Бомбардовање Дрездена 13 – 15. фебруар 1945.

НАЈВЕЋИ ЗЛОЧИН САД И ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

На вече 13. фебруара, 1945, започета је оргија геноцида и варваризма над неодбрањивим немачким градом, једним од највећих културних центара северне Европе. У року од мање од 14 сати не само да је сведен на пламене рушевине, него је и једна трећина становника, негде око пола милиона, нестало у највећем маскару свих времена.

Пред крај Другог светског рата, пошто су савезнички авиони просули кишу смрти и уништења над Немачком, стари саксонски град, Дрезден, лежао је као острво спокојства у пустоши. Познат као културни центар који не поседује никакву војну вредност, Дрезден није био поштеђен терора који долази с неба над остатком земље.

Дрезден 1941. године, фото:hotcore

У ствари, јако мало је учињено да се обезбеди овај древни град уметника и занатлија са против-авионском одбраном. Једна ескадрила авиона је била стационирана у Дрездену неко време, али је Луфтвафе (Luftwaffe) одлучио да премести авијацију у друге области, где би била од користи. А џентлменски споразум је преовладао, означавајући Дрезден “отвореним градом.”

13/14 Фебруар, 1945: Холокауст над Дрезденом, познатим као Фиренца севера. Дрезден је био болнички град за рањене војнике. Нити један војни одред, нити једна против-авионска јединица није била запошљена у граду. Заједно са 600.000 избеглица из Бреслауа, Дрезден је био попуњен са приближно 1.200.000 људи. Черчил је питао за “савет како да спали 600.000 избеглица”. Он није био заинтересован како да гађа војне капацитете 60 миља изван Дрездена. Више од 700.000 фосфорних бомби је бачено на 1.200.000 људи. Једна бомба на 2 особе. Температура у центру града је достигла 1600 степени целзијуса. Више од 260.000 тела и остатака тела је пребројано. Али они који су се налазили у центру града нису могли бити пронађени. Приближно 500.000 деце, жена, старијих људи, рањених војника и животиња из зоолошког врт је настрадало у једној ноћи.

Колоризована фотографија Дрездена око 1890. године, фото: wikipedia

Дан пред почетак великог поста (Shrove Tuesday), 13. фебруара, 1945, доста избеглица бежи од црвене армије удаљене 60 миља и преплављује град у коме сада има преко милион становника. Сваки нови избеглица са собом доноси застрашујуће приче совјетских злочина. Мало ко од њих бежећи од црвеног терора је могао да замисли да ће умрети у хорору горем од било чега што је Стаљин могао да осмисли.

Наравно, карневалска атмосфера је превладала у Дрездену. Како било, 1945, изглед је био суморан. Свуда су куће биле преплављене избеглицама, а хиљаде њих је било присиљено да кампује на улицама дрхтећи у хладноћи.

Како било, народ се осећа сигурно; иако су били суморног расположења, циркус је радио целе те ноћи, а хиљаде њих је дошло да барем на тренутак заборави страхоте рата. Групе девојчица су парадирале унаоколо трудећи се да подигну расположење. Полу тужни осмеси на лицима људи су поздравили насмејане девојке, али расположење није подигнуто.

Нико није ни помишаљо да ће за мање од 24 часа ова невина деца умрети вриштећи у “Черчиловом паклу”. Али, наравно, нико то тада није могао да зна.

Фотографија снимљена из савезничких авиона током бомбардовања Дрездена, фото: annefrank.org

Тако да, када су први аларми огласили почетак 14–часовног пакла, народ Дрездена послушно одлази у склоништа. Али, урадили су то без икаквог ентузијазма, надајући се да ће аларми бити лажни, јер њихов град никада није имао претњу из ваздуха. Многи никад неће изаћи живи, због тог “великог демократског државника”. Винстон Черчил – у савезу са тим другим “великим демократским државником”, Френклином Рузвелтом – одлучио је да Дрезден треба бити уништен бомбардовањем.

Шта су били Черчилови мотиви? Испоставило се да су били политички, а не војни. Историчари се једногласно слажу да Дрезден није имао никакву војну вредност. Њихова индустрија је производила само цигарете и порцелан.

Дрезден у току бомбардовања и рушевине Богородичине цркве, фото: ibtimes.co.uk

Али, конференција у Јалти се ближила, у којој ће Совјети и њихови западни савезници сести и договорити се како ће поделити плен уништене Европе. Черчил је желео адут – разарање, “прасак грома англо-Америчког разарања”, што је “импресионирало” Стаљина.

Тај адут, како било, никада није одигран на Јалти, због лошег времена одложен је првобитно заказан напад. Ипак Черчил је инсистирао да се упад изврши, како би наводно то “пореметило и збунило” Немачко цивилно становништво које се налази иза борбених линија.

Грађани Дрездена једва да су имали времена да стигну до својих склоништа. Прва бомба је пала у 10:09 увече. Напад је трајао 24 минута, остављајући унутрашњост града у бесном мору ватре. “Прецизно засићено бомбардовање” је створило жељену ватрену олују.

Фотографија која приказује последице савезничког бомбардовања Дрездена у Немачкој. Пакао изазван запаљивим бомбама опустошио је град, спаљујући људе живе, фото. reddit

Ватрена олуја настаје када се више стотина мањих пожара споји у један огроман пожар. Огромне количине ваздуха се усисавају у тај “пакао”, стварајући вештачки торнадо. Особе довољно несрећне које би налет ветра ухватио, биле би разбацане кроз читаве улице у пламену. Они који су нашли уточиште у подземним склоништима, често су се гушили, пошто се кисеоник из ваздуха повлачио како би “нахранио” пожар, или су нестали у експлозији беле топлоте – топлоте довољно јаке да топи људско месо.

Један очевидац који је преживео, рекао је како је видео “младе жене, носећи бебе у наручју, трче тамо-вамо улицама, хаљине и косе су им у пламену, вриштећи све док не падну, или док се врхови урушених зграда не обруше на њих”.

Илустрација, Дрезден у пламену у току америчко – британског напада запаљивим бомбама, фото: todayinhistory

Било је три сата паузе између првог и другог напада. Затишје је било прорачунато како би измамило цивиле из склоништа на отворено. Да би избелги пламен, на десетине хиљада цивила се гужва у централни парк (Grosser Garten), величанствен парк, простора од скоро миљу и по квадратних.

Други напад је изведен у 1:22 изјутра без икаквог упозорења. Двоструко већи број бомбардера вратио се са великим бројем фосфорних бомби. Други напад је осмишљен тако да рашири ватрену олују по централном парку (Grosser Garten).

То је био потпуни “успех”. У року од неколико минута пламен се шири преко траве, искорењује дрвеће, загађује огранке других и све остало од бицикала до људских удова. Данима после, они су остали бизарно разбацани унаоколо, као суморни подсетник савезничког садизма.

• 

• 

• 

• 

На почетку другог напада, неки су и даље били скривени по тунелима и подрумима, чекајући да се пожар првог напада угаси. У 1:30 изјутра злослутна тутњава допрла је до ушију команданта конвоја Службе рада послате у град на мисију спасавања. Он ју је описао овако:

 “Детонација је уздрмала зидове подрума. Звук експлозије помешан са новим, страним звуком који као да се приближава, звук громогласног водопада; то је био звук моћног торнада који се увијао у унутрашњости града.”

РАСТОПЉЕНО ЉУДСКО МЕСО

Остали су лежали мртви испод земље. Али они су умрли безболно – они су просто исијали светло наранџасто и плаво у тами. Пошто је топлота интезивирана они су расути у пепео или су растопљени у густу течност – често три до четири стопе дубоко.

Људи скупљају тела жртава у Дрездену, након бомбардовања, фото: theatlantic

Убрзо након 10:30 изјутра 14. Фебруара, последња рација је преплавила град. Амерички бомбардери су гађали рушевине Дрездена читавих 38 минута. Али овај напад није био ни приближно снажан као прва два.

