Србија и Црна Гора у Великом рату – 1914.

СРПСКА ПАТРИОТСКА ПЕСМА КОМПОНОВАНА ПОЧЕТКОМ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА У ЧАСТ ПОБЕДЕ СРПСКЕ НАД АУСТРОУГАРСКОМ ВОЈСКОМ НА ЦЕРУ.

ОТПОР СРБИЈЕ И ПОЧЕТАК РАТА

Повод за почетак рата Аустро-Угарска је нашла у Сарајевском атентату, када је млади Србин из Босне, Гаврило Принцип, 28. јуна 1914. године убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинада и његову супругу.

ВИДЕО – САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ 28. ЈУН 1914.

И поред тога што српска влада није била умешана у атентат, Србији је из Беча послат ултиматум 23. јула. Србија је прихватила све услове, осим оних који су кршили њен суверенитет, те јој је влада Аустро-Угарске објавила рат 28. јула 1914. године.

ИЗДАЊЕ АМЕРИЧКИХ НОВИНА У КОЈИМА ЈЕ ОБЈАВЉЕНА ВЕСТ О ОБЈАВИ РАТА СРБИЈИ ОД СТРАНЕ АУСТРОУГАРСКЕ

Србија није желела рат, будући да је била финансијски ослабљена након балканских ратова.

Двојна монархија сматрала је да ће са Србијом ратовати на локалном нивоу и да ће лако победити. Ипак, велике силе су имале своје интересе за учешће у рату, и он се проширио на Европу и свет.

ВОЈНИ САВЕЗИ АНТАНТА И ЦЕНТРАЛНЕ СИЛЕ

ПРВЕ РАТНЕ ПОБЕДЕ

Србија је, спремајући се за рат, прогласила општу мобилизацију, а своју владу и друге државне институције преселила је у Ниш.

Врховни командант српске војске био је регент Александар Карађорђевић, а на челу генералштаба био је командант војвода Радомир Путник.

ВОЈВОДА РАДОМИР ПУТНИК

Српска врховна команда је главни удар очекивала са Севера, преко Саве и Дунава, па је тако и распоредила одбрану. Ипак, командант аустроугарске балканске војске Оскар Поћорек је одлучио да главни напад изврши преко Дрине.

ОСКАР ПОЋОРЕК

Главни удар аустроугарске војске био је усмерен према Ваљеву. Њихов продор успорила је Трећа српска армија, док је Друга армија била под командом Степе Степановића и била је распоређена у близини Аранђеловца. Друга армија извршила је убрзани марш на Дрину.

ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ

Током августа 1914. године аустроугарска војска је у деловима западне Србије стрељала или обесила око 4.000 стараца, жена, деце и разних заробљеника. Ове злочине истраживао је и представио европској јавности швајцарски криминолог доктор Арчибалд Рајс.

ЦЕРСКА БИТКА

У августу 1914. године догодила се прва већа битка у Првом светском рату, а то је била Церска битка, на планини Церу у северозападној Србији.

Ово је била и одлучујућа битка. Након тешких и вишедневних борби српска војска је однела победу, а онда и протерала непријатељску војску преко Дрине и Саве.

Битка која је ушла у војне уџбенике широм света почела је у ноћи 15. августа, када су делови српске Комбиноване дивизије наишли на аустроугарске извиднице улогорене на падинама Цера. Борбе које су уследиле прерасле су у битку за контролу неколико градића и села у околини планине, као и за контролу Шапца. Због немогућности да сломе отпор српске војске, морал аустроугарских трупа је после четири дана крвавих борби опао и хиљаде војника се повукло у Аустроугарску, а многи су се бежећи подавили у Дрини. Српска војска је 24. августа поново ушла у Шабац, чиме је битка била завршена. У десетодневним борбама са далеко надмоћнијим непријатељем српски губици су били 3.000 мртвих и 15.000 рањених. Аустроугарски губици су били знатно већи – 8.000 мртвих, 30.000 рањених и 4.500 заробљених војника.Пресудну улогу у Церској бици одиграла је Друга армија, на чијем челу је био Степа Степановић. Његова стратегија је оцењена као ремек дело војне вештине и већ пун век се проучава на готово свим светским војним академијама. 

