Алкибијадове авантуре

Прича о Алкибијаду никако се не може одвојити од историје Пелопонеског рата  (431-404 год. пре н.е.).

Када је реч о познатим грчким историјским личностима, атински аристократа Алкиабијад (око 452-404. п. н. е.), био је даровити говорник али и амбициозни нитков. Одувек је изазивао велико интересовање, а био је и  предмет биографије (прилично сумњиве)  у античка времена коју је написао Плутарх у својој књизи “Упоредни животописи“.

_{Алкибијад фото: istorija.fandom}

Он је свакако живописан лик, који се дружио са многим познатим Атињанима, укључујући филозофа Сократа. У Платоновом симпозијуму, Алкибијад чак каже да је покушао да постане Сократов ероменос. У грчкој је  термин за одраслог мушкараца био ерастес, док се предмет његове наклоности назива ероменос што је термин који се користио за млађег мушкарца, обично тинејџера.

Пелопонески рат

Алкибијад и Сократ имају значајну заједничку историју. Платон открива да су се  Сократ и Алкибијад 432. године пре нове ере, заједнички борили у бици код Потидеје. Алкибијад је тада важио за невероватно згодног младића и вероватно је тада имао око 20. година. Платон је записао да је у току битке Сократ спасио живот Алкибијаду. Потидеју је основао Коринт на полуострву Халкидики, на северним обалма  Егејског мора. Потидеја је била под великим притиском да постане члан атинске Делске лиге.

^{Битка код Потидеје (432. пне): Атињани против Коринћана (детаљ). Сцена Сократовог спасавања Алкибијада.  Гравира 18. век фото: en.wikipedia}

Првобитно, Делски савез је основала Атина као одбрамбени савез после завршетка Персијских ратова из ранијег петог века пре нове ере. Током времена, Лига је нарасла и постала  је у суштини Атинско царство, са својим члановима који су били обавезни да плаћају данак. Када се Потидеја побунила 432. пре н.е. Атињани су послали војску  да умири непослушни град, а и Сократ и Алкибијад су били део те експедиције.

Коринћани су послали своју војску да помогну Потидеји у њиховој побуни против Атине. Овај сукоб је заправо поставио темеље за велики рат у којем ће се Делски савез (предвођен Атином) суочити са Пелопонеском савезом (предвођен Спартом), чији је Коринт такође био члан. Овај сукоб великих размера назива се Пелопонески рат (431-404. п.н.е.).

Први део Пелопонеског рата често се назива Архидамов рат (431-421. пре н.е.) назван по Архидаму II, једном од два краља Спарте.

_{Архидам II (дуборез 1629.) фото: stringfixer}

Једна од многих битака вођених током овог рата одиграла се код Делијума (малог града у Беотији), где су се Сократ и Алкибијад поново борили раме уз раме. Архидамoв рат је био дуг и крвав сукоб, из кога је  Атина стекла мало јачу позицију. У сваком случају, до 421. пре нове ере, обе стране су биле уморне од борби и мир је постигнут. Потписан је ткз. Никијин мир, назван по важном атинском генералу.

Сицилијанска експедиција

У старој Грчкој, мировни уговори су обично одређивали колико дуго треба да буду на снази. Никијин мир, закључен 421. пре нове ере, требало је да траје најмање пет деценија. То није значило крај свих непријатељстава, мир је прекршен већ 418. године пре нове ере, када се одиграла прва битка код Мантинеје. Многи Атињани били противници примирја са Спартом. Међу њима је био и Алкибијад који је сматрао да је  лично понижен од стране  Спартанаца јер су изабрали да склопе споразум са Никијом и Лахом, а не са њим, вероватно због његове младости, како образложе Тукидид у свом делу “Историја Пелопонеског рата“.

_{Никија, фото: edukalife}

Прошло је доста времена пре него што се Алкијабиду указала прилика да поново дигне оружје против Спарте. Али 416/415. пре нове ере, посланици из сицилијанског града Сегесте стигли су у Атину да моле за подршку у њиховом рату против Селинунта, другог града на Сицилији. Селинунт је чак склопио савез са најмоћнијим градом на Сицилији, Сиракузом. Сегестанци су тврдили да би, ако Атина ништа не учини, Сиракуза могла успоставити своју хегемонију над целим острвом, и да би можда, као и сами дорски Грци, осетили потребу да притекну у помоћ својој браћи Доранима – Спартанцима, представљајући значајну претњу Атини и њеним савезницима.

Атињани су у Сегесту послали своје изасланике, који се враћају у пролеће 415. год.пре нове ере са повољним, али, како ће се касније испоставити, на крају неистинитим извештајима о ситуацији на Сицилији. Атињани су тада гласали за организовање Сицилијанске експедиције и именовали Никију за њеног команданта на велику жалост Алкибијада који је сматрао да је водећа команда над експедицијом требала да припадне њему. Алкибијад је ипак изабран за једног од вођа експедиције али је био потчињен Никији. Према Тукидиду, Никија је одржао подужи говор, у којем је указао да је експедиција непотребна ако је једини разлог за њу  помоћ  Сегесту, али је у том говору напао  и Алкибијада, који је био заговорник напада на Сицилију. Том приликом Никија је Алкибијада описао као човека младог и неспремног да преузме било какву команду. Оптужио га је да све што ради, ради у личном интересу, како би стекао што више богатства а не у интересу државе.

_{Еклесија, илустрација фото: thoughtco.com}

Алкибијад је био гласни заговорник Сицилијанске експедиције. Након што је Никија рекао своје, Алкибијад је одржао говор у коме је тврдио да ће експедиција Атини пружила прилику да прошири своју сферу утицаја и стекне више богатства. Никија је затим поново изашао на сцену, али није успео да убеди слушаоце у лудост њиховог избора. Мирећи се са њиховом одлуком, он тврди да би Атињани, ако се одлуче за напад на Сицилију, требало да пошаљу 100 тријера, 5.000 хоплита и друге трупе.

Док су Атињани вршили припреме, једне ноћи су све камене херме у граду биле уништене. Ове херме биле су камене плоче са извајаном главом или торзом и често су прављене да представљају бога Хермеса и коришћене су за обележавање граница. Истрага је показала да су починиоци били пијани младићи. Алкибијадови противници су га оптужили и да је он лично учествовао у уништењу, а за доказ су узели његов стил живота, који су описали као неморалан и раскалашан. Оптужбе су вероватно биле лажне али су за Алкибијада представљале велику опасност.

_{Херма, фото: wikimedia.org}

Херма је назив је за скулптуру која се састоји од главе, понекад заједно с торзом, те која је постављена на једноставно али издужено, често правокутно постоље, на коме су понекад, на одговарајућој висини, урезане и мушке гениталије. Тај облик скулптуре развио се у античкој Грчкој, одакле су га преузели и Римљани, а касније је обновљен у доба ренесансе

Алкибијад је захтевао суђење, али су се његови супарници плашили да би могао имати подршку војске, па су суђење одложили до почетка експедиције на Сицилију, у којој је Алкибијад требало да учествује. Убрзо касније, флота је напустила Пиреј, атинску луку. У међувремену, даља истрага инцидента са хермама, као и онога што се сматрало предстојећом претњом од Спартанаца, уверило је Атињане да Алкибијад кује заверу против демократије, па су га опозвали.