Међутим, оно што издваја овај напад била је хладнокрвна немилосрдност с којом је извршен. Амерички мустанзи су се појавили ниско изнад града, нападајући све што се помера, укључујући и возила спасилачких екипа која су журила у град да евакуишу преживеле. Један напад је био усмерен ка обалама реке Елбе, где су се избеглице груписале током страшне ноћи.

После бомбардовања, десетине хиљада лешева гомилане су на улицама Дрездена, у многим случајевима без идентификације, јер су њихова тела била угљенисана, фото: alba-valb.org

У последњој години рата, Дрезден је постао болнички град. Током претходне ноћи масакра, херојске медицинске сестре су довукле хиљаде обогаљених пацијената на обалу реке Елбе. Нисколетећи мустанзи су гађали ове беспомоћне пацијенте, као и на хиљаде старих, жена и деце, који су успели да побегну из града.

Када је и последњи авион напустио небо, Дрезден је био спаљена рушевина, а улице су се црниле од лешева. Град није био поштеђен ужаса. Јато лешинара је побегло из зоолошког врта и товило се. Пацови су преплавили гомиле лешева.

 Швајцарски држављанин је описао своју посету Дрездену две недеље после рације. “Могао сам да видим ишчупане руке и ноге, осакаћена попрсја и главе које су биле одвојене од тела и котрљале се унаоколо. На местима где су били лешеви било је јако густо, тако да сам морао да чистим пут кроз њих да не бих газио по рукама и ногама.”

 *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *     *

Број погинулих је запањујућ. Пун обим дрезденског холокауста се може лакше схватити ако узмемо у обзир да је преко 250.000 – можда чак пола милиона – људи погинуло у року од 14 сати, док су процене оних који су умрли у Хирошими између 90.000 и 140.000.

Савезници често пореде дрезденски масакр са енглеским градом Ковентријем. Али 380 људи убијено у Ковентрију за све време рата не може се поредити са хиљаду пута већим бројем побијених за 14 сати у Дрездену. Штавише, Ковентри је био ценар за производњу муниције, легитимна војна мета. Дрезден, са друге стране, је производио порцелан – шоље и тањире, а то тешко да се може сматрати војном опремом!

Такође је интересантно упоредити штету начињену Лондону и штету начињену Дрездену, поготову кад се сетимо холивудских филмова о “нападу на Лондон” (London Blitz). У једној ноћи 1600 хектара земљишта је уништено у Дрездену, док је у Лондону уништено 600 хектара земљишта у току читавог рата.

Једна иронична напомена, Дрезден је само замишљени војни циљ – има железничку станицу – која је игнорисана од стране савезничких бомбардера. Они су и сувише били заузети концетрисањем на беспомоћне жене, децу и старце.

Ако је икада било ратних злочина, онда је то свакако дрезденски холокауст, као један од највећих свих времена. Ипак, данас не постоје филмови снимљени који би осудили овај ђаволски покољ, нити је био који савезнички авијатичар – или сер Винстон (Sir Winston Churchill) – седео на оптужничкој столици у Нирнбергу. Напротив, пилоти који су гађали Дрезден су одликовани медаљама за њихове улоге у овом масовном покољу. Али наравно њима није могло бити суђено, зато што је тако било наређено. У Нирнбершком процесу су само слеђена наређења.

То не значи да су планине лешева остављених у Дрездену биле игнорисане од стране Нирнбершког суда. Тужилаштво је представило слике мртвих из Дрездена као доказ против злочина национал социјалиста над јеврејским логорашима.

Черчил, монструм који је наредио дрезденски покољ, одликован је титулом витеза, а остало је историја. Хладнокрвни садизам масакра, како било, је одбачен од стране његових биографа, који још увек себи не могу да објасне како жеља једног лудака да би “импресионирао” другог, може да изврши масовно убијање од око пола милиона мушкараца, жена и деце.

---

Бомбардовање Дрездена 13 – 15. фебруар 1945.

Текст је први пут објављен на овом сајту 12. августа 2014. године

Извор: http://borba14.blogspot.com

Kurt Vonnegut Jr.

istorijat.wordpress.com

Бомбардовање Дрездена 13 – 15. фебруар 1945.

Стране: Страна 1, Страна 2

Битка за Окинаву

Амерички напад на Окинаву пре 75 година био је најкрвавији у рату на Пацифику, 83-дневни напад који је коштао 250.000 живота. Саул Давид описује битку тако страшну да је убедила председника Трумана да одбије инвазију на Јапан и да се уместо тога окрене атомској бомби

„Дим и прашина су се дизали са обале, на хиљаде метара високе“, написао је ратни дописник Пулицерове награде Ерни Пајл, посматрајући са командног брода 5., „све док коначно земљиште није било потпуно застрто. Бомбе и гађање митраљеза и урлајућих мотора помешали су се са ударом поморског бомбардовања и као да су угушили све постојање. Ужасан потрес мозга створио је вибрације у ваздуху – неку врсту лепршања – које су болеле и ударале по ушима као невидљивим бубњевима. За све то време таласи јуришних авиона су прелетали изнад нас.”

Десантни брод америчке обалске страже напредује под ватром бојног брода америчке морнарице током искрцавања на Окинаву, априла 1945. фото: cdn.britannica.com

Било је 7:45 ујутро 1. априла 1945. – или „Дан љубави“, инвазија на 112 километара дуго острво Окинава, најјужније од 47 јапанских префектура. Пајлов брод је био само један од 1.300 савезничких бродова, са 183.000 борбених трупа, који су учествовали у највећој бици ваздух-копно-море у историји, последњем великом сукобу Другог светског рата, и оном који ће имати дубоке последице по модерни свет.

Одлуку о нападу на Окинаву – Операција „Ледени брег“ – донели су амерички војни шефови  октобра 1944. Поседовање Окинаве, само непуних 650 километара јужно од јапанских острва, омогућило би савезничким авионима да бомбардују стратешке циљеве на копну и припреме терен за амфибијску инвазију. Био је то кулминација двостраног америчког напредовања – преко Нове Гвинеје и Филипина и даље на север, преко острва у централном Пацифику – које се убрзавало од искрцавања на Гвадалканал на Соломонским острвима у августу 1942. године. , овим другим искрцавањем на јапанско тло (после Иво Џиме у фебруару 1945.), крај Пацифичког рата био је на видику.

Страх у води

У једној од првих амфимбијских јуришних пловила која је ударила на плажу у 8:30 ујутро – био је 22-годишњи каплар Џим Џонстон из Небраске. Док су се приближавали обали, Џонстон је помислио на мртве маринце које је видео у води и на плажи током крваве битке за острво Пелелиу прошлог септембра, и „питао се како ћемо изгледати на таласима који ће нас избацити на обалу“. Он и његови људи су се искрцали на обалу и зашли у унутрашњост острва и, за сат времена број маринаца који су се искрцавали на обалу растао је из  из минута у минут“.

Плажа на западној обали Окинаве била је дуга око 14 километара, а на појединим местима местима дубока 4,5 километара.  До сумрака више од 60.000 мушкараца било је на обали. Поред тога, искрцани су бројни тенкови и противавионске јединице, као и сва дивизијска артиљерија, а до вечери су топови били на позицији да подрже предње трупе. Заробљени аеродром је сада био употребљив за принудно слетање.

Војници 10. армије САД марширају ка унутрашњости након што су обезбедили упоришта док бродови савезничке флоте патролирају водама Окинаве, Јапан, априла 1945. фото: time.com

Амерички командант, генерал-потпуковник Сајмон Б. Бакнер млађи, био је одушевљен. „Искрцали смо се практично без отпора“, забележио је у свом дневнику, „и стекли смо више него што смо очекивали за три дана… Јапанци су пропустили своју најбољу прилику“.

