Бородинска битка

Наполеон се 7. септембра, 1812. суочио са Русима у бици која му је омогућила улаз у Москву. Међутим, када је након тријумфа кренуо назад, суочио се са нечим много горим – „руском зимом“.

Године 1807. Руско царство је било принуђено да се удружи са Наполеоном након пораза у бици код Фридланда, али време ће натерати цара Александра I да увиди како је то био неравноправни пакт који га је учинио најобичнијим вазалом.

Тилзитским миром, Руси су пристали да прекину трговину са Енглеском – ово је био део блокаде коју је Наполеон увео да економски угуши свог вечитог ривала. Тако је Русија престала да извози резерве дрвета, коже и житарица у иностранство, што је изазвало рецесију и губитак хиљада радних места.

На политичком нивоу, такође су постојале размирице, поготово по питању независне Пољске као главном тачком спора. Игноришући цареве жеље, Наполеон је створио Варшавско војводство на територијама које су у рату одузете од Руса.

Мало по мало, катастрофални рат у Шпанији и поједини порази у Европи распршили су фатаморгану француске непобедивости, тако да је од 1810. цар поново успоставио трговину са Енглезима, изазивајући Наполеона, који се плашио да ће његов пример следити цела Европа.

Французи нису имали други избор него да изврше инвазију на Русију, како би приморали цара Александра да им се поново покори.

Пут у катастрофу

С обзиром на огромну територију Русије и њено бројно становништво, Наполеон је одлучио да окупи невиђену војску од 450.000 људи на пољској граници: француске, аустријске, немачке и пољске контингенте.

Дана 23. јуна 1812. године, огромна војска је прешла реку Њемен и убрзо је постало јасно да поход неће бити блистав. Изненађени и са две главне армије раздвојене, Руси нису желели битку на граници, већ су се повукли према Москви, палећи усеве и житнице Наполеоновим трупама на путу.

Ово је Наполеона довело у дилему: ако је желео да победи Русе, морао би да их гони преко степе, али би га то све више удаљавало од база за снабдевање, излажући његову војску глади и болести. Ипак, цар је одлучио да настави напред, али како су недеље пролазиле, једине борбе које су се догодиле биле су мање позадинске акције, док су Французи упорно настављали напредовање кроз разорену територију. Претворени у мочваре обилним кишама, руски путеви су „заробили“ вагоне за снабдевање. Без хране и лекова, процењује се да је скоро 200.000 царских војника умрло од глади и дизентерије, пре прве велике битке у Смоленску седам недеља након почетка инвазије.

Царска војска с друге стране се повлачила све док није стигла до града Бородина, где је нови главнокомандујући Кутузов распоредио своју војску за битку која ће одлучити о судбини Москве. Било је то 7. септембра 1812. године.

Почетак битке

Окружење које су Руси одабрали за битку, састојало се од низа села распоређених на обалама реке Колоче. Руске линије су се стационирале на брдима утврђеним земљаним насипима који су на брзину ископани дан пре борбе. 133.000 француских војника стајало је насупрот 155.000 руских.

Иако је маршал Даву покушао да убеди Наполеона да треба да крене у напад на руско крило и тако избегне крвави фронтални напад, цар је сматрао да је за такав маневар немогућ, па је сковао најједноставнији план: да нападне руску левицу, а затим центар.

Битка је почела у 6:00 када је француска батерија испалила први хитац на село Горки, штаб Кутузова, започевши француско напредовање дуж целе линије. Прве жртве офанзиве били су припадници руске гарде у селу Бородино, који су се нашли на погрешној обали Колоче, одакле су морали да се повуку уз велике губитке.

Затим је на ред дошла руска левица којом је командовао Петар Багратион, чије трупе су формирале обрнути троугао јужно од града Семионовског. Сав бес Давуовог корпуса пао је на 22.000 Француза, ипак, и поред брзог продора и напредовања, они су у једном тренутку били однесени ватром топова, па су морали да се повуку.

У међувремену, с његове десне стране одвијао се напад подршке пољских дивизија кнеза Поњатовског, који је заустављен контранападом друге руске линије, која је укључивала 10.000 милиционера наоружани копљима и секирама.

Борба је постајала све интезивнија све док није постала млин за месо која је апсорбовала снаге обе стране. Губици су били такви да је Кутузов био приморан да пошаље део својих трупа на захтев Багратиона, који је био одлучан да обузда растући француски притисак. Током једног од ових контранапада, Багратион је задобио смртоносну рану док је јахао на челу. Губитак тако вољеног генерала подстакао је незадовољство међу војницима, који без врховне команде нису добро координирали своје нападе.

Охрабрени успехом, Наполеонови војници су покушали да наставе напредовање на север, али су налетели на непробојни руски зид код Семионовског. Линија је упркос страшном француском бомбардовању, одбила све нападе француске коњице, спасавајући тако Русе од катастрофе.

У том критичном тренутку, Наполеонови маршали су га молили да пошаље своју царску гарду да разбије руски фронт, али је он тај предлог сматрао глупошћу.

Међутим, битка још није добијена, пошто је у центру војске стајало брдо начичкано топовима, које се и даље супростављало напредовању Француза. Био је то петоугаони насип опремљен са бројним топовима и заштићен десетинама бунара са оштрим дрвеним кочевима изнутра прекривеним грањем.

Први напад је уследио убрзо након Багратионове смри. Укупно 6.000 Француза јурило је уз падину, упадајући у замке и упуштајући се у борбу са руским артиљерцима, који су бранили своје топове. Французи су били „однесени“ руским гелерима, који су борбу претворили у крвопролиће. Руска пешадија је тада охрабрена генералом Јермоловим кренула у напад, потискујући Французе на другу страну Колоче.

Руска лака коњица, која је на почетку битке прешла реку Москову, сада је напала непријатеља који је остао у околини Бородина. Под командом атамана Платова, хусари и козаци су натерали француску пешадију да се заустави, што је изоловало подршку Моранду, усамљеним пред руским контранападом.

Завршни јуриш почео је у 14:00 часова

Подржана артиљеријским рафалима, француска пешадија се поново попела на брдо прекривено мртвима, док су француски и немачки хусарски одреди поделили руску линију и дошли им са леђа.

Овим одлучним нападом битка је завршена. Разбијени, али не и уништени, Руси су се повлачили све док нису заузели нове одбрамбене положаје са обе стране московског магистралног пута. Превише исцрпљени да би их јурили, Французи су се бринули за своје рањенике у бици која је постала најсмртоноснија у свим ратовима које је Наполеон предузео.

Концентрација тако великог броја трупа на бојном пољу од само 6 км2 изложила је војнике страшној ватри шрапнела, која је покосила читаве јединице на положајима. Штавише, заробљено је само 2.000 војника, при чему су обе стране погубили све рањенике који су им пали у руке. После дванаест сати борбе, дан је завршен са приближно 30.000 француских и 50.000 руских жртава.

Кутузов је покушао да свом суверену представи овај покољ као руску победу, уверавајући га да су Французи пропатили исто или више од Руса. Али његово наређење да се повуче исте ноћи јасно показује у каквој су се позицији нашли.

На овај начин се царска војска повукла изван Москве, коју су њени грађани евакуисали. У напуштеној престоници Русије, Наполеон је наишао на одбијање цара да постигне споразум о миру, а са одсеченим путевима за снабдевање, глад међу војницима је била све већа.

Последњи ексер у француском ковчегу били су пожари који су избили широм града: било због непажње трупа или од паликућа које је платио гроф Ростопчин (градоначелник Москве), град је горео четири дана.

Потпуно деморалисани, француски војници су се нашли у још незавиднијем положају када је руска добила појачање. То је био тренутак када су сви схватили да је инвазија пропала: Наполеон је покушао да се повуче на југ, тражећи пут који би га одвео до нетакнутих градова и места, али када га је Кутузов зауставио код Малојарославеца, па није имао другог избора него да побегне разореним Смоленским путем.

У новембру је пао први снег и температура је постепено опадала све док није достигла -21º. Константно нападани од стране козака, број  Француза се полако смањивао. Глад, болсети и промрзлине су додатно допринеле коначном збиру, а прелазак реке Березине био је посебно драматичан: њих неколико хиљада упали су у залеђене воде док су се импровизовани дрвени мостови ломили под њиховом тежином.

Од 100.000 људи који су напустили Москву 18. октобра, само 25.000 је стигло до Њемена у децембру. Сенка велике војске која је напала Русију шест месеци раније.

Наполеон се вратио у Париз и на брзину формирао војску са којом се 1813. суочио са Русима, Швеђанима, Аустријанцима и Прусима, али је поражен код Лајпцига, након чега је морао да оде у изгнанство на Елбу.


Извор:

On June 24, 1812, the Grande Armée, led by French Emperor Napoleon Bonaparte, crossed the Neman River, invading Russia from present-day Poland. The result was a disaster for the French.

The Russian army refused to engage with Napoleon’s Grande Armée of more than 500,000 European troops. They simply retreated into the Russian interior. The Grande Armée did not have the supplies or the distribution networks required for such a long march. French strategists assumed the Grande Armée would be supplied by wagons, or would be able to gather supplies as they went. Russian roads, however, were in very poor condition, making it very difficult to transport supplies. The Grande Armée also failed to prepare for Russia’s harsh winter. Its troops were not dressed or trained for the kind of weather they faced.

The invasion lasted six months, and the Grande Armée lost more than 300,000 men. Russia lost more than 200,000. A single battle (the Battle of Borodino) resulted in more than 70,000 casualties in one day. The invasion of Russia effectively halted Napoleon’s march across Europe, and resulted in his first exile, to the Mediterranean island of Elba.

Савез који би променио свет

Нико не зна како би данас изгледао свет да су Наполеон и руски цар Павле спровели свој наум

Почетком 1800. године, у пространој соби Зимског дворца, руски цар Павле I замишљено је гледао карту Европе. Од почетка ратова против револуцијом захваћене Француске, његова огромна царевина није добила никакво проширење нити остварила било који циљ. Губитака је, дакако, имала, јер је слала војску у Италију, Швајцарску и Холандију, у помоћ Аустрији и Британији. Поход фелдмаршала Суворова у северној Италији био је веома успешан, али показао се узалудан. Прво, због тога што је француски генерал Масена, кога је Наполеон назвао „милим чедом победе”, потукао генерала Корсакова код Цириха и онемогућио даљи продор Суворовљевих пукова. 

Руски цар Павле I – фото: en.wikipedia

Друго, сву корист од успеха ове офанзиве приграбила је Аустрија. Почетно напредовање енглеско-руских трупа у Холандији помрачио је пораз код Кастрикума, где је руска војска поново поднела веће жртве од савезничке. После те битке, војвода од Јорка одлучио је да се повуче из преговара.

„Боље је да имамо нашу војску без Холандије, него Холандију без наше војске”, изјавио је британски политичар Џорџ Канинг.

У међувремену, малтешки витезови изабрали су руског цара за великог мајстора свог реда. Он им је пружио подршку и уточиште приликом француске окупације острва 1798. године, али сада су Британци, који су желели Малту за себе, почели опсаду Валете. Павле Петрович Романов изнад свега ценио је витештво и беснео је због понашања својих савезника. Чудна мисао прошла му је кроз главу: „Ништа не бих више волео ни желео него да видим Француску да ми је пришла…”

У исто време, пруски краљ Фридрих Вилхелм III добио је поверљиво писмо из Париза, од француског конзула Наполеона Бонапарте: „Ми не тражимо од пруског краља ни војску ни савез; ми га само молимо да нам учини једну услугу – да нас помири с Русијом.” Мада је на власти био само два месеца, од државног удара 9. новембра 1799. године, Наполеон је већ увидео значај зближавања с Русијом.

Страх Британије и Аустрије

Средином фебруара 1800. године цар Павле захтевао је од британске владе да опозове изасланика у Петрограду Чарлса Витворта, јер је сумњао да плете завере против њега. Крајем марта наредио је Суворову да обустави сваку војну акцију против Француске.