Када је Алкибијад добио вест да треба да се врати у Атину да му се суди, кренуо је назад на свом броду, али је нестао у Турију у Тарентинском заливу. Алкибијад је одлучио да се не враћа у Атину, већ је кренуо на Пелопонез. Сада је Алкибијад сматран одметником, па су Атињани осудили њега и његове сараднике на смрт.

Када су Атињани стигли на Сицилију, Сиракужани су послали изасланике у Спарту и Коринт да траже помоћ. У исто време, Алкибијад се појавио и у Спарти. Обраћао се Спартанцима и тврдио да је Атина организовала експедицију да освоји Сицилију и Италију, наводно као увод у коначно освајање целе Грчке. Позвао је Спартанце да притекну у помоћ Сиракузи како би спречили пад града. Штавише, подстакао их је да утврде град Декелеју у северној Атици.

Алкијабид је постао издајник, али је говорио Спартанцима да је он само „одметник од безакоња оних који су ме отерали“, додајући да „моји најгори непријатељи нисте ви који сте само наудили својим непријатељима, већ они који су своје пријатеље натерали да постану непријатељи“. Спартанци су веровали Алкибијаду и послушали његов савет, шаљући подршку Сиракузи и радећи на утврђивању Декелеје.

До сада, 414. године пре нове ере, Атињани су опседали Сиракузу. У међувремену, у Грчкој, Спарта је напала Аргос, са којим су Атињани раније склопили савез. Атинске снаге су послате на Пелопонез, где су извршиле нападе. Ова непријатељства су била погодан изговор за Спартанце да још једном озбиљније усмере своје војне напоре ка самој Атини.

На Сицилији ствари нису ишле добро за Атињане, а Никија се плашио најгорег ако се не пошаље појачање. Да би ситуација била  још гора, Спартанци су се спремали да нападну Атику да би послушали Алкибијадов савет о утврђивању Декелеје, увлачећи тако Атињане у рат и у земљи и иностранству. Поморске снаге које је Атина послала са циљем да растерети снаге на Сицилији су успешно пресрели Коринћани, доливајући додатно уље на ватру и тиме је сукоб само појачан.

Сада је Никијин мир  већ био ствар прошлости. Овај наставак Пелопонеског рата назива се Декелијски рат (414-404. п.н.е.). Рат на два фронта почео је да оптерећује Атињане. Никија је такође описао мрачну слику ситуације, додајући да ће неуспех на Сицилији на крају довести до пораза Атине од Спарте, што је проницљива белешка коју је Тукидид можда измислио уз помоћ ретроспектива. После даљих тешкоћа, Никија није тражио друго решење осим да се преда. После предаје Никија је убрзо погубљен.

_{Сицилијанска експедиција, фото: thestrategybridge}

Слика изнад: „Уништење атинске војске на Сицилији“ Хермана Фогела, који приказује коначни пораз Атињана код реке Асинарус

Даље компликације

У међувремену, Алкибијад је успео да се спријатељи са спартанским ефором Ендијем. Он је убедио Ендија да га пошаље на Хиос како би убедио тамошње градове да се побуне против Атине и да склопе савез између Персијског царства и Спарте. Алкибијадов циљ је овде био да осигура да ће Ендије бити заслужан за покретање побуне, а не спартански краљ Агис, који је био непријатељски расположен према Алкибијаду. Тукидид не објашњава зашто, али Ксенофонт и много касније, Плутарх тврде да је Алкибијад имао аферу са Агисовом женом и да му је чак родила сина. (У овом случају, изгледа да је Плутархов извор ових информација био Ксенофонт.)

Алкибијад је убедио градове у Малој Азији да се побуне, говорећи им да су Атињани претрпели поразе у поморским сукобима и да су ослабљени ратовима на Сицилији и Атици. У стварности, Пелопонежани су били ти који су били надмашени у недавним поморским сукобима, али Алкибијад се једноставно кретао брже од Атињана у доласку до ових градова. Стигао је у Милет непосредно пре атинске флоте и убедио град да се побуни, без сумње захваљујући личним пријатељствима која је склопио међу водећим људима Милета. Алкибијад је скоро одмах склопио (помало неугодан) савез између Персијанаца и Спартанаца.

У међувремену, Агис је постао довољно фрустриран Алкибијадом да је наредио да га убију. Атињанин је поново побегао тако што је променио страну, овог пута тражећи пријатељство персијанца Тисаферна.

Тисаферн, фото: en.wikipedia

Готово одмах је почео да саветује Персијанце шта би могли да ураде да ослабе Пелопонежане. Када су представници Хиоса дошли код Алкибијада како би се поклонили Персијанцима у име спартанско-персијског савеза, Алкибијад их је отерао, рекавши да раније нису имали проблема да плаћају заштити и порезе  Атињанима и да стога не могу да рачунају да ће Персијанци „не само ризиковати своје животе, већ и новац у име слободе Хиоса“

Алкибијад је тада рекао Тисаферну да је најбоља политика за Персију да допусти да се Атињани и Спартанци истроше у међусобним борбама, идући толико далеко да је рекао да је Спарта, са својим јаким копненим снагама, јача од  Атине и стога најопаснија. Али ово није био крај Алкибијадовим плановима: у потпуно циничном преокрету догађаја, он говори атинским генералима на острву Самос да би могао да преведе Тисаферна на њихову страну ако Атињани напусте демократију и уместо тога успоставе олигархију. Образложење за ово последње је било једноставно: Персијанцима је увек било лакше да се носе са појединачним владарима (краљевима и тиранима) или (малим) олигархијама, него са хировитом и нестабилном демократијом.

Алкибијад се надао да ће комплетна ситуација довести до тога да буде позван назад у Атину. Ипак, његови атински ривали су истицали да Алкибијаду није стало ни до кога осим до самог себе. Један од његових противника, атински генерал Фриних, послао је писмо Спартанцима у којем их је обавестио да Алкибијад игра на обе стране. Заузврат, Алкибијад је писао писма оптужујући Фриниха за дволичност. Ипак, завереници су успели да збаце атинску демократију 411. пре нове ере и успоставили краткотрајну олигархију познату као владавину четири стотине.

Сличан преврат је планиран и на Самосу међу тамошњим атинским генералима. Један од њих, Трасибул, сећао се Алкибијада. Када је стигао на Самос, Алкибијад је одржао говор, где се „жалио на своју приватну несрећу и на то што је био прогнан“,  док је са друге стране учврстио свој савез са Тисаферном. Због његовог наводног утицаја на Персијанце, Атињани на Самосу су изабрали Алкибијада за генерала. Када су Пелопонежани чули за ово, природно су постали неповерљиви према Персијанцима.

Ратна срећа

Алкибијад је покушао да максимално искористи утицај који је имао и међу Атињанима и међу Персијанцима. Доживео је низ војних успеха, као што су битке код Абидоса и Кизика. Опсада Халкедона, у северном делу Грчке, завршила се споразумом између Тразибула и Халкедонаца. На крају, Алкибијад се вратио у свој родни град 407. године  пре нове ере. Када је стигао у Пиреј, дочекан је одушевљено. Ксенофонт, који је написао наставак Тукидидове историје Пелопонеског рата овако је описао Алкибијадов повратак.