Генерал-потпуковник Сајмон Б. Бакнер млађи фото: ww2online.org

Без знања Бакнера, који је водио своју прву битку у историји, јапанским командантима дан је у потпуности ишао по плану. Свесни да је њихових 80.000 војника, уз подршку око 20.000 окинавских Boeitai‘ (домобрана), било бројчано надјачано, одлучили су да концентришу највећи део својих снага иза неколико јако утврђених линија у јужној трећини острва, где су добро заштићени у тунелима и пећинама, могли су да издрже било коју количину америчких бомби и граната.

Овде је неколико назубљених линија гребена и стеновитих стрмина претворено у страшна гнезда испреплетених пећина и ватрених положаја. Сви су били повезани мрежом пећина и пролаза унутар брда који су омогућавали браниоцима да се безбедно крећу до сваке тачке напада.

Мицуру Ушиђима, командант јапанских снага у борбама за Окинаву. фото: the-past.com

Чувени јапански генерал, командант јапанских снага у борбама за Окинаву Мицуру Ушиђима извршио је 23. јуна 1945. године ритуално самоубиство након пораза његових бораца у великој бици са снагама САД. Ушиђима је претходно забранио шефу свога штаба пуковнику Хиромичију Јахари да и сам изврши самоубиство. "Ако и ти умреш, неће бити никога да сведочи истину о бици за Окинаву. Мораћеш да привремено издржиш понижење. То је наређење твога команданта", поручио је Ушиђима подређеном официру. Затим је изршио сепуку, познати јапански начин самоубиства самурајским мачем. Амерички историчар Хенсон Балдвин назвао је Ушиђиму највећим јапанским генералом на Пацифичком фронту у Другом светском рату.

Блажено несвесни јапанске стратегије, Бакнерови људи су брзо напредовали током првих неколико дана кампање, пресекавши острво на два дела и одбацивши лаке непријатељске снаге. До 4. априла, Бакнерова америчка 10. армија држала је део Окинаве дуг 24 километара и широк од пола до 1,5 километара. Освојена зона је обухватала два аеродрома и плаже које су, према речима званичне историје кампање на Окинави, „могле узети огромну тонажу са теретних бродова и довољно простора за депоније и инсталације које су се брзо градиле“.

Јапански војник Коичи Кониши, погинуо у борбама на Окинави у јуну 1945. имао је 27. година фото: mainichi.jp

Али, како се XXIV корпус америчке војске кретао на југ ка главној јапанској одбрани, противник се притајио. Прва линија је била брдска маса Каказу, која се хвалила огромним одбрамбеним карактеристикама, укључујући дубоки јарак, брдо прошарано природним и људским положајима и скуп зграда дебелих зидова. Четвородневни напад почео је 9. априла, али није успео да се пробије кроз олују јапанске артиљерије, минобацача и митраљеза – што је XXIV корпус коштало скоро 3.000 жртава. Један ветеран описао је операцију као „млин за млевење меса“ за америчке трупе.

Команданти Тридесет друге јапанске армије на Окинави, фебруар 1945. фото: wikiwand.com

Када је друга офанзива крајем априла мало напредовала, подређени су позвали Бакнера да покуша амфибијски десант иза јапанске одбране. Одбио је уз образложење да су плаже на југу премале за снабдевање и да постоји опасност да трупе не успеју да се пробију са свог платоа.

Била је то пропуштена прилика, која је имала скупе последице. Бакнер је то признао својој супрузи када је написао: „Чини се да Јапанци овде имају најјачу позицију до сада на Пацифику, и биће то споро и досадно млевење са бацачима пламена, експлозивима који се постављају ручно и тимским радом да их избацимо. без великих губитака“.

Амерички тенк бацачем пламен гађа јапанске положаје, Окинава 1945. фото: ww2online.org

Почетком маја, Бакнер је наредио маринцима III амфибијског корпуса, који су заузели полуострво Мотобу на северу, да појачају пешадинце (doughboys) XXIV корпуса на југу. Први поглед на бојно поље био је шок за наредника Вилијама Манчестера. „Био је то“, сећао се он, „монструозан призор, месечев пејзаж, брда, гребени и литице су се дизале и спуштале дуж фронта као сиви пањеви трулих зуба. Ништа зелено није остало; артиљерија је оголила и оштетила сваки педаљ земље. Ситне бакље су засијале и нестале. Шрапнели су прштали са плавичасто белим пламеновима. Млазеви бацача пламена су треперили и ту и тамо нове експлозије су  тресле рушевине.”

Ракетна ватра изнад јужне Окинаве, маја 1945. године. фото: britannica.com

Током ове фазе борби, редов прве класе Десмонд Дос, 26-годишњи адвентиста седмог дана из Вирџиније – који се придружио као медицинар да би избегао потребу за убијањем – освојио је Медаљу части након што је спасио најмање 50 рањених другова, а затим их спустио на сигурно низ стрму литицу познату као Maeda Escarpment. Досов задивљујући подвиг прославио се у филму Hacksaw Ridge који је 2016. режирао Мел Гибсон .

Неке од најдивљијих борби водиле су се за наизглед безначајно брдо – коју је један ветеран описао као „ружну кошницу“ од „корала и вулканског камења, 273 метра дугачко и 31 метар високо“ – названо Брдо Главе шећера “Sugar Loaf Hill“.

Напад на Sugar Loaf Hill фото: nationalww2museum

Недељна битка за освајање брда коштала је 6. дивизију маринаца више од 2.600 жртава, укључујући три команданта батаљона и девет командира чета. Уз јаку кишу која је додавала беду, бојно поље је било паклени призор. „Сцена“, написао је  маринац Јуџин Следџ, „била није ништа друго до блато; ватра граната, поплављени кратери са њиховим тихим, патетичним, трулим станарима; уништени тенкови и оклопна возила, и одбачена опрема – потпуна пустош… Људи су се борили, борили и крварили у окружењу тако понижавајућем да сам веровао да смо бачени у сопствену септичку јаму пакла.”

Одлучни да бране Окинаву до последњег, Јапанци су се борили са фанатичном храброшћу. Гарнизон је био подржан таласима напада камиказа из авиона, људских торпеда, па чак и бродова лансираних у самоубилачке мисије са матичних острва.

Камиказа оборена током битке за Окинаву, 14. маја 1945. фото: .history.navy

Авионима су управљали официри Шимпу Токотаи (Shimpū Tokkōtai), јединица за специјалне нападе Божански ветар, који су се обавезали да ће „срушити своје авионе у непријатељске бродове у актима самозапаљивања“. У међувремену, једносмерна мисија површинског брода, позната као Операција ‘Тен-го’, била је покушај супер-бојног брода Јамато, највећег на свету, да изазове пустош међу савезничким бродовима са својим топовима од 46 цм. пре него што се спусти на обалу и користећи своју посаду као поморска пешадија.

Јапански бојни брод Јамато фото: historynet.com

Ови напади су покренути са циљем да се униште или отерају бродови америчке Пете флоте (укључујући моћну компоненту Краљевске морнарице) и изолују америчке трупе на Окинави. Али нису успели – и хиљаде Јапанаца је изгубило животе, укључујући 2.500 само на Јамату. Међутим, потопили су 36 америчких бродова и оштетили још 368, што је највећи губитак америчке морнарице у Другом светском рату.

Илустрација: Напад камиказе на USS Laffey, Окинава фото: history.navy

Остављен да се бори сам, јапански гарнизон је направио очајнички последњи напад на јужном делу острва где је натерао много цивила да се придруже јапанској војсци. Крај је дошао 22. јуна 1945. када је штаб 10. армије објавио да је сав организован отпор на Окинави престао, иако ће бити потребно још недељу дана да се заврши операција чишћења.