Наполеон је одмах одговорио на очигледну наклоност Петрограда: послао је у Русију око шест хиљада заробљених руских војника, уз војничке почасти; дотадашњим ратним заробљеницима вратио је заставе, поделио наоружање и нове униформе. Затим, одлучио је да брани Малту од напада Енглеза, а руском цару послао је сабљу коју је, почетком 16. века, папа Лав V поклонио малтешким витезовима.

 Ипак, припреме за потписивање споразума између две велике државе текле су споро, пре свега због руских захтева да се краљу Сардиније врати Пијемонт, а Турској Египат, што је за Наполеона било осетљиво, јер је реч о подручјима која је лично освојио. Цар Павле залагао се и за неповредивост права краља Обеју Сицилија, Баварске и Виртемберга.  У октобру, Наполеон је дао сагласност за све постављене услове, а следећег месеца владари Француске и Русије писали су први пут један другом без посредника, потврђујући да су спремни за склапање савеза.

Сада су се Британија и Аустрија нашле у великој опасности. Руски цар био је веома брз: прекинуо је трговину с Британијом, окупио војску на граници с Аустријом, а да би се супротставио Британији на мору окупио је око себе владаре балтичких земаља и створио Савез војне неутралности. 

Овај савез био је израз великог незадовољства неутралних земаља због бахатости британске морнарице, која је претресала сваки брод који би се запутио у Француску, без обзира на то под чијом заставом плови и шта превози. Уједињење руске, данске, пруске и шведске флоте, с једне, и француске, шпанске и холандске флоте, с друге стране, могло је да оконча британску превласт на мору. Павле је био заинтересован и за поделу Османлијског царства између Русије, Француске, Пруске и Аустрије, успостављање вазалне пољске државе, а помишљао је и на велики поход у Индију. Наполеон је, такође, сањао величанствене походе на Ирску, Бразил, Индију, Суринам, Тринидад и нека друга америчка острва. У Лондону су очајнички желели да се реше и Наполеона и Павла.

У вину је спас

Да су Французи љубитељи добрих вина надалеко је познато. Први винари на простору данашње Француске били су досељеници из старе Грчке, у 6. веку пре наше ере, потом Гали и Римљани. После пада Римског царства дошло је до кризе у производњи овог пића, али винарство и љубав према винима опстали су захваљујући хришћанској цркви, посебно монашком реду бенедиктинаца, који је овладао тајнама справљања врхунских вина и изврсних сирева.

Правило светог Бенедикта опомиње да „вино монасима уопште не одговара; али, пошто је у наше време тешко у то уверити наше монахе, и то дозвољавамо, али да се не пије до ситости.” Дух слављења вина као „великог и вечног души и телу увеселенија” и данас можемо да осетимо читајући дела Франсоа Раблеа, најзначајнијег француског ренесансног писца.

Духовито набрајајући благотворна дејства божанског пића, Рабле је знао да опијеност вином може да утиче на људске судбине, али није могао да зна да ће, неколико векова касније, на Бадње вече 1800. године у Паризу пијанство сачувати главу једног државника.

Те зимске вечери, Наполеон се спремао да пође у Оперу, где је уприличена премијера „Стварања”, ораторијума једног од његових омиљених композитора, Јозефа Хајдна. Пошто је морао дуго да чека док су се за ову прилику дотеривале три жене, његова сестра Каролина, супруга Жозефина и њена кћи из првог брака Хортензија, Наполеоново нестрпљење расло је из часа у час. Већ је прошло осам сати кад је сео у кочију и у пратњи својих гренадира пошао ка згради Опере.

Завршавајући дотеривање, Жозефина је преко рамена пребацила леп шал који тек што је стигао из Константинопоља и журно пошла ка својој кочији, али јој је Наполеонов ађутант Жан Рап рекао да би још лепше изгледала ако би шал наместила на египатски начин. Пошто је Рап учествовао у рату у Египту и тамо изучио мајсторију везивања шалова и марама, Жозефина га је замолила да јој намести шал. Због овог задржавања кочија која је превозила даме каснила је за Наполеоновом неколико минута.

Буре барута

Нешто раније, три мрачне мушке фигуре довезле су запрежна кола у улицу Сен-Никез. На колима се налазило велико буре, напуњено барутом и изломљеним камењем, из кога је вирио детонирајући штапин. Били су то Сен-Режан, Карбон и Лимоелан, ројалисти из Бретање, следбеници чувеног вође побуне у Вандеји Жоржа Кадудала. Ова тројица намеравала су да убију Бонапарту.

Колима с експлозивном направом запречиће део улице Сен-Никез, тако да Наполеонова кочија, пролазећи туда, мора да успори и неизбежно се изложи дејству експлозије. Кад је замка већ била припремљена, Сен-Режан је на улици приметио сиромашну девојчицу Пенсол. Довео ју је до кола, дао узде да причува мазгу на неколико минута и за тај „послић” обећао јој малу своту. Сигуран да се мазга неће померити и ослободити пут, стезао је кремен у џепу свог капута.  Спазивши конзулову поворку, Сен-Режан креснуо је кремен, упалио фитиљ и дао се у бег.

Наполеонов кочијаш Сезар те вечери попио је мало више вина него обично. Разуме се, био је празник. Пошто се његов господар удобно сместио, Сезар је ошинуо коње и кочија је полетела преко Трга Карусел.   Да је био трезан сигурно би успорио кад је у улици Сен-Никез видео мазгу и кола који су му допола препречили пут. Овако припит, фијукнуо је бичем и кочија је у пуној брзини прошла уским пролазом.

У том часу зачула се снажна експлозија. Прозори кочије разлетели су се у парампарчад, али конзул је остао неповређен. Гренадири из пратње збачени су с коња, а Жозефинина кочија, која још није сустигла Наполеонову, остала је без прозора. Жозефина се онесвестила, Хортензија је добила посекотину на руци, док је Каролина, у деветом месецу трудноће, била толико потресена да се дете које је носила родило с епилепсијом. Убијено је девет пролазника, међу којима и мала Пенсол, а 26 је рањено. Оближње куће биле су оштећене.

Наполеон је наредио да наставе ка Опери. Тамо, у својој ложи, док је Жозефина тихо плакала, седео је смирен и занет музиком. Кад је публика чула за страшни догађај, приредила му је овације. Конзул се уздржано поклонио.

Вративши се у Тиљерије, наредио је да се покрене чувени доушнички и полицијски апарат Жозефа Фушеа. Мада није волео свог министра полиције, ценио је његове способности, а Фуше је у том послу био ненадмашан.

„Кад шеф државе има толико непријатеља, не сме се слабити полиција,   чак и онда кад њен руководилац изазива гађење”, рекао је неком приликом Наполеон.

Истрага је брзо дала резултате: непосредни починиоци похватани су и погубљени, али вође завере – гроф Д’Артоа, браћа Полињак и Жорж Кадудал – остали су овог пута безбедни, у Енглеској, која им је пружила заштиту и новцем подржавала њихове подухвате.

Зубови показали зубе

У јануару 1801. године генерал Орлов, атаман Донске војске, добио је наређење да подигне козачке пукове и поведе их у Оренбург, а потом најкраћим путем, преко Казахстана и Авганистана, до Индије. Овај војни подухват требало је да нанесе пораз Британији у самом срцу њене колонијалне империје.

„Цео подухват поверавам Вама и Вашој војсци, Василије Петровичу”, писао је Орлову цар Павле.

Не губећи време, атаман је преко 22.000 војника повео ка обалама моћног Инда. Кад су козачке извиднице дошле до Европљанима још недовољно познатих караванских путева средње Азије, Орлов је добио обавештење да је цар Павле умро од можданог удара и да се подухват обуставља. Док се храбри атаман питао да ли су његови козаци те зиме узалуд прешли стотине километара, у европским престоницама сумњало се у званични узрок цареве смрти.

Павле је имао велики број непријатеља и пре него што је наследио престо, а од почетка владавине тај број непрекидно је растао. Кад је почело зближавање с Наполеоном, Витворт је записао: „Цар је, у пуном смислу речи, луд.”

У понашању овог руског владара било је заиста чудних поступака, а у његовом духу мрачних црта. Одрастао уз недовољну пажњу мајке, царице Катарине II Велике, за коју је као дете сазнао да је учествовала у убиству његовог оца, Петра III, желео је да преиначи многе њене одлуке.  Уз то, дивио се пруском краљу Фридриху II Великом и волео је да муштра војнике попут каквог пруског официра. Своју армију преобразио је тако да личи на Фридрихову војску од пре пола века. Увео је чак и команде на немачком језику и напудерисане перике за војнике. 

Налети јарости који би га спопадали због ситница као што су незакопчано дугме на војничком мундиру или неуредна перика, уливали су страх његовим сарадницима. Забранио је одевање по најновијој моди и увоз књига објављених у иностранству. Причао је да у сновима разговара са својим претком, Петром Великим, што је изазивало неверицу и бојазан за царево душевно здравље.

С друге стране, Павле је обуздао самовољу племића, обновио привреду, учврстио валуту, снизио царине, унапредио трговину, почео одлучну борбу против поткупљивања, ослободио политичке затворенике међу којима и Тадеуша Кошћушка и тако вешто преуредио московску болницу да је постала једна од најбољих у Европи. Због тога су се на дугом списку Павлових непријатеља нашли племићи, смењени генерали, незадовољни официри, поткупљиви чиновници и разни шпекуланти.

Један човек посебно се радовао незадовољству које је владало у царевом окружењу. Британског изасланика у Петрограду Чарлса Витворта уплашила је промена у руској спољној политици, а могући савез Русије и Француске био је за њега најгори кошмар. Да би заштитио интересе своје земље, смислио је како да се заувек отараси Павла. Пре но што га је цар протерао из Русије, овај Енглез опасних намера био је у љубавној вези с лепотицом Олгом Александровном Жерепцовом, сестром двојице генерала, Николаја и Валеријана Зубова, и последњег љубавника Катарине Велике, кнеза Платона Александровича Зубова.

Витворт је Зубове сматрао најпогоднијим извршиоцима страшног злочина – убиства руског цара! У Олгином салону, уз подршку грофа Палена, пореклом из Естоније, генерала Бенигсена, родом из Хановера, и пуковника Јашвила, Грузијца, њена браћа ковала су заверу. Успели су да придобију и руског министра спољних послова, грофа Никиту Петровича Панина, и царевог старијег сина, великог кнеза Александра. Новца није недостајало, Витворт га је слао из Британије.

Кобни март 

У ноћи између 23. и 24. марта 1801. године, група официра предвођена Бенигсеном, Јашвилом и Николајем Зубовим упала је у цареве одаје у тек изграђеном Михајловском дворцу. На њихово изненађење, цар није био у кревету. Нашли су га скривеног иза једног паравана.

Убиство цара Павла I, Национални музеј уметности Русије, фото: royalcentral

Први га је ударио Николај Зубов, који му је својевремено принео царску круну, потом Јашвил из освете због ударца штапом којим га је Павле, незадовољан сменом страже, једном „почастио”. Изгледа да су затим тражили од цара да се одрекне престола, а кад је одбио – убили су га без милости. Права улога престолонаследника у злочину ни данас није у потпуности позната.

Неки историчари сматрају да је Александар Павлович пристао да преузме царску круну из руку завереника, али под условом да његов отац не буде убијен. Други мисле да је велики кнез лично одабрао поверљиве људе из свог Семјоновског пука да те ноћи чувају стражу у Михајловском дворцу, а они „нису чули” крике нападнутог цара.

Март је био кобан и за Гаја Јулија Цезара, кога је група сенатора избола на смрт 44. године пре наше ере. У Шекспировом „Јулију Цезару” римском војсковођи обратио се на тргу неки пророк опомињући га на завереничке ножеве. „Чувај се мартовских ида”, гласило је упозорење.  

Цара Павла није имао ко да упозори. Увек незадовољан и често непријатан према сарадницима, отпустио је и двојицу највернијих следбеника, Аракчејева и Ростопчина. Несрећни Павле понео је у гроб снове о савезу с Наполеоном.

