ ЈЕ РЕЖИРАО ГАБРИЈЕЛ ПАСКАЛ, ДОК ГЛАВНЕ УЛОГЕ ИГРАЈУ: КЛОД РАЈНС И ВИВИЈЕН ЛИ. 1945. ГОДИНА

Крајем 46. године пре нове ере, Клеопатра је посетила Рим на Цезаров позив, а са њом је дошао и Цезарион и сва краљевска свита њеног двора. Плутарх је написао да јој Цезар „неће дозволити да се врати у Александрију без високих титула и богатих поклона. Чак јој је дозволио да сина кога је родила позове његовим именом“. Цезар је дочекао Клеопатру и њену породицу у једној од његових приградских вила, Хорти Цаесарис, обасипајуцћи је службеним почастима.

Многи Римљани приметили су да дете изразито личи на Јулија Цезара. Марко Антоније, Цезаров поручник, рекао је Сенату да је Цезар признао својим најближим пријатељима да је Цезарион заиста његов син. Клеопатра је тврдила да је Цезарион био једино Цезарово преживело дете, јер је његова ћерка Јулија (која је била удата за Помпеја) умрла на порођају 54. године пре нове ере.

Упркос хладном пријему римског народа, Цезар је био оптимиста у вези са односом Рима и Египта. Чак је подигао статуу Клеопатре у храму Венере Генетрик. Ова ера означила је оно што је Цезар доживљавао као почетак амбициозног империјалног пројекта. Прошириле су се гласине да је чак размишљао о преносу царске престонице у Александрију.

ОКТАВИЈАН АВГУСТ

Какви год да су били његови планови се нису остварили. Цезар је убијен у марту 44. године пре нове ере. Никада није признао Цезариона за свог наследника. У тестаменту је написао да је Гај Октавије (Октавијан) његов наследник.

Клеопатра и Цезарион су били у Риму када је Цезар убијен. Схвативши да су њихови животи у опасности, Клеопатра је одлучила да се одмах врати у Египат.

ЖИВОТ ПОСЛЕ ЦЕЗАРА

Чим се вратила у Александрију, почела је да чини све како би учврстила своју моћ. Извори кажу да је брата и савладара Птолемеја XIV отровала, а затим свог трогодишњег сина поставила за новог савладара. Од овог тренутка Цезарион је у историји познат као Птолемеј XV.

У Риму је Октавијан одбио да призна младог египатског корегента.

Цезариону се срећа поново осмехнула 42. године пре нове ере када је као нови тријумвир источних провинција у Египат стигао Марко Антоније. Марко Антоније желео је да скине са власти Октавијана, за шта су му били потребни савези и подршка. Због тога је 41. године пре нове ере, позвао Клеопатру у Тарс. Краљица је и овога пута била спремна.

МАРКО АНТОНИЈЕ И КЛЕОПАТРА

Повела је Антонија на раскошно крстарење и уследила је љубавна веза. Ова веза се дуго сматрала једном од најстраственијих у историји, али историчарка Мари Беард открила је и њену практичнију страну: „Страст је можда била један од њених елемената. Али њихово партнерство било је поткрепљено нечим прозаичнијим: војним, политичким и финансијским потребама“.

Антоније је зиму између 41. и 40. године пре нове ере провео у Египту са Клеопатром. Из њиховог заједништва рођени су близанци названи по божанствима: Александар Хелиос (Сунце) и Клеопатра Селене (Месец). Касније су добили још једног сина по имену Птолемеј Филаделф. У то време Клеопатра је проширивала своје царство, добијајуц́и територије за Цезариона – у јужној Сирији, на Кипру и у северној Африци.

Сам зенит Клеопатрине владавине десио се 34. године пре нове ере када ју је Марко Антоније у александријском гимназијуму званично признао за краљицу Египта, а Цезариону доделио титулу „Краљ краљева“. Антоније је такође формално признао Цезариона као законитог сина Јулија Цезара. Антоније је својој деци коју је добио са Клеопатром доделио титуле краљевских височанстава, а сину Александру Хелиосу обећао је и територије царства.