Ухваћен у унакрсној ватри

Током 83 дана битке, убијено је око четврт милиона људи. Они су укључивали огромну већину од 110.000 јапанских и окинавских бораца, од којих је већина одбила да се преда. Око 12.500 америчких војника је изгубило живот (од укупних жртава од 76.000), што Окинаву чини далеко најкрвавијом америчком битком на Пацифику – и једном од најскупљих у историји САД-а.

Амерички маринци гађају наводно јапанско снајперско гнездо у бомбардованој цркви током битке за Окинаву, маја 1945. фото: britannica.com

Можда је најтрагичније од свега, више од 125.000 окинавских цивила је убијено (трећина предратног становништва) – или ухваћени у унакрсној ватри или зато што су веровали јапанској пропаганди да је боље да се убију него да их Американци силују и убију. Један 15-годишњи дечак са Окинаве – кога су јапански војници наговорили да убије његову мајку – присећа се: „Прво смо покушали да користимо конопац, али смо је на крају ударили камењем по глави. Плакао сам док сам то радио, а и она је плакала.”

Међу значајним жртвама била су оба команданта на терену – генерал-потпуковник Бакнер је убијен од јапанске артиљеријске гранате док је посматрао амерички напад, поставши највиши амерички официр који је погинуо у рату. Јапански вицеадмирал је такође изгубио живот, као и прослављени ратни извештач Ерни Пајл, који је преживео северну Африку, Италију и искрцавање на дан Д само да би пао од снајперског метка на малом острву на северној обали Окинаве.

Јапански војник се предаје маринцима након што га је димна бомба избацила из пећине. фото: historynet.com

Али чак и више од ужасне жестине борби, далекосежне последице Окинаве чине је једном од најзначајнијих битака у светској историји. Дана 18. јуна, када је јапански отпор на Окинави био готово сломљен, амерички председник Хари С. Труман, који је био на функцији једва два месеца, састао се са својим војним шефовима да разговарају о безусловној предаји Јапана. Једини начин да се то постигне, рекао је начелник генералштаба америчке војске Џорџ Маршал, била је инвазија на јапанска острва са снагама од 750.000 људи, операција која је заказана за 1. новембар. Након тога би на пролеће уследила још већа друга инвазија. Жртве је немогуће проценити, рекао је Маршал, али с обзиром на огроман број људи изгубљених на Окинави и чињеницу да ће се непријатељ борити још фанатичније у одбрани самог Јапана, то би било „застрашујуће.

Јапански поморски поручник окружен америчким војницима на Окинави, 14. јула 1945. фото: nybooks.com

Да ли је било било алтернатива за копнену инвазију? упита Труман. Да, рекао је помоћник војног секретара Џон Џеј Меклој. Запрети да ће употребити новоразвијену атомску бомбу, и ако се претња занемари, да је баци на јапански град. „Мислим да би наша морална позиција била боља“, додао је, ако бисмо им дали посебно упозорење на бомбу“.

Када су га други оспорили да бомба можда неће експлодирати, што би нарушило престиж Америке, Меклој је одговорио: „Сви научници су нам рекли да ће то експлодирати. Сада је само питање тестирања, али они су сасвим сигурни из извештаја које сам видео да је ова бомба успешна.”

Тадашњи председник САД-а Хари Труман фото: historynewsnetwork

Трумана је ово охрабрило, али је рекао да се одлука не може донети док не знају да ће бомба деловати. Планирање инвазије ће се наставити до 1. новембра. Али све се променило 16. јула када је Труман добио вест у Берлину, где је са Стаљином и другим лидерима присуствовао међусавезничкој конференцији у Потсдаму, да је „први тест пуног обима“ „атомске фисионе бомбе“ у пустињи Новог Мексика имао био „успешан изнад најоптимистичнијих очекивања“. У допису се додаје: „Сада смо имали средства да осигурамо брз завршетак [рата] и спасимо хиљаде америчких живота.

Чувши за успешан тест у Новом Мексику, Винстон Черчил је сматрао да је „слика ноћне море“ инвазије на Јапан – која би можда коштала милион америчких и 500.000 британских живота – „нестала“ и „на њеном месту је била визија, чинило се поштено и светло, краја целог рата у једном или два насилна шока”. Ово „скоро натприродно оружје“ дало би Јапанцима „изговор који би спасио њихову част и ослободио их обавезе да буду убијени до последњег борца“.

Убрзо након тога, Труман је потписао последњи ултиматум Јапану, „Потсдамску декларацију“. Позвао је Јапан да пристане на тренутну безусловну предају или да се суочи са „брзим и потпуним уништењем“. Када је Токио игнорисао ултиматум, Труман је издао наређење да се баци атомска бомба на Хирошиму, „војни град“ и „главни интендантски депо“ са магацинима пуним војних залиха.

Милион мртвих

На Труманову одлуку да одобри употребу атомске бомбе директно је утицало крвопролиће на Окинави. Страховао је да би инвазија на Јапан изгледала као „Окинава од једног до другог краја Јапана“ и да би америчку војску коштала више од милион мртвих и рањених. Такође би убио безброј јапанских војника и цивила. „Мој циљ је“, написао је он, „да спасим што више америчких живота, али такође имам људски осећај за жене и децу Јапана“.

Посада бомбардера Б-29 Енола Геј фото: businessinsider

Дана 6. августа, америчка Б-29 Супертврђава Енола Геј бацила је прву атомску бомбу – „Мали дечак“ – на Хирошиму. Друга бомба – „Дебели човек“ – експлодирала је у Нагасакију три дана касније. Укупан број мртвих од бомби је 200.000 Јапанаца, углавном цивила – ужасан укупан број, али мање од броја убијених на Окинави, и само делић оних који би погинули да су САД напале континентални Јапан.

Босоноги дечак који чека у реду и гледа испред себе у крематоријум након бомбашког напада у Нагасакију, са својим мртвим братом завезаним за леђа. Фотографија америчких маринаца фото: thebulletin.org

Такав очајнички поступак више није био потребан. Јапан је пристао да се безусловно преда 14. августа, на велико задовољство и олакшање већине Американаца. „Када су бомбе пале“, написао је један 21-годишњи амерички официр, „и почеле су да круже вести да нећемо бити обавезни да трчимо по плажама у близини Токија, док на нас отварају јуришну ватру гађају и гранатирају, због свих лажних мушкости наших фасада плакали смо од олакшања и радости. Хтели смо да живимо. На крају крајева, требало је да одрастемо до пунолетства.”

---

Овај чланак је први пут објављен у издању BBC History Magazine за април 2020

Аутор:

Saul David

Saul David Historian, broadcaster and author

Saul David is a historian, broadcaster and author of several acclaimed works of fiction and non-fiction, including SBS Silent Warriors: The Authorised Wartime History

---

Извор:

Операција Барбароса – почетак најкрвавије фазе рата

Операција Барбароса“ – под тим кодним именом Немачки рајх је пре 80 година, 22. јуна 1941, напао Совјетски Савез. „Блицкригом“ Адолфа Хитлера на исток почела је најкрвавија фаза Другог светског рата.

Националсоцијалистички диктатор Адолф Хитлер и његови генерали месецима су се припремали за тај тренутак. А онда је, у недељу 22. јуна 1941. године, дошло време за акцију: у 3:15 Вермахт је напао Совјетски Савез. Без објаве рата и без обзира на раније склопљени уговор о ненападању, тзв. Пакт Хитлер-Стаљин.

Више од три и по милиона немачких војника и њихових савезника нападају уз подршку артиљерије, авиона и тенкова – брзо, масивно, немилосрдно. Луфтвафе бомбардује совјетске авионе већ на тлу. Борбена линија између Балтичког и Црног мора дугачка је 1.600 километара, то је најдужи фронт у историји.

