Алкибијадове авантуре

Прича о Алкибијаду никако се не може одвојити од историје Пелопонеског рата  (431-404 год. пре н.е.).

Када је реч о познатим грчким историјским личностима, атински аристократа Алкиабијад (око 452-404. п. н. е.), био је даровити говорник али и амбициозни нитков. Одувек је изазивао велико интересовање, а био је и  предмет биографије (прилично сумњиве)  у античка времена коју је написао Плутарх у својој књизи “Упоредни животописи“.

_{Алкибијад фото: istorija.fandom}

Он је свакако живописан лик, који се дружио са многим познатим Атињанима, укључујући филозофа Сократа. У Платоновом симпозијуму, Алкибијад чак каже да је покушао да постане Сократов ероменос. У грчкој је  термин за одраслог мушкараца био ерастес, док се предмет његове наклоности назива ероменос што је термин који се користио за млађег мушкарца, обично тинејџера.

Пелопонески рат

Алкибијад и Сократ имају значајну заједничку историју. Платон открива да су се  Сократ и Алкибијад 432. године пре нове ере, заједнички борили у бици код Потидеје. Алкибијад је тада важио за невероватно згодног младића и вероватно је тада имао око 20. година. Платон је записао да је у току битке Сократ спасио живот Алкибијаду. Потидеју је основао Коринт на полуострву Халкидики, на северним обалма  Егејског мора. Потидеја је била под великим притиском да постане члан атинске Делске лиге.

^{Битка код Потидеје (432. пне): Атињани против Коринћана (детаљ). Сцена Сократовог спасавања Алкибијада.  Гравира 18. век фото: en.wikipedia}

Првобитно, Делски савез је основала Атина као одбрамбени савез после завршетка Персијских ратова из ранијег петог века пре нове ере. Током времена, Лига је нарасла и постала  је у суштини Атинско царство, са својим члановима који су били обавезни да плаћају данак. Када се Потидеја побунила 432. пре н.е. Атињани су послали војску  да умири непослушни град, а и Сократ и Алкибијад су били део те експедиције.

Коринћани су послали своју војску да помогну Потидеји у њиховој побуни против Атине. Овај сукоб је заправо поставио темеље за велики рат у којем ће се Делски савез (предвођен Атином) суочити са Пелопонеском савезом (предвођен Спартом), чији је Коринт такође био члан. Овај сукоб великих размера назива се Пелопонески рат (431-404. п.н.е.).

Први део Пелопонеског рата често се назива Архидамов рат (431-421. пре н.е.) назван по Архидаму II, једном од два краља Спарте.

_{Архидам II (дуборез 1629.) фото: stringfixer}

Једна од многих битака вођених током овог рата одиграла се код Делијума (малог града у Беотији), где су се Сократ и Алкибијад поново борили раме уз раме. Архидамoв рат је био дуг и крвав сукоб, из кога је  Атина стекла мало јачу позицију. У сваком случају, до 421. пре нове ере, обе стране су биле уморне од борби и мир је постигнут. Потписан је ткз. Никијин мир, назван по важном атинском генералу.

Сицилијанска експедиција

У старој Грчкој, мировни уговори су обично одређивали колико дуго треба да буду на снази. Никијин мир, закључен 421. пре нове ере, требало је да траје најмање пет деценија. То није значило крај свих непријатељстава, мир је прекршен већ 418. године пре нове ере, када се одиграла прва битка код Мантинеје. Многи Атињани били противници примирја са Спартом. Међу њима је био и Алкибијад који је сматрао да је  лично понижен од стране  Спартанаца јер су изабрали да склопе споразум са Никијом и Лахом, а не са њим, вероватно због његове младости, како образложе Тукидид у свом делу “Историја Пелопонеског рата“.

_{Никија, фото: edukalife}

Прошло је доста времена пре него што се Алкијабиду указала прилика да поново дигне оружје против Спарте. Али 416/415. пре нове ере, посланици из сицилијанског града Сегесте стигли су у Атину да моле за подршку у њиховом рату против Селинунта, другог града на Сицилији. Селинунт је чак склопио савез са најмоћнијим градом на Сицилији, Сиракузом. Сегестанци су тврдили да би, ако Атина ништа не учини, Сиракуза могла успоставити своју хегемонију над целим острвом, и да би можда, као и сами дорски Грци, осетили потребу да притекну у помоћ својој браћи Доранима – Спартанцима, представљајући значајну претњу Атини и њеним савезницима.

Атињани су у Сегесту послали своје изасланике, који се враћају у пролеће 415. год.пре нове ере са повољним, али, како ће се касније испоставити, на крају неистинитим извештајима о ситуацији на Сицилији. Атињани су тада гласали за организовање Сицилијанске експедиције и именовали Никију за њеног команданта на велику жалост Алкибијада који је сматрао да је водећа команда над експедицијом требала да припадне њему. Алкибијад је ипак изабран за једног од вођа експедиције али је био потчињен Никији. Према Тукидиду, Никија је одржао подужи говор, у којем је указао да је експедиција непотребна ако је једини разлог за њу  помоћ  Сегесту, али је у том говору напао  и Алкибијада, који је био заговорник напада на Сицилију. Том приликом Никија је Алкибијада описао као човека младог и неспремног да преузме било какву команду. Оптужио га је да све што ради, ради у личном интересу, како би стекао што више богатства а не у интересу државе.

_{Еклесија, илустрација фото: thoughtco.com}

Алкибијад је био гласни заговорник Сицилијанске експедиције. Након што је Никија рекао своје, Алкибијад је одржао говор у коме је тврдио да ће експедиција Атини пружила прилику да прошири своју сферу утицаја и стекне више богатства. Никија је затим поново изашао на сцену, али није успео да убеди слушаоце у лудост њиховог избора. Мирећи се са њиховом одлуком, он тврди да би Атињани, ако се одлуче за напад на Сицилију, требало да пошаљу 100 тријера, 5.000 хоплита и друге трупе.

Док су Атињани вршили припреме, једне ноћи су све камене херме у граду биле уништене. Ове херме биле су камене плоче са извајаном главом или торзом и често су прављене да представљају бога Хермеса и коришћене су за обележавање граница. Истрага је показала да су починиоци били пијани младићи. Алкибијадови противници су га оптужили и да је он лично учествовао у уништењу, а за доказ су узели његов стил живота, који су описали као неморалан и раскалашан. Оптужбе су вероватно биле лажне али су за Алкибијада представљале велику опасност.

_{Херма, фото: wikimedia.org}

Херма је назив је за скулптуру која се састоји од главе, понекад заједно с торзом, те која је постављена на једноставно али издужено, често правокутно постоље, на коме су понекад, на одговарајућој висини, урезане и мушке гениталије. Тај облик скулптуре развио се у античкој Грчкој, одакле су га преузели и Римљани, а касније је обновљен у доба ренесансе

Алкибијад је захтевао суђење, али су се његови супарници плашили да би могао имати подршку војске, па су суђење одложили до почетка експедиције на Сицилију, у којој је Алкибијад требало да учествује. Убрзо касније, флота је напустила Пиреј, атинску луку. У међувремену, даља истрага инцидента са хермама, као и онога што се сматрало предстојећом претњом од Спартанаца, уверило је Атињане да Алкибијад кује заверу против демократије, па су га опозвали.

Када је Алкибијад добио вест да треба да се врати у Атину да му се суди, кренуо је назад на свом броду, али је нестао у Турију у Тарентинском заливу. Алкибијад је одлучио да се не враћа у Атину, већ је кренуо на Пелопонез. Сада је Алкибијад сматран одметником, па су Атињани осудили њега и његове сараднике на смрт.