Након победе на Церу српска војска је наставила офанзиву, па су њене јединице прешле у Срем и источну Босну, близу Сарајева. Ове јединице су се повукле под новом офанзивом војске Двојне монархије.

Нови напад Аустро-Угара уследио је у септембру 1914. године. Најжешће битке вођене су на Гучеву и Мачковом камену. Непријатељ је крајем новембра заузео Ваљево и Ужице, а почетком децембра и Београд. Ово је за мало био потпуни пораз српске војске.

ВИДЕО – ЦЕРСКА БИТКА

У најтежим тренуцима команду над Првом српском армијом преузео је Живојин Мишић који је реорганизовао војску и подигао јој борбени дух.

БИТКА НА КОЛУБАРИ

Почетком децембра 1914. гдоине почела је офанзива српске војске на реци Колубари. Територија је била ослобођена, а више дестина хиљада непријатељских војника било је заробљено.

КЛИКНУТИ НА СЛИКУ ДА БИ САЗНАО ВИШЕ О КОЛУБАРСКОЈ БИТКИ

Ово је била једна од највећих ратних поеда српског народа у историји.

ЦРНА ГОРА 1914.

Србија и Црна Гора су у Велики рат ушле као савезници.

Како би придобила Црну Гору, Аустро-Угарска јој је понудила финансијску помоћ и територијално проширење на Скадар и делове Рашке области. Краљ Никола је остао одлучан у томе да је Црна Гора на страни Србије, па је Аустро-Угарској објавио рат 6. августа 1914. године.

И пре рата Црна Гора је била окружена територијама Двојне монархије, а аустроугарска војска је била надмоћнија по броју, наоружању и техници. И поред овога, Црна Гора је одмах прешла у офанзиву.

Црна Гора је, у договору са Србијом, формирала штаб Врховне команде на челу са српским официрима. На чело штаба је постављен генерал Божидар Јанковић. Заједничи план дејства српске и црногорске војске направио је војвода Радомир Путник.

Примена плана донела је током јесени 1914. године значајне заједничке победе.

ПОГЛЕДАТИ ВИДЕО

СРБИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ 1914. ГОДИНЕ

Зашто је Принцип убио Фердинанда

Зашто је Принцип убио Фердинанда

Пише: Милош Војиновић, историчар

Када је на суђењу у јесен 1914. године упитан зашто је убио аустроугарског престолонаследника, Гаврило Принцип је одговорио: „Народ трпи што је потпуно осиротио, што га сматрају стоком… Ја сам сеоски син, знам како је на селу и зато сам хтео да се осветим и није ми жао.“

Принципов близак пријатељ Боривоје Јевтић поручио је будућим историчарима да „кад се буде преметало и истраживало оно што је у нама“, морају се разумети економске и политичке прилике у Босни и Херцеговини. На само неколико стотина километара од Беча, где цвета модерна европска култура, где стварају Густав Климт и Сигмунд Фројд, аустроугарска политичка елита у Босни и Херцеговини одржава феудални кметски систем. Босански кмет, попут оца Гаврила Принципа, плаћао је порез цару, порез спахији и био приморан да плаћа издржавање аустроугарске администрације. Иако је тај период европске историје познат као Belle Epoque (лепа епоха), он за многе није био такав.

Без обзира на то што Босна и Херцеговина у којој одраста Гаврило Принцип има десет пута више жандармеријских станица него школа, Аустроугарска је своју власт и управу у Босни и Херцеговини представљала као „цивилизаторску мисију“. Бечки високи чиновници истицали су да доносе „европску културу“ и „европске вредности“ на просторе до тада одсечене од цивилизације и културе.

Младобосанци су били свесни да је цивилизаторска мисија покриће за недемократску власт. Писали су да „Аустроугарска монархија није ‘европска мисионарка’ у Босни и Херцеговини“, већ завојевач и отимач. Хабзбуршка монархија се хвалила велелепним фасадама градске већнице у Сарајеву, али младобосанци су приметили да нико не говори о томе да иза градске већнице стоји стотине ћелија полицијске управе.

Иако су плате чиновника исплаћиване од пореза који су плаћали Босанци и Херцеговци, места у државној служби била су резервисана превасходно за оне који су у Босну и Херцеговину дошли са аустроугарском војском, а не за домаће становништво.