Напад је војнике Црвене армије затекао неспремне. „Излазили су чак и у пиџамама, а затим пуцали. Били су потпуно изненађени“, сећа се бивши војник Вермахта Герхард Герц. Видео-снимак са његовим сведочењем налази се на интернет-порталу Куће историје у Бону.

Шеф совјетске државе и комунистичке партије Јосиф Стаљин одбацивао је сва упозорења. Рекао је да не верује да би се Хитлер усудио да нападне гигантско царство и није на време извршио мобилизацију.

Немачке трупе након напада на СССР

Немачка пропаганда описивала је напад као „превентивни“ – против непосредне војне агресије бољшевика. У стварности, Хитлер води кампању безобзирног и бескрупулозног освајања. Диктатор сања о новом „животном простору“ за Немце на истоку. О „Великом немачком царству“, од Атлантика до Урала.

Хитлеров крсташки рат

Хитлер рат види као борбу за опстанак светоназора и раса. Кампања против Совјетског Савеза за њега је крсташки рат против „светског јеврејства“ и комунизма. Симболично је то да се велика офанзива одвија под кодним називом „Операција Барбароса“. То је алузија на цара Фридриха I Барбаросу (1122-1190) који је Римско-немачко царство одвео у крсташке ратове.

Хитлеров рат показао се као масовни војни злочин. Многи војници, мозга испраног идеологијом „крви и тла“, верују да су као „аријевска раса“ супериорнији од словенских народа. „Наши надређени стално су нам говорили да су Руси подљуди, да су необразовани“, каже бивши војник Вермахта Херберт Бајер у снимку на порталу бонског музеја немачке историје.

Министар спољних послова Рајха Јоахим фон Рибентроп и совјетски диктатор Јосиф Сталини непосредно по потписивању пакта о ненападању 1939.

„Хитлеров напад на Совјетски Савез био је рат уништења. Осим војних циљева, он је имао за циљ идеолошки утемељено и планирано уништавање читаве државе и њеног становништва“, каже за ДЊ историчар Крис Хелмеке из Центра за војну историју и социологију Бундесвера у Потсдаму. „По својој свеобухватној злочиначкој димензији, немачко-совјетски рат има јединствено обележје у историји“.

Ратни злочини

Заробљено је 5,6 милиона совјетских војника и затим у Немачкој ангажовано на присилном раду. Њих 3,3 милиона притом је изгубило живот. СС-јединице прогониле су јеврејско становништво на окупираним територијима, уз подршку Вермахта.

„Јевреје су извлачили из кућа и они су морали да са собом понесу лопату да би сами себи ископали гроб. Онда би их стрељала жандармерија“, прича сведок и бивши војник Вили Хајн у снимку из Куће историје. Уз то је постојала и тзв. „наредба о комесарима“ којом је било прописано да се политички комесари Црвене армије, након заробљавања, одмах стрељају.

Диктатор Адолф Хитлер намеравао је да, на основу помоћ идеологије „крви и тла“, покори исток

Немачки освајачи у почетку су били сигурни у своју победу. Вермахт је заузео Украјину, Белорусију и балтичке државе. Веровали су да ће ускоро заузети и Москву. Ипак, није им пошло за руком да униште Црвену армију у тој мери да она више не може да пружа никакав отпор. Рат се отегао, а Вермахт је био недовољно припремљен за оштре и хладне зиме с температурама од минус 50 степени.

Без стратегије за дуготрајни рат

Хитлер је у великој мери потценио совјетског противника, тако гласи закључај историчара Криса Хелмекеа. „У ствари, војници Црвене армије борили су се жилаво и упорно. Њихови команданти су непрестано учили“. Претпостављало се да „Совјетски Савез може бити срушен у великом муњевитом рату (блицкригу), с биткама у близини границе. Нису постојали планови у случају неуспеха тог концепта“, каже Хелмеке. Уз то, ни немачка привреда није била спремна за дуготрајни рат, објашњава историчар. „Једноставно, није се имало ресурса“.

Војници Црвене армије у борбама за Стаљинград

Најкасније након пораза у битки за Стаљинград 2. фебруара 1943. године, Хитлерови планови о освајању су пропали. Немачки рајх повео је рат на два фронта, против западних савезника и Совјетског Савеза. Неуспех подухвата „Барбароса“ сматра се прекретницом у Другом светском рату (1.9.1939. – 8.5.1945). „Може се рећи да је рат већ 1941. био стратешки изгубљен“, каже историчар Хелмеке.

Последице тога могу се осетити и данас у централној и источној Европи – од померања граница, па до културе сећања. „Рат је у постсовјетским државама жив, а при том не мислим само на Руску Федерацију“, каже за ДЊ директор Немачко-руског музеја „Берлин-Карлсхорст“ Јерг Море. „Сви ти трагови – мртви, тешко трауматизовани, рањени, протерани који су након рата морали да живе негде другде – све то се налази у породичним причама чак и данас, у трећој, четвртој и петој генерацији“, каже Море.

Заробљени немачки војници након битке за Стаљинград: мит о непобедивом Вермахту коначно је срушен

Помирење међу људима

Крвава прошлост игра сталну улогу у билатералним односима с државама бившег Совјетског Савеза, пре свега на политичком нивоу. „Владе поручују: ’То не можемо да заборавимо’. И то је виши облик коришћења историје у дневнополитичке сврхе“, оцењује директор Немачко-руског музеја.

Ипак, према Мореовом мишљењу, помирење постоји, упркос огромној патњи. Па чак и безрезервно помирење: „Сматрам да је то запањујуће, поготово на нивоу обичних људи.“ Наравно, каже Моро, приче се не заборављају. „Ми Немци радо и проактивно започињемо расправе о кривици, и то нам је дозвољено. Али то се од нас уопште не тражи. Због тога и кажем да је гест помирења заиста без задршке“.

---

Извор:

Други светски рат

Немачка и Италијанска агресија 1934 – 1939. год.

Судетска криза и избијање рата

Хитлерова Немачка је прву директну акцију кршења версајског поретка почела године 1936. углавном симболичком гестом слања Вермахта на леву обалу Рајне, која је претходних година била демилитаризована. Недостатак било какве реакције на ту провокацију је нацисте уверио како ће и убудуће моћи предузимати сличне кораке.

Након што је године 1937. између Немачке, Италије и Јапана потписан тзв. Антикоминтерна пакт – претеча будућег Тројног пакта – Немачка је године 1938. почела насилну анекцију, тзв. Аншлус Аустрије. Хитлеров режим је тај потез оправдавао провођењем начела о праву на самоопредељење, односно чињеницом да су многи Аустријанци себе сматрали делом немачке нације од које су одвојени вештачком границом.

Хитлер је сличан изговор одлучио применити на Судете – област Чехословачке где су Немци чинили већину. Чехословачка влада је била спремна да се покушају мењања граница одупре оружаним путем, рачунајући на свој статус верне француске савезнице. Међутим, британска влада је држала да још није у потпуности спремна за рат, па је наговорила Француску да заједно с њом 30. септембра 1938. склопи Минхенски споразум којим је Немачкој признато право на Судете. Остављена на цедилу, чехословачка влада је подлегла немачком ултиматуму. Док је део светске јавности овим догађајима био шокиран и разочаран, велики део западне јавности их је сматрао исправљањем версајских неправде те искоришћеном приликом за постизање трајног мира у свету.

Те наде врло брзо су се изјаловиле, када су мађарска и пољска влада искористиле Хитлеров преседан како би и оне тражиле и на крају добиле чехословачке територије. До пролећа 1939. ауторитет владе у Прагу је био тако уздрман да се у Словачкој, на немачки наговор, развио сепаратистички покрет. Користећи то као изговор, немачке снаге су у пролеће 1939. окупирале Чешку и успоставиле протекторат у саставу Рајха, док је Словачка успостављена као сателитска држава.