Када су Атињани стигли на Сицилију, Сиракужани су послали изасланике у Спарту и Коринт да траже помоћ. У исто време, Алкибијад се појавио и у Спарти. Обраћао се Спартанцима и тврдио да је Атина организовала експедицију да освоји Сицилију и Италију, наводно као увод у коначно освајање целе Грчке. Позвао је Спартанце да притекну у помоћ Сиракузи како би спречили пад града. Штавише, подстакао их је да утврде град Декелеју у северној Атици.

Алкијабид је постао издајник, али је говорио Спартанцима да је он само „одметник од безакоња оних који су ме отерали“, додајући да „моји најгори непријатељи нисте ви који сте само наудили својим непријатељима, већ они који су своје пријатеље натерали да постану непријатељи“. Спартанци су веровали Алкибијаду и послушали његов савет, шаљући подршку Сиракузи и радећи на утврђивању Декелеје.

До сада, 414. године пре нове ере, Атињани су опседали Сиракузу. У међувремену, у Грчкој, Спарта је напала Аргос, са којим су Атињани раније склопили савез. Атинске снаге су послате на Пелопонез, где су извршиле нападе. Ова непријатељства су била погодан изговор за Спартанце да још једном озбиљније усмере своје војне напоре ка самој Атини.

На Сицилији ствари нису ишле добро за Атињане, а Никија се плашио најгорег ако се не пошаље појачање. Да би ситуација била  још гора, Спартанци су се спремали да нападну Атику да би послушали Алкибијадов савет о утврђивању Декелеје, увлачећи тако Атињане у рат и у земљи и иностранству. Поморске снаге које је Атина послала са циљем да растерети снаге на Сицилији су успешно пресрели Коринћани, доливајући додатно уље на ватру и тиме је сукоб само појачан.

Сада је Никијин мир  већ био ствар прошлости. Овај наставак Пелопонеског рата назива се Декелијски рат (414-404. п.н.е.). Рат на два фронта почео је да оптерећује Атињане. Никија је такође описао мрачну слику ситуације, додајући да ће неуспех на Сицилији на крају довести до пораза Атине од Спарте, што је проницљива белешка коју је Тукидид можда измислио уз помоћ ретроспектива. После даљих тешкоћа, Никија није тражио друго решење осим да се преда. После предаје Никија је убрзо погубљен.

_{Сицилијанска експедиција, фото: thestrategybridge}

Слика изнад: „Уништење атинске војске на Сицилији“ Хермана Фогела, који приказује коначни пораз Атињана код реке Асинарус

Даље компликације

У међувремену, Алкибијад је успео да се спријатељи са спартанским ефором Ендијем. Он је убедио Ендија да га пошаље на Хиос како би убедио тамошње градове да се побуне против Атине и да склопе савез између Персијског царства и Спарте. Алкибијадов циљ је овде био да осигура да ће Ендије бити заслужан за покретање побуне, а не спартански краљ Агис, који је био непријатељски расположен према Алкибијаду. Тукидид не објашњава зашто, али Ксенофонт и много касније, Плутарх тврде да је Алкибијад имао аферу са Агисовом женом и да му је чак родила сина. (У овом случају, изгледа да је Плутархов извор ових информација био Ксенофонт.)

Алкибијад је убедио градове у Малој Азији да се побуне, говорећи им да су Атињани претрпели поразе у поморским сукобима и да су ослабљени ратовима на Сицилији и Атици. У стварности, Пелопонежани су били ти који су били надмашени у недавним поморским сукобима, али Алкибијад се једноставно кретао брже од Атињана у доласку до ових градова. Стигао је у Милет непосредно пре атинске флоте и убедио град да се побуни, без сумње захваљујући личним пријатељствима која је склопио међу водећим људима Милета. Алкибијад је скоро одмах склопио (помало неугодан) савез између Персијанаца и Спартанаца.

У међувремену, Агис је постао довољно фрустриран Алкибијадом да је наредио да га убију. Атињанин је поново побегао тако што је променио страну, овог пута тражећи пријатељство персијанца Тисаферна.

Тисаферн, фото: en.wikipedia

Готово одмах је почео да саветује Персијанце шта би могли да ураде да ослабе Пелопонежане. Када су представници Хиоса дошли код Алкибијада како би се поклонили Персијанцима у име спартанско-персијског савеза, Алкибијад их је отерао, рекавши да раније нису имали проблема да плаћају заштити и порезе  Атињанима и да стога не могу да рачунају да ће Персијанци „не само ризиковати своје животе, већ и новац у име слободе Хиоса“

Алкибијад је тада рекао Тисаферну да је најбоља политика за Персију да допусти да се Атињани и Спартанци истроше у међусобним борбама, идући толико далеко да је рекао да је Спарта, са својим јаким копненим снагама, јача од  Атине и стога најопаснија. Али ово није био крај Алкибијадовим плановима: у потпуно циничном преокрету догађаја, он говори атинским генералима на острву Самос да би могао да преведе Тисаферна на њихову страну ако Атињани напусте демократију и уместо тога успоставе олигархију. Образложење за ово последње је било једноставно: Персијанцима је увек било лакше да се носе са појединачним владарима (краљевима и тиранима) или (малим) олигархијама, него са хировитом и нестабилном демократијом.

Алкибијад се надао да ће комплетна ситуација довести до тога да буде позван назад у Атину. Ипак, његови атински ривали су истицали да Алкибијаду није стало ни до кога осим до самог себе. Један од његових противника, атински генерал Фриних, послао је писмо Спартанцима у којем их је обавестио да Алкибијад игра на обе стране. Заузврат, Алкибијад је писао писма оптужујући Фриниха за дволичност. Ипак, завереници су успели да збаце атинску демократију 411. пре нове ере и успоставили краткотрајну олигархију познату као владавину четири стотине.

Сличан преврат је планиран и на Самосу међу тамошњим атинским генералима. Један од њих, Трасибул, сећао се Алкибијада. Када је стигао на Самос, Алкибијад је одржао говор, где се „жалио на своју приватну несрећу и на то што је био прогнан“,  док је са друге стране учврстио свој савез са Тисаферном. Због његовог наводног утицаја на Персијанце, Атињани на Самосу су изабрали Алкибијада за генерала. Када су Пелопонежани чули за ово, природно су постали неповерљиви према Персијанцима.

Ратна срећа

Алкибијад је покушао да максимално искористи утицај који је имао и међу Атињанима и међу Персијанцима. Доживео је низ војних успеха, као што су битке код Абидоса и Кизика. Опсада Халкедона, у северном делу Грчке, завршила се споразумом између Тразибула и Халкедонаца. На крају, Алкибијад се вратио у свој родни град 407. године  пре нове ере. Када је стигао у Пиреј, дочекан је одушевљено. Ксенофонт, који је написао наставак Тукидидове историје Пелопонеског рата овако је описао Алкибијадов повратак.

_{Алкибијада поздравља народ у Пиреју, фото; en.wikipedia}

“Неки су говорили да је био најспособнији међу грађанима и да је био једини који је неправедно прогнан; да су га оклеветали они који су били мање способни од њега, они који не мисле добро народу и који су се бавили јавним пословима у циљу сопствене користи, док је Алкибијад увек увећавао државно богатство, како из својих средстава тако и из средстава државе“.