_{Алкибијада поздравља народ у Пиреју, фото; en.wikipedia}

“Неки су говорили да је био најспособнији међу грађанима и да је био једини који је неправедно прогнан; да су га оклеветали они који су били мање способни од њега, они који не мисле добро народу и који су се бавили јавним пословима у циљу сопствене користи, док је Алкибијад увек увећавао државно богатство, како из својих средстава тако и из средстава државе“.

Другим речима, они који су били наклоњени њему једноставно су рекли да је био приморан да изда своје сународнике јер су они њега први издали што је био и аргумент који је раније изнео и сам Алкибијад. Не само да му је еклесија, (народна скупштина) вратила имовину, већ га је именовала  за врховног команданта копна и мора, или стратега аутократора. (ако је веровати увек сумњивом Плутарху)

Алкибијад је наставио да служи као војни командант скоро цео остатак Пелопонеског рата, уз извесне успехе. Међутим, поморска битка код Нотијума (град у Малој Азији), која се одиграла 406. године пре нове ере, завршила се катастрофално за атињане а за пораз је окривљен управо Алкибијад и због тога му је одузета команда. Ипак, његова улога у Пелопонеском рату није била у потпуности одиграна.

Ксенофонт помиње да је непосредно пре битке код Егоспотама (на Хелеспонту) Алкибијад истакао да су атински бродови били усидрени предалеко од града, док су непријатељски били стационирани близу града и да су стога имали при руци све што им је било потребно. Али атински заповедници, Тидеј и Менандар, јасно су рекли Алкибијаду да су они сада главни и наредили му да се изгуби.

Према Плутарху, Алкибијад је тада прешао Хелеспонт и потражио уточиште у Фригији, региону у Малој Азији. Али спартански командант флоте која је победила Атињане код Егоспотама, Лисандар, није намеравао да дозволи Алкибијаду да побегне. Контактирао је Персијанце и замолио их да убију Алкибијада.

У међувремену, Алкибијад се настанио у једном селу у Фригији, где је живео у кући са куртизаном по имену Тимандра. Персијски атентатори су опколили његову кућу, али се нису усуђивали да у њу и уђу, радије су је запалили. Алкибијад је обмотао свој огртач око једне руке, а другом исукао мач пре него што је истрчао из куће и напао своје нападаче. Нико се није усудио да му приђе превише близу па су га убили стрелама и копљима. Тимандра га је сахранила.

_{Алкибајадова смрт, фото: istockphoto.com}

Наравно, то не би био Алкибијад да су ствари овако једноставне. Плутарх додаје да по некима ни Персијанци ни Лисандар нису били узрок Алкибијадове смрти, већ сами Атињани. Према овој верзији његове смрти, Алкибијад је искварио девојку из познате породице, а њена браћа су му током ноћи запалила кућу и убила га када је искочио из запаљене зграде.

---

Зевсова статуа у Олимпији

Иако је Зевсова статуа од око 13 метара владала Олимпијским играма 800 година, некако је нестала из историје.

Када је нови Зевсов храм завршен око 463. пре нове ере, сматрао се сјајним примером дорске архитектуре. Дорске зграде нису имале основу, али су имале жљебове стубове, конусне осовине и једноставан капител, или највиши део стуба.

Спољашњост импресивног храма била је дугачка 13 и широка 6 стубова, са кровом од задивљујућег белог мермера. Детаљно украшен скулптурама које приказују сцене грчке митологије, спољашњост храма била је много другачија од његове једноставне, дорске унутрашњости.

_{Зевсова статута у Олимпији фото: ancient-origins}

Унутра је све било модерно и једноставно како не би умањило статуу која је већа од живота.

Величанствену статуу Зевса, грчког бога свих богова, створио је мајсторски вајар Фидија, који је такође био творац легендарне статуе Атене Партенос унутар Партенона. Фидија су ангажовали вође града-државе Елиде, који су му платили плен из недавно добијеног Трифилијског рата.

_{Реплика статуе Зевса из Олимпије у музеју Ермитаж, Санкт Петербург фото: pinterest}

Зевсова статуа у Олимпији била је хризелефантинска скулптура, што значи да је направљена од плоча од слоноваче и златних плоча постављених на дрвени оквир. Овај стил је уживао висок статус у старој Грчкој. Зевс, исклесан са величанственом брадом, био је приказан како седи на свом краљевском престолу. Његов огртач се састојао од златних плоча, и украшених флором и фауном.

У десној руци држао је лик Нике — крилате богиње победе. Са његове леве стране, орао који седи на скиптру. Престо је почивао на постољу од црног елеусинског мермера високог три стопе, а скулптура је надгледала прве и најраније Олимпијске игре.

_{Базен испуњен маслиновим уљем испред статуе Зевса у Олимпији фото: famouswonders}

У близини је изграђен плитак рефлектујући базен да задржи више уља како би одржавао атмосферу влажном. Одраз статуе у уљу вероватно је учинио да она делује још веће, и још више онострано.

Уништење храма и статуе

Иако је Фидија пао у политичку немилост и био је у затвору до своје смрти 430. пре нове ере, статуа је уживала дужи живот. Током 800 година, рутински се купала у маслиновом уљу како би се спречило пуцање слоноваче.

Али онда је 379., римски цар Теодосије I дошао на власт. Он је фаворизовао хришћанство и стога је одредио да се све култне, паганске праксе зауставе. Ово је укључивало Олимпијске игре и одавање почасти грчким боговима попут Зевса. Олимпија је одржала последњу античку Олимпијаду 393. године.

Отприлике у то време, 395. године нове ере, Зевсова статуа је наводно премештена у Константинопољ, где ју је земљотрес или цунами уништио негде у 6. веку нове ере. Међутим, друга теорија коју су изнели историчари тврди да је пожар уништио статуу 475. године.

_{Уништење Зевсовог храма наредио је Теодосије II 426. године фото: ancient-origins}

И храм је пропао. Када је Теодосије II преузео власт, донео је још једну уредбу против паганских храмова. Спектакуларна Зевсова кућа је оскрнављена. Затим су земљотреси погодили напуштено место 522. и 551. године нове ере, потпуно уништивши храм.

Људи су неизмерно осетили губитак овог великог дела. Од свих седам светских чуда античког света, Зевсова статуа у Олимпији била је највише поштована. Једини доказ из свог времена да је икада постојала је у описима и илустрацијама новчића.

Шта се догодило са Фидијом?

Фидијево највеће уметничко ремек дело је вероватно била статуа Зевса. Он је инспирисао многе, јер је његов таленат био без премца у то време. Неки су чак веровали да је вајар сведок величанства богова који су се открили човеку кроз његово уметничко дело.

На несрећу по Фидија, међутим, радионица коју је држао вероватно је изазвала његов пад. Као члан политичара и ужег круга генерала Перикла, Фидија је имао непријатеље који су га први оптужили да је украо и злато и слоновачу када је направио Атину Партенос.

_{Откривена Фидијина радионица у Олимпији, где се каже да је направио кризелефантинску статуу Зевса. 
Шоља пронађена овде носила је име вајара. фото: allthatsinteresting}

Фидија је касније одведен у затвор, где историчар и биограф Плутарх инсистира да је умро од болести док је чекао суђење. Међутим, датум завршетка Зевсове статуе и археолошко откриће његове радионице у Олимпији 1954. сугеришу да он није умро у затвору. Уместо тога, вероватно су га убили људи из Елиде због његових верских уверења.