Младобосанци су писали да је окупатор дошао да „експлоатише и да гули, а не да подиже“, да је довео и „војску гладних и бескрупулозних чиновника“ да дели земљу својим колонистима, а „раскућава домаће“. Боривоје Јевтић је истицао да су атентатори дошли из редова „понижених и увређених“. „Гоњен са својега прага као псето, туђинац у сопственој земљи, босански омладинац је осећао где га боли“, забележио је Јевтић.

Младобосанци су били прва генерација сељачких синова из Босне и Херцеговине која је имала прилику да се школује, што је до тада била привилегија деце из имућнијих босанскохерцеговачких породица. Гимназије и универзитети били су место где се омладина сусреће са савременим европским политичким и културним каноном.

Гаврило Принцип је читао књиге о Француској револуцији, демократији, једнакости и неотуђивим правима свакога појединца. Због тога је на суђењу описан као особа „искварена рђаво присвојеном лектиром“. Читање је омогућавало увид у непознати свет, свет једнакости и слободе, толико другачији од босанскохерцеговачке свакодневице. Како сведочи Драгослав Љубибратић, читало се непрекидно, „у школи за вријеме часова под клупом, идући улицом, код јела, увече у кревету кријући од газдарице због трошења светла“. Какав су значај имале нове књиге и идеје, описао је још један Принципов блиски пријатељ, Иво Андрић, у роману На Дрини ћуприја:

„Ђаци из гимназија и студенти са универзитета у Бечу и Прагу стизали су кућама о распусту и доносили нове књиге, брошуре и нов начин изражавања… Први пут се тада у касаби чула реч ‘штрајк’. Младе Калфе су се уозбиљиле. Увече, на капији, они су водили између себе другима неразумљиве разговоре и измењивали мале брошуре без корица, са насловима ‘Шта је социјализам?’, ‘Осам сати рада, осам сати одмора, осам наобразбе’, ‘Циљеви и путеви свјетског пролетаријата'“.

Школовање је омогућило младобосанцима да се упознају са европским и културним каноном савремене Европе. Младобосанци су желели да европско искуство примене у Босни и Херцеговини. Већ у првом броју омладинског листаЗора објављен је превод Декларације о правима човека и грађанина, најважнијег документа Француске револуције из 1789. године. Превођење тог документа симболизовало је све оно што је Млада Босна желела да уради – да формира друштво демократије, једнакости и народног суверенитета.

Декларација потврђује неотуђива и света права човека. У њој је истакнуто да се сви људи рађају слободни и да имају једнака права. То је било у контрасту са животом у Босни и Херцеговини, који је Петар Кочић описао: „Овај данашњи апсолутистичко-полицајни систем туторисања, који нам кроји све без нашег знања и питања, а преко наше воље.“

Атентат није био прво средство коме се Млада Босна окренула. Међутим, најмања сумња државних чиновника у рад омладинаца доводила је до кажњавања и прогона. Због организовања штрајка поводом лоших услова рада, Недељко Чабриновић је протеран из родног Сарајева. Васо Чубриловић избачен је из гимназије јер није желео да слуша химну Аустроугарске током прослава Св. Саве, а Трифко Грабеж је, због супротстављања своме професору, осуђен на две недеље затвора. Због дељења памфлета Учимо ћирилицу, Далматинац Оскар Тартаља кажњен је са четири месеца затвора, а Милош Пјанић осуђен на исту временску казну због поседовања забрањених листова.

Иако се Аустроугарска представљала као бастион легитимности, младобосанци су имали прилике да виде шта то заправо значи. Велеиздајнички процеси, где је сама Аустроугарска фалсификовала документа како би се подигле оптужнице против угледних Срба, и Изнимне мере, када је за време балканских ратова потпис једног генерала био довољан да војска и полиција затворе сва српска удружења у Босни и Херцеговини – показали су омладини чему се може надати. Зато је у политичком програму Младе Босне писало да је свака парламентарна борба у једној непарламентарној држави бесмислена. Постепено су се почели окретати другачијим средствима.