Другим речима, они који су били наклоњени њему једноставно су рекли да је био приморан да изда своје сународнике јер су они њега први издали што је био и аргумент који је раније изнео и сам Алкибијад. Не само да му је еклесија, (народна скупштина) вратила имовину, већ га је именовала  за врховног команданта копна и мора, или стратега аутократора. (ако је веровати увек сумњивом Плутарху)

Алкибијад је наставио да служи као војни командант скоро цео остатак Пелопонеског рата, уз извесне успехе. Међутим, поморска битка код Нотијума (град у Малој Азији), која се одиграла 406. године пре нове ере, завршила се катастрофално за атињане а за пораз је окривљен управо Алкибијад и због тога му је одузета команда. Ипак, његова улога у Пелопонеском рату није била у потпуности одиграна.

Ксенофонт помиње да је непосредно пре битке код Егоспотама (на Хелеспонту) Алкибијад истакао да су атински бродови били усидрени предалеко од града, док су непријатељски били стационирани близу града и да су стога имали при руци све што им је било потребно. Али атински заповедници, Тидеј и Менандар, јасно су рекли Алкибијаду да су они сада главни и наредили му да се изгуби.

Према Плутарху, Алкибијад је тада прешао Хелеспонт и потражио уточиште у Фригији, региону у Малој Азији. Али спартански командант флоте која је победила Атињане код Егоспотама, Лисандар, није намеравао да дозволи Алкибијаду да побегне. Контактирао је Персијанце и замолио их да убију Алкибијада.

У међувремену, Алкибијад се настанио у једном селу у Фригији, где је живео у кући са куртизаном по имену Тимандра. Персијски атентатори су опколили његову кућу, али се нису усуђивали да у њу и уђу, радије су је запалили. Алкибијад је обмотао свој огртач око једне руке, а другом исукао мач пре него што је истрчао из куће и напао своје нападаче. Нико се није усудио да му приђе превише близу па су га убили стрелама и копљима. Тимандра га је сахранила.

_{Алкибајадова смрт, фото: istockphoto.com}

Наравно, то не би био Алкибијад да су ствари овако једноставне. Плутарх додаје да по некима ни Персијанци ни Лисандар нису били узрок Алкибијадове смрти, већ сами Атињани. Према овој верзији његове смрти, Алкибијад је искварио девојку из познате породице, а њена браћа су му током ноћи запалила кућу и убила га када је искочио из запаљене зграде.

---

Крај златног доба Атине

Куга у античком свету није била ништа необично. Епидемије разних  болести били су уобичајена појава, али имамо извештаје о неким изузетним епидемијама: епидемијама које су бациле моћне империје и градове-државе на колена.

Једна од најзлогласнијих догодила се 430. године пре нове ере: Атинска куга. То је била једна од најразорнијих епизода у атинској историји.

_{Атинска куга, слика Франсоа Перијеа, фото: studiahumanitatispaideia}

За тако ужасан догађај, имамо и извештај из прве руке. Тукидид је био присутан у граду када је болест избила; чак је био и  заражен кугом, али се опоравио. Из његовог исказа као очевица можемо створити живу слику о овој древној болести – посебно о њеним симптомима и начину на који су се развијали.

Болест је, према Тукидидовим наводима, прво избила у Пиреју, јер је он поморским путем био у контакту са Египтом, а потом се проширила на остатак града. О почетку и току епидемије Туркид овако пише:
''И пошто су они (Пелопонежани) били у Атици не баш много дана, први пут стаде се пошаст јављати међу Атињанима, а говорило се, да је и пре беснела на многим местима и на Лемну и другде, но ипак се није памтило, да је толика куга и такав помор људи игде био ... А започела је, најпре у Етиопији више Египта и затим је сишла у Египат и Либију и велики део Краљеве земље. А у атински град изненада провали и најпре захвати људе у Пиреју, тако да су они и рекли, да су Пелопонежани бацили отрова у бунаре, јер извора тамо још није било. Касније се рашири и по горњему граду и умирало их је већ много више.''
Тукидид наводи да су лекари били немоћни у борби са овом пошасти, и наводи да су особе које су једном прележале болест касније развијала имунитет и нису оболевале од куге, и они су једине могле без последица да негују оболеле:
''... Ни лекари (пише Туркидид) је наиме нису у почетку могли лечити не због незнања, него су сами највише умирали, што су више посећивали болеснике, а ни друга каква људска вештина није помагала. И што су бежали у храмове или се служили пророчанствима и томе сличним, све је било бескорисно, те на крају, како их је зло свладало, оканише се и тога... Умирали су и они занемарени и они брижно неговани. Није било ниједнога лека, за који се могло рећи да ће користити онима, који га буду узимали, јер што је користило, то је другому шкодило. Ниједно тело није очигледно било довољно отпорно против те болести, без обзира на јачину или слабост, него је она грабила све, па и оне, који су се лечили строгим начином живота... Ипак су више сажаљевали умирућег и болеснога они, који су преболели, јер су болест од раније познавали и сами већ били сигурни. Двапут болест истога није спопадала, тако да би била и смртоносна.''

Оно што његов запис чини још вреднијим је то што Тукидид није кривио богове за овај трагични догађај. Он пружа разуман приказ, који се и даље проучава упоредо са савременим археолошким открићима.

_{Реконструисан изглед Миртисе, 11-годишње девојчице која је умрла током атинске куге и чији је скелет пронађен у масовној гробници Керамеикос, Национални археолошки музеј Атине фото: greekerthanthegreeks}

Порекло куге је нејасно, али према Тукидиду је потекла из Африке и стигла је у Атину преко њене луке Пиреј. Атина је у то време била међународни центар; Пиреј је био средиште активности широм Средоземног света. Стога не би требало да буде изненађење да се куга први пут појавила међу атинском заједницом у Пиреју.

_{Атински Дуги зидови фото: brewminate.com}

Атински Дуги зидови саграђени су средином 5. века п. н. е. Оригинални зидови уништени су током Грчко-персијских ратова, приликом персијског освајања Атине (480. п. н. е.). Након протеривања Персијанаца из Европе, Атињани су приступили обнови својих бедема. Спартанци су покушали да их спрече у томе, али је Темистокле одуговлачењем у преговорима купио време током којег су зидови изграђени.

Морамо се сетити и велике пренасељености која је такође захватила Атину 430. пре н.е.. Као део велике стратегије Перикла да избегне копнену битку са Спартом, он је наредио да се сви атински грађани широм Атике повуку иза дугих атинских зидина; с друге стране намеравао је да наведе Спарту  на поморске битке. Била је то здрава стратегија, али са њом је дошла и непредвиђена несрећа.

Беда је била распрострањена; избеглице су попуниле сав расположиви простор унутар града. Штавише, испунили су уски простор између чувених атинских Дугих зидова који су Атину повезивали са Пирејем. Замислите овај дуги низ избеглица који повезује Атину са Пирејем: људски ланац за инфекцију. Кроз овај ланац болест се брзо проширила од Пиреја до Атине.

_{Куга у Атини, слика Мајкла Свиртса фото: athwart.org}

Куга није била ништа ново за класичну Грчку, али су размере атинске куге биле без преседана. Процењује се да је око 50% становништва града-државе умрло од епидемије. Куга није бирала, нападала је и старе и младе. Слаби и јаки, сви су били подједнако подложни да постану жртве ове болести.

Утицај који је ово имало на морал Атине био је разоран – многи су одустали од живота чим су почели да показују почетне симптоме болести. Срећнике, попут Тукидида, који су преживели, савременици су поштовали као личности које су богови благословили. Добивши имунитет, они би лечили оне који су били болесни.

На крају је куга прошла. Мањи напади су се поново појавили у каснијим годинама, али су се догађаји из 430. пре н.е показали најтежим.