Иако су Фидија и његова божанска скулптура одавно нестали, његово ремек-дело није заборављено.

---

Извор:

Марко Антоније

Марко Антоније је био кључна фигура у касној римској републици, али ко је он био? Бриљантан војсковођа, несхваћен херој или страшни зликовац?

Историја је била оштра према сећању на Марка Антонија. Али без обзира на недостатке, Марко Антоније је биo бриљантно талентован за много ствари.

„Зло које људи чине живи после њих; Добро се често сахрањује са њиховим костима; …” 

 Вилијам Шекспир, Јулије Цезар, II чин, 3. сцена

Ове речи, изговорио је Марко Антоније у част убијеног Јулија Цезара, тако је макар замислио Вилијам Шекспир. Ипак, ове речи могле би се односити и на судбину самог Антонија. Историјске личности су нијансиране, сложене и контрадикторне. Као што су способни за велика дела, могу се показати и као склони грешкама и трагични. И Антоније и Клеопатра, његова египатска љубавница, постали су жртве грешака и трагичних околности.

Млади херој МаркО Антоније

Прво и најважније, Антоније је био војник. Као младић отишао је у Грчку да се обучава у беседништву и војној служби. Служећи проконзулу Габинију 57. године пре нове ере, борио се у Сирији. Као командант коњице, заслужио је похвале за своје неустрашиве војне подвиге.

_{Мермерна биста Марка Антонија, фото: britannica.com}

Са снажним атлетским телом, Марко Антоније је био пример храброг, младог хероја. До 55. године пре нове ере Габиније и Антоније су били у Египту, покушавајући да поново успоставе право Птоломеја XII Аулета на престо Египта. Ово је био Антонијев први поход у Египат, земљу која ће обликовати његову судбину.

Био је у добрим односима са популарним политичарем Клодијем и убрзо је постао један од најбитнијих људи у окружењу Јулија Цезара . Служећи 54. године пре нове ере у Цезаровим галским походима, Марко Антоније је показао изузетне вештине. Цезар је толико ценио младића да је одлучио да спонзорише Антонијеву политичку каријеру. Испоставило се да је Цезар добро уложио свој новац јер је Марко Антоније изабран за квестора 52. године пре нове ере. Међутим, исте године вратио се са Цезаром у Галију и учествовао у чувеној бици код Алезије.

Квестор - Квесторска магистратура се помиње још од доба краљева, а на почетку Републике конзули су их бирали као своје помоћнике. У почетку је био по један квестор, а од 447. године п. н. е. бирани су у народној (трибунској) скупштини. Од 267. п. н. е. бирана су по четири квестора да би пред крај Републике било бирано по 20, па чак и 40, који су замењивали конзуле и преторе у разним областима државног апарата. Управљали су државном благајном, водили књиге прихода и расхода, пратили конзуле у ратним походима, управљали војном благајном, поделом и продајом ратног плена и такође водили државну архиву. Постојало је ограничење за ову магистратуру, и износило је најмање 29 година старости.

Јулије Цезар ће Марка Антонија послати у Рим као свог представника у борби са патрицијама. Многи римски сенатори су били упорни у захтевима да се Јулију Цезару одузме команда над војском. Сматрали су да Цезар води ратове на своју руку без одобрења Сената и да би због требало да му се суди. Марко Антоније је у Риму покушавао да умањи штету коју су сенатори својим захтевима наносили Цезару. До 49. године пре нове ере Антоније је постао плебејски трибун и показао је енергичност и оштрину у одбрани Цезара у својим иступима у Сенату. Иако је практично био Цезаров агент Марко Антоније је временом својим наступима стекао политичку славу и постао је важна личност у свету римске политике. Наравно, то је изазвало страх сенатора који су почели да се прибојавају његових јавних наступа и успели су да издејствују одлуку по којој је Марко Антоније прогнан из Рима. Прогонство Марка Антонија из Рима дало је Цезару кључни аргумент за отпочињање грађанског рата.

Цезаров човек 

Док је Цезар заузео Италију и кренуо у обрачун против Помпеја, кључну улогу у Риму преузео је Марко Антоније. У време док Цезар води ратне операције у Шпанији Антоније управља Италијом, док је његов колега Марко Емилије Лепид постао управник Рима. Антоније је због својих ратничких вештина и храбрости исказане у ратовима имао подршку војске која га је поштовала и слободно се може рећи и волела. Међутим, за врхунског војника цивилна бирократија може представљати велики терет у којој се ретник по рођењу тешко сналази. Један од најранијих неуспеха Марка Антонија манифестовао се управо у улози цивилног управника Италије. Уследиле су оптужбе за прекобројну администрацију, високе порезе и почели се да се постављају темељи за причу о “зликовцу Марку Антонију“

Тема која је наметана током читаве каријере Марка Антонија била је наводно његов недостатак привржености републици. То ће омогућити лаку пропаганду против њега од стране противника. Оптужбе да је Антоније био арогантан, непромишљен и лењ биле су важне за римске грађане чији је примарни циљ био заштита републике, њеног уређења  и њихових права која су стекли. Антоније сигурно није био већи присталица укидања одређених права од Цезара или Октавијана. Ипак, за разлику од њих није успео да схвати важност пропаганде и како ће изгледати у очима обичних римских грађана коју су сваку оптужбу против Антонија да је против републике схватали озбиљно.

Међутим, Антоније је такође био  и бриљантан у многим стварима. Херој на бојном пољу, Цезар му је дао команду над својим левим крилом у бици код Фарсала 48. године пре нове ере, где је Помпеј поражен. Прави војник, волели су га његови људи, било му је лако да једе, пије и шали се са војском. Ово нису били само празне приче, Марко Антоније је такође био изузетно способан командант који је често улазио у битку:

„… када су Цезарови људи панично почели да напуштају бојно поље, он [Антоније] их је срео, окренуо назад, приморао их да се врате и поново уђу у битку са својим непријатељима, и однео победу. Према томе, поред Цезара, он је био човек о коме се највише причало у логору.”

Плутарх,  Антонијев живот , 8

ПИТАЊА О АНТОНИЈУ

Ипак, недостаци у политичком вођству Марка Антонија поново су се појавили 47. године пре нове ере када је брутално   потискивао политичко законодавство свог ривала трибуна Долабеле који се залагао за опроштај дугова свим римским грађанима. Политички обрачун прерастао је у ратни сукоб.  Римљани су били шокирани непристајањем Марка Антонија да се опросте дугови, а невоље су приморале Јулија Цезара да се врати из Египта. Баук „Антонија зликовца“ добијао је свој облик.

Како су републиканци на све то гледали. По Риму су кружиле приче ко би осим Марка Антонија — млађег тиранина— имао храбрости да понуди Цезару — старијем тиранину — круну Рима? Римљани су мрзили краљеве и тиранине и то је коштало Јулија Цезара самог живота.