Кад је сазнао шта се догодило у Михајловском дворцу, Наполеону је било јасно да су се конци обе завере повлачили из Лондона. „Они су ме промашили на Бадње вече, али су ме погодили у Петрограду”, изустио је.  Касније, кад год би се на Светој Јелени сетио убиства цара Павла, с којим је нашао заједнички језик, помињао је Витвортово име.

ЗАБРАНА ВЕРИДБЕ
Једном приликом руски адмирал Павел Васиљевич Чичагов замолио је Павла I да му допусти да отпутује у Енглеску по своју вереницу Елизабет Проби, коју је упознао док је студирао на Краљевској поморској академији.
„У Русији има довољно девојака. Нема потребе да се одлази у Енглеску по веренице”, одбио је Павле.

Наполеоново доба

Од избијања Француске револуције 1789. године Француска се налазила у великој унутрашњој кризи. Догађаји кроз које је пролазила од 1789. до 1794. године укључују поделе у друштву, убиство краља и краљице, терор на улицама и убиства политичких неистомишљеника. Ипак, у револуцији се народ изборио за идеје које су постале идеал већине европских народа. После убиства Робеспјера, ушло се у мирнију, завршну фазу Француске револуције.

Долазак Наполеона на власт

После пада јакобинске диктатуре на власт је дошло крупно грађанство, које је прогањало јакобинце и поништило њихове мере. Донет је нови устав 1795. године који је потврдио француску републику, али је укинуто опште право гласа. Како би се смирила ситуација у земљи, основан је Директоријум, тело састављено од пет директора, које је имало извршну власт. Циљ Дректоријума био је да успостави мир у Француској, сачува идеје револуције и да припреми Француску за одбрану од напада Велике Британије, Аустрије и других монархија које су намеравале да у Француској укину републику и поново успоставе монархију.

Команду над француском војском преузео је тада најспособнији генерал Наполеон Бонапарта, који је већ 1796. године предузео војни поход на Италију. Аустрија је у сукобу са Наполеоном претрпела пораз и била присиљена да са Француском потпише мир (мир у Кампоформију 1797.) по коме је Француској морала да препусти територије у северној Италији и територије Белгије и Холандије.

Jean-Léon Gérôme 003.jpg
Наполеон Бонапарта испред Сфинге,

Да би имали успеха у рату против Велике Британије, Француска је морала да спречи британску трговину са Индијом преко Средоземља. Због тога је требало освојити Египат који је тада био у саставу Османског царства. Поход на Египат је предузет 1798. године. У бици код пирамида Наполеон је однео победу над Османлијама.

Битка код Пирамида

Међутим, на обале Египта је пристигла британска флота, која је нанела велики пораз Французима, чија је флота била уништена. Због губитка флоте Наполеон је био принуђен да се повлачи копненим путем, ратујући успут против Турака и локалног египатског становништва. Следеће, 1799. године Наполеон је успео да се врати у Француску, а команду над француском војском у Египту препустио је свом помоћнику генералу Клеберу.

У Француској је влада Директоријума слабила, француска економија била је у расулу, а војска је претрпела поразе од Русије и Аустрије. Наполеон је због својих војних успеха имао велику подршку у народу, што је искористио и 1799. године извршио државни удар, збацио са власти Директоријум и преузео власт. Основао је ново тело које ће управљати Француском – Конзулат, који су чинила три конзула. Први конзул био је Наполеон док су друга два имала улогу помагача.

Исте године (1799) донесен је и нови устав, који је првом конзулу давао велику власт. По уставу из 1802. године Наполеон је постао доживотни конзул, чиме је завео диктатуру и Француску полако поново водио ка монархијском уређењу. Коначно, 1804. године у Богородичиној цркви катедрали Нотр Дам у Паризу Наполеон је свечано крунисан за цара уз присуство римског папе.

Крунисање Наполеона, насликао Жак Луј Давид.

Овим чином Француска је добила новог владара под именом Наполеон I. Републиканско уређење је званично укинуто и Француска је опет постала монархија.

Наполеонова унутрашња политика

Наполеон је завео диктатуру, похапсио је политичке противнике и контролисао је све преписке, забранио књиге, позоришне представе и листове који нису подржавали његову политику. Истовремено, формирао је бројну и јаку војску, у којој су војници и официри могли да напредују до највиших чинова захваљујући сопственим способностима и заслугама. Најзначајнија тековина Наполеонове унутрашње политике био је Грађански законик (Наполеонов кодекс) из 1804. године којим су потврђене тековине револуције, права грађана, једнакост пред законом и приватна својина. Држава је била подељена на департмане (округе) на чијем челу су стајали префекти (начелници), које је именовао лично цар.

НАПОЛЕОНОВИ РАТОВИ И ОСВАЈАЊА

Наполеон је успешно наставио рат против Пруске, Енглеске, Русије и Аустрије. Укинуо је Млетачку републику (1797) и Дубровачку републику (1806) које су претходно постојале више векова. Ипак, највећи противник Француске била је Велика Британија. Наполеон је знао да прво мора да уништи британску флоту која је владала светским морима, уколико мисли да покори Велики Британију. У том циљу створио је велику флоту чији је недостатак ипак био неискуство француских морнара. У бици код Трафалгара (1805) то неискуство је француску флоту коштало пораза. Британци предвођени адмиралом Хорацијем Нелсоном однели су велику победу, иако је сам Нелсон погинуо на самом крају битке.

Прочитај и сазнај више: Битка код рта Трафалгар

Међутим, исте године (1805) Наполеон је на копну, у бици код Аустерлица (југоисточна Чешка) поразио удружену аустријску и руску војску.. 1807 између Француске и Русије склопљен је мир (мир у Тилзиту), по коме је Француска добила доста територија (делови Италије, Немачке, Пољске и Балканског полуострва). Од освојених делова Балканских територија Наполеон је формирао ткз. Илирске провинције. Миром у Тилзиту, Русија је Француској признала контролу над западним деловима Европе, и чак се сагласила да Наполеону помогне у рату против Велике Британије, а заузврат Француска ће помоћи Русију у борби против Османског царства. Овај договор остао је на снази све до 1812. године и Наполеоновог напада на Русију.

Састнак Наполеона и руског цара Александра I Романова у Тилзиту на реци Њемен (састанак је одржан на сплаву на средини реке)

У свим земљама које освојио Наполеон је на власт доводио њему одане људе, а често и чланове своје породице. После ових успеха Наполеон је решио да се коначно обрачуна са Великом Британијом. Знајући да не може да изврши напад на саму Британију због снаге њене морнарице, одлучио је да покуша да је економски уништи. Већ 1806. Наполеон је увео ткз. континеталну блокаду, односно, забранио је свим европским државама да тргују и сарађују са Великом Британијом. У почетку се Британија суочавала са озбиљним економским проблемима. Како је поморска трговина слабила, богати слој друштва остајао је без прихода а радници без плата. Ипак, Француска у наредним годинама није успела да спроведе блокаду, јер су европске земље често кршиле забрану трговине, у чему се нарочито истицала Русија, То ће бити један од главних разлога Наполеонове одлуке да нападне Русију.

НАПОЛЕОНО ПОХОД НА РУСИЈУ

Русија је била једина земља у континеталном делу Европе која је још пружала отпор Наполеону. Њеним освајањем, Француска би остварила потпуну превласт на европском континенту. Поход на Русију започео је 1812. године, француску Велику армију чинило је преко 500.000 војника. Руси су сматрали да ће у отвореном сукобу доживети пораз па су се одлучили за тактику “спаљене земље“. Руска армија константно се повлачила и избегавала сукоб, али је у току повлачења палила све за собом и остављала пустош. Француска Велика армија је у свом напредовању кроз Русију наилазила само на згаришта. Французима је тако било отежано снабдевање храном и другим потрепшинама. Тек у близини Москве Руси су се одлучили да пруже отпор у чувеној бици код Бородина (7. септембар 1812. године).


Прочитај и сазнај више: Наполеонова катастрофална инвазија на Русију


Француска је забележила победу у бици, али је и сама претпела огромне губитке. Руска војска се повукла и напустила и Москву. Наполеон је на челу војске ушао у празнан град. У току ноћи Руси су подметнули пожар и цела Москва се нашла у пламену (грађевине тог доба у Москви биле су углавном од дрвета и пожар се градом брзо раширио). Наполеон је чак послао писмо руском цару Александру у коме је затражио примирје али је руски цар то одбио. Французи су били исцрпљени а поред тога сурова руска зима, глад и велики број жртава лоше су утицали на морал у француској војсци. Наполеон је због свега тога наредио повлачење. Приликом повлачења, руска војска је нападала исцрпљене француске војнике и наносила им велике губитке. Огроман број Француза умро је приликом повлачења од глади и зиме.

КРАЈ НАПОЛЕОНОВЕ ВЛАДАВИНЕ

Наполеонов пораз у Русији охрабрио је еврпске земље, уједињене војске Аустрије, Русије, Пруске и Шведске су 1813. године напале Француску и у бици код Лајпцига (Битка народа) јужно од Берлина нанеле тежак пораз Французима. Победничке војске напредовале су до Париза. Наполеон је 1814. године је збачен са власти и протеран на острво Елба (поред западне обале Апенинског полуострва). На чело Француске дошао је Луј XVIII (1814 – 1824), брат убијеног краља Луја XVI.

Почетком 1815. године Наполеон је побегао са Елбе и вратио се у Француску где је дочекан са одушевљењем. Збацио је са власти Луја XVIII и поново се прогласио за цара. Овај период Наполеонове владавине назива се владавина сто дана. Ови догађаји поново су ујединили европске државе против Наполеона. 1815. године код Ватерлоа дошло је до судбоносне битке у којој је Наполеон доживео свој коначан пораз, после кога је протеран на острво Света Јелена у Атлантском океану, где је и умро шест година касније (5. маја 1821).

Наполеоновим ратовима је бар на кратко, измењен однос снага између великих сила у Европи. Његова освајања значајно су ослабила постојећи поредак У Европи. Као заштитник идеја Француске револуције, Наполеон их је ширио у свим земљама које је освојио. Захваљујући ширењу идеја револуције и просвећености, европски народи су схватили значај грађанских права и слобода.

Однос Европе према Првом српском устанку

Први српски устанак (1804-1813) јавља се са јачањем Француске и војним успесима Наполеона Бонапарте, али и као споредна ствар на европском ратишту представљао је значајан и веома важан ратни догађај у ратом запаљеној Европи.

Устанак је дигао и повео Ђорђе Петровић- Карађорђе (1762, Вишевац -1817, Радовањски Луг) на Сретење Господње 1804. у Орашцу, у Марићевића јарузи, због зулума и самовоље дахија, али и због ослобођења свих српских земаља. Остаће забележено у историји да је убиству Карађорђа допринео његов кум- Вујица Вулићевић по налогу тадашње владајуће структуре. Његову главу је кнез Милош касније препарирао и послао у Цариград као знак да је веран Порти. Овом догађају је претходила ,,сеча кнезова“ 4. фебруара 1804. где су погубљени сви виђенији Срби. Карађорђе је умакао и са народним првацима (Вељко Петровић, Васа Чарапић, Јаков Ненадовић) организовао народни збор где је изабран за вожда.

Битка на Мишару - Србске Новине
Битка на Мишару

Прва европска интервенција јавља се са Ичковим миром (по Петру Ичку) 1806. год. склопљеним између Порте (турске Владе) и Србије. Иако, погодан за Србију, Ичков мир није успео због мешања Русије, која је са Србијом наставила ратовање против Турака. Поход Наполеона на Русију (1812) је принудио Русе да обуставе рат са Турцима што је имало ођека и на Србију. Русија је повукла своје трупе и склопила Букурешки мир са Османлијама. Она је овим миром покушала да издејствује аутономију за Србију и да је стави под заштиту Аустрије, која отворено подржава Турску. Српској страни овај мир никако није ишао у прилог јер нису добили оно за шта су се борили.

Русија је одувек хтела да створи примат на Балкану и Србија и српско питање су јој били врло интересантни још и у то доба. Карађорђе се Русима обраћао за помоћ, па је у Русију ишла чак и српска делегација предвођена протом Матејом Ненадовићем, на шта је руски цар дао одобрење и дао 5000 дуката. Русија се првенствено интересовала за Балкан, због ширења француског утицаја и Наполеонових освајања по источним обалама Јадрана, дакле, због јачања љутог такмаца.