Писали су да је њихов циљ да „наоружани теоријским и практичним знањем и искуством Запада“ поведу „нову борбу за велики циљ душевне слободе и народног уједињења“. Текстови о слободи и неотуђивим правима, које су младобосанци проналазили у библиотекама својих школа и универзитета, садржали су и одговор на важна питања – шта чинити у случају да власт не поштује права појединца, шта ако суверенитет не проистиче из самог народа? Документа из Француске револуције су поручивала: „Ускратити нам природна права било би исто тако неправда као кад би нам се ускратио ваздух.“ У листуЗора, који је Принцип редовно читао, писало је: „Устанак, употреба насиља против владаоца, последње уточиште угњетаваног народа против тираније. Узмемо ли да народ није стадо које краљ може убијати према својој вољи, онда признајемо да постоји извесни врхунац рђаве владе које жртве не морају обавезно респектовати.“ Омладина је прихватила да су против тиранина све мере легитимне.

Младобосанци су желели стварање Југославије са престоницом у Београду. Краљевина Србија била је за њих идеал слободе, земља слободних сељака, општег права гласа и слободне штампе. Ратко Парежанин, са којим је Принцип у Београду делио собу, записао је: „Србија је за њих била слободна земља, а свака влада била је влада те слободне земље. Тамо, пак, у њиховом завичају, постојали су робови и тирани и све им је свеједно било да ли раде сабори или не раде. У слободном Београду они су своју мисао мислили, свој сан сањали. Њихова је мисао била освета. Њихов сан је била слобода. Њихов је циљ био: рушити и сруштити Хабaзбуршку империју.“

Гаврило Принцип је у Београду сазнао да ће Франц Фердинанд посетити Сарајево. Није остало непримећено да је за посету одабран баш Видовдан. Према свим сазнањима које историчари данас имају, план да се покуша атентат скован је истога дана када су младобосанци сазнали за посету Фердинанда Сарајеву. Боривоје Јевтић је забележио по завршетку рата: „У таквој духовној атмосфери он је био спреман на све и њему није требало два пута говорити када му се указала прилика.“

Гаврило Принцип није дочекао да види стварање Југославије, државе коју је желео. Преминуо је у априлу 1918. године. По наредби из Беча, сахрањен је тајно, ноћу, на необележеном месту, са циљем да сећање на њега избледи и нестане. Захваљујући једном Чеху, аустроугарском официру, остало је забележено његово гробно место и његово тело је касније премештено у Сарајево, у град где је ушао у историју. Сећање на Гаврила Принципа није нестало сто година касније. Штавише, можда је живље него икада раније.

 

---

Гаврило Принцип

Гаврило Принцип један је од људи који су променили историју. У Сарајеву, 28. јуна 1914. године, пуцао је на аустроугарског престолонаследника Фрању Фердинанда, и после тога почео је Први светски рат.

 Какав ли је био Гаврило док није постао Гаврило Принцип? Какав је био кад је био мали? Где је одрастао, какви су му били родитељи, шта је волео, како је изгледао?

 Принципи су из Грахова поља. То је долина испод Динаре, планине која дели Босну од Далмације и Јадранског мора, а кроз коју протиче речица Корана. У северном делу Грахова поља, само неколико километара од тромеђе Османског царства, Хабзбуршке монархије и Млетачке републике, налази се заселак Горњи Обљај. Ту су из Црне Горе дошли Принципи почетком 18. века.

Породично име – Чека

 Горњи Обљај било је претежно католичко село. У њему је било десетак камених кућа с високим црним дрвеним крововима, а сељани су били кметови бега Сијерчића. Област Грахова била је нека врста војне границе, и неки чланови породице Принцип били су погранични стражари. Бранили су се од напада са аустријске и млетачке територије, али и од упада разбојника и кријумчара. Постављали су заседу и, чекали. Зато су их људи прозвали – Чека, а они су, временом, тај надимак прихватили као породично презиме.

 Хроничар породице Принцип, Божидар Томић, Гаврилов школски друг, забележио је да су се они све до почетка 19. века презивали Чека, и да су и презиме Принцип добили по надимку. Наиме, Тодора, једног од старешина породице, Италијани су звали Ил принчипе зато што је био изузетно леп и посебан човек. Запамћено је да је Тодор био висок, снажан, да је био одевен у раскошну ношњу свог краја, да је увек јахао на белом коњу, да је био одличан стражар на граници, али и напрасит и увек наоружан. Једном је на својој слави, Светом Јовану, пијан пројахао на белом коњу поред кућа у којима су живели католици, уграбио најлепшу девојку и држао је неко време у својој кући. По његовом надимку су се и остали из породице назвали Принцип.