_{Тело убијеног Цезара износе из зграде Сената, фото: fujitaku.typepad}

Зашто је Антоније поштеђен убиства, може се само објаснити чињеницом да ни Цезарови атентатори нису могли да одлуче да ли је Антоније херој или зликовац:

„… Брут се успротивио плану [да се убије Антоније], инсистирајући пре свега на праведном путу, а осим тога, надао се да ће се Антоније променити  у свом срцу. Јер није одустао од вере да ће Антоније, који је био човек добрих дела, амбициозан али славољубив, помоћи својој земљи да постигне њену слободу кад не буде више Цезара…“

Плутарх , Брут, 18

Политичка фигура у настајању 

После убиства Јулија Цезара, Марко Антоније је био једини конзул 44. године пре нове ере. Манипулишући догађајима кад је одржао погребну беседу у Цезарову част руљи у Риму, Марко Антоније је мајсторски окренуо колебљиву гомилу док су гледали у крвави цезаров леш:

_{„Беседа Марка Антонија на Цезаровој сахрани“ слика Џорџа Едварда Робертсона, фото: wikipedia.org}

„Од какве је користи, о Цезаре, била твоја човечност, од какве користи твоја неприкосновеност, од какве користи закони? Не, иако сте донели многе законе да људе не смеју убијати њихови лични непријатељи, ипак како су вас немилосрдно убили ваши пријатељи!“

Касије Дио, Историја 44.49.3

То је био „Марко Антоније говорник“ и његова интервенција је из темеља променила римску историју: покренувши догађаје који су приморали Цезарове убице да побегну из града. Марко Антоније је сада био de facto вођа Цезарејаца. Био је скоро у савршеној позицији да преузме Цезарово историјско наслеђе. Скоро, а ипак, не сасвим.

Антоније је вешто одржао мир и предложио компромисно решење: да се Цезарева дела и закони потврде у сенату, а да се његовим убицама не суди већ да се пошаљу далеко ван Италије на различите положаје у провинцијама. Антоније је затим додатно учврстио свој положај тако што је организовао јавни погреб и читање Цезареве опоруке. Над одром свог патрона одржао је чувени говор којим је распалио осветољубивост римске светине према цезароубицама. Али, када се чинило да је Антоније на врхунцу популарности, готово изненада се крајем априла 44. појављује озбиљан такмац у погледу Цезаревог наслеђа: Октавијан.

Долазак у јавни живот Цезаровог усвојеног наследника, тинејџера Октавијана , није био ништа друго него катастрофалан за Марка Антонија који је  кобно потценио способности свог младог ривала. Између плаховитог Антонија и младог (19 година), али рационалног Октавијана долази до првих сукоба: Антоније је утајио Октавијаново наследство и разделио га народу у циљу подизања сопствене популарности. Октавијан је на крају позајмио новац који је поделио и грађанима и ветеранима и тиме надмудрио искусног генерала.

Сенаторска подршка Октавијану је такође стигла од веома утицајних људи попут говорника Цицерона. Самозвани заштитник Републике, Цицерон није волео Октавијана, али је био вољан да га подржи против наизглед одвратнијег Антонија. Док су се Антоније и Октавијан утркивали да регрутују ветеране, Цицерон се бунио против Антонија у Сенату. У низу полемика из 44/43. пре нове ере, познатих као Филипике, Цицерон је уништио Антонијев лик, приказујући га као дегенерика, пијанца, женскароша и деспота:

„Јер у којој земљи варвара је икада постојао тако покварен и окрутан тиранин као што је Антоније, праћен оружјем варвара, што је доказано у овом граду?“

Цицерон, Филипике, 13.8

Није помогло ни то што је Антоније био веома отворен пијанац и женскарош. Мало другачији од многих других водећих Римљана, Антонијев прави промашај био је његова политичка наивност и неуспех да схвати политичку игру. Антоније је уживао у аспектима своје озлоглашености, али није проценио штету коју је ово нанело његовом политичком животу. Испоставило се да је Марко Антоније изгубио велики пропагандни рат, није му то било ни први ни последњи пут.

Грађански сукоб је избио 43. пре нове ере око доделе конзуларних провинција. Марко Антоније је илегално кренуо против једног од Цезарових убица, Децима Брута. Пошто је Антоније проглашен државним непријатељем од стране Сената, конзули Хирције и Панса, са младим Октавијаном, кренули су против њега. У бици која уследила код Мутине Октавијан је издејствовао тесну победу. Суочивши се са три армије — Антоније је био приморан да се повуче, мајсторски одржавајући своје потучене снаге. Оба републиканска конзула су погинула у овој борби.

Други тријумвират

Иако су Антоније и Октавијан били огорчени непријатељи, покушај Сената да склони младог Цезара (Октавијана) по страни, сада га је натерао у савез из интереса са Марком Антонијем. Уз Лепида, ово је био такозвани Други тријумвират; савез за поделу власти, који је омогућио Цезаровцима (Цезаровим присталицама) да доминирају државом и да се освете преосталим Цезаровим убицама.

Ништа успешније не може потврдити савез као крвопролиће. Такозване проскрипције следиле су модел који је створио диктатор Сула 82. пре нове ере. Истакнути непријатељи у Риму били су јавно именовани на „листама за убиство”. Грађани који би убили именоване са листа су награђивани за таква “легална“ убиства. 300 сенатора и 2000 витезова било је на мети због својих републиканских или анти-цезаровских склоности, као и из осветољубивости и финансијских мотива.

Проскрипције, осуде на смрт без претходног суђења. Заведене су први пут у историји у старом Риму у време грађанских ратова када је Сула добио од сената назив диктатора са великим овлашћењима. Вративши се са истока у Рим, Сула је почео да прогони присталице Гаја Марија. Установио је спискове државних непријатеља које су биле изложене на јавним местима. Сваки римски грађанин чије се име налазило у проскрипцијама био је аутоматски осуђен на смрт. Њега је могао свако убити без икаквог упозорења или одговорности.

За великог републиканског државника Цицерона, ово је значило грозан крај. Није више био потребан Октавијану, Антоније је желео да се освети Цицерону, дугогодишњем породичном и личном непријатељу:

“… након што је Цицерон био заклан, Антоније је наредио да му се одсече глава и она десна рука којом је Цицерон писао говоре против њега“.

Плутарх, Антонијев живот, 20

Ово је заиста био „Марко Антоније зликовац“.

Антоније гледа ка истоку 

Тријумвири су се борили са преживелим Цезаровим убицама — Брутом и Касијем — на истоку, и Секстом Помпејем (син Помпеја Великог) који је држао Сицилију, на Западу. Брут и Касије су поражени у кључним биткама код Филипа 42. године пре нове ере. Октавијан, који никада није био рођен за војника попут Марка Антонија, напустио је свој логор када су његове трупе биле разбијене од стране Брута. Снаге Марка Антонија су добиле битку. У ствари, Антоније је био спасилац Октавијана, и то није био последњи пут да је спасио живот свог ривала.

Тријумвари су сада поделили провинције, а Марко Антоније је добио главни део, укључујући све источне провинције. Сада је могао да настави свој намеравани рат са Партијом и да се докаже као прави наследник Јулија Цезара. Одлазећи на исток, Антоније се представља као про-Хелен, живећи у Атини до краја 42. године пре нове ере и идентификујући се са различитим аспектима хеленске културе и религије. Напредујући кроз Малу Азију, у Тарзу је први пут имао састанак са  Клеопатром, женом коју је раније срео, али која ће сада суштински обликовати његов живот.

„Антоније је отишао у Азију, где је срео Клеопатру, египатску краљицу, и подлегао њеним чарима на први поглед“.

Апијан, Грађански ратови, 5.1.1.