Први српски устанак збио се у раздобљу од Наполеоновог највећег успона (1804. године, крунисан је за цара у катедрали Нотр Дам, тако што је сам себе крунисао) до његовог пада (1813. године- после битке код Лајпцига). Француска и њена војска дуго су биле непобедиве, а Бонапарта је мењао границе, смењивао и постављао владаре, укидао или правио државе или царства у непрекидном валцеру међународних савеза и одлука с често непредвидивим последицама.

НАПОЛЕОН О КАРАЂОРЂУ

Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је, окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима да потресе темеље Османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ туђег јарма. Е, то је Црни Ђорђе – њему припада слава највећег војсковође.”

Тако је, на пример, Наполеонова експедиција у Египат (1798–1799) у годинама пре устанка као посредан резултат имала долазак дахија у Београдски пашалук (јер је регуларна турска војска из Србије била повучена у Египат), па је тако утицала и на избијање буне. Као реакција на Бонапартин упад у Египат, старе супарнице Турска и Русија привремено су биле и савезнице и заједнички запоселе јонска острва.

Крајем 1806. године између Француске и Аустрије закључен је Пожунски мир, којим су Аустрији одузети поседи на Јадрану, а након француске победе код Ваграма (1809) створене су Илирске провинције па су тако расли апетити и ка самој Србији. Држање Наполеона И према Карађорђевом устанку било је одређено његовом политиком према Турској, Русији и Аустрији, али највише интересима које је имао у супарништву с Русијом. У то време он је настојао одржати свој утицај на Турску, али је, по потреби, чинио и Аустрији и Русији, на њен рачун тајна обећања.

Ђорђе Петровић Карађорђе - Краљевска породица Србије

Када је Карађорђе послао свог изасланика Рада Вучинића (1809) да потражи од њега помоћ и заштиту, Наполеон није обећао ништа одређено, али је задржао и издржавао Карађорђевог изасланика кад је дошао у Париз (1810—1814). Карађорђе је тражио и заштиту од самог Наполеона који је ипак био приклоњенији Турској, иако је ценио Србе као храбре ратнике

Историја је забележила да је у Ашперну код Беча, 21. маја 1809. године, као одговор на хвалоспеве потчињених, Наполеон Бонапарта узвратио речима које сликовито описују његово поштовање према Црном Ђорђу: „Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је, окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима да потресе темеље Османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ туђег јарма. Е, то је Црни Ђорђе – њему припада слава највећег војсковође.”

С друге стране, Аустрија се није много мешала у сам устанак због својих проблема али је са негодовањем гледала на јачање Србије и уопште на слободарску визију српског народа. Аустрији није било у интересу, за време великих заплета у Европи поводом Наполеонове освајачке политике, да се у њеном суседству мењају прилике, кад она не може на тој страни имати на расположењу све своје силе да натури решење која одговара њеним интересима. Притиснута поразима и освајањем Наполеона она није могла озбиљније да се умеша у онемогућавање настајања српске државе. Карађорђе је и од Аустрије тражио једно време протекторат, тачније од капетана Сајтинског, међутим због ратовања, неутралности и односа са Портом захтев је одбијен, па се после тога Карађорђе обратио Русији и касније добио тражену помоћ.

Порта је једном приликом у рату са Србима тражила од влашког и молдавског кнеза, да као представник хришћанства, посредује у мировним преговорима. У преговоре се касније умешала и Цариградска патријаршија међутим мировне одредбе нису одговарале Србима па је мир пропао.

Као утисак, додаје историчар Чедомир Антић, остаје чињеница да је Први српски устанак била и остала најуспешнија и најисточнија буржоаска револуција у Европи, заједно са Француском. Устанак је такође и највећи народни устанак у седам столећа дугој историји Османског царства- једне од највећих империја у историји људског рода. Од Леополда Ранкеа до Лефтена Ставријаноса историчари су сагласни са том оценом. Устаничке битке су по свом обиму превазишле и битке Грчког рата за независност и стале у раван са највећим биткама Америчке револуције- код Саратоге и Лонг Ајленда.


Извор: Центар за међународну јавну политику

Početna | Centar za međunarodnu javnu politiku | CMJP

Наполеонова катастрофална инвазија на Русију

„Дошао сам једном и за сва времена обрачунати се с варварима са севера“, изјавио је својим саветницима и додао: „Мач је сада извучен. Морамо их одбацити далеко на лед како следећих 25 година не би дошли у напаст да се замарају с пословима цивилизоване Европе“.

Након што је преузео власт 1799. године, француски вођа Наполеон Бонапарте победио је у неколико важних битака и загосподарио већином Европе. Припојио је данашњу Белгију и Низоземску и велике делове данашње Италије и Немачку те поставио своје владаре у Швајцарској, Пољској као и немачким државама. Шпанија је већином била под његовом владавином иако су се трајно јављали партизани и герилске формације, а Аустрија, Пруска и Русија убрзо су постале савезнице. Једино је Велика Британија остала изван његовог стиска руке. Године 1806. Наполеон је казнио Британце ембаргом који је познат под именом Континентална блокада. Међутим, до краја 1810. године, цар Александар I се више није слагао с тиме јер је ембарго  штетио  руској трговини и довео до пада вредности рубље.

Цар Александар је наметнуо велики порез на француске луксузне производе те одбио све Наполеонове покушаје да ожени једну од његових сестара. Врхунац напетости догодио се када је 1807. године успостављена Варшавска кнежевина. Иако је Наполеон створио кнежевину од пруских, а не руских територија, Александар се плашио да ће то само распламсати пољски национализам.

Наполеон који је сматрао Русију природним савезником јер није било територијалних спорова с Француском, ускоро је хтео да научи Александра лекцији. 1812. године, француски је цар окупио велику војску из свих делова Европе и ушао у Русију 24. јуна. „То је била најшаренија војска још од времена Крсташких ратова“. Бројеви варирају, али стручњаци тврде да је било око 450 000 војника, а највише је 650 000 војника прешло реку Њемен како би се борило против највише 200 000 руских војника.

Наполеонова војска прелази реку Њемен, фото: nam.ac.uk

Наполеонов циљ је био брза победа која ће натерати Александра да седне за преговарачки сто. Међутим, Руси су се повукли те пустили Величанствену војску да заузме Виљнус 27. јуна без испаљеног метка. Као знак надолазећих лоших догађаја за војску, убрзо је почела велика суснежица и ледена киша. Током олује те ноћи погинуо је мали број војника и коња. Како би ствари ишле још горе по Наполеона, војници Величанствене војске већ су тада дезертирали и пљачкали у потрази за храном. Међутим, Наполеон је остао уверен у коначну победу. „Дошао сам једном и за сва времена обрачунати се са варварима са севера“, изјавио је својим саветницима и додао: „Мач је сада извучен. Морамо их одбацити далеко на лед како следећих 25 година не би дошли у напаст да се замарају с пословима цивилизоване Европе“.

Крајем јула Руси су сличним начином напустили Витебск и запалили складишта и мост који је водио изван града. Средином августа напустили су Смоленск и такође запалили град. Пуно је сељака запалило своје приносе како не би дошли у руке Француза. Лето је такође имало утицај на француске војнике. Војници су падали као покошени због болести као што су тифус и дизентерија. На хиљаде је војника погинуло у борбама код Смоленска али ипак Руси се нису чврсто супротставили Величанственој војсци тек до 7. септембра и битке код Бородина која се догодила 120 километара од Москве.

Битка код Бородина, фото: historyhit

Тог дана, Французи и Руси су се немилосрдно бомбардовали артиљеријом. Око 3 удара топа те 7 пуцњева мушкете одзвањало је сваке секунде. Губитци су на обе стране били огромни, око 70 000 мртвих и рањених. Уместо да се наставе борити и другога дана, Руси су се повукли и оставили отворена врата према Москви. Дана 14. септембра, Величанствена војска је ушла у Москву али је убрзо схватила да је цели град у пламену.

Наполеонов улазак у Москву, фото: thestrategybridge

Већина је становништва већ напустила град и за собом оставила велике количине јаких алкохолних пића али мало хране. Француске су снаге пиле и пљачкале док је Наполеон чекао Александрову предају. Међутим, предаја никада није стигла, снег је почео падати те је Наполеон повукао своју војску из Москве 19. октобра схвативши да не могу преживети зиму.

Тог тренутка је Наполеон имао око 100 000 војника, остатак је погинуо, дезертирао, био рањен или побегао. Првобитно су се требали повлачити према југу, али су његове јединице одбачене назад на пут којим су дошли пошто  их је ојачана руска војска напала код Малојарославеца. Све су залихе тим путем потрошене, а када се војска вратила у Смоленск, схватила је да су дезертери или заостали војници појели сву храну.

Наполеоново повлачење из Русија, фото: thestrategybridge

Коњи су умирали сваког дана, а крила Величанствене војске била су нападнута свакога дана. Како би ситуација била још гора, зима је дошла неколико недеља раније с врло снажним ветровима, температурама испод нуле и пуно снега. Током врло хладних ноћи, на хиљаде је војника и коња преминуло од хладноће. Убрзо су настале приче о војницима који су улазили у мртве животиње како би се загрејали или како су постављали мртва тела на прозоре да послуже као изолација од хладноће.

Крајем новембра , Величанствена војска је за длаку избегла комплетно уништење када је прешла реку Березина (десна притока Дњепра), али је оставила на хиљаде рањених. Од тог тренутка, сватко се борио за себе.

Француски војници граде мост за  прелазак преко Березине 1812. фото: ru.wikipedia

Дана 5. децембра, Наполеон је оставио војску и заповедништво заповеднику Јоакиму Мурату те кренуо према Паризу усред гласина да се спрема војни удар. Девет дана касније, оно што је остало од Величанствене војске вратило се преко реке Њемен. Охрабрени након победе, Аустрија, Пруска и Шведска поновно су се придружиле Русији и Великој Британији у борби против Наполеона. Иако је француски цар успео да подигне још једну огромну војску, овога пута није имала довољан број коњице и искуства. Наполеон је победио у неколико битака на почетку сукоба, али је тешко поражен у битки код Лајпцига 1813. године. До марта је освојен и Париз, а Наполеон је натеран у избеглиштво на острво Елбу. Године 1815. Наполеон је још једном покушао освојити власт али је поражен у битки код Ватерлоа.

Карло XII је пробао, Наполеон је пробао, Хитлер је пробао, очито се никада не исплати нападати Русију.


Битка код рта Трафалгар

Британија је коначно потврдила своју премоћ над морима. Та је премоћ стварана деценијама пре октобра 1805. и адмирал Нелсон само је крунисао напоре својих великих претходника. погинуо је када је победа већ била постигнута, као војник, од метка. Све до краја другог светског рата Британија је владала морима; а онда је авијација постала главна.

Битка код Трафалгара поучна је из више разлога и дан-данас: она је још једна илустрација и подсећање да ароганција и механички начин мишљења воде у пропаст. Иронија судбине хтела је да управо Нелсонов противник, француски адмирал Вилнев, остане у историји као човек који је на то упозоравао свог цара Наполеона; на несрећу Француске, Наполеон је остао глув за разумне опомене свог адмирала. Цар је мислио да пука бројчана надмоћ гарантује победу и на мору и на копну. Рат на мору, међутим, тражи много више: квалитетну опрему, добро увежбане посаде, официре који деле исту – добро промишљену – доктрину и читају мисли један другоме, самоиницијативу и флексибилно одлучивање без слепог поштовања догми. Победничка британска флота те је предности стекла током вишедеценијског ратовања на мору, учећи из непосредног, често горког искуства.