 У доба турске владавине породична задруга Принципа била је велика. Бавили су се земљорадњом и сточарством, и од тога могли и да живе и да бегу плаћају дажбине. Међутим, крајем 18. века намети су постали толико велики, морали су да плаћају и држави и земљопоседнику, да је живот кметова постао изузетно тежак. И они су се побунили. Кад је 1875. године избила буна у Херцеговини, Грахово поље нашло се усред устаничког подручја а главни устанички логор, Црни Потоци, налазио се баш изнад куће Принципових. Устаници су спалили стари дом Принципа у Обљају, не зна се зашто. Можда да заплаше Принципе, а можда је кућа страдала у борби устаника са турским војним јединицама које су се налазиле у оближњем Грахову. По неким изворима, међу устаницима су били сви мушки чланови породице Принцип: деда Јово и његов брат Тодо били су у главном штабу устаника у Црним Потоцима, а Гаврилов стриц Илија учествовао је у неколико битака и добио је медаљу за храброст од краља Петра. Кад је устанак угушен, Гаврилов деда Јово и стриц Илија пребегли су са устаницима на аустријску страну где су већ биле њихове породице.

 Након Берлинског конгреса хиљаде хришћанских избеглица вратиле су се са аустроугарске стране у своја села, па и породица Принцип. Почели су поново да граде кућу у Горњем Обљају. Они Принципи који су током турске власти били стражари на граници наставили су да служе и у аустроугарској држави. Зна се да је Тодо био стражар до краја живота, да је Илија, Гаврилов стриц, једно време био жандарм, и да је по обичају један члан породице увек био у жандармима. Према Божидару Томићу, овај обичај је прекинут 28. јуна 1914. године, кад је око десет увече Гаврилове родитеље пробудио један рођак жандарм и наредио им да се сместа јаве испостави у Грахову, јер је, рекао им је, „Гаврило убио Фердинанда”.

Рођење на голој земљи

 Једног недељног поподнева у зиму 1881. године убијен је Јово Принцип док је у мочварама близу куће ловио дивље гуске и патке. Породица је била убеђена да је деда Јово убијен намерно, и да га је убио аустријски предстојник, шеф месне управе.

 Јова је на челу задруге Принципових наследио Петар, Гаврилов отац. Тада му је било 30 година. Био је малена раста, кошчат, препланула лица, добродушан и благ човек. Умногоме се разликовао од осталих сељака: није пио, није псовао, садио је дрвеће дуж пута између Обљаја и Грахова. Био је поштар, веома савестан. Зими је носио пошту на леђима како би сачувао кола, а једном, кад су му се коњи који су вукли поштанска кола уплашили на некој планинској окуци, скочио је из њих да заустави коње и сломио ногу. Ипак, људи га нису много ценили.

 Оженио се касно, тек годину дана након очеве смрти. У младости је био заљубљен је једну девојку католичке вере, али његов отац то није одобрио што је значило крај те љубави. Оженио се Маријом, четрнаест година млађом девојком. Била је из оближњег села Мали Обљај, из богате породице Мичић. Сви су је знали по надимку – Нана. Божидар Томић забележио је да се Нана није слагала с маћехом, те да је зато хтела што пре да се уда и оде из куће. Описује је као енергичну девојку, снажну, мушке грађе и каже да је певала као славуј. Петар и Нана имали су деветоро деце, али само троје им је преживело.

 Гаврило се родио 13. јула 1894. године. Био је необично врео дан. Нана је прво радила у пољу, пластила сено и преносила га на ратарским вилама, а затим је у кући опрала рубље и отишла да помузе краву. Ту су почели први порођајни болови, и она је пожурила унутра. Чим је ушла у кућу, у том тренутку је на голу земљу пало дете и вриснуло. Отац га је видео тек кад се касно вратио кући. Новорођенче је било слабо, па су родитељи од проте Илије Билбије одмах затражили знамење које ће га заштити од болести. Нана је хтела да јој се син зове Шпиро по њеном умрлом брату, али је прота захтевао да дететово име буде Гаврило зато што се родило на дан светог Гаврила. Тако је и било, десетак дана касније, на крштењу. Том приликом десило се још нешто што му је одлучило судбину.