Све то је било превише за Октавијана и он је објавио рат Клеопатри и Антонију. У бици код Акцијума, 2. септембра 31. године пре нове ере, потукао је њихове снаге. Поражени пар се повукао у Александрију.

БИТКА КОД АКЦИЈУМА

Клеопатра је тада послала Цезариона из града. Кренуо је на југ у друштву свог тутора, који га је одвео уз Нил до села Копт (Кифт), недалеко од Тебе. Одатле су каравани кренули, пролазец́и кроз источну пустињу до луке Беренике, на обали Црвеног мора. Једини изводљиви Цезарионов пут за бег био је преко ових негостољубивих земаља. Само ако би стигао до Беренике, имао би прилику да изађе из Египта и отплови за Арабију или чак до Индије.

Док се пробијао до луке која је могла да му омогући бекство, Цезарион је сазнао да су римске трупе ушле у Александрију и да су његова мајка и Марко Антоније мртви. Да је наставио са својим планом бекства, Цезарион би можда преживео, али његов учитељ је предложио да се Октавијан сажали на сироче.

И заиста, Октавијан јесте размишљао да поштеди живот младицћа. Међутим, један од његових саветника убедио га је у супротно; било је непримерено, рекао је, да буде „превише цезара“. Када је 30. августа пре нове ере Цезарион стигао у Александрију да се сретне са Октавијаном, одмах је погубљен. Сан о римско-египатском фараону је нестао, а древно птоломејско царство Египат умрло је заједно са Цезарионом.

Римски цар из наших крајева – Диоклецијан

Диоклецијан је владао читаве две деценије и успео је да надживи сопствену владавину. Изабрао је за савладара Максимијана и унапред прогласио наследнике. У историји це остати упамћен и као први борац против инфлације.

Уз јужну фасаду катедрале Светога Марка, у Венецији, стоје цетири фигуре исклесане у порфиру – ретком, врло тврдом египатском камену пурпурне, царске боје. Давно некада овај групни рељеф донесен је из Константинопоља у Венецију. Четири човека носе круне и исто су обучени. Њихова лица су безизражајна и готово иста – осим што двојица носе браде – знак вишег положаја.

Споменик у Венецији – Тетрарси

У доба када су статуе исклесане, већ је наступао апстрактни стил у вајарству и далеко је било оно време када су се римски уметници трудили да сто верније изразе портрете у камену. Руке које брадати мушкарци пружају преко рамена својих млађих колега симболизује заштитнички став, као и склад и разумевање који постоје између четири владара. Јер, ради се о цетири владара Римског царства, а скулптура је исклесана негде око 300. године – пред крај владавине цара Диоклецијана. Четири фигуре приказују „тетрархе”: два врховна владара Империје – августа, и два њихова помоћника – цезара, односно нови облик царске власти који је смислио и засновао велики Диоклецијан.

Мермерна глава – Диоклецијан

Ретки су римски владари какав је био Диоклецијан. По обиму промена које је подстакао и спровео, може се можда мерити само са оснивачем Римског царства – Августом Октавијаном. Постоји историја Римске државе пре и након Августа, као и пре и након Диоклецијана. После Августове владавине, Римска република претворила се у принципат, односно царство. Након Диоклецијана, од принципата, настаје „доминат”, тетрархија, позно царство, касније Византија.

Диоклецијан – етнолошки музеј у Сплиту

Диоклецијан је удахнуо нови живот у посустало Царство: начин владања, устројство војске, чиновниство, облик и начин управе провинција, порезе, новац… Нешто од тих промена започели су и ранији владари, попут Галијена и Аурелијана, али ниједан није провео довољно времена на власти да би их довршио. Тек су Диоклецијан, а након њега и Константин, цареви пореклом с Балкана, после више од пет деценија дубоке кризе обновили Царство, које је, тако измењено, наставило да постоји још хиљаду година на Истоку и век и по на Западу. Од тог времена јављају се први друштвени облици и устројство који ће се постепено претворити у европско друштво средњега века.