Хорејшио Нелсон — Википедија
Адмирал Нелсон

Октобра 1805. Наполеон Бонапарта на врхунцу је своје моћи и хтео би све. На копну му иде од руке, јер има револуционарну и мотивисану војску, вођену великом идејом. На мору, међутим, ствари стоје другачије: после великих пораза од Енглеза, јула 1689. код Бичи Хеда и 1692. код Ла Хога, француска флота никада се није сасвим опоравила. Овај други пораз, код Ле Хога, поучан је: краљ Луј XИВ, такође понесен ароганцијом, хтео је да искрца 20.000 војника на енглеско тло, упркос опоменама свог адмирала Турвила да је та акција непромишљена и недовољно припремљена. Краљ је – као и Наполеон после њега – прекорео свог адмирала због „недостатка храбрости“ и наредио му да сместа крене. Упркос јуначкој борби, француска флота разбијена је прво код Барфлера, а онда поражена код Ла Хога енглеском потером. Министар Колбер, творац француске флоте, није више могао да је опорави и доведе у претходно стање.

Cleveley, Cape St Vincent.jpg
Битка код Сан Винсента 1797.

Француска револуција скоро је докрајчила поморску моћ земље, укинувши поморске школе, што ће се касније кобно одразити на судбину флоте. Морал револуционарне морнарице био је висок, али су дисциплина и обученост биле слабе, бродска опрема неквалитетна, а доктрина скоро непостојећа. Уместо да слуша упозорења својих адмирала да су конопци и једра трули, Наполеон је бројао топове на бродовима; испало је да пука надмоћ у топовима није довољна. То се ускоро потврдило у две поморске битке: код Сан Винсента, 1797. и код Абукира 1798. Британски адмирал Џарвис, Нелсонов претходник и учитељ, човек који је реформисао британску поморску стратегију и тактику, спречио је фебруара 1797. уједињавање француске и шпанске флоте код Сан Винсента (мало северније од Гибралтара) бриљантним и храбрим маневром у коме је разбио надмоћну шпанску ескадру. Његови потчињени заповедници бродова као да су му читали мисли: без наредбе су маневрисали управо онако како су знали да адмирал хоће, уштедевши на времену. Нелсон је тада, као командант једне групације, такође самоиницијативно реаговао и једним својим командним бродом пресекао шпанску формацију – знајући да ће остатак британске ескадре разумети шта и зашто ради. Тако је и било. Нелсонов брод Кептејн био је тешко оштећен, али је маневар успео и Шпанска флота била је разбијена и поражена.

Битка код Абукира

Код Абукира (близу Александрије), француска ескадра која је допратила Наполеона у његовом походу на Египат усидрила се у једној линији близу плићака, крајње неопрезно. Почетком августа 1798. Нелсон их је изненадио на сидришту, зашао у две колоне са обе стране и потопио 13 француских бродова; 6000 француских морнара погинуло је, док су Британци имали 218 мртвих и ниједан изгубљени брод. Французи су ту имали 1200 топова, а Британци 900.

Таква је ситуација била октобра 1805. Британска предност била је у квалитету бродовља, опреме и посада, али и у јединственој доктрини и креативном, самоиницијативном приступу официра.

Како је уопште дошло до судбоносне битке код рта Трафалгар (од арапског Тараф ел Гхарб; западни рт), близу Кадиса, на атлантској обали Шпаније, одмах код Гибралтара?

Наполеон је, као многи пре и после њега, направио план да се искрца у Енглеској. Тај план, као и већина планова на ту тему, није био баш најпромишљенији. Пре свега, Наполеонови ресурси били су тада већ прилично развучени на танко: Египат, европско ратиште, Италија, Средоземље. Француска јесте била највећа и најбогатија европска држава, али је већ била исцрпљена револуцијом, терором, хиперинфлацијом равном оној нашој из 1993. и ратовима са суседима.

Napoleon Bonaparta – TARABA
Наполеон Бонапарта

Наполеон је ипак направио план за освајање Енглеске звани Булоњска операција. Да би армију од 120.000 војника пребацио преко Ламанша, наредио је градњу 2000 десантних бродова. Та десантна флота требало је да се скупи у луци Булоњ. Лука је имала 500 топова, а стотине су биле распоређене по атлантској обали Француске ради заштите бродовља које се окупљало у Булоњу. Да би надмоћну британску флоту раздвојио, Наполеон је смислио план: одмамити ратним лукавством део британске флоте на југ, па извести инвазију против остатка. План је био лукав, али је имао једну озбиљну ману: био је превише сложен. Познато је да у рату најбоље успевају једноставни планови са мало променљивих величина. Осим тога, план није водио пресудној и трајној надмоћи на мору, што је угрожавало судбину експедиционих трупа све и да се успешно искрцају на енглеску обалу: шта ако британска флота победи и врати се?

Пошто се Наполеон оглушио о савете својих адмирала, Вилнева пре свега, план је почео да се спроводи: јануара 1805. Вилнев је на челу ескадре испловио из Тулона, у Средоземљу. Британци су имали мрежу брзих фрегата око свих француских лука; задатак те мреже био је да јавља сваки покрет Француза. Нелсон се у том тренутку са ескадром од 13 бродова налазио код Сардиније. Чим је обавештен о покрету Француза, кренуо је у потеру. Али, како то бива, француска ескадра измакла је пратњи. Вилнев се спојио са Шпанцима, па је комбинована ескадра достигла број од 42 брода, усидрена у луци Кадис, на шпанској обали Атлантика, северно од Гибралтара. Британске фрегате то су приметиле и почела је акција окупљања британских бродова на пучини пред Кадисом. Нелсон је стигао 11 дана касније и преузео команду над преко 30 британских бродова.

The Battle of Trafalgar - The Royal Scots Club
Битка код Трафалгара

Стање у француској флоти није се много поправило у међувремену, о чему сведоче сачувана писма адмирала Вилнева министарству морнарице у Паризу. Адмирал пише да су једра, ужад, јарболи, морнари и официри пођеднако слаби и да нема наде за успех. Наполеон је, међутим, бројао бродове и топове, па је Вилнева оптужио малтене за кукавичлук, што је заиста била неправда: адмирал је био веома храбар, али и разуман човек. Нелсонова процена била је ближа Вилневовој него Наполеоновој и он се уплашио да комбинована француско-шпанска ескадра не одустане од борбе и остане у Кадису. Своју ескадру повукао је 50 миља ка југозападу и оставио само извиђачке фрегате пред Кадисом. Зна се да је Вилнев био свестан Нелсонових намера и да је познавао његов тактички „рукопис“, али није могао да се супротстави: по његовој оцени, француски поморски официри били су троми, пасивни и неспособни.

У јутро 21. октобра 1805. адмирал Вилнев испловио је из луке Кадис на челу комбиноване ескадре од 18 француских и 13 шпанских бродова, у нади да су Британци далеко. Кренуо је ка Гибралтару, с намером да уплови у Средоземно море. Нелсон, обавештен о том покрету, запловио је за њима и већ око 7 сати сустигао Вилнева са својих 27 бродова.

England expects, with a little help from Nelson's Irish
Битка код Трафалгара

Вилнев је издао наређење за повратак у Кадис – једини разуман потез – али ветар је био слаб, а посаде неспретне, па је дошло до збрке у формацији. Нелсон је кренуо у две формације у бразди, један брод за другим. Слаб ветар успорио је акције обе стране, па је Нелсон пловио поред противничке формације тражећи адмиралски брод. Французи су испалили много плотуна из топова, али су лоше гађали, па је Нелсонов командни брод Виктори имао само 50 морнара избачених из строја. Кад је стигао до француског командног брода Бисентор, Нелсон је испалио плотун; погинуло је 400 људи, трећина посаде.

После три сата битке Британци су потопили или заузели 12 бродова из заштитнице комбиноване ескадре, а ускоро су угрозили и главнину од десет ратних бродова под командом адмирала Диманоара. Овај је, међутим, наставио пловидбу као да се ништа није десило, очито невољан да се сукобљава. Тек на директну наредбу Вилнева окренуо је натраг, али док је стигао ескадра је била потучена, а Вилнев заробљен. Од целе француско-шпанске ескадре само 11 бродова дочепало се Кадиса, а четири Диманоарова отвореног мора. Британци нису изгубили ниједан брод, али су сви бродови били оштећени, неки тешко. Французи су изгубили 14.000 морнара, а Британци 1600. Хорације Нелсон, који је под Корзиком у борби изгубио око, а код Санта Круса десну руку, код Трафалгара је погођен пушчаним метком са француског брода и умро је неколико сати касније, кад је победа већ била извесна. Наполеон је отеран са мора, а Велика Британија је морима загосподарила за наредних век и по. Током првог века своје неоспорене моћи на океанима, Британска империја постала је „царство у коме сунце никада не залази“.

The Battle Of Trafalgar: What Happened And Why Did Britain Win? -  HistoryExtra
Битка код Трафалгара

Славно доба британске флоте имало је и своју другу страну – ону свакодневну, испод палубе. Величанствени једрењаци тражили су огромне посаде због руковања компликованим једриљем. Те су посаде спавале на смене у збијеним мрежама, у смраду и прљавштини данас једва замисливим. Пацови су били господари бродске утробе и складишта; храна је била по правилу црвљива: усољене рибе и месо, тврди двопек, смрдљива вода. Кад у каквом бољем филму из тог доба видите господу адмирале како за столом лупкају комадима двопека, то је зато да би из њих истресли црве. Дисциплина је била окрутна, заснована на бичу и оковима; морнари су били регрутовани тако што су их на силу скупљали по улицама и крчмама. Једина утеха био је рум, па одатле и она тврдња да се британска премоћ на морима заснивала на три ствари: бичу, содомији и руму (леасх, содомy анд рум). У поморским биткама главна лекарска помоћ рањеницима била је ампутација на живо, а једини анестетик рум: пола флаше за рањеника, пола за хирурга. Једино средство комуникације међу бродовима биле су сигналне заставице при доброј видљивости, или брзи чамци при слабој. Тадашњи црни барут имао је незгодну особину да сам експлодира из разних разлога и да се лако овлажи кад је најпотребнији; топови су се прегревали од паљбе или откидали у бурама и пробијали оплату брода. Није било нимало лако бити морнар у то време, али ни официр. Навигација је била примитивна, до проналаска првог хронометра и секстанта, поморске карте апроксимативне, а метеорологија непостојећа. Маневрисање великим једрењаком захтевало је велику спретност, искуство и извежбану посаду, јер је ветар био једини погон. Спретна и брза посада значила је не само победу у биткама већ и спас у невремену. Кад се све то зна, јасније је зашто су баш Енглези изашли као господари мора: они су дисциплиновани острвљани протестанти, склони пожртвовању и свесни да њихово острво може да опстане само на тај начин.


Други царев долазак

Савезници су се договорили да понизе Наполеона тако што ће му дати на управљање Елбу. Војсковођа пред којим су дрхтале крунисане главе Европе постао је владар малог острва

Енглеска фрегата „Неустрашиви”, усидрена код Портофераја, града на Елби, највећем острву Тосканског архипелага, 4. маја 1814. године спустила је у море чамац с „драгоценим теретом”. На обали, становници Портофераја, дотерани, у оделима каква су носили само на недељним мисама, нестрпљиво су посматрали чамац који им се полако приближавао. Кад су угледали човека ниског раста у зеленој униформи француског Стрељачког пука и белим чакширама, повикаше углас: „Живео император!”

Закорачивши на обалу, човек у униформи схватио је да је град који му се тог јутра, док га је посматрао с палубе „Неустрашивог”, учинио привлачним, у ствари оронуло, сиромашно месташце, прљаво и пуно мува. Помислио је како у тој вароши треба да проведе остатак живота, па су му се на лицу појавили знаци разочарења. Брзо се прибрао и пошао напред, да с осмехом на лицу прими кључеве града. Градоначелник му је невешто пружио кључеве, а човек кога су поздравили као императора рече: „Поверавам их Вама, господине градоначелниче, и боље не бих могао да учиним.” Као да је знао да су прави кључеви града одавно изгубљени и да му је градоначелник Традити пружио кључеве свог подрума, позлаћене нарочито за ову прилику. Тако је Наполеон Бонапарта, некадашњи господар Европе, стигао у  Портоферајо са службеним звањем „цар и господар острва Елбе”.