 Наиме, поп Милош, који је мењао проту Илију, грешком је уписао два различита датума Гавриловог рођења: у књигу држављана написао је 13. јун, а у књигу рођених – 13. јул. Међутим, управо та грешка га је 1914. године спасла смртне казне. Да је Гаврило Принцип на дан атентата престолонаследника имао више од 20 година, био би осуђен на смрт.

Прек дечак

 По Божидару Томићу, а његови записи једни су од малобројних докумената о његовом детињству, Гаврило је још у „раном детињству показивао особите знаке развоја. Проходао је врло рано, још у деветом месецу, и још врло мали био је жив и лак. Као мало дете ретко се играо са својим друговима парњацима; више је волео да чува телад и да посматра како тежаци у пољу раде, како копају, косе, жању. И пре него што ће поћи у основну школу, пре своје седме године, идући за стоком, замишљао се као ђак, па би узимао торбицу на леђа и носио у њој старе књиге и писма. У игри с децом бивао је врло прек, па би ударио и јачег од себе, а нарочито ако је видео да му се чини криво или да га снажнији потцењује”.

 Међутим, Гаврило је пошао у основну школу тек у деветој години зато што је његов отац сматрао да ће бити кориснији као чобанин. Да његова мајка није наваљивала, можда не би уопште ни пошао у школу. Школа је била близу села, удаљена свега два километра. У разреду је било 54 ђака. На крају прве године Гаврило је имао одличан успех, следеће је био добар, а у трећем разреду се разболео, нередовно је похађао школу, па је понављао. Наредне године положио је трећи разред с одличним успехом, па затим и четврти. Божидар Томић тврди да је четврти разред похађао два пута, зато што је волео школу, и да је оба пута био одличан. Као награду учитељ му је дао збирку народних јуначких песама, и Гаврило се није одвајао од ње. Сви су га знали као мирног и тихог дечака који много воли да чита.

 Гаврило је имао два брата, седам година старијег Јову и две године млађег Николу. Њихови родитељи једва су их прехрањивали, па је Јово отишао да тражи посао. Прво се запослио као писар, па као кочијаш, затим је у Хаxићима код Сарајева био келнер, па онда помоћник код неког предузимача. Ускоро је закупио малу пилану и почео самостални посао. Породици је све време помагао и бринуо о два млађа брата. Гаврила је позвао к себи у Хаxиће, како би наставио школовање.

 Гаврилу је тада било тринаест година. И више није био мали. Почео је његов пут ка Сарајеву и историји .

---

Погледи – век од почетка Првог светског рата – Пуцањ у Фердинанда

Аустроугарска полиција имала је податке о Гаврилу Принципу и окупљањима младобосанаца. Српска Влада послала је упозорење Бечу да се нешто у Босни и Херцеговини спрема.

Гаврило Принцип, припадник „Младе Босне“, убио је аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године. Фердинанд је дошао на војне маневре које је аустроугарска војска организавала на граници са Србијом и Црном Гором. Било је то на дан када је српски народ у Босни славио Видовдан.

Долазак Франца Фердинада у Сарајево за српски народ била је несумљива провокација – оцењује професор Филозофског факултет у Београду Љубодраг Димић и цитира енглеског историчара Алена Тејлора који је долазак аустроугарског престолонаследника окарактерисао као лудост која би могла бити слична шетњи британског монарха улицама Даблина на дан Светог Патрика. Шта би се могло очекивати да је принц од Велса 1914. године прошетао Ирском која је била у стању грађанског рата и то још на дан чувеног верског празника? – пита се Димић.

Срби су Фердинандов долазак тада доживели као шамар, као понижење – каже за РТС професор Милош Ковић. И Гаврило Принцип и његови пријатељи су реаговали као неко кога су покушали да понизе, да увреде, да обешчасте. Маневре и Фердинанада на Видовдан доживели су као отворену провокацију.