УБИТИ ВЕПРА

Као и остали цареви тога доба, Диоклецијан је био скромног порекла, неки чак наводе да му је отац био роб. Рођен је негде у провинцији Далмацији око 236/240. године – можда у време владавине Максимина Трачанина. Право име му је било Диокле, по чему постоје претпоставке да је пореклом из Диоклее, насеља чији остаци леже недалеко од данашње Подгорице (Дукља). Ипак, већина историчара сматра да је Диоклецијан рођен близу места у ком је провео последње године живота – Салоне (код данашњег Сплита). Недовољно образован, млади Диокле посветио се јединој професији која је и сиромасним сељацима омогућавала сјајну каријеру – војсци. У војсци је стасао и напредовао у најтеже доба, када је Римско царство средином 3. века једва опстајало под ударима спољних непријатеља и унутрашњих сукоба.

Диоклецијанова палата у Сплиту – реконструкција

Диоклецијан се показао као бистар, способан и амбициозан војник, касније официр, који је у време владавине својих земљака из Илирика већ догурао до ранга војног управника пограничне провинције Мезије (данашња Србија). За време цара Каруса, Диокле је 282. године постао командант „доместика”, односно цареве коњичке гарде („протецторес”). Наредне године чак је биран и за конзула.

ДОКЛЕА (Дукља) – остаци у близини данашње Подгорице

Након загонетне цареве смрти, потом и убиства његовог сина и наследника Нумеријана, легије за императора бирају Диокла, који мења име у Гај Аурелије Валерије Диоклецијан. Било је то 17. новембра 284. године у Никомедији у Малој Азији. Диоклецијан је пред легијама лично погубио префекта Апера кога је окривио за смрт младог цара.

Забележена је легенда да је једна пророчица претходно најавила младом Диоклецијану да ће постати цар кад „убије вепра” (апер на латинском).

Диоклецијан није освајао и пленио на први поглед. Он је био веома предузетан човек прикривених, али ретких способности. Одликовале су га чврста воља, изванредно познавање прилика, упорност у остваривању својих циљева, велика способност да обузда сопствене страсти и вољу других преусмери ка остварењу сопствене замисли. Све би то био способан да подведе објашњењима о праведности и о заједничкој користи и јавном добру.

Римске провинције на територији Балкана

Први задатак новог цара састојао се у обавези да се наметне за владара целог Царства. Наиме, на западу Царства владао је брат претходног цара – Карин, који је окупио легије и кренуо на Диоклецијана. Две војске среле су се 1. априла 285. године у равници недалеко од ушћа Мораве у Дунав, код места Маргум, између Сингидунума и Виминацијума (близу данашњег Костолца). До праве битке, међутим, није дошло. Диоклецијан је вец на почетку своје царске каријере показао дипломатску и тактичку умешност. Каринов префект преторијанаца (командант војске) прешао је на Диоклецијанову страну, а Карина су убили властити војници.

ТЕТРАРХИЈА

Други задатак новог цара био је да опстане на власти, другим рецима да преживи успон на највиши положај, што, у то доба, није било нимало једноставно. Цареви су, наиме, често гинули (углавном су убијани у побунама). Ипак, Диоклецијан је владао читаве две деценије, па је чак успео да надживи и сопствену владавину! Треба се вратити од Диоклецијановог времена читав век и по раније у римску историју, да би се досло до неког императора који је владао дуже од две деценије (били су то у 2. веку Хадријан, који је владао 21 годину, и његов наследник Антонин Пије, који је владао 23 године). Осим тога, Диоклецијан је јединствен јер је био једини римски император свих времена који се добровољно „пензионисао”, односно повукао са престола и касније живео готово као обичан грађанин.