Napoleon's lifetime by Peter
Наполеон на Елби

Савез европских држава решених да се ослободе француске превласти, створен после Наполеоновог повлачења из Русије, извојевао је одлучујућу победу код Лајпцига, у октобру 1813. године. Почетком следеће године савезничке трупе умарширале су у Француску. Наполеон их је дочекао спремно, добио је неколико битака у рату који многи сматрају његовим најбоље вођеним походом, али није могао да спречи продор ка Паризу.   Мислио је да пред Паризом заподене одсудну битку, али француски маршали су се успротивили – нису желели да главни град Француске доживи судбину Москве, која је 1812. године уништена у пожару.  Наполеон их је храбрио, али маршали су тврдили да ће војска одбити да крене у такву битку.

„Војска ће слушати мене”, узвикнуо је Наполеон.
   „Ваше величанство, војска слуша своје генерале”, одговорио је маршал  Неј.

Неј није говорио истину и Наполеон је то знао. Војска би слушала свог цара, као што га је слушала у пустињама Египта или снежним степама Русије. Могао је лако да отпусти маршале и замени их млађим генералима. Али, то су били његови ратни другови и најближи сарадници. Мада није увек поштовао њихово мишљење, сматрао их је оличењем Француске. Прошапутао је: „Шта желите да учиним?” Они су затражили абдикацију.

Мишел Неј - Wikiwand
Француски генерал Мишел Неј

Савезници су се договорили да понизе Наполеона тако што ће му дати на управљање Елбу. Војсковођа пред којим су дрхтале крунисане главе Европе постао је владар малог острва, површине 225 квадратних километара, са око 25.000 становника. Чак и бесмислена титула „цар и господар острва Елбе” сведочи о подмуклом смислу за хумор његових непријатеља. Новопечени господар Елбе одмах је постао мета подругљивих примедби и надахнуће карикатуристима.

Острво блажених

Наполеонове радне навике и способности одавно су прешле у легенду. У току његове владавине (1799–1814), сви извештаји, неки од њих опширни као књиге, сливали су се у кабинет или, ако је био у рату, у логорски шатор, где је радио и по петнаест сати без прекида. Његови сарадници често нису могли да прате овакав ритам. У време када је био конзул, на некој вишесатној седници министар рата је заспао, а остали чланови једва су држали очи отворене.

„Хајде, пробудите се, грађани, пробудите се!”, викнуо је Бонапарта. „Тек је два сата после поноћи. Треба зарадити плату коју нам даје француски народ!”

Наполеонов секретар, барон Фен, једном приликом поверио се пријатељу: „Император леже у једанаест сати увече, устаје у три сата изјутра и ради до касно у ноћ, не одмарајући се ниједног тренутка. Треба с овим да престане, иначе ће упропастити и мене и себе.”

Долазак таквог човека на Елбу морао је да промени живот њених становника. Већ у току пловидбе, преуређујући стару заставу Козима I Медичија, осмислио је заставу своје нове државице: црвену дијагоналу на белој основи, с три златне пчеле.

„Елба ће бити острво мира”, рекао је када се искрцао на обалу. Ратоборни Корзиканац хтео је да се у Портоферају посвети писању и науци, али видео је да су људи око њега сиромашни и одлучио је да им помогне. По старој навици, почео је одмах! Покренуо је акцију узгајања поврћа: кромпира, зелене салате, ротквица, карфиола и лука. Увезао је млада стабла маслина с Корзике и посадио их поред винограда, уместо бројних смокви које су спречавале правилно зрење грожђа. Да би спречио ерозију, на планинским падинама посадио је кестен. Унапредио је руднике гвожђа и луку, преуредио царину и порезе, помогао развој трговине минералном водом из Пођа.

Napoleon Bonaparta pobegao iz zatočeništva na ostrvu Elba - 1815. godine |  Dnevno.rs
Наполеон Бонапарта

Портоферајо се мењао живље него икада. Раније, ђубре је данима остајало на улицама града и привлачило ројеве мува. Наполеон је наредио да ђубретари пролазе градом и при том дувају у трубе, што је био знак домаћицама да треба да изађу из кућа и избаце своје смеће. Тако се град решио и смећа и великог броја мува. Затим је на ред дошло поплочавање улица, постављање уличних светиљки, уређење травњака и риве.  Градске улице и друмови на Елби добили су прве дрвореде.

„Садите само дудово дрвеће које је корисно у земљи без ливада, а касније оно може да храни свилене бубе”, говорио је својим новим поданицима.  Давао им је лични пример: копао башту, опробао се у орању с воловима, излазио на пучину с рибарима и харпуном ловио туну. Устајао је у пет, радио до три по подне, потом јахао „да се одмори”, како је сам говорио. „Елба је почела да личи на острво блажених”, рекао је тада неки њен становник.

Ваше величанство, ви варате!

 Наполеон се уселио у стару кућу која је некада била млин. Нов „дворац” задржао је стари назив – Млинови. Овој кући, опремљеној старим намештајем, искрзаним теписима и избледелим тапетом, у којој је спавао на свом војничком кревету, надоградио је један спрат. Имао је војно домаћинство које су чинила седморица официра и цивилно домаћинство с два секретара и четири коморника.

Ма колико био скроман, двору је недостајала домаћица. Наполеон се надао да ће му се на Елби придружити супруга Марија-Лујза, с његовим јединим законитим сином Наполеоном II, кога су француски војници прозвали „Орлић”. Он тада није знао да никада више неће видети ни жену ни сина. Марија-Лујза, кћер аустријског цара Фрање I, у почетку се заиста противила оцу и желела је да пође на Елбу. Онда су је послали у Екс, с новим ађутантом, грофом Адамом Албрехтом Најпергом, који је постао њен љубавник. Последњи пут писала је Наполеону у јануару 1815. године.

L'impératriceMarie-Louise.jpg
Марија-Лујза

Мислио је Наполеон и на своју прву супругу, „неупоредиву” Жозефину. После развода, она је остала у Малмезону, својој омиљеној вили. Као да се надала да ће се Наполеон једног дана вратити, његове одаје у тој кући остале су нетакнуте: поред одеће спремне за облачење, лежала је књига отворена на страни коју је престао да чита 1810. године. За време окупације, Жозефина је остала у Паризу и одбила брачну понуду младог племића Фредерика Луја од Макленбург-Шверина. Онда се тешко разболела и умрла, 29. маја 1814. године. Кад је сазнао за њену смрт, Наполеон је једва изустио: „Сирота Жозефина. Она је сада срећна.” Био је толико потресен да два дана није излазио из куће.

Josephine de Beauharnais, Keizerin der Fransen.jpg
Жозефина де Боарне

Понекад би, замишљен, узимао у руку златни медаљон с тајним прегратком, у коме се налазио увојак плаве женске косе, и натписом: „Кад престанеш да ме волиш, не заборави да ја тебе још увек волим.” Овај медаљон поклонила му је трећа велика љубав, пољска грофица Марија Валевска. Лепа Пољакиња посетила га је у септембру 1814. године, а повела је и њиховог сина Александра. Наполеон их је угостио у усамљеној кући на једном од највиших врхова Елбе, Монте Ђове. Био је одушевљен Александром, играо се с њим жмурке, ваљао по трави и носио га на раменима. Марија Валевска понудила је да остане на Елби, али Наполеон је то одбио и испратио своје госте за Напуљ, где им је раније обезбедио имање.

Двор је коначно добио домаћицу кад се на Елбу доселила Наполеонова сестра Полина. Он је био веома срећан што је дошла у Портоферајо, али познавао је неодмерену природу своје сестре. Изузетно лепа, одувек је привлачила мушкарце и имала бројне љубавнике. Наполеон је од ње захтевао да се на Елби понаша пристојно и да не разбацује новац, јер то може да повреди осећања сиромашних мештана и изазове њихово незадовољство. Желела је да приређује балове и он јој је то дозволио, под условом да ниједан не кошта више од хиљаду франака. Наполеонова сестра приредила је шест балова, од којих су три била под маскама. Један део Млинова преуређен је у мало позориште, у ком је Полина приређивала аматерске представе. Убрзо су становници Портофераја пожелели право позориште, па је Наполеон наредио да се некадашња црква Светог Франческа, која је од 1801. године служила као арсенал, преуреди у театар.

Robert Lefèvre 001.jpg
Летиција Бонапарта

На Елбу се доселила и Наполеонова мајка Летиција. Током година победа и славе, као да је наслућивала с каквим невољама ће се носити њен син, говорила је: „Само да то потраје.” Новац од апанаже брижљиво је штедела и улагала у некретнине и накит, тако да је стекла право богатство. Кад је дошло време пораза и изгнанства, била је уз сина. Током дугих вечери, Летиција и Наполеон играли су карте, он понекад непоштено.

„Наполеоне, ви варате!”, рекла би строго Летиција.
   „Мадам, ви сте богати, можете себи дозволити да губите, али ја сам сиромашан и морам да победим”, бранио се војсковођа.

Зар је могуће да је Наполеон био сиромашан? Понео је са собом око три и по милиона франака у злату и сребру, додељена му је годишња апанажа од два милиона, а приходи с Елбе износили су око 350.000 франака. Али, плаћао је малу војску: 650 официра и војника Старе гарде, који су пошли на Елбу, затим, 108 пољских коњаника, 300 добровољаца с Корзике и Елбе и 50 жандарма. Та војска годишње је коштала око милион франака.  С друге стране, његово домаћинство прогутало је око 500.000 франака, а из Париза му нису послали ни сантим апанаже. Пошто француски краљ није поштовао договор, Наполеон је морао да примени строге мере штедње.

Чекајући пролеће 

Тих дана, у једну париску крчму ушла су три војника и тражила четири чаше вина.

„Па, вас је само тројица”, зачудио се крчмар.
   „Само ти донеси, четврти ће доћи.” Кога су чекали војници?

Истог дана кад је Наполеон стигао на Елбу, краљ Луј XVIII, дебео и костоболан, у мундиру британске ратне морнарице, примио је кључеве Париза. С њим су се вратили племићи који су побегли пред вртлогом револуције. Повратници нису имали слуха за промене које су се догодиле у њиховој домовини. Тражили су старе повластице, а њиховој бахатости није било краја. „Ништа нису заборавили и ништа нису научили”, приметио је Таљеран.

Gros - Louis XVIII of France in Coronation Robes.jpg
Луј XVIII

Понижени и увређени, многи Французи све чешће су маштали о повратку прогнаног цара. Фуше, искусни министар унутрашњих послова, упозоравао је: „Наполеон на Елби је за Француску исто што и Везув за Напуљ.” У дипломатским круговима озбиљно се размишљало о Наполеоновом прогону на неко тропско острво. Они који су се надали његовом повратку у Француску, за свој симбол одабрали су љубичицу. Даме су облачиле хаљине љубичасте боје, а мушкарци су на сатовима носили љубичасте каишеве. Уобичајено питање било је: „Волите ли љубичицу?”, а одговор истомишљеника гласио је: „Вратиће се на пролеће.”

Покрет је временом ојачао, па су се појавили и отворени позиви да се Наполеон врати у Париз. И он је одлучио да још једном заигра на све или ништа. Чим је британски повереник на Елби Нил Кембел отпутовао у Фиренцу код свог лекара, Наполеон је искористио прилику да побегне с острва. Дан пред полазак саопштио је мајци своју одлуку. „Иди, сине мој, и испуни своју судбину.” Било је нечег спартанског у тој жени.

У зору, 1. марта 1815. године Наполеон се искрцао у заливу Жуан, близу Кана. Његов циљ био је повратак у Париз, али без проливене крви. У борби не би ни имао шансу – следило га је око хиљаду људи, а против њега била би бројна војска француског краља. У кратком прогласу саопштио је: „Победа ће доћи пуном брзином, орао и национална застава летеће од звоника до звоника, све до торњева на цркви Нотр Дам.”

Знајући да је Прованса углавном склона краљу, одабрао је пут преко Граса, Гренобла и Лиона. Пре него што је ушао у Грас, пришла су му два сељака и пружила букетић цвећа. Биле су то љубичице – добар знак!   Становници села Сен Боне, у које је стигао 6. марта, били су изненађени малобројношћу Наполеонове војске, па су понудили да му се придруже.  „Не. Моја жеља је да стигнем сам, имам поверење у осећања француског народа.” Да би такав наум успео, било је потребно чудо – и оно се догодило!

