Марко Антоније је био кључна фигура у касној римској републици, али ко је он био? Бриљантан војсковођа, несхваћен херој или страшни зликовац?
Историја је била оштра према сећању на Марка Антонија. Али без обзира на недостатке, Марко Антоније је биo бриљантно талентован за много ствари.
„Зло које људи чине живи после њих; Добро се често сахрањује са њиховим костима; …”
Вилијам Шекспир, Јулије Цезар, II чин, 3. сцена
Ове речи, изговорио је Марко Антоније у част убијеног Јулија Цезара, тако је макар замислио Вилијам Шекспир. Ипак, ове речи могле би се односити и на судбину самог Антонија. Историјске личности су нијансиране, сложене и контрадикторне. Као што су способни за велика дела, могу се показати и као склони грешкама и трагични. И Антоније и Клеопатра, његова египатска љубавница, постали су жртве грешака и трагичних околности.
Млади херој МаркО Антоније
Прво и најважније, Антоније је био војник. Као младић отишао је у Грчку да се обучава у беседништву и војној служби. Служећи проконзулу Габинију 57. године пре нове ере, борио се у Сирији. Као командант коњице, заслужио је похвале за своје неустрашиве војне подвиге.
Са снажним атлетским телом, Марко Антоније је био пример храброг, младог хероја. До 55. године пре нове ере Габиније и Антоније су били у Египту, покушавајући да поново успоставе право Птоломеја XII Аулета на престо Египта. Ово је био Антонијев први поход у Египат, земљу која ће обликовати његову судбину.
Био је у добрим односима са популарним политичарем Клодијем и убрзо је постао један од најбитнијих људи у окружењу Јулија Цезара . Служећи 54. године пре нове ере у Цезаровим галским походима, Марко Антоније је показао изузетне вештине. Цезар је толико ценио младића да је одлучио да спонзорише Антонијеву политичку каријеру. Испоставило се да је Цезар добро уложио свој новац јер је Марко Антоније изабран за квестора 52. године пре нове ере. Међутим, исте године вратио се са Цезаром у Галију и учествовао у чувеној бици код Алезије.
Квестор - Квесторска магистратура се помиње још од доба краљева, а на почетку Републике конзули су их бирали као своје помоћнике. У почетку је био по један квестор, а од 447. године п. н. е. бирани су у народној (трибунској) скупштини. Од 267. п. н. е. бирана су по четири квестора да би пред крај Републике било бирано по 20, па чак и 40, који су замењивали конзуле и преторе у разним областима државног апарата. Управљали су државном благајном, водили књиге прихода и расхода, пратили конзуле у ратним походима, управљали војном благајном, поделом и продајом ратног плена и такође водили државну архиву. Постојало је ограничење за ову магистратуру, и износило је најмање 29 година старости.
Јулије Цезар ће Марка Антонија послати у Рим као свог представника у борби са патрицијама. Многи римски сенатори су били упорни у захтевима да се Јулију Цезару одузме команда над војском. Сматрали су да Цезар води ратове на своју руку без одобрења Сената и да би због требало да му се суди. Марко Антоније је у Риму покушавао да умањи штету коју су сенатори својим захтевима наносили Цезару. До 49. године пре нове ере Антоније је постао плебејски трибун и показао је енергичност и оштрину у одбрани Цезара у својим иступима у Сенату. Иако је практично био Цезаров агент Марко Антоније је временом својим наступима стекао политичку славу и постао је важна личност у свету римске политике. Наравно, то је изазвало страх сенатора који су почели да се прибојавају његових јавних наступа и успели су да издејствују одлуку по којој је Марко Антоније прогнан из Рима. Прогонство Марка Антонија из Рима дало је Цезару кључни аргумент за отпочињање грађанског рата.
Цезаров човек
Док је Цезар заузео Италију и кренуо у обрачун против Помпеја, кључну улогу у Риму преузео је Марко Антоније. У време док Цезар води ратне операције у Шпанији Антоније управља Италијом, док је његов колега Марко Емилије Лепид постао управник Рима. Антоније је због својих ратничких вештина и храбрости исказане у ратовима имао подршку војске која га је поштовала и слободно се може рећи и волела. Међутим, за врхунског војника цивилна бирократија може представљати велики терет у којој се ретник по рођењу тешко сналази. Један од најранијих неуспеха Марка Антонија манифестовао се управо у улози цивилног управника Италије. Уследиле су оптужбе за прекобројну администрацију, високе порезе и почели се да се постављају темељи за причу о “зликовцу Марку Антонију“
Тема која је наметана током читаве каријере Марка Антонија била је наводно његов недостатак привржености републици. То ће омогућити лаку пропаганду против њега од стране противника. Оптужбе да је Антоније био арогантан, непромишљен и лењ биле су важне за римске грађане чији је примарни циљ био заштита републике, њеног уређења и њихових права која су стекли. Антоније сигурно није био већи присталица укидања одређених права од Цезара или Октавијана. Ипак, за разлику од њих није успео да схвати важност пропаганде и како ће изгледати у очима обичних римских грађана коју су сваку оптужбу против Антонија да је против републике схватали озбиљно.
Међутим, Антоније је такође био и бриљантан у многим стварима. Херој на бојном пољу, Цезар му је дао команду над својим левим крилом у бици код Фарсала 48. године пре нове ере, где је Помпеј поражен. Прави војник, волели су га његови људи, било му је лако да једе, пије и шали се са војском. Ово нису били само празне приче, Марко Антоније је такође био изузетно способан командант који је често улазио у битку:
„… када су Цезарови људи панично почели да напуштају бојно поље, он [Антоније] их је срео, окренуо назад, приморао их да се врате и поново уђу у битку са својим непријатељима, и однео победу. Према томе, поред Цезара, он је био човек о коме се највише причало у логору.”
Плутарх, Антонијев живот , 8
ПИТАЊА О АНТОНИЈУ
Ипак, недостаци у политичком вођству Марка Антонија поново су се појавили 47. године пре нове ере када је брутално потискивао политичко законодавство свог ривала трибуна Долабеле који се залагао за опроштај дугова свим римским грађанима. Политички обрачун прерастао је у ратни сукоб. Римљани су били шокирани непристајањем Марка Антонија да се опросте дугови, а невоље су приморале Јулија Цезара да се врати из Египта. Баук „Антонија зликовца“ добијао је свој облик.
Како су републиканци на све то гледали. По Риму су кружиле приче ко би осим Марка Антонија — млађег тиранина— имао храбрости да понуди Цезару — старијем тиранину — круну Рима? Римљани су мрзили краљеве и тиранине и то је коштало Јулија Цезара самог живота.
Зашто је Антоније поштеђен убиства, може се само објаснити чињеницом да ни Цезарови атентатори нису могли да одлуче да ли је Антоније херој или зликовац:
„… Брут се успротивио плану [да се убије Антоније], инсистирајући пре свега на праведном путу, а осим тога, надао се да ће се Антоније променити у свом срцу. Јер није одустао од вере да ће Антоније, који је био човек добрих дела, амбициозан али славољубив, помоћи својој земљи да постигне њену слободу кад не буде више Цезара…“
Плутарх , Брут, 18
Политичка фигура у настајању
После убиства Јулија Цезара, Марко Антоније је био једини конзул 44. године пре нове ере. Манипулишући догађајима кад је одржао погребну беседу у Цезарову част руљи у Риму, Марко Антоније је мајсторски окренуо колебљиву гомилу док су гледали у крвави цезаров леш:
„Од какве је користи, о Цезаре, била твоја човечност, од какве користи твоја неприкосновеност, од какве користи закони? Не, иако сте донели многе законе да људе не смеју убијати њихови лични непријатељи, ипак како су вас немилосрдно убили ваши пријатељи!“
Касије Дио, Историја 44.49.3
То је био „Марко Антоније говорник“ и његова интервенција је из темеља променила римску историју: покренувши догађаје који су приморали Цезарове убице да побегну из града. Марко Антоније је сада био de facto вођа Цезарејаца. Био је скоро у савршеној позицији да преузме Цезарово историјско наслеђе. Скоро, а ипак, не сасвим.
Антоније је вешто одржао мир и предложио компромисно решење: да се Цезарева дела и закони потврде у сенату, а да се његовим убицама не суди већ да се пошаљу далеко ван Италије на различите положаје у провинцијама. Антоније је затим додатно учврстио свој положај тако што је организовао јавни погреб и читање Цезареве опоруке. Над одром свог патрона одржао је чувени говор којим је распалио осветољубивост римске светине према цезароубицама. Али, када се чинило да је Антоније на врхунцу популарности, готово изненада се крајем априла 44. појављује озбиљан такмац у погледу Цезаревог наслеђа: Октавијан.
Долазак у јавни живот Цезаровог усвојеног наследника, тинејџера Октавијана , није био ништа друго него катастрофалан за Марка Антонија који је кобно потценио способности свог младог ривала. Између плаховитог Антонија и младог (19 година), али рационалног Октавијана долази до првих сукоба: Антоније је утајио Октавијаново наследство и разделио га народу у циљу подизања сопствене популарности. Октавијан је на крају позајмио новац који је поделио и грађанима и ветеранима и тиме надмудрио искусног генерала.
Сенаторска подршка Октавијану је такође стигла од веома утицајних људи попут говорника Цицерона. Самозвани заштитник Републике, Цицерон није волео Октавијана, али је био вољан да га подржи против наизглед одвратнијег Антонија. Док су се Антоније и Октавијан утркивали да регрутују ветеране, Цицерон се бунио против Антонија у Сенату. У низу полемика из 44/43. пре нове ере, познатих као Филипике, Цицерон је уништио Антонијев лик, приказујући га као дегенерика, пијанца, женскароша и деспота:
„Јер у којој земљи варвара је икада постојао тако покварен и окрутан тиранин као што је Антоније, праћен оружјем варвара, што је доказано у овом граду?“
Цицерон, Филипике, 13.8
Није помогло ни то што је Антоније био веома отворен пијанац и женскарош. Мало другачији од многих других водећих Римљана, Антонијев прави промашај био је његова политичка наивност и неуспех да схвати политичку игру. Антоније је уживао у аспектима своје озлоглашености, али није проценио штету коју је ово нанело његовом политичком животу. Испоставило се да је Марко Антоније изгубио велики пропагандни рат, није му то било ни први ни последњи пут.
Грађански сукоб је избио 43. пре нове ере око доделе конзуларних провинција. Марко Антоније је илегално кренуо против једног од Цезарових убица, Децима Брута. Пошто је Антоније проглашен државним непријатељем од стране Сената, конзули Хирције и Панса, са младим Октавијаном, кренули су против њега. У бици која уследила код Мутине Октавијан је издејствовао тесну победу. Суочивши се са три армије — Антоније је био приморан да се повуче, мајсторски одржавајући своје потучене снаге. Оба републиканска конзула су погинула у овој борби.
Други тријумвират
Иако су Антоније и Октавијан били огорчени непријатељи, покушај Сената да склони младог Цезара (Октавијана) по страни, сада га је натерао у савез из интереса са Марком Антонијем. Уз Лепида, ово је био такозвани Други тријумвират; савез за поделу власти, који је омогућио Цезаровцима (Цезаровим присталицама) да доминирају државом и да се освете преосталим Цезаровим убицама.
Ништа успешније не може потврдити савез као крвопролиће. Такозване проскрипције следиле су модел који је створио диктатор Сула 82. пре нове ере. Истакнути непријатељи у Риму били су јавно именовани на „листама за убиство”. Грађани који би убили именоване са листа су награђивани за таква “легална“ убиства. 300 сенатора и 2000 витезова било је на мети због својих републиканских или анти-цезаровских склоности, као и из осветољубивости и финансијских мотива.
Проскрипције, осуде на смрт без претходног суђења. Заведене су први пут у историји у старом Риму у време грађанских ратова када је Сула добио од сената назив диктатора са великим овлашћењима. Вративши се са истока у Рим, Сула је почео да прогони присталице Гаја Марија. Установио је спискове државних непријатеља које су биле изложене на јавним местима. Сваки римски грађанин чије се име налазило у проскрипцијама био је аутоматски осуђен на смрт. Њега је могао свако убити без икаквог упозорења или одговорности.
За великог републиканског државника Цицерона, ово је значило грозан крај. Није више био потребан Октавијану, Антоније је желео да се освети Цицерону, дугогодишњем породичном и личном непријатељу:
“… након што је Цицерон био заклан, Антоније је наредио да му се одсече глава и она десна рука којом је Цицерон писао говоре против њега“.
Плутарх, Антонијев живот, 20
Ово је заиста био „Марко Антоније зликовац“.
Антоније гледа ка истоку
Тријумвири су се борили са преживелим Цезаровим убицама — Брутом и Касијем — на истоку, и Секстом Помпејем (син Помпеја Великог) који је држао Сицилију, на Западу. Брут и Касије су поражени у кључним биткама код Филипа 42. године пре нове ере. Октавијан, који никада није био рођен за војника попут Марка Антонија, напустио је свој логор када су његове трупе биле разбијене од стране Брута. Снаге Марка Антонија су добиле битку. У ствари, Антоније је био спасилац Октавијана, и то није био последњи пут да је спасио живот свог ривала.
Тријумвари су сада поделили провинције, а Марко Антоније је добио главни део, укључујући све источне провинције. Сада је могао да настави свој намеравани рат са Партијом и да се докаже као прави наследник Јулија Цезара. Одлазећи на исток, Антоније се представља као про-Хелен, живећи у Атини до краја 42. године пре нове ере и идентификујући се са различитим аспектима хеленске културе и религије. Напредујући кроз Малу Азију, у Тарзу је први пут имао састанак са Клеопатром, женом коју је раније срео, али која ће сада суштински обликовати његов живот.
„Антоније је отишао у Азију, где је срео Клеопатру, египатску краљицу, и подлегао њеним чарима на први поглед“.
Апијан, Грађански ратови, 5.1.1.
Египат је био моћно вазално краљевство и био је од суштинског значаја за Маркову консолидацију моћи на Истоку. Заузврат, Антоније је понудио египатској краљици моћног покровитеља и заштитника. Клеопатра, жена за коју се каже да поседује подједнако харизме колико и лепоту, ангажовала је Антонија смелом духовитошћу и непоштовањем. Иако је политика управљала њиховим савезом, нема разлога за сумњу да су Антоније и Клеопатра заиста били једна од највећих љубавних афера у историји.
Антоније и Клеопатра
Антоније и Клеопатра су учврстили своју везу, а краљица му је родила двоје деце 41. године пре нове ере и треће дете 36.године пре нове ере. Ово је поново испунило један аспект Цезаровог наслеђа, јер је и он добио сина — Цезариона 47. године пре нове ере — од задивљујуће египатске краљице. Иако се назирао рат са Партијом, Марко Антоније је 40. године пре нове ере био приморан да се врати у Италију када су избиле унутрашње борбе: његова тадашња супруга Фулвија и његов брат Луције Антоније изазвали су Октавијана на оружани сукоб. Само је Антонијева лична интервенција спречила рат и он је био приморан да се ожени Октавијановом сестром Октавијом.
Тријумвират је поново обновљен 38. године пре нове ере, а Италија је и даље била оптерећена пиратским нападима Секста Помпеја. Блокада је донела велике потешкоће Риму, који је остао без жита. Једном приликом, 39. године пре нове ере, Антоније је поново — сада у Риму — тај који је спасао Октавијана од гневне руље која је желела да каменује младог Цезара до смрти. Ово је био други пут да је Антоније спасио Октавијанов живот, али Августова пропаганда никада није дозволила да се учврсти појам „Антонија хероја“.
Брак Марка Антонија са Октавијом вратио је крхки мир, али упркос томе што је живео и имао децу са Октавијом, Антоније ју је напустио у годинама након тога. 35. године пре нове ере одбио је да види Октавију када је дошла код њега у Атину, а 33. пре нове ере се развео од ње. Његова стална љубавна афера са Клеопатром била је јавна афера коју је Октавијан у потпуности искористио. „Антоније лош муж“, избегавао је добру Римљанку, за циничну страну заводницу. То је изазвало све врсте римских, ксенофобичних предрасуда, а Антонијев углед је додатно пао.
Источни краљ?
Секст Помпеј је коначно поражен 36. године пре нове ере, а Лепид је избачен из Тријумвирата када је дошао у сукоб са Октавијаном. Сада је то била трка са два коња, између Антонија и Октавијана. Октавијан је имао користи од проглашења амнестије за прогнане Римљане и многи су били намамљени да се врате у Рим. Римљани су се сада суочили са избором између „римског“ вође на Западу и одсутног „источног“ владара, ожењеног страном краљицом.
Иако ће Антоније још једном бити изабран за конзула 34. године пре нове ере, њих двојица су била на неизбежном курсу судара. Расподела легија за Антонијеве ратове са Партијом, и Антонијево јавно омаловажавање његове законите жене Октавије, је погоршало односе. Били су то симптоми дубље кризе: Римско царство је могло имати само једног господара.
Октавијанов режим је имао неупоредив таленат за пропаганду, и културну и политичку. Било је лако оцрнити Антонија, дегенерика, јадног мужа и страног рогоњу. Увек политички наиван пред софистицираним пропагандистима као што су Цицерон и Октавијан, ни Антонијев цењени војнички таленат није помогао. Иако је огорчен рат клевета ишао у оба смера, Антоније је и у другом критичном периоду у својој каријери, изгубио пропагандну битку.
У очима римских грађана, Антоније је постао човек који је напустио своје римске корене:
„… [Антоније] је напустио цео начин живота својих предака, прихватио је туђинске и варварске обичаје, престао је да поштује нас, своје сународнике, наше законе и богове свог оца.”
Касије Дио, Историје, 50,25.1
Антоније и Клеопатра који су све више карактерисани као неукусни источни краљ и краљица, сада су виђени као ривали римској моћи. Од 36. до 35. године пре нове ере Антонијеве кампање на Истоку против Парта све су више вођене без осврта на Рим и финансиране од стране египатских и источних клијената. Кампања 35. године пре нове ере није ишла добро, а некима се на Западу чинило да би велики командант могао посустати и бити поражен. Октавијан је са друге стране — сада ослобођен Секста Помпеја — цветао у Италији.
БЛИЖИ СЕ КРАЈ
Антоније је 34. године пре нове ере прогласио да је завршио савез са Октавијаном. Објавио је стварање нове источне династије у којој ће га наследити његова деца из везе са Клеопатром. Овим чином, несумњиво, у очима римљана представљао је непријатеља. Ови догађаји постали су “неподношљиви“ за Октавијана, који је наглашавао да је Антоније је напустио своју „римску припадност“, понашајући се као источни деспот.
До 32. пре нове ере Сенат је објавио рат Клеопатри као страном противнику. Антонију су одузете моћи, иако није проглашен непријатељем. Ово је био Октавијанов геније за спин и пропаганду. Уништење његовог ривала било би део страног рата, а не грађанског. Рим је у свој својој врлини скоро спасавао свог заблуденог сународника, којег је страна краљица очарала:
„Што је најгоре, њима не влада мушкарац, већ робови и жене, а ипак су се усудили да траже нашу имовину и да ангажују наше сународнике како би ставили руке на територију коју ми никад не би смо пристали да предамо и на просперитет који нам припада“.
Касије Дио, Римске историје, 50,25
Антонијеве и Клеопатрине снаге су поражене у великој поморској бици код Акцијума 31. године пре нове ере. Савременици су се питали зашто се Антоније борио на мору када је имао толико јаких легија на копну. Извори такође приказују Марка Антонија како брзо напушта поприште битке што је изненађујуће за неумољивог команданта из старих времена.
Октавијан је заузео Александрију, а Антоније, до кога је доспела лажна вест о Клеопатриној смрти, је извршио самоубиство. Пошто је постало јасно да Октавијан неће дозволити њеној деци да наследе власт у Египту и Клеопатра је извршила самоубиство. Историја је ретко написала дирљивије завршетке.
Марко Антоније: Закључак
Тако је прошао Антоније, јунак и зликовац. На погрешној страни историје, Антоније је био и бриљантан и са дубоким манама. Признајући то, увек морамо запамтити да је његова репутација била фатално угрожена неким од најефикаснијих пропагандних средстава икада коришћених. Цицерон и Октавијан, описали су нам Антонија каквог данас познајемо. Њихов утицај је био дубок. Да, Марко Антоније би могао бити ужасан, али колико је негативац , а колико зликовац , увек је дискутабилно. Херој, можда и није, али како је и сам уважени Брут признао, Антоније је био „човек добрих намера“ .
Невероватан војник, способан говорник и војсковођа. Никакав, наиван политичар, склон ароганцији, Антоније би могао да буде одан пријатељ и највећи непријатељ. Тешки пијанац и окорели женскарош, био је велики љубавник и лош муж. Марко Антоније, изузетно талентован али и трагичан човек.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.