Како му је успело да влада тако дуго у та немирна и опасна времена када је војска по сопственим хировима убијала и постављала императоре? Да би смањио опасност од цареубиства, а истовремено да би повећао учинак царске власти и управе, Диоклецијан је постепено развио колективну власт, која је требало да обезбеди и јасан начин наслеђивања царског положаја (што у Римској држави никада није било јасно предвиђено). Тако је, схвативши да један човек не може истовремено да предводи војску и на истоку и на западу, Диоклецијан већ 286. године за сувладара, августа, поставио свог земљака пореклом из Сирмијума (Сремске Митровице) – Максимијана. Два цара истовремено су, свако себи, додала и божанска имена: Диоклецијан је постао и Јовиус (име врховног римског бога Јупитера), а Максимијан Херкул. Неколико година касније, 293. године, августи су одредили и два млађа сувладара и будућа наследника који су добили титулу цезара. Цезар Констанције Хлор владао је на истоку царства, уз августа Максимијана, а цезар Галерије владао је на западу, уз Дунав, као Диоклецијанов сарадник. Оба цезара такође су потицала из Илирика – Констанције је био пореклом из Наиса (Ниша), а Галерије из Мезије (Ромулијана код данашњег Зајечара). Овај систем ојачале су и породичне везе: Диоклецијан је формално усвојио Галерија, који се оженио његовом кћерком, док се Констанције Хлор оженио Максимијановом усвојеницом.

Макета Сирмијума (Сремска Митровица)

Диоклецијан је такође потпуно изменио царски протокол и по угледу на Аурелијана увео источњачке обичаје клањања и љубљења одоре (адоратио). Цару, који је од тада носио и званични назив доминус (господар) могло се много теже прићи него у доба принципата, када је владар сматран само првим међу једнакима а „божанство” је постајао тек након смрти. Сваки од четворице владара тетрархије проглашен је полубожанством, које је брижљиво чувано и коме се приступало по посебном обреду.

Диоклецијанове терме у Риму – реконструкција

Обезбедивши власт и предупредивши се од издаје, побуне и убиства, Диоклецијан се окренуо ратовању на граници. У наредних десетак година Диоклецијан ће највише времена проводити на Балкану, по подунавским провинцијама (Мезија, Дакија, Панонија) и у свом двору у Сирмијуму – месту одакле је најбрзе могао да одговори на варварске нападе преко Дунава. Диоклецијан и његове царске колеге поразили су спољне непријатеље, Алемане, Сармате, Франке и Персијанце и угушили побуне у Галији, Британији и Египту. Тако је тих година, након дуго времена, Царство поново упознало мир, а његове границе проширене су на рачун Персије.

ДИОКЛЕЦИЈАНОВЕ РЕФОРМЕ

Уз војне успехе, неуморни Диоклецијан предузео је и велике промене државне управе и војске. Оне су имале три основна циља: да владара уздигну на степен божанства, да преуреде централну власт и да увећају војску. Главна Диоклецијанова реформа, осим увођења власти тетрархије, тицала се управљања целим царством. Раније провинције су уситњене и подељене на две или три мање административне јединице под истим називом. Тако су од 48 створене 104 провинције којима су управљали гувернери (ректори или праесес). Провинције су груписане у 13 већих области названих диацезе, којима су управљали викари који су били подређени самом цару. Занимљиво је да су ови називи до данас опстали у оквиру хришћанске цркве. Најзад, цело царство било је подељено на четири префектуре које су биле у надлежности преторијанских префеката – највиших државних чиновника после цара. Четири префектуре носиле су називе: Галија, Италија, Илирик и Исток.

Илирик, са седистем у Сирмијуму, обухватао је диацезе: Панонија, Дакија, Македонија и Тракија, односно области данашњег Балкана и Мађарске. Након преласка Диоклецијана на двор у Никомедију (Мала Азија), у Сирмијуму је свој двор имао цезар овог дела Царства, Галерије.