Жртва куге  био је и Перикле. Овај поштовани вођа, кога је атинско становништво толико волело због својих прошлих достигнућа која су подстакла златно доба старе Атине, постао је жртва болести. Његова одлука да смести целокупно атинско становништво иза дугих градских зидина без сумње је утицала на ширење болести по граду. Војно гледано, то је била здрава стратегија; нажалост то је такође поставило темеље за невиђено ширење болести.

_{Перикле се окреће од призора свог сина, жртве атинске куге, на овој слици Франсоа-Николаса Шифлара из 19. века.  Национална школа лепих уметности, Париз фото: natgeo.nikkeibp.co.jp}

Иако је ова болест харала Атином, град-држава је и даље остала у рату. Први део Пелопонеског рата – познат као Архидамов рат – и даље је беснео. Спарта је мудро поставила своје трупе далеко од града оптерећеног болестима. Али оно што је изненађујуће је колико је Атина успела да се опорави од ове природне катастрофе.

Архидамов рат представља прву фазу Пелопонеског рата. Трајао је од избијања рата априла 431. до закључења Никијиног мира 421. године п. н. е. Назив је добио по спартанском краљу Архидаму ΙI који је на почетку рата командовао пелопонеским трупама.

Величина града и његова велика популација омогућили су да остане борбена сила након 430. пре нове ере. У ствари, Атина је (вероватно) изашла као “победник“ у Архидамовом рату.

Наравно, Атина је на крају изгубила Пелопонески рат неких 25 година касније. Атина се успешно опоравила од удара куге много пре њеног катастрофалног пораза у поморској бици код Егоспотама.

Стопе смртности од разних епидемија, попут оне која је погодила Атину 430. године пре нове ере, биле су заиста ужасавајуће. Колико год ситуација била лоша, можда би требало да будемо срећни што живимо у данашње време.

Ево Тукидидовог прецизног описа симптома болести:

… Иако је ко пре од чега и боловао, све се свело на то зло. Остале је без икаквоg повода, управо изненада, премда су пре тога били здрави, спопадала силна врућина у глави, црвенило очију и ватруштина, а унутра је ждрело и језик одмах подбијала крв, и ширили су необичан и смрдљиви задах. Затим је иза тога следила кијавица и промуклост, и за не много времена силазила је мучнина у прса уз жесток кашаљ. И кад би се болест усталила у желуцу, преокретали би га, и наступала су сваковрсна излучивања жучи, колико су им год имена дали лекари, и то уз велику бол … Кад би се споља тело дирало, није било ни одвише вруће ни бледо, него црвенкасто и плавкасто, све осуто малим мехурићима и приштевима. Изнутра је била таква врућина, да нису подносили покривања ни сасвим танким вуненим хаљинама ни плахтом ни чим другим, него су били голи, тако да би се најрадије сами бацали на хладну воду … Нису се могли смирити и бесаница их је непрестано мучила. Тело није гинуло, колико га је год времена болест и мучила, него се одупирало преко очекивања патњи, тако да их је већина умирала девети или седни дан од унутрашње врућине, премда су имали још нешто снаге. Или, ако би се тому одупрели, болест би силазила у утробу и настајало би у њој јако ђубрење, а уједно наступао јаки пролив, па су многи касније умирали од слабости. Зло је пролазило кроз читаво тело почевши одозго и сместивши се најпре у глави. А ако би ко преживео најгоре, показивало се тако, да је захватало крајње делове тела, јер је ударало на стидне удове и на врхове руку и ногу, и многи су лишени њих остали живи, а неки лишени и очију. А неке је, кад би приздравио, обузимао дуготрајни заборав свега једнако, те нису познавали ни себе ни својих рођака.

---

Историја наука о прошлости

ИСТОРИЈА је наука која проучава прошлост људи. Појам ИСТОРИЈА настаје у Старој Грчкој, а односи се на знања о прошлости која су прикупљена слушањем и распитивањем.

Историја проучава, објашњава и тумачи догађаје из прошлости, због тога се каже да је „Историја је учитељица живота“.

Историја говори о томе како се некада живело, који су значајни догађаји или личности неког периода.

Школа у старој Грчкој

Кроз учење историје долазимо до бољег схватања савременог живота. А примери нам могу бити узор и омогућити да не поновимо старе грешке.

Људи су још од најранијих дана друштва посматрали, памтили, препричавали, певали и цртали догађаје из своје околине и преносили их млађим генерацијама. Тако су настали митови и легенде који су симболичне приче о прошлости са важном поруком и поуком.

ИСТОРИЈА као наука, развила се са појавом писаних дела у Старој Грчкој.

Прво писано историјско дело је настало у В веку п.н.е. „Историја Пелопонеског рата“, његов аутор је грк Тукидид.

• 

  ТУКИДИД

• 

  КЊИГА “ПЕЛОПОНЕСКИ РАТ“

Он трага за стварним узроцима догођаја и користи поуздана сведочанства. Труди се да буде објективан и непристрасан што су и данас најважнији захтеви који се стављају пред историчара.

„Оцем историје“ сматра се грчки писац ХЕРОДОТ. Он у свом делу „Историја“ помиње и повезује појам ἱστορία (хисторија) са записивањем и излагањем прошлих догађаја.

• 

  ХЕРОДОТ

• 

  ХЕРОДОТОВА ИСТОРИЈА

Задатак историје као науке јесте да на основу поузданих доказа, до којих се долази проучавањем историјских извора, тачно опише и објасни развој људског друштва у прошлости.

Научници који проучавају прошлост људи се назијвају историчари.

Они кроз проучавање историје налазе одговоре на питања:

шта се догодило?
када?
где?
како?
зашто?
ко је учествовао?

Анализирајући резултате истраживања историчари реконструишу (стварају потпуну слику на основу појединих делова) живот људи у прошлости. Резултати истраживања треба да нам укажу на узроке и последице неког догађаја или појаве.
Да би дошли до знања о прошлости историчари користе делове из прошлости (трагове прошлости) који се називају историјски извори.

ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ

Историјски извори могу бити:

Писани
Материјални
Усмени

МАТЕРИЈАЛНИ ИСТОРИЈСКИ ИЗВОР

Овакви извори се чувају по музејима или су остали на местима где си настали. Многи предмети и грађевине су нађени у земљи.

У њих спадају грађевине или предмети које су људи из прошлости користили и правили. Разнп посуђе, новчићи, оруђе, оружје, одећа, оклопи ратника, итд.

• 

• 

• 

• 

• 

• 

Материјални историјски извори

Њих пронлазе археолози – научници који се баве ископавањем и проучавањем предмета из прошлости.

ПИСАНИ ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ

Записи који су остајали после људи из прошлости.

То могу бити писма или књиге, закони, уговори, новине, итд. Било који писани траг који може бити на различитим материјалима као што су камен, дрво, кожа, папир исл.

• 

• 

• 

• 

• 

• 

ПИСАНИ ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ

Овакви предмети се чувају у архивима, библиотекама и музејима.

УСМЕНИ ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ

Пре коришћења писма, усмено предање је било начин да се пренесу догађаји.

То су приче или песме које су се препричавале и преносиле са старије генерације на млађу.

Код нас, песме певане уз гусле су преносиле догађаје прошлости. Вук Караџић их је сакупио, записао и претворио у писани извор.

---

Делови текста и слике преузето са:

Хеленска религија, уметност, књижевност и наука

РЕЛИГИЈА

Грци су веровали у много богова, полубогова, натприродна бића и у разне духове. Сачувано је много митова о боговима и херојима, који су најчешће били полубогови. Скуп свих ових митова чини грчку митологију.

Дванаест олимпских богова су били најважнији богови који су живели на врху планине Олимп.