Комадање Чехословачке представљало је шок и понижење за западне силе које су на гажење споразума реаговале гаранцијом независности и територијалног интегритета Пољске и Румуније – држава за које се држало да ће представљати следеће мете немачког, односно мађарског ширења. У међувремену је, користећи Хитлеров пример, Мусолинијева Италија извршила инвазију и без борбе успоставила власт у Албанији.

Хитлер није био импресиониран тим гаранцијама те је као следећу мету немачке територијалне експанзије одабрао Данцинг – луку на Балтичком мору под управом Лиге народа коју су и Немци и Пољаци својатали, али у којој су Немци имали већину становништва. Овај пут Пољаци су за разлику од Чехословака, иза себе имали формалне западне гаранције те били спремни на оружани отпор. Немачкој влади је постало јасно да се криза у немачку корист не може решити другачије него оружаном инвазијом, за коју је планирање отпочело већ у пролеће.

Хитлер је био уверен како ће западне силе на крају Пољску ипак оставити на цедилу исто као што су оставили Чехословачку. Томе је у прилог ишао дебакл преговора о евентуалној војној сарадњи који су се у то време водили у Москви између англо-француских и совјетских представника.

Немачки напад на Пољску 1. септембар 1939. год.

На крају се Стаљин одлучио за куповину времена ради припрема за рат тако што је прихватио Хитлерову понуду за споразум о подели интересних сфера у источној Европи. Потписивањем споразума Рибентроп-Молотов 25. августа 1939. Немачка се осигурала од евентуалне совјетске интервенције у пољску корист, односно евентуалног ратовања на два фронта. Након исценираног пољског напада на радио-станицу у Глајвицу, немачке оружане снаге су 1. септембра 1939. отпочеле напад на Пољску, чиме је у Европи почео Други светски рат.

Пад Француске

10. маја је, након вишеструког одгађања и промене планова, отпочела велика немачка офанзива на западном фронту.

Као што се било и очекивало, Немци су одлучили да заобиђу Мажино линију и да Француску нападну преко територија неутралне Белгије. Због тога су савезници одмах послали своје најбоље и најбројније снаге у дубину белгијског територија да их тамо, према претходном плану, зауставе.

Оно што се није очекивало било је да ће Немци заједно с Белгијом напасти Холандију која је, за пет дана и након бомбардовања Ротердама, одмах капитулирала, односно да ће главни удар бити кроз шумовите Ардене за које се држало да су непроходни за тенкове и друга модерна возила.

Француске снаге су биле потпуно изненађене, те када су немачке снаге већ за три дана избиле на реку Меза код Седана, нису биле у стању пружити адекватни отпор. Немци су прешли реку и тенковским колонама брзо одсекли главнину савезничких снага у Белгији од Француске. Покушаји савезника да се разбије немачки клин нису успели, а 28. маја је Белгија службено капитулирала. Савезничке снаге су биле сведене на све мањи мостобран код Денкерка где је до 4. јуна изведена једна од најспектакуларнијих и најуспјешнијих евакуација у војној историји.

Освајање Денкерка је Немцима омогућило да се окрену на југ према углавном деморализованим француским трупама и 5. јуна започну офанзиву која је брзо пробила њихове положаје. Француска војска је, уз све већи дефетизам, била парализован великим бројем избјеглица на путевима те све већим политичким поделама у влади, који је уважио мишљење маршала Петена да даљи отпор нема смисла.

Повлачење (бежање) британских и француских снага код Денкерка

10. јуна, сматрајући је да су савезници изгубили рат те да се јефтино може домоћи њихових колонија, Италија се и службено придружила Хитлеру као савезник. Прва важнија италијанска офанзива био је напад на француске положаје на граници, током кога је неколико француских батаљона успешно зауставило целу једну италијанску армију.

Тај успех није имао скоро никакав ефекат на опште стање у Француској, где је влада и службено отпочела преговоре о капитулацији. С тиме се није сложио генерал де Гол који је 18. јуна одлетео у Лондон и стао на чело тзв. Слободних Француза који ће из емиграције наставити пружати отпор Немцима. Четири дана касније Петенова влада је потписала примирје темељем кога је Француска подељена на северни део под немачком окупацијом, и јужни део којим је управљала Петенова влада у Вишију, тзв. Вишијевску Француску.

28. јуна је СССР, користећи немачку заузетост на Западу, ултиматумом натерао Румунију да преда Бесарабију – територију која данас представља републику Молдавију.

Напуштена опрема и наоружање на плажи после евакуације

Битка за Британију

 

Почетком лета 1940. Хитлер се налазио на врхунцу моћи и већина европских политичара и влада га је сматрала победником рата. Након слома Француске се цели континент налазио под његовом контролом, било преко окупацијских снага, савезника, идеолошки блиских влада или неутралних држава које је било лако уценити. Једино му је на путу стајала усамљена Британија.

Но британска влада на челу с Винстоном Черчилом је била одлучна наставити рат до коначне победе, што је показано већ 5. јула нападом на француску поморску базу Мерс-ел-Кебир. Циљ те операције био је спречити да флота под контролом вишијевске Француске буде предана силама Осовине те тако угрози британску поморску надмоћ. Напад је изазвао велике жртве међу Французима и на дуже време покварио односе бивших савезника. 

Мерс ел кебир 1940. год. (напад британске флоте на остатке француске морнарице)

У међувремену је Хитлер настојао да успостави мир нудећи гаранцију опстанка Британског царства у замену за повраћај бивших немачких колонија. Када су Британци те понуде одбили, Хитлер је наредио да се започне бомбардовање Британских острва и, у сврху додатног психолошког притиска, започну јавне припреме за инвазију која је добила шифру Операција Морски лав.

Лондон 1940. (после немачког бомбардовања)

План за инвазију изазвао велике поделе и несугласице међу немачким војним круговима, али су се сви, па и Хитлер, сложили да је за његово успешно извођење нужно претходно осигурати ваздушну надмоћ над Британијом, односно елиминисати РАФ. У ту је сврху започета вишенедељна серија ваздушних напада којима су се Британци супротставили у низу ваздушних окршаја који се зову Битка за Британију. Захваљујући низу погодности – поседовање радара, бржа производња ловачких авиона те могућност поновног ангажовања властитих пилота срушених над британским тлом – Британци су успели очувати предност те тако присилити Хитлера да средином септембра откаже инвазијске планове.

Хитлер је за ту одлуку био делимично мотивиран очигледно незадовољавајућим стањем инвазијских припрема и планова, као и све већом жељом да започне поход против СССР-а. Британију је уместо инвазијом требало победити исцрпљивањем њених ресурса кроз бесомучно ваздушно бомбардовање градова, поморску блокаду те нападе на упоришта на Медитерану и Блиском истоку.

Операција Барбароса

Већ у јесен 1940. Хитлер је издао директиву да отпочну припреме за Операцију Барбароса – инвазију СССР која је требала почети у лето 1941. године. Разлози за Хитлерову одлуку били су углавном идеолошке и политичке природе. Освајање простора на истоку било је део нацистичког програма, а и сматрало се да ће поход против комунистичке државе довести до промена у британској влади. План је уживао и велику популарност у немачким војним круговима који су га дочекали с далеко више ентузијазма и далеко мање скепсе него одлуку о уласку у рат, односно офанзиви на Западу.

Продор немачких трупа на Совјетску територију (јул 1941. год.)

Стаљин је, пак, сматрао да чак ни Хитлер себи неће дозволити луксуз ратовања на два фронта, односно поновити исту ону грешку коју је критизирао у Мајн Кампфу. Зато је сматрао да је гомилање трупа на источним границама искључиво средство политичког притиска, а дојаве о немачким припремама за напад подметање британских служби којима је било у интересу што пре увући СССР у рат. Сам Стаљин је настојао избећи рат до тренутка када се доврши реорганизација Црвене армије, односно саграде нова утврђења на новим западним границама. Тамо су, у сврху одвраћања, концентрисане велике војне снаге, али им је и заповеђено да не одговарају ни на какве провокације.