Египат је био моћно вазално краљевство и био је од суштинског значаја за Маркову консолидацију моћи на Истоку. Заузврат, Антоније је понудио египатској краљици моћног покровитеља и заштитника. Клеопатра, жена за коју се каже да поседује подједнако харизме колико и лепоту, ангажовала је Антонија смелом духовитошћу и непоштовањем. Иако је политика управљала њиховим савезом, нема разлога за сумњу да су Антоније и Клеопатра заиста били једна од највећих љубавних афера у историји.

Антоније и Клеопатра

Антоније и Клеопатра су учврстили своју везу, а краљица му је родила двоје деце 41. године пре нове ере и треће дете 36.године пре нове ере. Ово је поново испунило један аспект Цезаровог наслеђа, јер је и он добио сина — Цезариона 47. године пре нове ере — од задивљујуће египатске краљице. Иако се назирао рат са Партијом, Марко Антоније је 40. године пре нове ере био приморан да се врати у Италију када су избиле унутрашње борбе: његова тадашња супруга Фулвија и његов брат Луције Антоније изазвали су Октавијана на оружани сукоб. Само је Антонијева лична интервенција спречила рат и он је био приморан да се ожени Октавијановом сестром Октавијом.

Тријумвират је поново обновљен 38. године пре нове ере, а Италија је и даље била оптерећена пиратским нападима Секста Помпеја. Блокада је донела велике потешкоће Риму, који је остао без жита. Једном приликом, 39. године пре нове ере, Антоније је поново — сада у Риму — тај који је спасао Октавијана од гневне руље која је желела да каменује младог Цезара до смрти. Ово је био други пут да је Антоније спасио Октавијанов живот, али Августова пропаганда никада није дозволила да се учврсти појам „Антонија хероја“.

Брак Марка Антонија са Октавијом вратио је крхки мир, али упркос томе што је живео и имао децу са Октавијом, Антоније ју је напустио у годинама након тога. 35. године пре нове ере одбио је да види Октавију када је дошла код њега у Атину, а 33. пре нове ере се развео од ње. Његова стална љубавна афера са Клеопатром била је јавна афера коју је Октавијан у потпуности искористио. „Антоније лош муж“, избегавао је добру Римљанку, за циничну страну заводницу. То је изазвало све врсте римских, ксенофобичних предрасуда, а Антонијев углед је додатно пао.

Источни краљ? 

Секст Помпеј је коначно поражен 36. године пре нове ере, а Лепид је избачен из Тријумвирата када је дошао у сукоб са Октавијаном. Сада је то била трка са два коња, између Антонија и Октавијана. Октавијан је  имао користи од проглашења амнестије за прогнане Римљане и многи су били намамљени да се врате у Рим. Римљани су се сада суочили са избором између „римског“ вође на Западу и одсутног „источног“ владара, ожењеног страном краљицом.

Иако ће Антоније још једном бити изабран за конзула 34. године пре нове ере, њих двојица су била на неизбежном курсу судара. Расподела легија за Антонијеве ратове са Партијом, и Антонијево јавно омаловажавање његове законите жене Октавије, је погоршало односе. Били су то симптоми дубље кризе: Римско царство је могло имати само једног господара.

Октавијанов режим је имао неупоредив таленат за пропаганду, и културну и политичку. Било је лако оцрнити Антонија, дегенерика, јадног мужа и страног рогоњу. Увек политички наиван пред софистицираним пропагандистима као што су Цицерон и Октавијан, ни Антонијев цењени војнички таленат није помогао. Иако је огорчен рат клевета ишао у оба смера, Антоније је и у другом критичном периоду у својој каријери, изгубио пропагандну битку.

У очима римских грађана, Антоније је постао човек који је напустио своје римске корене:

„… [Антоније] је напустио цео начин живота својих предака, прихватио је туђинске и варварске обичаје, престао је да поштује нас, своје сународнике, наше законе и богове свог оца.”

Касије Дио,  Историје, 50,25.1

Антоније и Клеопатра који су  све више карактерисани као неукусни источни краљ и краљица, сада су виђени као ривали римској моћи. Од 36. до 35. године пре нове ере Антонијеве кампање на Истоку против Парта све су више вођене без осврта на Рим и финансиране од стране египатских и источних клијената. Кампања 35. године пре нове ере није ишла добро, а некима се на Западу чинило да би велики командант могао посустати и бити поражен. Октавијан је са друге стране — сада ослобођен Секста Помпеја — цветао у Италији.

БЛИЖИ СЕ КРАЈ

Антоније је 34. године пре нове ере прогласио да је завршио савез са Октавијаном. Објавио је стварање нове источне династије у којој ће га наследити његова деца из везе са Клеопатром. Овим чином, несумњиво, у очима римљана представљао је непријатеља. Ови догађаји постали су “неподношљиви“ за Октавијана, који је наглашавао да је Антоније је напустио своју „римску припадност“, понашајући се као источни деспот.

До 32. пре нове ере Сенат је објавио рат Клеопатри као страном противнику. Антонију су одузете моћи, иако није проглашен непријатељем. Ово је био Октавијанов геније за спин и пропаганду. Уништење његовог ривала било би део страног рата, а не грађанског. Рим је у свој својој врлини скоро спасавао свог заблуденог сународника, којег је страна краљица очарала:

„Што је најгоре, њима не влада мушкарац, већ робови и жене, а ипак су се усудили да траже нашу имовину и да ангажују наше сународнике како би ставили руке на територију  коју ми  никад не би смо пристали да предамо  и на просперитет који нам припада“.

Касије Дио, Римске историје, 50,25

Антонијеве и Клеопатрине снаге су поражене у великој поморској бици код Акцијума 31. године пре нове ере. Савременици су се питали зашто се Антоније борио на мору када је имао толико јаких легија на копну. Извори такође приказују Марка Антонија како брзо напушта поприште битке што је изненађујуће за неумољивог команданта из старих времена.

Октавијан је заузео Александрију, а Антоније, до кога је доспела лажна вест о Клеопатриној смрти, је извршио самоубиство. Пошто је постало јасно да Октавијан неће дозволити њеној деци да наследе власт у Египту и Клеопатра је извршила самоубиство.  Историја је ретко написала дирљивије завршетке.

Марко Антоније: Закључак 

Тако је прошао Антоније, јунак и зликовац. На погрешној страни историје, Антоније је био и бриљантан и са дубоким манама. Признајући то, увек морамо запамтити да је његова репутација била фатално угрожена неким од најефикаснијих пропагандних средстава икада коришћених. Цицерон и Октавијан, описали су нам Антонија каквог данас познајемо. Њихов утицај је био дубок. Да, Марко Антоније би могао бити ужасан, али колико је негативац , а колико зликовац , увек је дискутабилно. Херој, можда и није, али како је и сам уважени Брут признао, Антоније је био „човек добрих намера“ .

Невероватан војник, способан говорник и војсковођа. Никакав, наиван политичар, склон ароганцији, Антоније би могао да буде одан пријатељ и највећи непријатељ. Тешки пијанац и окорели женскарош, био је велики љубавник и лош муж. Марко Антоније, изузетно талентован али и трагичан човек.

---

Битка на Маратонском пољу

Пре тачно 2500 година мала војска састављена од Атињана поразила је огромну силу Персијског царства у бици о којој се често говори као о прекретници светске историје .Колико је заправо била важна Маратонска битка?