Списак богова

• Зевс је највиши и најмоћнији бог, владар Олимпа
• Посејдон, заједно с Хадом, други по важности бог, који управља океанима и морима
• Хад је такође други по важности бог, који води бригу о душама умрлих
• Атина је богиња мудрости, уметности, унутрашње лепоте, образовања и рата
• Арес је бог рата и хероја
• Артемида је богиња лова, животиња, плодности и чедности
• Хефест је бог ватре, рада, занатлија и оружара
• Аполон је бог плеса, музике, излечења и медицине
• Афродита је богиња љубави, спољне лепоте и привлачности
• Хера је Зевсова супруга, богиња брака, жртвовања и верности
• Деметра је богиња земље, цвећа и биљака, хране, заштитница брака и пољопривреде
• Дионис је најмлађи бог у Пантеону, бог вина, опијања

ВИДЕО МАТЕРИЈАЛ – ОЛИМП – ПЛАНИНА БОГОВА

ХЕРОЈИ

У грчкој митологији спомињу се и полубогови, који се називају херојима. Они имају натчовечанску снагу, памет, спретност. Обично су били синови богова и смртника, заштитници људи, убице чудовишта и разбојника. Најпознатији грчки хероји јесу Херакле ( Херкул), Тезеј, Јасон, Персеј.

ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ – СПОРТСКА ТАКМИЧЕЊА У ЧАСТ БОГОВА

Најзначајније спортско такмичење у част богова биле су олимпијске игре. Прве олимпијске игре одржане су 776. год. пре н.е (грци су по олимпијским играма и рачунали време, одржаване су сваке четврте године и за време одржавања олимпијских игара стари Грци прекидали су све ратове и непријатељства). На олимписким играма могли су да учествују само мушкарци.

Најважнија дисциплина била је петобој (скок у даљ, бацање диска, бацање копља, трчање и рвање). Поред тога такмичили су се и у боксу, трци коња… Трка двоколица са два или четири коња била је врхунац такмичења. Награда за такмичаре био је венац од маслинових гранчица који је победнику стављан на главу. Победници су били поштовани и уважавани у читавом грчком свету.

ВАЈАРСТВО

Грчко вајарство заузима важно место у античкој уметности. Храмови су рељефима са сценама из грчке митологије, ау средишту сваког храма налазио се кип божанства коме је храм посвећен.

Грчки идеали лепоте, здравља и снаге изражавани су у вајарству. Скулптуре су рађене од дрвета, мермера и бронзе, а украшаване су слоновачом. Најпознатији вајари били су:

• МИРОН (Бацач диска)
• ФИДИЈА (Атина Партенос, Зевс у Олимпији)
• ПОЛИКЛЕТ (Бацач копља)

• 

• 

• 

• 

АРХИТЕКТУРА

Храмови су најзначајнији остаци грчке архитектуре. Постоје различити архитектонски стилови, а најлакше их је разликовати по стубовима. ДОРСКИ стил је најстарији, па су стубови били једноставни, без много украса. ЈОНСКИ је карактеристичан по стубовима који на врху имају капител (капител је горњи део стуба, често декоративно урађен) у облику полуотвореног свитка. КОРИНТСКИ стил је најмлађи и при врху је украшен биљним мотивима.

ТРИ СТИЛА ГРЧКЕ АРХИТЕКТУРЕ

ПИСМО И КЊИЖЕВНОСТ

Грци су преузели феничанско писмо и створили свој АЛФАБЕТ који има 24 слова. Име је добило по прва два слова, која се називају алфа и бета.

ГРЧИ АЛФАБЕТ

Прве значајније књижевне форме били су ЕПОВИ. Најпознатији епови су ИЛИЈАДА и ОДИСЕЈА за које се верује да их је испевао ХОМЕР. Илијада говори о опсади Троје, а Одисеја о грчком јунаку Одисеју који је после Тројанског рата десет година пловио покушавајаћи да се врати на своје острво – Итаку.

ДРАМА

Драма је књижевни род који је настао у старој Грчкој. Две основне драмске врсте су КОМЕДИЈА и ТРАГЕДИЈА.

КОМЕДИЈЕ су писане са циљем да развеселе и насмеју публику. Најпознатији писац комедија био је АРИСТОФАН.

ТРАГЕДИЈЕ говоре о тужним и потресним људским судбинама. Најпознатији писци трагедија били су: ЕСХИЛ, СОФОКЛЕ и ЕУРИПИД.

ПОЗОРИШТЕ У ЕПИДАУРУСУ

У позориштима су глумили само мушкарци, они су играли и женске улоге. Позоришта су била велика и акустична, па је публика могла јасно да чује гласове глумаца.

ВИДЕО МАТЕРИЈАЛ – ЕПИДАУРУС (ПОЗОРИШТЕ И ЛЕЧИЛИШТЕ)

ПРИРОДНЕ НАУКЕ

Стари Грци заслужни су за развој природних наука као што су: математика, географија, медицина, физика и астрономија.

Математичари: АРХИМЕД и ПИТАГОРА

Медицина: ХИПОКРАТ

Географија: СТРАБОН

ИСТОРИЈА, ФИЛОЗОФИЈА И БЕСЕДНИШТВО

Два најпознатија историчара били су ХЕРОДОТ и ТУКИДИД. Херодот је написао књигу “ИСТОРИЈА’‘ у којој је оставио доста података из историје Египта а нарочито је значајан његов опис Грчко – персијских ратова. Тукуидид је описао чувени Пелопонески рат.

• 

  ТУКИДИД

• 

  ХЕРОДОТ

ФИЛОЗОФИЈА у преводу са грчког значи “ЉУБАВ ПРЕМА МУДРОСТИ или ПРИЈАТЕЉИ МУДРОСТИ) ФИЛОС – ПРИЈАТЕЉ и СОФИА – МУДРОСТ. Филозофи су се бавили различитим темама – настанком света, постојањем, разумом, вредностима…. Најпознатији грчки филозофи били су: СОКРАТ, ПЛАТОН и АРИСТОТЕЛ.

• 

  АРИСТОТЕЛ

• 

  ПЛАТОН

• 

  СОКРАТ

У античкој Грчкој, нарочито у Атини, неговано је ГОВОРНИШТВО. Највећи говорник био је ДЕМОСТЕН, а чувени су његови говори против македонског краља Филипа II (ФИЛИПИКЕ).

ДЕМОСТЕН

ПРЕПИСАТИ:

• Грци су били многобошци, а њихов врховни бог био је Зевс. Скуп свих митова чини грчку митологију.
• Грци су веровали да богови живе у храмовима и на планини Олимпу.
• У част богова одржаване су спортске игре, а најпознатије су олимпијске.
• Идеали у грчком свету били су здравље, снага и лепота.
• Храмови и позоришта су најзначајнија достигнућа античке архитектуре.
• Главни стилови грчке архитектуре су дорски, јонски и коринтски стил.
• Грчки алфабет настао је из феничанског писма.
• Песници и писци су у својим делима често описивали стварне догађаје, због чега су важни и за историју и за књижевност.
• У грчкој су биле развијене следеће науке: математика, историја, географија, астрономија, медицина и филозофија.
• Грци су ценили добре говорнике.

РТС МОЈА ШКОЛА – ЛЕКЦИЈА Хеленска религија, уметност, књижевност и наука

Златно доба Атине

ЗЛАТНО ДОБА АТИНЕ

Златно доба Атине  или Периклово доба јесте период грчког полиса Атине од протеривања Персијанаца из Грчке до почетка Пелепонеског рата, односно од 480. до 404. године п.н.е. Овај период атинске историје одликовала је политичка хегемонија, велики економски раст и културни процват, развој демократије и трговине као и оснивање и јачање Атинског поморског савеза.