Све је то савршено одговарало немачком плану који је предвиђао опкољавање и уништење главнине совјетских снага на самој граници те освајање Москве и Лењинграда, те избијање на линију Астрахан – Мурманск у року од шест недеља до три месеца. Када је 22. јуна напад отпочео, совјетске снаге су биле потпуно изненађене. Већина совјетских авиона је уништена на земљи, стотине хиљада војника заробљено, а у многим крајевима Вермахтови војници су дочекани као ослободиоци. Испочетка се чинило да ништа неће Немцима стајати на путу да остваре још један тријумф у духу блицкрига.

Заробљени припадници совјетске војске (јун – јул 1941. год.)

Иако су се немачко напредовање настављено, врло брзо се показало како су Хитлерови планери ипак потценили потешкоће које их чекају на походу на једну од најпространијих земаља света. Чим се линија фронт почео одмицати у дубину совјетске територије, почели су се појављивати озбиљни логистички проблеми, те Немци више нису били у стању да, као на почетку, одржавају исти темпо напредовања целом дужином фронта. То је совјетским снагама омогућавало предах, односно повремене контранападе и све бољу организацију одбране. Исто тако се испоставило да немачка пешадија – опскрбљена коњским запрегама – није у стању пратити оклопне јединице, те су многе опкољене совјетске јединице биле у стању пробијати се из обруча.

У касну јесен, настојећи постићи одлучну победу пре доласка зиме, Немци су одлучили бацити све на једну карту – Операцију Тајфун чији је циљ било заузимање Москве. Уз огромне губитке су се приближили совјетској престоници, али је офанзива на крају заустављена услед крајњег исцрпљености људства.

У међувремену се испоставило да Британци, супротно Хитлеровим очекивањима, ипак немају идеолошких предрасуда те су са Совјетима одмах почели сарађивати као прави савезници. Започели су конвоји помоћи за Мурманск, а две војске су заједно окупирале Иран, настојећи предухитрити евентуалну пронацистичку побуну.

Улазак САД у рат

Од самог почетка рата амерички предсједник Френклин Делано Рузвелт није крио своје пробританске симпатије, односно уверење како је у америчком интересу да силе Осовине буду поражене. Но, директно укључивање у рат је спречило углавном изолационистичко расположење америчке јавности, односно мишљење како се Американаца питање контроле над Европом и остатком Старог света не тиче.

Рузвелт је, с друге стране, користио своје председничка овлашћења да би Британији помагао на сваки начин осим војном интервенцијом. Британци су добијали издашну војну помоћ, а њихове наруџбе су довеле до постепеног процвата америчке војне индустрије. Рузвелт је САД у рат настојао увући тако што је слао америчке ратне бродове да прате конвоје с америчком робом за Британију и тако провоцирају сукобе с немачким подморницама у Атлантику.

Но у јесен 1941. права је криза настала на Пацифику, уместо Атлантику. Јапан је годину дана раније, користећи заузетост западних сила, окупирао Индокину, дотада под влашћу вишијске Француске, те тако стекао вредан извор сировина. Следећа на реду је требала бити Холандска Источна Индија, с обзиром на своје изворе нафте. САД су на то, као и на наставак рата у Кини, реаговале нафтним ембаргом који је посебно погодио јапанску морнарицу.

Суочена с кризом, јапанска влада је одлучила војном акцијом заузети Холандску Источну Индију. Но, то је собом повлачило оружани сукоб с Британијом и САД. Америчка влада је као додатно упозорење била преместила гро своје Пацифичке флоте из Сан Дијега у базу Перл Харбор на Хавајима.

Јапански напад на Перл – Харбор (7. децембар 1941. год)

То је јапанским планерима дало сјајну прилику да смисле акцију која је на самом почетку требала остварити јапанску премоћ на Пацифику и омогућити неометана освајања по остатку Азије. 7. децембра су америчку базу напали јапански авиони те потопили, односно оштетили велики број бродова и авиона. Тај је напад, изведен без формалне објаве рата, изазвао велики бес америчке јавности те отклонио све сумње око тога требају ли се САД активније укључити у догађаје у свету.

Дан пре напада на Перл Харбор, Совјети су покренули једну од својих првих великих офанзива. Она је не само одбацила Немце од Москве него им нанела и велике губитке, срушивши тако мит о непобедивости Вермахта. Док се све то догађало, Хитлер је сматрао како би притисак на источном фронту могао смањити уласком Јапана у рат против СССР-а. У ту сврху је Немачка формално објавила рат САД, али је, на Хитлерово велико разочарање, Јапан одржао неутралност у односу на СССР.

Прекретнице рата 1942 (битка код Ел Алајмена и Стаљинградска битка)

 

Средином 1942. се СССР поновно нашао у тешкој ситуацији, те је Стаљин то искористио како би западне савезнике натерао на отварање тзв. другог фронта у западној Европи с циљем растерећења Црвене армије. Амерички војни кругови су се такође залагали за такав план из политичких разлога, настојећи да рат у Европи буде што краћи, односно да се могу обрачунати с Јапаном. Черчил је, пак, сматрао како до отварања другог фронта треба бити на обалама Медитерана које је он називао „меким трбухом“ Хитлерове Европе. Пропаст канадског препада на Дијеп у јуну је Американце уверила у снагу немачке обране на атлантским обалама, односно прихватање Черчилових аргумената.

Aустралијски војници у току битке код Ел – Алајмена

Иако су Ромелове осовинске снаге у северној Африци дуго времена биле бројчано, технички и логистички инфериорне Британцима, тек је Монтгомери то успео схватити, односно практички искористити за једноставан план који је 23. октобра довео до почетка битке код Ел Аламејна. Ромелове снаге су тешко поражене и натеране на повлачење које ће постепено довести до губитка Либије. Зато се та битка сматра првом прекретницом Другог светског рата.

У међувремену су осовинске позиције 4. новембра додатно ослабљене операцијом Бакља англо-америчким искрцавањем на обале Марока и Алжира, који су били под контролом вишијске Француске. Након краћег отпора су се вишијске снаге предале, односно прешле на страну Савезника, али је даље напредовање у Тунис заустављено због искрцавања немачко-италијанских снага те лошег времена. Без обзира на то, успех сложене амфибијске операције је показао како су Савезници сличан подухват у стању поновити другде, терајући Хитлера да на рачун Источног фронта шаље трупе ради одбране европских обала. Зато се Бакља назива другом прекретницом Другог светског рата.

Најважнија прекретница се ипак догодила на Источном фронту, где су уличне борбе у Стаљинграду биле толико исцрпиле немачко људство да је немачка команда била присиљена попуњавати бочне линије трупама својих савезника Румуније, Мађарске и Италије. То је совјетској врховној команди (Ставка) дало сјајну прилику да двоструким бочним ударом 19. новембра те линије пробије и у Стаљинграду опколи 6. армију генерала Фридриха фон Паулуса. Покушаји да се обруч пробије и опкољена армија избави нису успели, па су се 1. фебруара 1943. њени остаци предали, означивши највећу катастрофу у дотадашњој немачкој војној историји.

Немачке трупр у Стаљинграду

Пораз код Стаљинграда је Немце натерао на повлачење с Кавказа, али имао и озбиљније политичке последице. Уништење војски на Источном фронту је владине кругове у Румунији, Мађарској, па и у Италији, натерало да размишљају о напуштању Немачке и приклањању Савезницима првом повољном приликом.