Диоклецијан је спровео и велику новчану обнову, у духу мера које је већ започео његов претходник Аурелијан. Новац је имао већи садржај сребра и злата, чиме је заустављена инфлација. Истовремено, у Диоклецијаново време изведен је један од првих, врло занимљивих огледа економске политике, који су често понављани и у савремено доба. Наиме, тетрарси су 301. године објавили чувени „Едикт о ценама” у коме су, позивајући се на скупоћу и на грамзивост трговаца покушали да зауставе инфлацију тако сто су утврдили највише цене све робе која је била у промету у царству, као и свих плата и хонорара. Радило се о огромном подухвату и новаторској замисли, јер је требало пописати и утврдити цене свих производа на тржисшу у целом Царству, истовремено имајући и у виду и посебност и квалитет појединих производа, као и места продаје. Сличан подухват покушаће тек совјетски бољшевици неких седамнаест векова касније. За кршење највише цене била је утврђена и смртна казна. Ова, као и све сличне мере борбе против инфлације, наравно, није успела, и поред драконских казни. Цене су зависиле од количине и квалитета новца у оптицају, као и од расположивости робе и тражње. Међутим, уместо да се цене зауставе, дошло је до несташице робе, што је позната економска појава. Проћи ће још неколико десетина векова пре него што економска наука дође до стварних сазнања и рецепата за сузбијање инфлације.

Најзад, пред крај владавине Диоклецијан је покушао да заустави растући утицај хришћанства, које је продрло све до самог царског двора (причало се да чак и царева супруга и кћи подржавају ту нову веру). У фебруару 303. године објављен је први едикт против хришћана. Исте године издат је други – о затварању свих црквених поглавара, а затим и трећи едикт који је предвиђао строге мере против противника паганских култова. Четврти едикт, из марта 304. године, отворио је врата крвавим збивањима у целој империји.

---

Клеопатра, краљица и мајка Египта

Једна од најпознатијих и најмоћнијих жена у историји Клеопатраа VII Филопатор умрла је 69. године п. н. е. Позната је као последњи египатски фараон и први од чланова династије Птоломеја који се служио египатским језиком. Чувена је по својој ненадмашној лепоти и интелекту, као и љубавној афери са Јулијем Цезаром и Марком Антонијем, а приче и митови који су довођени у везу са њеним трагичним животом инспирисали су бројне књиге, филмове и представе, укључујући и драму Вилијама Шекспира Антоније и Клеопатра.

Клеопатрини корени воде порекло из дуге линије грчких Македонаца, чији је предак Птолемеј I, један од најпоузданијих потомака Александра Веиког. Династија Птоломеја владала је Египтом од 323. п. н. е. до 30. године п. н. е. и остала је верна грчкој култури. Већина краљевских породица је, ради очувања чисте лозе, ступала у инцесте. Много њених предака венчавало се са рођацима и верује се и да су њени родитељи брат и сестра. Пратећи ове обичаје и она сама се удала за оба своја брата којима је била брачни друг и савладар.

Чувена глумица Вивијен Ли у улози Клеопатре у филму Цезар и Клеопатра из 1945.

Са Цезаром је имала савез, роматичну аферу и сина кога је назвала по њему, Цезарион − мали Цезар. Међутим, у Риму је због тога избио скандал јер Цезар са другим женама није имао синове. Клеопатра се није осећала вољено у Риму и инсистрала је да јој се обраћају са краљице. Римљане је највише шокирало када је подигла своју статуу у Храму Венере прамајке. Напустила је Рим после Цезаровог убиства 44. године п. н. е. До тада је већ оставила утисак и остала упамћена по свом бисерном накиту и егзотичној фризури. Многима су и данас омиљена шминка сенке које су користиле још из доба владавине Клеопатре. Егзотични парфеми, цветна уља и купке од млека су показатељи њеног божанског изгледа.

Касијус Дио, римски историчар грчког порекла, писао је о Клеопатриној лепоти у 2. веку н. е. Он је тврдио да је она изгледала прелепо у младости и да је својим шармом била у стању да заведе било кога. Плутарх је, с друге стране, сматрао да она није опчињавала мушкарце својим изгледом, већ пре свега својим понашањем које је привлачило моћне мушкарце са којима се сусретала. Према његовим списима, она је била жена незасите сексуалне жеље и незасите похлепе.

Мада је у филмовима 20. века Клеопатра приказивана као вансеријска лепотица, модерни историчари нису убеђени да је то била истина, а последњи докази откривају да су вероватно у праву. Њене слике на старим египатским новчићима у Британском музеју приказују жену уског чела, кошчатог лица, великог носа и оштре браде, што се баш не уклапа у описе историчара из античке и каснијих ера који су очигледно желели да је прикажу лепшом него што је стварно била. Говорила је неколико језика, изучавала математику, филозофију, говорништво и астрономију. Египатски извори је описују и као владарку која је подигла ред учених на виши ниво и била члан њиховог друштва.