Краљев жал за папучама

Пук из Гренобла добио је задатак да ухапси Наполеона. Његов командант наредио је покрет и послао батаљон у сусрет бегунцу с Елбе. Наполеон је строго забранио својим војницима да пуцају. Кад су се супротстављене војске приближиле једна другој, наредио је да се развије тробојка и свира најпознатија песма револуције, садашња француска химна, „Марсељеза”.  Пошао је сам према пушчаним цевима. Пришавши сасвим близу, раскопчао је шињел и рекао: „Ако међу вама постоји војник који би хтео да убије цара, ево ме!” Капетан Рандон из Гренобла повика: „То је он! Пали!” Ниједна пушка није опалила. После неколико секунди страшне тишине, заорио се узвик: „Живео император!” Војници су појурили ка Наполеону, радосно вичући и машући капама, тражећи да га додирну.   Кад се вратио својим пратиоцима, кратко је рекао: „Све је сређено. За десет дана бићемо у Тиљерију.”

Краљев брат, гроф Д’Артоа одјурио је у Лион да се стави на чело војске у том граду. Поред њега био је некадашњи Наполеонов маршал Жак Макдоналд. После смотре, маршал је одржао ватрени говор и повикао:   „Живео краљ!” Завладао је мук. Гроф је пришао једном од војника, поразговарао с њим и замолио га да поведе узвик лојалности краљу. Није вредело, опет мук. Гроф је сео у кочију и побегао у Париз. Исте вечери, грађани Лиона приредили су Наполеону свечани дочек.

Сад је Луј XVIII послао маршала Мишела Неја, „најхрабријег међу храбрима”, да зароби узурпатора.
   „Ваше величанство, донећу га у гвозденом кавезу”, обећао је маршал.
   „Нисам му тражио да то каже. Наполеон у гвозденом кавезу? Па, не бих волео да имам такву птичицу у својој соби”, рекао је краљ.

Vladavina od 100 dana - Napoleon Bonaparte

Како се приближавао Наполеону, маршалова одлучност је слабила. У Паризу је већ почело колебање, а ни краљ није показао жељу да с војском пође у борбу. Поред тога, његова жена често се у сузама враћала с двора.  Старо племство омаловажавало је добродушну маршалицу, јер јој је мајка била собарица. Онда је добио Наполеонову поруку: „Дођите к мени у Шалон. Примићу вас као оног дана после Бородина.” И маршал се вратио свом цару. Тих дана кружио је по Паризу шаљиви летак у коме Бонапарта поручује Лују да му не шаље више војника, пошто их већ има довољно.

Током ноћи 19. марта краљ је напустио Париз. Један његов ковчег успут је украден, па се поверио Макдоналду: „Оно за чим највише жалим су моје папуче. Већ су се обликовале по мојој нози.” Путујући даље у Белгију, сигурно је помишљао на Велику револуцију и неуспело бекство свог брата Луја XVI у Варен.

Ујутро, 20. марта 1815. године, стара Наполеонова послуга ушла је у Тиљерије да припреми царске одаје и с тепиха уклони љиљане (симболе краљевства) пришивене преко пчела (симбола царства). Увече, праћен светином, Наполеон је ушао у Париз. Почела је чувена „владавина од сто дана”, чији се последњи чин одиграо на бојном пољу код Ватерлоа.

БИТКА КОД ВАТЕРЛОА
Битка код Ватерлоа

Тако се завршио једини Наполеонов поход у коме није проливена ни кап крви, познат као „други царев долазак”. Била је то и револуција, која је по други пут срушила бурбонску династију, потврдила да се точкови историје не могу враћати и да се на друштвене и политичке промене мора озбиљно рачунати. У наше време такве револуције често добијају називе по цвећу, које револуционари бирају за симбол ненасилне борбе. Примери су португалска Револуција каранфила 1974. године, грузијска Револуција ружа 2003. године, па Револуција лала у Киргистану 2005. године и недавна Јасмин револуција у Тунису. Мада догађаје из марта 1815. године историчари не називају револуцијом љубичица, правде ради треба рећи да је љубичица прва међу цвећем била симбол једне револуције без крви.

РОЂАК ИЗ ШТАЛЕ
   Од животиња, Наполеон је највише волео коње. Поносио се својом ергелом, од које се није одвојио ни кад је прогнан на Елбу. Био је принуђен да штеди, али коњима није смело ништа да недостаје. Чак је, уместо неког од најбољих француских доктора, као свог лекара на Елбу повео бившег хирурга царских ергела Фуроа.
   На Елби су били Торис, сребрносиви персијанер, поклон руског цара, који га је носио за време похода на Русију, затим Интендант, бели нормандијски ат, на ком се појављивао на смотрама и парадама, а кога су војници одмила звали Коко, па андалузијски риђан Кордоба, миљеник Марије-Лујзе. Посебну пажњу Наполеон је поклањао Роатлеу, коме је у бици код Лицена ђуле откинуло комад коже са скочног зглоба. Увек би му мазио зглоб на коме никада поново није израсла длака. Више од других волео је Ваграма, сивог арапског коња кога је јахао за време истоимене велике битке. Сваки пут давао му је коцку шећера и уз пољубац говорио: „Узми, рођаче”.

Аутор:  Срђан Старчевић

Извор:

Политикин забавник

Почеци српске дипломатије

Први српски устанак био је кључни догађај у нашој новијој историји, а тадашње основне спољнополитичке недоумице нису се до данас много промениле. Ово је прича о покушајима наших предака да Србију удену међу европске силе.

Описујући у својим „Мемоарима” полазак прве делегације српских устаника у Петроград, прота Матеја Ненадовић наводи како је, док су он и његови сапутници седали у чамац на Дунаву, рекао: „Овако се навезао Колумб са својом дружином на сиње море да нађе Америку и упозна је са Европом, а ми се навозимо данас на тихи Дунав да нађемо Русију, за коју ништа не знамо где је, но само у песни чули да је има, и да Србију упознамо са Русијом.” Дешавало се то пре више од два века, 1. септембра 1804. године.

Није мудри прота Матеја много претеривао описујући тадашње незнање српских сељака и полуписмених трговаца и свештеника невољом натераних не само да ратују, него и да се што пре приуче међународном „општењу” како би о својим борбама и мукама заинтересовали Европу. Јер устанак, који се распламсао на Сретење 2/14. фебруара 1804. године против посустале, али ипак моћне отоманске силе, није могао да успе само на храбрости и пожртвовању српских бораца. Већ након првих сукоба требало је обезбедити материјалну и новчану помоћ како би се на страни набавила џебана. На дужи рок, требало је обезбедити подршку неке велике силе која би стала у заштиту побуњене раје пред гневом који ће, пре или касније, стићи из Истанбула.

Rođeni na današnji datum: Prota Mateja Nenadović - Portal Pasaž
Прота Матеја Ненадовић

Крајем фебруара 1804. године, на подстицај једног пријатеља, аустријског официра, прота Матеја пише вероватно први документ међународног карактера у историји нове Србије. Кад му је официр предложио да напише писмо аустријском надвојводи Карлу и карловачком митрополиту Стратимировићу, како би упутио захтев за помоћ и објаснио разлоге буне, прота је простодушно одговорио:  

„Господине, та ја не знам ни једном попу написати писмо, а то ли да ја напишем митрополиту и принцу Карлу.” Саговорник му је одговорио да напише писмо исто онако како говори и да се не осврће на стил и „политичке титуле” јер „ако ти њима политички пишеш и они ће теби политички одговорити, па нећеш знати где си”. Онда је прота послао по „дивит, перо и четири табака хартије”. „Ја онда на малој столици, клечећи пишем ноћу, а Пантелија (протин домаћин) држи свећу; писао сам како сам умео.”

Кроз буре и клисуре

Прве поруке које је у иностранство упутио прота Матеја имале су одређене резултате: добио је и писмене одговоре, иако углавном разочаравајуће. Стари савезник из бивших ратова, Аустрија, устручавала се да на било који начин јавно помогне српски устанак, јер је у то време настојала да одржи пријатељске односе с Турском.

Српски устаници су временом успостављали и везе на другим странама: упућивали посланства у Русију, Црну Гору и Херцеговину, преговарали с Портом у Цариграду, ишли до Беча, слали поруке од Влашке па све до Париза. Опчињени европским градовима, српски посланици су били, како то прота Матеја сликовито каже, „као кад човек из једне помрачене собе изађе те у бели свет или у снег погледи, пак му се одмах и вид занесе док мало очи протре…” Али ни светло ни величина градова нису могли да омету депутације: „…ниједан други предмет у очи или срце стати није могао јербо га је предмет Врачар, Србија и отечество и сва чувства попунила”. Тридесет година касније, пишући „Мемоаре”, прота Матеја извињава се што није најбоље запамтио све детаље из својих похода: „Овде, децо, немојте ми замерити што ја не пишем имена, будући да смо онда крадом и с великом опасностију пролазили кроз туђе земље и ништа записато нисмо носити смели…”

Својом здравом сељачком проницљивошћу вође устаника градиле су још увек магловиту слику ширих околности у којима се одвијала српска револуција. Схватили су да судбина малог српског народа и његове буне зависе колико од успеха на бојном пољу, толико и од много ширих збивања међу европским силама на које мало или никако не могу да утичу. Као онај чамац проте Матеје који се провлачио кроз Ђердапску клисуру бацан хучним таласима, тако је и судбина народа и његовог устанка првих година 19. века зависила од таласања велике европске политике која је у то доба пролазила кроз незапамћене буре. Колико је Србија била мала у односу на тадашње сукобе између европских „дивова” говори и следећи податак: док се укупно становништво Београдског пашалука у време устанка процењује на 300.000–400.000 људи, само армија коју је Наполеон мобилисао приликом упада у Русију бројала је око пола милиона војника.

Позив на двобој

Први српски устанак збио се у раздобљу од Наполеоновог највећег успона (1804. године крунисан је за цара) до његовог пада (1813). Француска и њена војска дуго су биле непобедиве, а Бонапарта је мењао границе, смењивао и постављао владаре, укидао или правио државе или царства, у непрекидном валцеру међународних савеза и одлука с често непредвидивим последицама. Тако је, на пример, Наполеонова експедиција у Египат (1798–1799) у годинама пре устанка као посредан резултат имала долазак дахија у Београдски пашалук (јер је регуларна турска војска из Србије била повучена у Египат), па тако утицала и на избијање буне. Као реакција на Бонапартин упад у Египат, старе супарнице Турска и Русија привремено су биле и савезнице и заједнички запоселе јонска острва.

У години кад је избио Први српски устанак, ватре рата у Европи поново су се распламсале. Од 1803. године Француска и Енглеска објавиле су једна другој рат који ће трајати све до Наполеоновог пада. У току устанка Аустрија и Русија ратовале су по два пута и исто толико пута се мириле с Француском. Русија и Турска такође су међусобно два пута војевале. У Цариграду, потресеном таласима јаничарских немира, у то време насилно су се изменила три султана. Русија и Аустрија (старе савезнице из 18. века али и супарнице на Балкану) основале су с Енглеском 1804–1805. године такозвану трећу антифранцуску коалицију. Зато су, не желећи да Порту гурну у наручје Француске, опрезно одговарале на позиве за помоћ хришћанима у Београдском пашалуку. Руски цар ипак је одобрио новчану помоћ (5000 дуката приликом прве посете проте Матеје Петрограду). Саветовали су мир, али да Срби, за сваки случај, не одлажу оружје док не постигну оно што желе.