Прекретница се догодила и на Пацифику, након што су 2. августа амерички маринци извршили десант на стратешки важно острво Гвадалканал на Соломонским острвима. Јапанци су одатле покушали отерати властитим десантом што је довело до шестомесечних жестоких борби на копну, мору и ваздуху. Иако су обе стране претрпеле огромне губитке, Американци су их лакше надокнађивали те су се Јапанци почетком фебруара 1943. повукли, означивши успех прве велике савезничке офанзиве на том ратишту.

 

Курска битка

 

Немци су, слично као и претходне две године, за лето на Источном фронту планирали велику офанзиву која је коначно требала сломити Црвену армију. Но овај пут су имали далеко мање ресурса, па је опсег офанзиве био још ограниченији. Циљ њемачког напада је овај пут била само део централног дела фронта – велика избочина с центром у Курску, за коју су Немци сматрали да садржи већину совјетских снага. План је био одсећи ту избочину двоструким тенковским ударом са севера и југа, при чему су се велике наде полагале у нове типове тенкова као што су Тигар и Панцер V Пантер.

Совјетски положаји (Курск, јул 1943.год.)

Совјети су рано сазнали за немачке планове те су релативно затишје добро искористили да на правцима немачког удара саграде вишеструке линије обране, а у позадини припреме велике резерве које ће у погодном моменту кренути у противнапад. То се показало већ 5. јула када су Немци два сата пре самог напада прво изненађени совјетском артиљеријском противприпремом, а потом и жестином отпора због кога је напад застао прво на северу, потом на југу. На крају су Совјети кренули у велики противнапад који је код Прохоровке довео да највеће тенковске битке у историји. Иако је резултат био тактички неодлучан, Совјети су са својим инфериорнијим Т-34 тенковима Немцима успели задати губитке које ови нису били у стању надокнадити.

Немци су након тога застали на достигнутим положајима, али се врло брзо показало како су толико исцрпљени да више нису у стању зауставити совјетску противофанзиву, која је одмах започела, прво на северу, а месец дана касније и на југу. До краја године ће Совјети ослободити велики део Украјине, укључујући и Кијев почетком новембра.

Битка код Курска

Курска битка је значила коначни немачки пораз на Источном фронту. Након ње се Вермахт није могао надати никаквим озбиљнијим офанзивним операцијама и сва немачка активност се свела на све теже држање постигнутих положаја, односно избављивање јединица опкољених у совјетским маневрима.

 

Операција Оверлорд и Ослобођење Француске

 

Након поразних искустава у брдовитој Италији, савезници су коначно прихватили америчко стајалиште да је рат најбољи добити директним ударом у Немачку преко равничарске западне Европе. Од краја 1943. су се интензивирале припреме за велико искрцавање на француску обалу, које је добило шифру Операција Оверлорд. Поморски и зрачни десант је био годинама планиран, а месецима увежбаван, уз дотада невиђени систем дезинформације непријатеља.

Операција Оверлорд (искрацавање у Нормандији – дан Д)

Све те мере су уродиле плодом када је 6. јуна – датум који ће у историју ући као Дан Д – извршено дотада највећа амфибијска операција у историји. Савезничке снаге су се искрцале на широком фронту у Нормандији, уместо код Калеа где су их Немци били очекивали. Иако су Немци на све могуће начине покушали савезнике бацити у море, мостобран се постепено ширио. Након месец и пол дана крвавих и жестоких борби, Американци су успели извршили пробој и подузети велики обухватни маневар. Хитлерово упорно одбијање да изда наређење за повлачење довело је до опкољавања и уништавања немачких снага код Фалеса.

Истовремено је извршен и мањи десант на јужну обалу Француске. Немци су почели повлачење из Француске које се врло брзо претворило у панику и расуло. Генерал де Гол је у тим данима успешно исходио да његов покрет Слободних Француза постане легитимна влада ослобођене Француске и избегне савезничку окупацијску управу. 24. августа је то потврђено након ослобођења Париза.

Заробљени немачки официри и војници у Паризу 1944. год.

Дубоко уверени да ће рат моћи завршити до Божића, савезници су се одлучили за рискантни план ваздушног десанта у јужној Холандији, којему је циљ било освајање мостова преко Рајне. Тај план, прозван Операција Маркет Гарден, је 17. септембра довео до великог ваздушног десанта, при чему су британски падобранци код Арнхема стицајем околности налетели на елитне немачке јединице. Резултат тога је била битка за Арнхем у којој су Британци десетковани, а Немци стекли једну од последњих великих победа у рату.

 

Капитулација Немачке

Крајем 1944. Немачка је остала усамљена, без савезника, а и њена матична територија је већ била начета са запада и с истока. Но, Хитлер је још увек веровао у успешан завршетак рата, уздајући се у нова оружја попут ракета Фау 2 или млазних ловаца Ме-262. Да би стекао време да их усаврши, наредио је велику офанзиву на западу против америчких положаја у Арденима. Велика Арденска противофанзива је у потпуности изненадила Американце и нанела им тешке губитке, али су њихови положаји брзо консолидовани уз помоћ британских савезника те су Немци постепено потиснути на полазне положаје.

Губитке у Арденима више ништа није могло надокнадити, што су одмах искористили Совјети, пробивши немачке линије у Пољској и приближивши се самом Берлину. У марту су западни савезници коначно прешли Рајну и почели продирати у само срце Немачке. Савезници су такође покренули офанзиву у Италији, исто као и Титова југословенска војска.

Немачка војска је након више од пет година доживела потпуни слом па су се многе јединице, поготово на западу, почеле предавати без борбе, а на истоку борити, мање зато да зауставе Совјете, а више зато да себи дају прилику за предају западним савезницима. 25. априла су се совјетске и америчке трупе спојиле код Торгауа, практички пресекавши Немачку напола. У исто вријеме је отпочела Берлинска битка током које је Хитлер извршио самоубиство, а сам Берлин се предао 2. маја.

Совјетска војска у Берлину и немачки заробљеници

 

Нова немачка влада под адмиралом Деницом је отпочела преговоре о капитулацији који су завршени 7. маја, а 8. маја објављен прекид непријатељстава. У неким деловима Европе, поготово оним источним, борбе су се водиле још неколико недеља, али је тог дана службено отпочео мир.

 

Капитулација Јапана

 

У првој половини 1945. године су се амерички војници искрцали на острво Иво Џиму и након дуготрајних и жестоких борби савладали тамошњи јапански гарнизон. Острво је после почело служити као база америчким стратешким бомбардерима Б-29 у њиховим нападима на циљеве у самом Јапану. Приликом напада су кориштене запаљиве бомбе што је само у Токију довело до 300.000 мртвих.

Токио после америчког бомбардовања (1945)

У јуну су се Американци још више приближили самом Јапану након искрцавања на Окинави. И тамо је јапански гарнизон савладан, али уз огромне губитке на савезничкој страни. Ти су губици уверили америчке планере да ће инвазију самог Јапана захтевати незамисливо велики број жртава и довели до одлуке да се Јапан на предају покуша присилити употребом новог оружја званог атомска бомба.

6. августа је на Хирошиму бачена атомска бомба и изазвала дотле незамисливо разарање и патње међу локалним становништвом. Док је јапанска влада покушавала схватити што се догодило, уследио је још један шок у облику објаве рата од стране СССР-а. Совјетске снаге су врло брзо разбиле јапанске снаге у Манџурији и отпочеле брзо напредовати према Кореји. 9. августа је бачена друга атомска бомба на Нагасаки.

Експлозије атомских бомби над Хирошимом (лево) и Нагасакијем (десно)

То је било довољно да јапанска влада након неколико дана схвати да даљи отпор нема смисла, те је 15. августа објављена безусловна капитулација. Она је формално потписана 2. септембра на америчком бојном броду Мисури у Токијском заливу, што је датум који представља службени завршетак Другог светског рата.

Европа после 1945. год. (хладни рат)