„Јер ако се са мном сложиш да морамо да се боримо, земљу своју учинићеш слободном, а град свој најбољим у читавој Грчкој. Али ако одлуку донесеш да се не боримо, изгубићемо све.”
    (Херодот 6.109)

Ово су биле надахнуте речи Милтијада, атинског генерала, упућене саборцу генералу Калимаху, које су проузроковале један од највећих коцкарских потеза у историји ратовања. Било је то 490. године пре наше ере. Место догађаја било је Маратонско поље. Задатак је био одбранити се од најезде војске Персијског царства, највеће војне силе икад виђене у античкој Грчкој.

Персијанци

Персијска војска искрцала се почетком августа исте године у Маратонском заливу, четрдесетак километара северно од Атине, а уз њу је био и протерани атински тиранин Хипија, који је издао бивше суграђане. Број персијских војника био је невероватан: антички историчар Херодот записао је да су Персијанци довезли 600 борбених бродова – тријера – пуних војника; историчари из каснијег раздобља – Плутарх и Паузанија – проценили су укупан број персијских војника на задивљујућих 300.000!

Персијанци су дошли у Грчку да би се осветили. Краљ Дарије био је бесан због тога што су Атињани и Еретријци (становници полиса – града-државе – који се налазио на данашњем острву Еубеја) притекли у помоћ побуњеницима у покрајинама које су се налазиле на ободу Персијског царства, на обалама Јонског мора (у данашњој Турској). Дарије је поразио побуњенике, али је одлучио и да се једном за свагда реши Грчке коју је, највероватније, сматрао мајушном и досадном бувом на кожи огромне Персије. Његова велика војска развила је једра и запловила преко Егејског мора, прегазивши острво Наксос и Еретрију, да би се искрцала на Маратонском пољу, на путу ка Атини као следећем циљу.

Чувши за вест о искрцавању Персијанаца, Атињани су на брзину мобилисали све војнике које су имали. Антички историчари су проценили да су огромној персијској сили Атињани супротставили 9000 војника, којима се придружило око 1000 војника из суседног града Платеје.

Кад Грци полуде

Атињани су послали и Филипида (Фидипида), гласника тркача, у Спарту (удаљену око 240 километара) да замоли за помоћ. У Спарти је у току био један од верских празника па су Спартанци поручили да ће моћи да пошаљу трупе тек за десет дана. Филипид је потом опет претрчао растојање од 240 километара да би атинским војницима пренео поражавајућу вест да ће Атињани и Платејанци морати сами да се сукобе с Персијанцима. Кад се персијска војска искрцала на обалу и почела да заузима борбене редове у Маратонској равници, малобројне атинске и платејске снаге запречиле су уски кланац кроз који су Персијанци морали да прођу да би стигли до Атине.

Створила се нека врста пат позиције коју је нарушио Милтијад, претходно убедивши свог саборца, генерала Калимаха, да Грци морају да нападну. Херодот је забележио да су тог 12. августа (или 12. септембра, што зависи од начина на који се тумачи антички календар) 490. године пре наше ере грчке снаге први пут од почетка битке напале Персијанце претрчавши, уместо да марширају, око 1500 метара који су их делили од непријатеља. То су урадили с толиким одушевљењем да су Персијанци помислили да су Грци полудели.

Малобројне грчке снаге састављене од грађана добровољаца брзо су разбиле лако наоружана персијска крила, да би се потом обрушиле на снажније средиште персијског борбеног поретка. Том приликом погинуо је Калимах, заједно с још 192 Атињанина и једанаесторицом Платејанаца.  Персијски губици били су много већи: погинуло је 6400 војника и уништено седам бродова. Поражени персијски војници побегли су у нереду да би потражили спас на својим бродовима, а многи су се удавили у мочварама које окружују Маратонско поље. Докопавши се мора, персијска флота покушала је да нападне Атину с југа, опловивши око полуострва Атика. Грчке снаге су, у усиљеном маршу, прешле 40 километара од Маратонског поља до Атине и поново се распоредиле да би одбраниле град. Кад су Персијанци видели Атињане како се постављају у борбене редове пред градом, коначно су одустали од напада, окренули бродове и отпловили кући. На тај начин Атињани су уз помоћ Платеје извојевали победу и слободу, не само за своје градове него и за читаву Грчку.

Значај битке у античко време

Данас, 2500 година после Маратонске битке, тркачи се у градовима широм света такмиче у дисциплини која се назива маратон. Ова дисциплина смишљена је тако да симболично представља пут који је атинска војска превалила од Маратонског поља до Атине, а посебно да обележи подвиг војника и гласника Филипида који је претрчао ту удаљеност да би донео вест о победи.

Колико је заправо важна ова битка? Историчар Криси уврстио је 1851. године Маратонску битку у ред петнаест најважнијих битака у историји човечанства, а Џон Стјуарт Мил је 1846. године у есеју о раној грчкој историји и легендама написао:

„Прави праоци европских народа нису они од чије су крви ти народи потекли већ они од којих је потекао највећи део њиховог наслеђа. Маратонска битка је можда најзначајнија од свих битака за све европске народе. Да је исход битке тог дана био другачији, европски народи би можда и даље ходали по шумама.”

Да ли је Мил у праву? Колики је био стварни значај ове битке за Персију, Грчку, Атину и за нас који данас живимо? За Персијанце, значај ове битке највероватније је био веома мали. Персијски краљ је, у свом непрегледном краљевству, располагао практично неограниченим изворима. Само десет година касније, Даријев син Ксеркс вратио се с још већом силом да би напао Грчку. Његову најезду је, у чувеној бици код Термопилског кланца, зауставила чета од 300 Спартанаца, да би га нешто касније поразила здружена војска грчких градова код Платеје и Саламине.

Ипак, победе код Платеје, Саламине и Термопилског кланца вероватно не би биле могуће да није било победе на Маратонском пољу, пошто је то била прва битка у којој су Грци победили Персијанце. Несумњиво је да је Маратонска битка Атињанима била веома важна. Ипак је она, и поред свега – ако се изузме скромна подршка Платеје – била њихова победа над моћним царством. Та чињеница није само ојачала крила демократије у Атини (која се појавила и почела да живи само двадесет година пре Маратонске битке), већ је Атину издигла до свеопштег поштовања.

Атињани, са своје стране, нису губили време и потрудили су се да поруке које је ова битка послала свету, као и власништво над „маратонском легендом”, постану вечни. На бојишту су направили победнички трофеј – стуб од мермера висок десет метара, као и погребну хумку за 192 погинула Атињанина која је била висока девет, а широка педесет метара. У то време војницима је била посебна част да буду сахрањени поред бојишта, а не на јавном гробљу у Атини. Ови трофејни неимарски подухвати и данас могу да се виде на Маратонском пољу.    Претпоставља се да је на Акропољу, главном светом подручју Атине на коме ће педесет година касније бити подигнут Партенон, започела градња великог храма који је срушен пре него што је завршен, током другог напада Персије, десет година касније.

Уз то, поред новог храма била је подигнута и статуа Атине, богиње заштитнице града, висока девет метара, за чију изградњу је био употребљен плен извојеван на Маратонском пољу. Један храм био је саграђен и на Соуниону, најјужнијој тачки полуострва Атика, а још један у Рамноусу, светилишту које се налазило недалеко од Маратонског поља.