Највише што су аустријске власти урадиле било је да приреде „мировни састанак” између Карађорђа и Турака (28. април/11. мај 1804), који је сликовито описао прота Матеја, учесник скупа. Састанком у Земуну председавао је заповедник Славоније и Срема, генерал Генеј.  „Пита генерал Генеј: Шта захтевати ви од Турака, шта Турци од вас? Мени је мој двор наредио да вас помирим. Ми прочитамо девет пунктова (то јест тачака) од којих први је био да дахије и њихове субаше не буду у Београду – и проче. Од тих наших захтева Турци нешто остављају, генерал додаје да би како до мира довео…” Међутим, „мировна конференција” брзо се претвара у препирку. Ватрени Јанко Катић у једном тренутку позива на двобој: „Идите и кажите курви Кучук Алији нека изађе на Врачар, па хат му, хат ми, кубура му, кубура ми, сабља му, сабља ми… да ја и он мејдан поделимо, а да сиротиња нека мирна буде!”   Прота наводи и једно лукавство којим су се преговарачи послужили како би утицали на став аустријских посредника.

У договорено време на Топчидеру устаници тајно потпале „десетак кућа сламњача, које су празне остале”, од којих се дим видео чак преко реке до Земуна. Српски преговарачи тада повичу да дахије пале куће и робе сиротињу као вуци овце без пастира, а аустријски генерал осу дрвље и камење на Турке. Карађорђе је на крају завршио састанак овим речима: „Господине, опростите на вашем труду и доласку, од мира ништа нема и од сада ћете чути и видети бојева. Збогом.”


У прво време захтеви устаника били су ограничени: они су, заклињући се на верност султану, тражили само престанак зулума и одстрањивање дахија. Уз то, тражили су да српска аутономија добије јемство од великих сила. Међутим, на стране гарантије Србима Порта никако није хтела да пристане. Током 1805. године, посебно након српске победе на Иванковцу над регуларним султановим трупама, српски устанак се од локалне побуне против дахија претворио у револуцију за потпуно ослобођење, која је добила додатан подстрек након велике устаничке победе на Мишару (август 1806).

Ниједан не даје новац        

И међународне прилике су се мењале. Наполеон је 1805. и 1806. године у више битака жестоко поразио Аустријанце и Русе (битке код Јене и Аустерлица). Након пријема вести о поразу код Аустерлица, аустријски канцелар Метерних је у очају узвикнуо: „Свет је изгубљен. Европа гори!” Крајем 1806. године између Француске и Аустрије закључен је Пожунски мир, којим су Аустрији одузети поседи на Јадрану, а након француске победе код Ваграма (1809) створене су Илирске провинције. Границе француских интереса приближавале су се Србији. Аустријска политика према српском устанку зато ће постати још опрезнија и зависна од Наполеона. С друге стране, Аустрија ће бити још подозривија у погледу руских активности и планова на Балкану.

И док се француска моћ ширила, а њен утицај у Цариграду јачао, на другој страни Балкана, на Дунаву, избио је отворени рат између Русије и Турске за превласт у Влашкој и Молдавији (крај 1806. године). Наполеон се заклињао да Руси не смеју добити „ни стопу на десној страни Дунава” и да никад неће дозволити да освоје Истанбул, јер „ко завлада Константинопољем, господари светом”. Сва ова збивања нагло су повећала „геостратешки значај” Београдског пашалука, па тиме и улогу устанка, с којим од тада морају да рачунају и европске дипломатске канцеларије и (још више) њихови војни штабови. Срби су постали озбиљан међународни чинилац, посебно од када су заузели Београд (новембар-децембар 1805) и остале утврђене градове. Пред крај 1806. године Срби су имали око 50.000 војника, али не потпуно наоружаних, и око 40 разних топова.

Од првобитног спонтаног устанка, српски покрет постепено је добијао организацију и зачетке праве државе. Прота Матеја је с путовања у Русију донео предлог да се оснује једно управно тело – совјет, који би требало да колико-толико уреди администрацију земље и ограничи самовољу вођа. Тако је 1805. године основан Правитељствујушчи совјет сербски чији је прота Матеја постао први председник. Совјет се није посебно бавио спољним пословима који су били у непосредној надлежности Карађорђа и Народне скупштине. Разне депутације и посланици које је Карађорђе у име народа упућивао с порукама, бирани су више спонтано, сходно ситуацији и зависно од личних веза које су ти посланици имали у појединим страним срединама.

Тако је бивши турски преводилац Петар Ичко ишао у Цариград, а пречански професор Иван Југовић, Матеја Ненадовић и земунски трговац Јеремија Гагић у Беч. Карловачки официр Раде Вучинић носио је писмо за Наполеона у Париз, док је барјактар Дамјан Миленковић Кутишанац био упућен у Црну Гору, владики Петру I Петровићу.

За неке значајније међународне подухвате није било ни већих средстава. Прота Матеја духовито описује своје тешкоће да обезбеди новац за прво путовање српске депутације: „Ја дођем на Врачар, искам новца од Јанка (Катића), вели: Немам, ишти од Црног Ђорђа, а он (то јест Карађорђе) каже: Док дође Јаков (Ненадовић) и Сима (Марковић). И тако сам ишао свакоме по двапут, и баш ниједан ни грошчића. Сви веле: Иди (у Русију), шта чекаш? А ниједан не даје паре…”

Кад је основан Правитељствујушчи совјет у манастиру Вољевача (Рудник), овако је, према проти Матеји, изгледало прво заседање: „Нађемо једног сељака, те нам отеса од липовине астал и две клупе; наместимо у једну собицу; простремо једну мараму, метнемо свето еванђелије и крст, и око тога чинимо заседаније…”

Аустрофили против русофила

Током и крајем 1806. године пред српско вођство поставила се кључна недоумица избора између постизања некаквог договора с Цариградом или наставка ратовања уз руску подршку, како би се остварило потпуно ослобођење. Прилике за споразум с Портом биле су повољне. Јуна 1806. године из Цариграда се вратио Карађорђев посланик Петар Ичко који је на Порти договорио мир (Ичков мир) на линији такозваних минималних српских захтева: истеривање јаничара из земље, потврда султанове власти али уз српску самоуправу, односно право да Срби сами прикупљају порез, док би Пашалуком управљао српски врховни кнез у Београду с дванаест нахијских кнезова.

Порта, међутим, није прихватала никакве гарантије страних сила за Србе, а устаници су се тешко мирили с повратком на стари поредак. С друге стране, руско-турски рат, отпочет крајем 1806. године, пружио је Србима нову могућност да постану отворени руски савезници, што су они и искористили. У јулу 1807. године руски представник Паулучи чак је саставио један предлог руско-српске конвенције.

Савезнички руско-српски односи су се у почетку слабо развијали. Руска војска није пружила очекивану помоћ, а кад су Русија и Турска, средином 1807. године, закључиле привремени споразум о примирју, Срби у њему нису ни поменути. Карађорђе је био прилично љут у тренутку кад се, у августу 1807. године, у Београду појавио Константин Константинович Родофиникин, први званични руски посланик упућен устаницима. Остало је записано како је вожд „недипломатски” примио једног помоћника овог изасланика. „Све би вас требало исећи”, одбрусио је Карађорђе, „мени треба војска, а њу не видим. Шта ми је хасна (корист) што су ми послали овог представника.”

Ипак, односи су касније донекле изглађени, иако је и даље постојало извесно неповерење између Карађорђа и првог страног посланика у Србији. Руски цар послао је Карађорђу поклон – сабљу с натписом „браниоцу вере и отаџбине”. Руси су пружили војну помоћ Србима у критичним тренуцима, приликом турске офанзиве 1809. године.   Међутим, Родофиникин је тада морао тајно да бежи из Београда, страхујући од турског надирања, али и (можда и више) од Карађорђевог необузданог беса. У то драматично време, Карађорђе се поново окренуо и другим странама – преговарао је с аустријским властима о стављању под аустријску заштиту и предаји Београда аустријској војсци. Ипак, под руским притиском, одустао је од ове замисли.

Међу устаницима већ почињу да се сукобљавају проруска и проаустријска струја. Ради јачања свог утицаја, Аустрија је за свог представника у Србији накратко именовала потпуковника Паулића. И Русија и Аустрија настојале су да око вођа устанка развију мреже својих доушника. Са све већим присуством француских интереса на Балкану, устаници су покушали и успостављање јачих веза с Француском. Карађорђе је упутио капетана Рада Вучинића с писмом за Наполеона, тражећи његову заштиту и нудећи француској војсци могућност заузимања градова. Ова предузимљивост, пак, није дала резултате. Иако су ценили Србе као ратнике, Французи су чврсто подржавали Турке у сукобу с Русима.

Протекторат?

Током 1810 и 1811. године поправила се војна сарадња између Срба и Руса. У јануару 1811. године Руси су чак поставили један пук на стални боравак у Београду, док су неки руски одреди стигли у Шабац и Делиград. У Београду је, 11. фебруара 1811. године, уз присуство Карађорђа и радосну пуцњаву, свечано дочекан одред од 500 добро наоружаних руских војника који су из Влашке довукли и четири топа.   Смотри на Врачару присуствовао је и стари и болесни Доситеј, кога су довезли посебним колским таљигама. Започела су и озбиљна разматрања по петроградским канцеларијама о организовању Србије као руског протектората.

Али аустријски протести нису изостали. У време кад је припремао напад на Русију (1810), Наполеон је у разговору с кнезом Метернихом говорио о стању у Србији: „Ако хоћете да заузмете Београд, ја се томе нећу противити. Србија једног дана мора припасти вама (то јест Аустрији). Неће ми бити криво да се Порта измири са Србима и да им да кнеза Србина. Али не могу трпит руску заштиту или јемство, нити руског штићеника као кнеза у Београду…” Чини се да су аустријски државници дуго памтили ове речи, као и Метернихову напомену: „Ми морамо ту важну покрајину сматрати као нашу за све будуће случајеве…”

Током 1811. године Карађорђе је смислио (не би ли смањио моћ других устаничких војвода) да створи праву владу попечитеља којој би он био на челу. Тако је на српску Нову годину проглашена српска влада у којој је попечитељ инострани дјела требало да постане славни војвода Миленко Стојковић. Међутим, Миленко, завађен с Карађорђем, одбио је овај положај (након чега је протеран из земље). Уместо њега за првог министра спољних послова ослобођене Србије изабран је Миљко Радоњић, професор на Великој школи и писар у Савету (влади). Али мало времена је остало за нову српску дипломатију. Већ крајем 1812. године Радоњић је, као наводни аустрофил, смењен.

Припреме Наполеона за напад на Русију нагнале су Русе да по сваку цену заврше рат с Турцима и закључе мир у Букурешту (мај 1812).  Споразум је подразумевао повлачење руских трупа с турског подручја. Српске вође дуго о томе нису ни биле обавештене (иако је једна депутација у то време боравила у Русији) него су за споразум сазнали тек од турских паша. Према члану 8. уговора из Букурешта, Турска је добила право да своју војску врати у градове у Београдском пашалуку, да се подигнута утврђења поруше, предвиђена је амнестија, док би Порта накнадно требало да са Србима договори аутономију сличну оној коју су добила острва у Јонском архипелагу. Био је то први међународни акт који се односио на Србију, али устаницима ова важна чињеница није значило много.

После осам година погибија за слободу, Срби су Букурештанским уговором враћени под турску власт.    Наступило је велико очајање и малодушност. Августа 1812. године руска војска напустила је Србију, али устаници нису прихватили да се покоре Турцима. Следеће године Порта је упутила војску од 200.000 војника. Први српски устанак је, и поред огорченог отпора, био сломљен. Нико у Европи, тада заузетој великим ратом, није поклонио већу пажњу на збивања у турској провинцији на Балкану.

Само неколико недеља након што је Карађорђе с једним бројем устаничких вођа прешао у Аустрију, одиграла се Битка нација код Лајпцига (16/19. октобар 1813) где су удружени савезници – Руси, Аустријанци, Енглези и Пруси – најзад победили Наполеона. Следеће, 1814, године у Бечу су се окупили владари и државници великих сила Европе како би, у паузама светковина, на конгресу договорили нови поредак. Међу бројним непозваним групама које су обилазиле европске дипломате, појавило се и посланство српских устаника у избеглиштву. Вођа ове делегације која је покушавала да скрене пажњу на трагичну судбину српског народа био је – прота Матеја Ненадовић.


Аутор:  Душко Лопандић

Извор:

Politikin zabavnik - Wikiwand