Марко Антоније и Клеопатра

Клеопатра се удала за Марка Антонија са којим је имала троје деце и њихов однос је био велики скандал у Риму. Ови љубавници су били познати по свом клубу за испијање алкохола Непоновљиве јетре. У њему су се одржавале раскошне игре, гозбе и такмичења. Октавијан је ову љубав искористио као освајачку пропаганду и римски сенат је 32. године п. н. е. објавио Клеопатри рат. Клеопатра и Марко Антоније су одузели себи живот 30. године п. н. е. након сто су Октавијанове снаге продрле у Александрију. За Антонија се верује да се избоо ножем, док је Клеопатрин узрок смрти остао мистерија. Неки верују да се убила својим познатим отровима које је крила у чешљевима, а спомиње се и легенда како је пустила змију отровницу да је уједе за руку.

Август је започео своју владавину Клеопатриним поразом. Када је имао шансу да назове један месец у своју част, уместо септембра – месеца када је рођен, изабрао је осми месец, у којем је Клеопатра умрла, како би створио годишњи подсетник на њен пораз. Август би волео да је могао да проведе Клеопатру Римом као заробљеницу, као што су то други генерали радили са њиховим затвореницима, на званичном тријумфу који је славио његове победе. Међутим, она се убила како би то спречила. Клеопатра се није убила због љубави. Попут Марка Антонија, који се убио јер није више било часног места за њега на свету, Клеопатра је изабрала да умре пре него да претрпи насиље у виду парадирања, срамоте и беспомоћности кроз Рим. Август је морао да се задовољи њеном статуом, која је ношена улицама Рима.

Клеопатру није убила змија

Египтолози и стручњаци за змије са универзитета у Манчестеру кажу да је оваква верзија њене смрти немогућа, пише ББЦ . Они тврде да би змија довољно велика да убије Клеопатру била превелика да се сакрије у корпу са смоквама.
Клеопатра, легендарна задња активна краљица (или фараонка) античког Египта више од 2000 година након своје смрти не престаје да привлачи пажњу историчара, писаца и филмских редитеља.
О њој су драме писали Вилијам Шекспир, Астерикс и Обеликс су јој у култном стрипу спасавали углед а 1963. године снимљен је тада најскупљи филм икада у којем је Клеопатру глумила покојна Елизабет Тејлор.
Једна од највећих мистерија која је у вези са славном љубавницом Јулија Цезара и Марка Антонија у вези је са њеном смрћу. Антички извори тврде да је извршила самоубиство тако што је дозволила египатској кобри да је угризе. Наиме, иако је Октавијан, касније цар Аугуст, наредио стражарима да је чувају како се не би случајноубила, Клеопатри су њене служавке у корпи са смоквама донеле кобру.
Међутим, египтолози и стручњаци за змије са универзитета у Манчестеру кажу да је оваква верзија њене смрти немогућа, пише ББЦ . Они тврде да би змија довољно велика да убије Клеопатру била превелика да се сакрије у корпу са смоквама.
Метар и по до два и по метра велика змија (колико египатска кобра може порасти) напросто не може бити сакривена на описани начин.
Чак и да је то било могуће, додају, угриз те змије није могао моментално да убије Клеопатру и њене служавке. Наиме, добар део змијских угриза су такозвани “суви угризи” који у себи не садрже отров. Шанса да угриз буде смртоносан је око 10 % у овом случају, тврде стручњаци.
Надаље, све и да је угриз био смртоносан сигурно није убио Клеопатру на лицу места. Отров египатске кобре узрокује некрозу ткива, отеклине, повраћање, главобољу, вртоглавицу и много других незгодних симптома, али – убија полако.
Можда је унапред припремљени отров заиста убио Клеопатру, али кобра са тим није имала ништа.

---