Тада Атина постаје огњиште мудрости за Грчку, повезујући религију, филозофију, политику и уметност у складну целину, дајући пример комплетног деловања државе. У 5. веку п.н.е. стварали су неки од највећих мислилаца Атине и уопштено античког света: писци Есхил, Софокле и Еурипид, затим историчари Херодот и Тукидид, лекар Хипократ и филозофи Платон и Сократ.

Перикле

Перикле није оставио никакав писани документ, али државников говор из пера оновременог историчара Тукидида, а који он означава као Периклов, може нам послужити за осликавање Перикловог погледа на структуру државе:

“Ми имамо устав који ни по коме другоме није грађен и ми сами више служимо другима за углед, него што би требало да се у томе угледамо на друге. Он се назива демократија, јер се управа државе не заснива на мањини грађана, него на њиховој већини и свако у својим приватним пословима има по закону једнака права с другима, док у јавном животу својим личним угледом, што га зна стећи, постигне части према томе како се у том послу одликује, не зато што је члан сталежа, него због својих заслуга; и ниједном сиромаху, ако је способан користити држави не омета у томе неугледан положај.”

''И још не заборавите да, ако ваша домовина има најславније име у целом свету, то је зато што никад није устукнула пред невољом; зато што је дала више живота и уложила више труда у рат него било који други град, што је освојила за себе моћ највећу од свих, и та успомена ће остати заувек да нас подсећа на те славне тренутке.''

У Периклово доба приступ власти имали су сви сталежи, осим најнижег, тако да су народну скупштину – еклесију – чинили сви пуноправни и пунолетни грађани Атине.

Фото Википедија – Периклов Посмртни говор

Скупштина је сваке године бирала веће од 500 чланова – буле, које је водило државне послове. Због веће ефикасности рада, веће је било састављено од десет одбора – пританија – са по педесет чланова, а сваки од тих  одбора водио је државне послове у току једног месеца.

Десет поротничких судова – хелиеја, доносило је одлуке о жалбама против државних чиновника. Сви државни чиновници имали су ограничен мандат, а бирани су жребом, како би се сачувала што већа власт демоса и спречило да се нико не издвоји по свом утицају, успостављајући тиранију. Због тога је и уведен остракизам (грч. острака, гласање црепићима) који је као заштиту атинског уређења у другој половини VI века п.н.е. увео Клистен. Народна скупштина могла је тако на десет година да прогна особе великог политичког угледа и моћи, не одузимајући њихову имовину и друштвени положај, а на основу резултата гласања, за које је било потребно само то да шест хиљада гласача напише на глиненим плочицама име исте особе.

Иако се може учинити да је остракизам био добар начин да се заштите интереси Атине, многи угледни Атињани били су жртве “воље народа”. И Сократ је искусио превртљивост демократије, а и самом Периклу Атињани су пред крај живота одузели част стратега и новчано га казнили. Част и новац убрзо су му враћени, али остала је чињеница да је настрадао управо онај који је у том времену био најзаслужнији за процват Атине.

У државни систем Перикле уводи дневнице за све изабране чиновнике. На тај начин привлачи народ на своју страну, а против аристократске опозиције, па је 443. г. п.н.е. био изабран за једног од десет стратега (једину функцију с могућношћу поновног избора) и ту улогу задржава петнаест година. Стратег је имао само војне одговорности, али Перикле је својим ауторитетом успевао да доноси и издејствује и многе друге одлуке.

На челу Атинског поморског савеза био је савет са седиштем на светом отоку Делу (Делосу). Тамо је у Аполоновом и Артемидином храму била и савезничка благајна. Перикле тај новац користи да би остварио визију Атине као средишта културног живота грчког света. Он иницира предузимање многих грађевинских радова с циљем подизања Акропоља на узвисини изнад града.

Атински акропољ – Периклово доба

Према историчару Диодору, такви грађевински подухвати, плаћени из заједничке благајне, нису наишли на одобравање атинских савезника, због тога су – у почетку тихо, а онда све гласније – замерали Периклу неопрезно и неоправдано трошење новца.

Перикле се потпуно предавао државничким дужностима, одбијао је све позиве на забаве и кажу да је могао бити виђен у граду једино онда кад је ишао према градском тргу и скупштини. Живео је скромно, избегавајући раскош и сјај и радио је само оно што је било најпотребније за живот њему и породици.

Атињани су га ценили јер је омогућио да њихово учестовање у власти буде плаћено, живот угоднији, а утицај и слава у грчком свету већи.

Што се спољне политике тиче, Атина је и у Периклово доба имала највише проблема у односима с Персијом и Спартом. Перикле постиже мир с Персијом. На наговор Периклеа, 456. г. п.н.е. Спарта и Атина потписују тзв. тридесетогодишњи мир.

Атински акропољ, данашњи изглед

Године 431. п.н.е. започињу тзв. Пелопонески ратови. Атина је у предности јер избегава копнене сукобе и својом морнарицом напада Пелопонез, али када у Атини избијe епидемија куге која је покосила атинско становништво, а с њиме и Периклеа, прилике се потпуно мењају. Његови наследници нису имали довољно политичке и војне мудрости, а ни поверења народа, тако да је 404. г. п.н.е. Атина  коначно поражена. Тада се распада и атински савез грчких држава с Атином као предводницом.

---

Пелопонески рат

Почетак сукоба

Један од најважнијих догађаја у историји античке Грчке свакако је Пелопонески рат или Велики пелопонески рат, како га неки историчари зову. Ово је био најразорнији и најдуготрајнији сукоб који је погодио Хеладу. Борбе Атине и њених савезника са једне и Спарте и њених савезника са друге стране почеле су 431. године пре Христа и трајале су, уз краткотрајна примирја, пуних 27 година, све до 404. године.

Грчка уочи почетка Пелопонеског рата

Узроци

 Тукидид Атињанин, најзначајнији историчар старог века, сматрао је да је прави разлог овог рата јачање атинске моћи и страх и завист Спартанаца. Међутим, питање је да ли је баш тако. Ратници из Лакедемона већ су донекле скршили моћ Атине и њеног поморског савеза, а нови сукоб су избегавали. Њима је тридесетогодишњи мир потписан 446. у суштини одговарао.

Ипак, тај мир није одговарао осталим чланицама Пелопонеског савеза, а најжешћи поборници рата против Атине били су Коринћани. Улазак Коркире (данашњег Крфа) у атински савез пресекао је везе Коринта и Сицилије, што овом полису никако није одговарало. Овај разлог, ипак, није био довољан да натера Спартанце да покрену своју ратну машинерију.

Спартански ратници – представљали су најјачу копнену војску античке Грчке

За рат

 Два догађаја која су уследила после рата Коринта и Коркире охрабрила су поборнике рата. Потидеја је решила да напусти атински савез, што Атина, наравно, није желела да дозволи. Зато је опсела овај дорски полис.

 Осим овога, дошло је до сукоба Атине и Мегаре, чланице Пелопонеског савеза. Моћна Атина забранила је Мегари коришћење својих лука и затворила тржиште.

Ова два догађаја Коринћани су искористили и на скупштини, одржаној у Спарти 432, захтевали су одлучну акцију. Њихови делегати напали су Лакедемоњане због „оклевања“: „Атињани су прегаоци, ви сте оклевачи; они воле да одлазе у туђе крајеве, а ви не остављате свој завичај, јер они мисле да ће својим одсуством моћи што задобити, а ви се бојите да својим ратним потхватима не оштетите оно што имате.“

Одлука

 На састанку делегата Пелопонеског савеза већина чланова гласала је за почетак рата. Међутим, Спартанци су били свесни да им је потребно најмање годину дана да се припреме. Они су имали импресивну сувоземну војску – могли су да ангажују више од седамдесет хиљада хоплита. Ипак, као искусни ратници, били су свесни да не могу да победе јаку атинску флоту. Зато су, са савезницима, почели изградњу ратних бродова, па су, до почетка рата, бројем чак и надмашили Атину. Наравно, атински морнари су били много искуснији, а њихови бродови су били бржи и бољи.

Грчка тријера – Атињани су располагали моћном флотом

Ултиматум

Спартанци су послали делегате у Атину и поставили јој ултиматум. Тражили су склањање опсаде са Потидеје, ослобођење Егине и укидање трговачких забрана Мегари.

Ситуација у Атини, на чијем челу се налазио Перикле, била је таква да су многи Атињани, посебно аристократе и земљопоседници, желели мир. Без обзира на уступке. Демос је, пак, тражио рат. Перикле је то знао и у говору који је пренео Тукидид од својих суграђана је захтевао одлучност и спремност на бој.

Перикле

„Они воле да тужбе решавају ратом не споразумима, па се сада појављују као господари, а не као парничари. Потидеју нам наређују да пустимо, Егини да дамо независност, одлуку о Мегари да повучемо и, напослетку, долазе и захтевају да Хеленима уопште дамо независност… Ако Лакедемоњанима попустите, ускоро ће од вас тражити још, јер ће сматрати да сте у овом питању попустили од страха…“

Почетак

Ултиматум је одбијен и чекало се ко ће први напасти. То су учинили Тебанци. Одред од 300 хоплита у пролеће 431. напао је атинску савезницу Платеју. Мировни споразум је нарушен и рат који ће осиромашити и ослабити Хеладу је почео.

Нападом Тебанских хоплита на Платеју почео је најтежи рат који је Хелада осетила – Велики пелопонески рат (431-404). Први део овог сукоба, од почетка борби до Никијиног мира потписаног 421. године пре Христа, назван је Архидамов рат, према спартанском краљу Архидаму II.

Планови противника

 Обе зараћене стране – и Спарта и Атина – имале су своју стратегију и очекивале су кратак рат. Спартанци су били свесни надмоћи својих хоплита и желели су директан сукоб којим би рат одмах био завршен. Ова стратегија је била ефикасна вековима и против свих непријатеља.

Атина – реконструкција

Ипак, Атина се разликовала од других грчких полиса – већини њених становника није била битна победа на бојном пољу. Они су могли да се повуку у свој готово неосвојив град, бране га и бродовима нападају непријатеља. Било је битно да издрже, не да победе.

Напад на Атику

Архидам II повео је одмах лакедемонску војску и упао у Атику. Он је желео да пустошењем летине изазове Атињане. Али није успео то ни прве ни друге године рата. Иако су многи земљорадници желели да напусте сигурне градске зидине и заштите своју земљу, Перикле је успео да их обузда. Међутим, ситуација у самом граду није била добра. Хиљаде људи живело је на малом простору у нездравим условима, што је довело до појаве куге која је осакатила Атињане. Незадовољство у граду постало је велико и Перикле је 430. први пут смењен са положаја стратега. Годину дана касније он умире од ове опаке болести, а Атина остаје без правог вође и оживљавају политичке борбе.

Опсада Платеје

Спартанци су схватили да нападима на Атику неће успети да ураде оно што су желели. Зато је Архидам решио да нападне Платеју. На овај мали полис он је кренуо са 60.000 хоплита уверен у победу. Ипак, није све прошло тако глатко. Спартанци нису били вични опсадама и сви њихови покушаји напада опсадним справама били су безуспешни. Зато су одлучили да угуше борбене Платејце димом. Испунили су простор око градских бедема грањем и запалили га. Тукидид описује пламен који је настао највећим који је икада ико видео. Ипак, десило се нешто потпуно неочекивано – пљусак је угасио ватру.

Данашњи остаци античког града Платеје

Архидам се повукао оставивши око Платеје само гарнизон за опсаду. У граду је остало око 200 Платејаца и 25 Атињана који су одолевали нападима читаве две године. Када су Спартанци успели да скрше одбрану, све су их побили. Сам град сравњен је са земљом.

Атински десант

После периода затишја, Атињани, осокољени неким мањим победама 425. године, одлучују се на офанзиву. Демостен је решио да изведе својеврсни десант. Бродовима је довео део војске до Пила, ненастањеног рта на југу Спарте и ту се утврдио. Лакедемоњани су одмах повукли војску из Атике и све расположиве одреде, али нису успели да победе. Један њихов одред утврдио се на острву Сфактерији. Чак су и поражени у поморској бици у околини Пила.

Уметнички приказ битке код Сфактерије

Када се Демостену придружио још један одред предвођен Клеоном, догодило се нешто невероватно – Спартанци су побеђени у борби, а неких 350 ратника се предало. То се до тада није десило и Спартанци су први пут молили за мир. Клеон их је одбио.

Брасидин поход

Срозавање спартанског ауторитета натерало је ове поносите ратнике да се поново докажу у борби. Млади војсковођа Брасида желео је да копненим путем нападне градове на трачкој обали, атинске савезнике. Са 700 хелота и 1.000 добровољаца из целог Пелопонеза, Брасида је кренуо у поход. Свим полисима који му приђу обећао је независност, а онима који га одбију разарање. Тактика је успела и, током пет месеци, две трећине Халкидика прешло је на спартанску страну.

Тукидид – писац историје Пелопонеског рата и вођа атинске војске код Амфипоља

Атињани су морали да реагују и Клеон је повео војску којом се супротставио Брасиди. Они су се 422. сукобили код Амфипоља и, наравно, искуснија и надмоћнија спартанска војска однела је велику победу. Ипак, и Брасида и Клеон су погинули у овој бици, па су две зараћене стране годину дана потписале мир. Међутим, сви су били свесни да он неће дуго трајати.

Сумњиво примирје

 Споразумом који су 421. године пре Христа потписали атински првак Никија и спартански краљ Плеистоанакт, рат између два моћна полиса је завршен. Барем привидно. Сукоби, али без отворене борбе, настављени су. Тај период, назван сумњивим и несигурним примирјем, најбоље описује Тукидид: „Током шест година и девет месеци обе зараћене стране суздржавале су се од ратних похода, али ван својих земаља наставиле су да наносе једна другој много штете.“

Жеља за ратом

Када су спартанске вође, после погибије Брасиде, пожуриле да потпишу мир, савезници их нису пратили. Разлог је био једноставан: пораз код Сфактерије нарушио је углед Спарте као непобедиве војне силе. Ако је она морала да моли за мир зато што су многи њени хоплити заробљени и зато што је први пут њена територија угрожена, то са Беотијом није био случај. Њој је одговарао наставак рата, а сличног мишљења биле су вође других лакедемонских савезника – Коринта, Мегаре и Елиде.

Алкибијад – биста из 4. в.п.н.е (на попрсју пише “Алкибијад, син Калијин – атињанин)

Ни у Атини нису сви желели мир. Током рата многи грађани живели су искључиво од војничке плате. Највећи поборник рата постао је Алкибијад, син Калијин и рођак Периклов. Овај младић припадао је најбогатијим породицама Атине и по убеђењима је био олигарх, мада му то није сметало да се избори за позицију вође демократа. Када је изабран за стратега са једним одредом хоплита, кренуо је на Пелопонез желећи да тамо победи Спартанце.

Мантинејска битка

Када је Атина потписала споразум о савезу са Аргосом, Мантинејом и Елидом, изгледало је као да ће Спарта ускоро доживети потпуни пораз. Њен углед је био срозан толико да су чак и Тебанци напали њихову колонију Хераклеју Трахинску.

Битка код Мантинеје – by ~art-history

Тада савезници нападају градове Пелопонеског савеза и Спарта је морала да реагује. Опрезно, као и увек. У бици код Мантинеје августа 418. Лакедемоњани су се сукобили са удруженим трупама Аргиваца, Мантинеје и Атине и потпуно су их скршили. Страдало је 300 лакедемонских хоплита и четири пута више непријатеља.

Полазак на Сицилију

Атини је сада била потребна брза акција којом би поново доказала своју снагу. Када је средином зиме 415. стигао позив за помоћ из Сегесте која је ратовала против Селиунта и Сиракузе, спартанских савезника, Алкибијад је знао каква та акција мора да буде. Изнео невероватно смео план – да се војска упути на Сицилију како би заузела дорску Сиракузу.

Остаци зидина античке Сиракузе (Сицилија)

Народна скупштина стала је на његову страну и одлучено је да вође експедиције буду Алкибијад, Никија и Ламах. Већ у мају ка Сицилији се упутила експедиција од 136 бродова, 5.100 хоплита, 1.200 лако маоружаних и 26.000 веслача. „Најскупља и најугледнија војска од свих опреманих до тада.“ Ипак, није све почело какко треба. Уместо да им отварају капије многи градови су их затварали.

Катастрофа

Неколико ноћи пред полазак на Сицилију, у Атини су биле оштећене херме, скулптуре посвећене богу Хермесу. Један од оптужених био је и Алкибијад. Међутим, овај политичар није желео да одговара никоме, већ је одмах пребегао у Спарту и постао највећи борац против своје отаџбине. Он је предложио лакедемонским старешинама да пошаљу војску на Сицилију и одбране свог савезника како год знају. На ово острво Спартанци су послали војсковођу Гилипа. Брзим акцијама он је успео да наметне своју власт на целој Сицилији и да пружи пуну подршку Сиракузи.

Када су Атињани опсели Сиракузу команда војском прешла је на Никију и он је решио да око овог полиса подигне зидове којим би непријатељу биле пресечене све везе са копном. Није успео. Сиракужани су били бржи и спретнији и њихов зид био је раније завршен. Атински зид постао је бескористан.

Сиракуза – последња битка 413. г.п.н.е

Никији је тада послата помоћ. На Сицилију је стигао Демостен са појачањима. Ипак, упркос његовим акцијама Атињанима није било спаса – у две поморске битке 413. године њихова флота је уништена, а копнена војска се предала. Војсковође су биле убијене, а сви војници заробљени и послати у каменолом да би касније били продати као робови. Била је то потпуна катастрофа за Атину и потпуни опоравак Спарте. Рат се настављао.

Катастрофа атинске експедиције на Сицилији довела је до великог обрта у Пелопонеском рату. Разлог је једноставан – Атина је изгубила много новца и људи. У походу је погинуло око 50.000 војника и морнара, а уништено око 200 тријера. Био је то ненадокнадив губитак.

Декелејски рат

Када је атински војсковођа Алкибијад позван на суд, побегао је на Пелопонез и дошао у Спарту. Лакедемонским старешинама дао је два савета: да пошаљу војску на Сицилију како би помогли Сиракузи и да обнове ратне операције у Атици. Послушали су га и делотворност првог савета је позната.

Лука Пиреј и изглед дугих зидина који су повезивали Пиреј са Атином (реконструкција)

На пролеће 413. године краљ Агис са јаким гарнизоном улетео је у Атику и, према Алкибијадовом савету, освојио Декелеју, дему удаљену свега два километра од Атине. То је изазвало панику у нападнутом полису. Атињани су били стално под оружјем очекујући напад. А онда им је нанет још један удар – 20.000 атинских робова пребегло је на страну непријатеља. Атина је била бачена на колена – били су без бродова, без новца и без људи. Чекао се последњи ударац.

Преокрет

Порази Атине променили су ситуацију у Хелади: многи полиси у саставу Атинског савеза променили су страну и стали уз победнике. Било је потребно само да Спарта бродовима прошета Егејским морем и зато су Пелопонежани са свим савезницима успели су да организују флоту.

Ипак, Атињани нису одмах поклекли. Пружили су неочекиван отпор: решили су да по сваку цену опреме флоту и осигурају верност савезника. А то није било лако. Нису смели да повећају форос већ су морали да га укину и уведу царину од пет одсто на све производе који се увозе и извозе поморским путем.

ДолазакПерсије

У том тренутку персијски сатрапи Тисаферн и Фарнабаз нуде Спартанцима помоћ и они убрзо потписују три уговора према којима су све хеленске земље у Азији препуштене Персији.  Заузврат, ови су морали да издржавају спартанску флоту.

Алкибијад поново мења страну. Због сукоба са неким спартанским вођама напушта војску коју је водио по Малој Азији и прилази Тисаферну коме саветује да не даје Спартанцима све што траже. Објашњење је: за Персију није добро да ојача било која од зараћених страна. Њој су биле потребне слабе и Спарта и Атина. Сатрап га је послушао и почиње да дотура помоћ обема странама, што је побољшало Алкибијадове позиције у родном граду. Он се укључује у класну борбу која бесни међу Атињанима, мада често мења страну – час подржава олигархе, час демократе. У одређеним тренуцима чак и преузима потпуну власт.

Лисандар

Међу Спартанцима појављује се човек довољно способан да се супротстави Алкибијаду – Лисандар. За разлику од већине својих земљака он није сматрао да се рат води искључиво на копну. У неколико битака победио је Атињане и поново их бацио на колена. Са Кировим новцем он креће у поход: освоја Лампсак, а код Егоспотама отима целу атинску флоту.

Поморска битка у античкој Грчкој

Ово је заиста био потпуни пораз Атине и победа Спарте. Лисандар је освајао један град за другим све док није опсео и Атину, коју су истовремено хоплити напали са копна. После неколико месеци опсаде нестала је храна и Атињани су се предали.

Коринћани и Тебанци тражили су да се Атина уништи до темеља, али Спартанци нису пристали на то. Они су поставили друге услове: крај Атинског поморског савеза, рушење Дугих бедема, уништење флоте, повратак изгнаника и улазак Атине у спартански савез. Није остало ништа до да услови буду прихваћен и и уаприлу 404. Лисандар је ушао у Пиреј. После 27 година борбе најдужи рат којиј Хелада памти био је завршен – Атина је пала.

Тукидид као учесник

Највећи историчар Старог века Тукидид који је описао Пелопонески рат и сам је учествовао у њему. Током Брасидиног напада на Амфипољ он је био један од атинских стратега, али његова реакција није била довољно брза и овај град је изгубљен. Због тога је Тукидид кажњен прогонством из родног града. Тада је он почео да се бави скупљањем података и писањем историје овог рата.

Ксенофонт Атињанин

Први део Пелопонеског рата описао је Тукидид у својој историји која се сматра најбољом у Антици. Главни извор за други део рата је Ксенофонт Атињанин (с. 430 – с. 355) и његова „Хеленска историја“ која се директно наставља на Тукидидову. Овај историчар, један од Сократових ученика, био је припадник племства и познати лаконофил. Као младић прикључио се војсци од 10.000 људи у служби персијског царевића Кира Млађег. У бици код Коронеје учествовао је на страни Спарте па је протеран из свог родног града. Од тада живео је на Пелопонезу и посветио се писању. Пред крај живота, када су Спарта и Атина склопиле савез одлука о изгнанству је повучена и он се вратио у Атину.

---