Споменик богињи Атини испред Партенона (реконструкција)

Атина се својом победом разметала и на међународном плану. У великом панхеленском светилишту на Олимпији, Милтијад је као жртву принео персијски шлем с детаљним записима о бици и победи Атине. Овај шлем изложен је у музеју Олимпије. У међународном светилишту у Делфима, Атина је саградила групу скупих бронзаних статуа и ризницу од мермера. Те статуе, грађевине и ратни плен обзнанили су победу Атине у читавом античком свету и од Маратонске битке створиле нешто више од победе.

Биста Милтијада, творца победе Атине на Маратонском пољу, направљена око 400. године пре наше ере.

Атина и њени наследници у античком свету наставили су да користе легенду о Маратонској бици. Догађаји у 5. веку пре наше ере низали су се даље: Персијанци су се поново вратили да би их победила заједница грчких држава, Атина се даље развијала и саградила је Партенон, изгубивши касније све током тридесетогодишњих пелопонеских ратова, а Маратон је, корак по корак, постао метафора славних дана Атине.

Милтијадов син Кимон направио је средином 5. века пре наше ере нови споменик у част Маратонске битке, Ликург, атински реформатор који је живео у 4. веку пре наше ере, често је помињао Маратонску битку као тренутак у историји у коме су Атињани били највећи у Грчкој, династија Аталида из Пергамона, која се у 2. веку пре наше ере прогласила наследницима Атине, поредила је своје победе с победом на Маратонском пољу и победом Грчке у Тројанском рату.

Значај битке у данашње време

Али, да ли је Маратонска битка и даље важна? С једне стране, једноставно је играти се претпоставком „шта би било кад би било”: да је Грчка била покорена на Маратонском пољу, како би изгледала Европа? Сигурно је да би била другачија.

Реплика мермерног стуба подигнутог у славу Атињана погинулих у бици код Маратона.

С друге стране, да бисмо боље разумели зашто је Мил сматрао да је Маратонска битка толико важна, морамо да сагледамо и време и околности у којима је Мил живео. Западна Европа у 19. веку поново је полудела за старогрчком културом и свиме што је било грчко. Сама грчка нација доживљавала је у то време препород и, на неки начин, поново се „родила” после рата за независност с Отоманском империјом.

Уколико томе придодамо и растућу популарност величанственог приповедања о европској историји која је поистовећена с појмом „Запада” који, је л’, симболизује слободу, и супротстављен је појму „Истока”, који је означавао деспотизам, лако је схватити како је Херодотова прича о грчком сукобу с Персијом, а посебно Маратонска битка, постала толико важна и чувена. Била она или не пресудан тренутак у схватању прошлости Европе, прича о грчким јунацима с Маратонског поља је врста приче коју историчари највише воле да причају младим поколењима.

ТОК ДОГАЂАЈА

Почетак августа 490. године пре наше ере

Персијанци се искрцавају
Персијанци се искрцавају на Маратонском пољу, вођени прогнаним атинским тиранином Хипијом. Он се надао да ће повратити власт у Атини и да ће срушити атинску демократију која је била у повоју.
Стижу Атињани
Милтијад и друге атинске војсковође групишу снаге у уском пролазу који води с Маратонског поља ка Атини, да би препречили пролаз Персијанцима.
Фидипид креће за Спарту
Гласник је послат да похита до Спарте и замоли за помоћ. Рекао је да му се, док је трчао кроз планине Тегеје, обратио бог Пан који је понудио да помогне у предстојећој бици, а заузврат је тражио да га обожавају у Атини. Спартанци су одбили да током својих свечаности Карнеје пруже помоћ Атињанима. Фидипид се враћа с лошим вестима.
Ометен пробој Персијанаца
Персијанци су покушали да брзо напредују кроз уски пролаз који су Атињани препречили, али је њихов покушај осујећен. Атинске снаге не желе да се супротставе огромној персијској сили на отвореном пољу. Створила се пат позиција.
Атињани се одлучују за напад
После пет дана током којих ни једна ни друга војска није ништа покушала, Милтијад је успео да убеди Калимаха, атинског врховног команданта битке, да нападну одмах, можда не желећи да Персијанци развију своју тешку коњицу.

12. август (или 12. септембар) 490. године
 пре наше ере

Милтијад предводи Атињане у битку
Милтијад шири линије атинске војске, ослабивши тим потезом своје средиште. Атињани јуришају према Персијанцима.
Персијске трупе су разбијене
Јака крила атинске војске разбијају лако наоружане крилне положаје персијске војске, упркос томе што Персијанци у средишту битке успешно одолевају нападу Атињана. Легенда каже да су у току битке у редовима Атињана примећени и бог Пан и митолошки атински јунак Тезеј који су раме уз раме с атинским јунацима нападали персијске војнике. Пошто су се пробила, атинска крила опкољавају персијско средиште и потискују Персијанце ка мору и њиховим бродовима. Многи Персијанци подавили су се у мочварама покушавајући да доспеју до бродова и отплове.
Победници се враћају у Атину
Атинска војска одмах се упућује натраг ка Атини, марширајући 40 километара не би ли спречила могући напад Персијанаца с југа.
Стижу трупе Спарте
Сутрадан стижу и трупе из Спарте. Спартанци су пропустили битку, али су стигли на време да присуствују прослави победе Атине.

ФиЛипидово наслеђе

Од маратонске битке до модерних олимпијских игара

Према речима Херодота, који је о Маратонској бици писао седамдесет година пошто се она одиграла, човек по имену Филипид трчао је од Атине до Спарте и назад да би питао Спартанце за помоћ, том приликом претрчавши 420 километара. Али Херодот не помиње модерну верзију предања о Филипиду по којој је он, осим поменутих 420 километара, после битке претрчао још 42 километра који деле Маратонско поље од Атине да би Атињанима пренео вест о победи – после чега је, како каже прича, пао мртав. Уместо тога, по Херодотовим записима, читава атинска војска брзо је одмарширала назад у Атину не би ли спречила могући нови напад Персијанаца с југа. На причу по којој је један тркач обзнанио победу морало је да се причека до 1. века пре наше ере, а 180. године у списима Лусијана осванула је верзија коју и данас познајемо.

Песма Роберта Браунинга из 1879. године која је имала наслов „Филипид”, написана је у славу Филипида из Лусијанове приче који је издахнуо после претрчана 42 километра од Маратона до Атине да би донео величанствену вест. Романтична представа на којој је ова прича заснована подстакла је Мишела Брела да 1896. године, током првих модерних Олимпијских игара, предложи Пјеру де Кубертену, приређивачу овог такмичења, да у списак дисциплина укључи и трку од 42 километра. Стаза је била постављена од Маратона до Атине и пратила је у највећој могућој мери трасу коју је стотинама година раније претрчао легендарни гласник.

Први победник био је Грк Спирос Луис, а та трка била је прва у дугом низу трка које се од тада одржавају у градовима и на такмичењима широм света.

Спирос Луис

Ипак, тачна дужина стазе од 42.195 метара није била одређена све до 1908. године и Олимпијских игара у Лондону, кад је дотадашња дужина мало повећана како би стаза могла да почне код Виндзорског дворца и да се заврши испред краљевске ложе на Олимпијском стадиону.

---

Аутор: С. Николић

Извор: