Пелопонески рат

Почетак сукоба

Један од најважнијих догађаја у историји античке Грчке свакако је Пелопонески рат или Велики пелопонески рат, како га неки историчари зову. Ово је био најразорнији и најдуготрајнији сукоб који је погодио Хеладу. Борбе Атине и њених савезника са једне и Спарте и њених савезника са друге стране почеле су 431. године пре Христа и трајале су, уз краткотрајна примирја, пуних 27 година, све до 404. године.

Грчка уочи почетка Пелопонеског рата

Узроци

 Тукидид Атињанин, најзначајнији историчар старог века, сматрао је да је прави разлог овог рата јачање атинске моћи и страх и завист Спартанаца. Међутим, питање је да ли је баш тако. Ратници из Лакедемона већ су донекле скршили моћ Атине и њеног поморског савеза, а нови сукоб су избегавали. Њима је тридесетогодишњи мир потписан 446. у суштини одговарао.

Ипак, тај мир није одговарао осталим чланицама Пелопонеског савеза, а најжешћи поборници рата против Атине били су Коринћани. Улазак Коркире (данашњег Крфа) у атински савез пресекао је везе Коринта и Сицилије, што овом полису никако није одговарало. Овај разлог, ипак, није био довољан да натера Спартанце да покрену своју ратну машинерију.

Спартански ратници – представљали су најјачу копнену војску античке Грчке

За рат

 Два догађаја која су уследила после рата Коринта и Коркире охрабрила су поборнике рата. Потидеја је решила да напусти атински савез, што Атина, наравно, није желела да дозволи. Зато је опсела овај дорски полис.

 Осим овога, дошло је до сукоба Атине и Мегаре, чланице Пелопонеског савеза. Моћна Атина забранила је Мегари коришћење својих лука и затворила тржиште.

Ова два догађаја Коринћани су искористили и на скупштини, одржаној у Спарти 432, захтевали су одлучну акцију. Њихови делегати напали су Лакедемоњане због „оклевања“: „Атињани су прегаоци, ви сте оклевачи; они воле да одлазе у туђе крајеве, а ви не остављате свој завичај, јер они мисле да ће својим одсуством моћи што задобити, а ви се бојите да својим ратним потхватима не оштетите оно што имате.“

Одлука

 На састанку делегата Пелопонеског савеза већина чланова гласала је за почетак рата. Међутим, Спартанци су били свесни да им је потребно најмање годину дана да се припреме. Они су имали импресивну сувоземну војску – могли су да ангажују више од седамдесет хиљада хоплита. Ипак, као искусни ратници, били су свесни да не могу да победе јаку атинску флоту. Зато су, са савезницима, почели изградњу ратних бродова, па су, до почетка рата, бројем чак и надмашили Атину. Наравно, атински морнари су били много искуснији, а њихови бродови су били бржи и бољи.

Грчка тријера – Атињани су располагали моћном флотом

Ултиматум

Спартанци су послали делегате у Атину и поставили јој ултиматум. Тражили су склањање опсаде са Потидеје, ослобођење Егине и укидање трговачких забрана Мегари.

Ситуација у Атини, на чијем челу се налазио Перикле, била је таква да су многи Атињани, посебно аристократе и земљопоседници, желели мир. Без обзира на уступке. Демос је, пак, тражио рат. Перикле је то знао и у говору који је пренео Тукидид од својих суграђана је захтевао одлучност и спремност на бој.

Перикле

„Они воле да тужбе решавају ратом не споразумима, па се сада појављују као господари, а не као парничари. Потидеју нам наређују да пустимо, Егини да дамо независност, одлуку о Мегари да повучемо и, напослетку, долазе и захтевају да Хеленима уопште дамо независност… Ако Лакедемоњанима попустите, ускоро ће од вас тражити још, јер ће сматрати да сте у овом питању попустили од страха…“

Почетак

Ултиматум је одбијен и чекало се ко ће први напасти. То су учинили Тебанци. Одред од 300 хоплита у пролеће 431. напао је атинску савезницу Платеју. Мировни споразум је нарушен и рат који ће осиромашити и ослабити Хеладу је почео.

Нападом Тебанских хоплита на Платеју почео је најтежи рат који је Хелада осетила – Велики пелопонески рат (431-404). Први део овог сукоба, од почетка борби до Никијиног мира потписаног 421. године пре Христа, назван је Архидамов рат, према спартанском краљу Архидаму II.

Планови противника

 Обе зараћене стране – и Спарта и Атина – имале су своју стратегију и очекивале су кратак рат. Спартанци су били свесни надмоћи својих хоплита и желели су директан сукоб којим би рат одмах био завршен. Ова стратегија је била ефикасна вековима и против свих непријатеља.

Атина – реконструкција

Ипак, Атина се разликовала од других грчких полиса – већини њених становника није била битна победа на бојном пољу. Они су могли да се повуку у свој готово неосвојив град, бране га и бродовима нападају непријатеља. Било је битно да издрже, не да победе.

Напад на Атику

Архидам II повео је одмах лакедемонску војску и упао у Атику. Он је желео да пустошењем летине изазове Атињане. Али није успео то ни прве ни друге године рата. Иако су многи земљорадници желели да напусте сигурне градске зидине и заштите своју земљу, Перикле је успео да их обузда. Међутим, ситуација у самом граду није била добра. Хиљаде људи живело је на малом простору у нездравим условима, што је довело до појаве куге која је осакатила Атињане. Незадовољство у граду постало је велико и Перикле је 430. први пут смењен са положаја стратега. Годину дана касније он умире од ове опаке болести, а Атина остаје без правог вође и оживљавају политичке борбе.

Опсада Платеје

Спартанци су схватили да нападима на Атику неће успети да ураде оно што су желели. Зато је Архидам решио да нападне Платеју. На овај мали полис он је кренуо са 60.000 хоплита уверен у победу. Ипак, није све прошло тако глатко. Спартанци нису били вични опсадама и сви њихови покушаји напада опсадним справама били су безуспешни. Зато су одлучили да угуше борбене Платејце димом. Испунили су простор око градских бедема грањем и запалили га. Тукидид описује пламен који је настао највећим који је икада ико видео. Ипак, десило се нешто потпуно неочекивано – пљусак је угасио ватру.

Данашњи остаци античког града Платеје

Архидам се повукао оставивши око Платеје само гарнизон за опсаду. У граду је остало око 200 Платејаца и 25 Атињана који су одолевали нападима читаве две године. Када су Спартанци успели да скрше одбрану, све су их побили. Сам град сравњен је са земљом.

Атински десант

После периода затишја, Атињани, осокољени неким мањим победама 425. године, одлучују се на офанзиву. Демостен је решио да изведе својеврсни десант. Бродовима је довео део војске до Пила, ненастањеног рта на југу Спарте и ту се утврдио. Лакедемоњани су одмах повукли војску из Атике и све расположиве одреде, али нису успели да победе. Један њихов одред утврдио се на острву Сфактерији. Чак су и поражени у поморској бици у околини Пила.

Уметнички приказ битке код Сфактерије

Када се Демостену придружио још један одред предвођен Клеоном, догодило се нешто невероватно – Спартанци су побеђени у борби, а неких 350 ратника се предало. То се до тада није десило и Спартанци су први пут молили за мир. Клеон их је одбио.

Брасидин поход

Срозавање спартанског ауторитета натерало је ове поносите ратнике да се поново докажу у борби. Млади војсковођа Брасида желео је да копненим путем нападне градове на трачкој обали, атинске савезнике. Са 700 хелота и 1.000 добровољаца из целог Пелопонеза, Брасида је кренуо у поход. Свим полисима који му приђу обећао је независност, а онима који га одбију разарање. Тактика је успела и, током пет месеци, две трећине Халкидика прешло је на спартанску страну.

Тукидид – писац историје Пелопонеског рата и вођа атинске војске код Амфипоља

Атињани су морали да реагују и Клеон је повео војску којом се супротставио Брасиди. Они су се 422. сукобили код Амфипоља и, наравно, искуснија и надмоћнија спартанска војска однела је велику победу. Ипак, и Брасида и Клеон су погинули у овој бици, па су две зараћене стране годину дана потписале мир. Међутим, сви су били свесни да он неће дуго трајати.

Сумњиво примирје

 Споразумом који су 421. године пре Христа потписали атински првак Никија и спартански краљ Плеистоанакт, рат између два моћна полиса је завршен. Барем привидно. Сукоби, али без отворене борбе, настављени су. Тај период, назван сумњивим и несигурним примирјем, најбоље описује Тукидид: „Током шест година и девет месеци обе зараћене стране суздржавале су се од ратних похода, али ван својих земаља наставиле су да наносе једна другој много штете.“

Жеља за ратом

Када су спартанске вође, после погибије Брасиде, пожуриле да потпишу мир, савезници их нису пратили. Разлог је био једноставан: пораз код Сфактерије нарушио је углед Спарте као непобедиве војне силе. Ако је она морала да моли за мир зато што су многи њени хоплити заробљени и зато што је први пут њена територија угрожена, то са Беотијом није био случај. Њој је одговарао наставак рата, а сличног мишљења биле су вође других лакедемонских савезника – Коринта, Мегаре и Елиде.

Алкибијад – биста из 4. в.п.н.е (на попрсју пише “Алкибијад, син Калијин – атињанин)

Ни у Атини нису сви желели мир. Током рата многи грађани живели су искључиво од војничке плате. Највећи поборник рата постао је Алкибијад, син Калијин и рођак Периклов. Овај младић припадао је најбогатијим породицама Атине и по убеђењима је био олигарх, мада му то није сметало да се избори за позицију вође демократа. Када је изабран за стратега са једним одредом хоплита, кренуо је на Пелопонез желећи да тамо победи Спартанце.

Мантинејска битка

Када је Атина потписала споразум о савезу са Аргосом, Мантинејом и Елидом, изгледало је као да ће Спарта ускоро доживети потпуни пораз. Њен углед је био срозан толико да су чак и Тебанци напали њихову колонију Хераклеју Трахинску.

Битка код Мантинеје – by ~art-history

Тада савезници нападају градове Пелопонеског савеза и Спарта је морала да реагује. Опрезно, као и увек. У бици код Мантинеје августа 418. Лакедемоњани су се сукобили са удруженим трупама Аргиваца, Мантинеје и Атине и потпуно су их скршили. Страдало је 300 лакедемонских хоплита и четири пута више непријатеља.

Полазак на Сицилију

Атини је сада била потребна брза акција којом би поново доказала своју снагу. Када је средином зиме 415. стигао позив за помоћ из Сегесте која је ратовала против Селиунта и Сиракузе, спартанских савезника, Алкибијад је знао каква та акција мора да буде. Изнео невероватно смео план – да се војска упути на Сицилију како би заузела дорску Сиракузу.

Остаци зидина античке Сиракузе (Сицилија)

Народна скупштина стала је на његову страну и одлучено је да вође експедиције буду Алкибијад, Никија и Ламах. Већ у мају ка Сицилији се упутила експедиција од 136 бродова, 5.100 хоплита, 1.200 лако маоружаних и 26.000 веслача. „Најскупља и најугледнија војска од свих опреманих до тада.“ Ипак, није све почело какко треба. Уместо да им отварају капије многи градови су их затварали.

Катастрофа

Неколико ноћи пред полазак на Сицилију, у Атини су биле оштећене херме, скулптуре посвећене богу Хермесу. Један од оптужених био је и Алкибијад. Међутим, овај политичар није желео да одговара никоме, већ је одмах пребегао у Спарту и постао највећи борац против своје отаџбине. Он је предложио лакедемонским старешинама да пошаљу војску на Сицилију и одбране свог савезника како год знају. На ово острво Спартанци су послали војсковођу Гилипа. Брзим акцијама он је успео да наметне своју власт на целој Сицилији и да пружи пуну подршку Сиракузи.

Када су Атињани опсели Сиракузу команда војском прешла је на Никију и он је решио да око овог полиса подигне зидове којим би непријатељу биле пресечене све везе са копном. Није успео. Сиракужани су били бржи и спретнији и њихов зид био је раније завршен. Атински зид постао је бескористан.

Сиракуза – последња битка 413. г.п.н.е

Никији је тада послата помоћ. На Сицилију је стигао Демостен са појачањима. Ипак, упркос његовим акцијама Атињанима није било спаса – у две поморске битке 413. године њихова флота је уништена, а копнена војска се предала. Војсковође су биле убијене, а сви војници заробљени и послати у каменолом да би касније били продати као робови. Била је то потпуна катастрофа за Атину и потпуни опоравак Спарте. Рат се настављао.

Катастрофа атинске експедиције на Сицилији довела је до великог обрта у Пелопонеском рату. Разлог је једноставан – Атина је изгубила много новца и људи. У походу је погинуло око 50.000 војника и морнара, а уништено око 200 тријера. Био је то ненадокнадив губитак.

Декелејски рат

Када је атински војсковођа Алкибијад позван на суд, побегао је на Пелопонез и дошао у Спарту. Лакедемонским старешинама дао је два савета: да пошаљу војску на Сицилију како би помогли Сиракузи и да обнове ратне операције у Атици. Послушали су га и делотворност првог савета је позната.

Лука Пиреј и изглед дугих зидина који су повезивали Пиреј са Атином (реконструкција)

На пролеће 413. године краљ Агис са јаким гарнизоном улетео је у Атику и, према Алкибијадовом савету, освојио Декелеју, дему удаљену свега два километра од Атине. То је изазвало панику у нападнутом полису. Атињани су били стално под оружјем очекујући напад. А онда им је нанет још један удар – 20.000 атинских робова пребегло је на страну непријатеља. Атина је била бачена на колена – били су без бродова, без новца и без људи. Чекао се последњи ударац.

Преокрет

Порази Атине променили су ситуацију у Хелади: многи полиси у саставу Атинског савеза променили су страну и стали уз победнике. Било је потребно само да Спарта бродовима прошета Егејским морем и зато су Пелопонежани са свим савезницима успели су да организују флоту.

Ипак, Атињани нису одмах поклекли. Пружили су неочекиван отпор: решили су да по сваку цену опреме флоту и осигурају верност савезника. А то није било лако. Нису смели да повећају форос већ су морали да га укину и уведу царину од пет одсто на све производе који се увозе и извозе поморским путем.

ДолазакПерсије

У том тренутку персијски сатрапи Тисаферн и Фарнабаз нуде Спартанцима помоћ и они убрзо потписују три уговора према којима су све хеленске земље у Азији препуштене Персији.  Заузврат, ови су морали да издржавају спартанску флоту.

Алкибијад поново мења страну. Због сукоба са неким спартанским вођама напушта војску коју је водио по Малој Азији и прилази Тисаферну коме саветује да не даје Спартанцима све што траже. Објашњење је: за Персију није добро да ојача било која од зараћених страна. Њој су биле потребне слабе и Спарта и Атина. Сатрап га је послушао и почиње да дотура помоћ обема странама, што је побољшало Алкибијадове позиције у родном граду. Он се укључује у класну борбу која бесни међу Атињанима, мада често мења страну – час подржава олигархе, час демократе. У одређеним тренуцима чак и преузима потпуну власт.

Лисандар

Међу Спартанцима појављује се човек довољно способан да се супротстави Алкибијаду – Лисандар. За разлику од већине својих земљака он није сматрао да се рат води искључиво на копну. У неколико битака победио је Атињане и поново их бацио на колена. Са Кировим новцем он креће у поход: освоја Лампсак, а код Егоспотама отима целу атинску флоту.

Поморска битка у античкој Грчкој

Ово је заиста био потпуни пораз Атине и победа Спарте. Лисандар је освајао један град за другим све док није опсео и Атину, коју су истовремено хоплити напали са копна. После неколико месеци опсаде нестала је храна и Атињани су се предали.

Коринћани и Тебанци тражили су да се Атина уништи до темеља, али Спартанци нису пристали на то. Они су поставили друге услове: крај Атинског поморског савеза, рушење Дугих бедема, уништење флоте, повратак изгнаника и улазак Атине у спартански савез. Није остало ништа до да услови буду прихваћен и и уаприлу 404. Лисандар је ушао у Пиреј. После 27 година борбе најдужи рат којиј Хелада памти био је завршен – Атина је пала.

Тукидид као учесник

Највећи историчар Старог века Тукидид који је описао Пелопонески рат и сам је учествовао у њему. Током Брасидиног напада на Амфипољ он је био један од атинских стратега, али његова реакција није била довољно брза и овај град је изгубљен. Због тога је Тукидид кажњен прогонством из родног града. Тада је он почео да се бави скупљањем података и писањем историје овог рата.

Ксенофонт Атињанин

Први део Пелопонеског рата описао је Тукидид у својој историји која се сматра најбољом у Антици. Главни извор за други део рата је Ксенофонт Атињанин (с. 430 – с. 355) и његова „Хеленска историја“ која се директно наставља на Тукидидову. Овај историчар, један од Сократових ученика, био је припадник племства и познати лаконофил. Као младић прикључио се војсци од 10.000 људи у служби персијског царевића Кира Млађег. У бици код Коронеје учествовао је на страни Спарте па је протеран из свог родног града. Од тада живео је на Пелопонезу и посветио се писању. Пред крај живота, када су Спарта и Атина склопиле савез одлука о изгнанству је повучена и он се вратио у Атину.

---