Краљевина Србија је у годинама напетих односа била веома обазрива са аустроугарском монархијом. Малој краљевини, која само што је изашла из балканских ратова, сукоб са моћном царевином није одговарао. Зато су из Србије тих дана у Беч стизала разне информације и обавештења. Српска влада је преко Јована Јовановића Пижона, посланика у Бечу, обавестила министра финансија Леона Билинског (био је задужен и за Босну и Херцеговину) да се у Сарајеву нешто спрема и да се зато обавезно повећа безбедност приликом доласка престолонаследника на маневре – наводи за документарни филм „Србија у Великом рату“ академик Драгољуб Живојиновић.

Српско упозорење у Бечу и Сарајеву схваћено је неозбиљно, као још један пропагандни блеф непријатељске Србије. Не само да безбедност није повећана већ је престолонаследник са својом супругом, малтене, пуштен да без икакве заштите прошета Сарајевом. Припадници „Младе Босне“ чекали су га распоређени по групама на различитим локацијама у граду.

Најпре је на Франца Фердинанда Недељко Чабриновић бацио бомбу. Бомба се одбила од прeстолонаследников ауто и уништила други аутомобил који је био у колони. Безбедност ни после првог атентата није повећана. Франц Фердинанд је са супругом наставио пут ка општини да би после те посете продужили вожњу кроз Сарајево планираном трасом као да се ништа није догодило. Неколико стотина метара даље, на обали Миљацке, у улици која се тада звала Франц Јозеф, Гаврило Принцип испалио је смртоносне хице из пиштоља у аустроугарског престолонаследника и његову супругу.

Пропусти аустроугарске полиције тога дана били су огромни – оцењује професорка Филозофског факултета у Београду Мира Радојевић. Ту је са једне стране упозорење српске Владе која је имала информације за прелазак појединаца преко Дрине, а са друге чињеница да је аустроугарска полиција и пре атентата знала за Гаврила Принципа. Они су имена младобосанаца имали у својим белешкама, много раније од саме припреме су сазнали за те покрете, за њихова окупљања и договарања – каже професорка Радојевић.

Сасвим је другачија ситуација била 1910. године, када је у посету Сарајеву дошао цар Хабсбуршке монархије Фрањо Јосиф. Мере заштите биле су максималне – наводи академик Живојиновић. Где год је цар прошао – ту је био војник до војника. Кроз гарду која је чувала приступ хабсбуршком монарху нико није могао да прође, никакав цивил, а да не говоримо о атентатору. Фрањи Јосифу се тада ништа није догодило, људи из Беча преузели су одговорност и урадили посао како треба – оцењује Живојиновић .

Одговорност аустроугарске полиције никада није доведена у питање. Генрал Оскар Поћорек који је за време атентата био гувернер Босне и Херцеговине унапређен је у главнокомандујућег балканске аустроугарске армије која ће ускоро кренути на Србију. Морао се наћи кривац за атентат. Била је то српска краљевина.

Апис и атентат

Умешаност српске Владе у убиство повезивала се са учешћем Драгутина Димитријевића Аписа, шефа контраобавештајног одељења Врховне команде. Апис је имао податке да ће аустроугарски маневри који почињу у Босни, завршити упадом у Србију – каже за РТС професор Чедомир Антић и додаје да је Апис подржавао настојање младобосанаца да изврше атентат али и да постоје докумената која показују да се он и пре атентата покајао. Профосорка Мира Радојевић оцењује да ни на Солунском процесу 1917. године није доказано учешће Димитријевића у атентату иако је у том политички измонтираном процесу Апис преузео кривицу на себе

Професорка Мира Радојевић твдри да није могуће пронаћи документ из којег би могло да се закључи да је српска влада одговорна за организовање атентата. Никола Пашић је на све начине покушавао да смири ситуацију и слао је упозорења поверљивим људима у Босни и Херцеговини да не ураде ништа што би испровоцирало Аустроугарску, што би могло да буде повод за рат.

Одговорности Владе није било, али умешаност појединих српских официра постоји. Мајор српске војске, четнички војвода Војислав Танкосић обучавао је и наоружавао атентаторе. Он је касније у Београду на захтев Аустроугарске ухапшен под оптужбом да је један од организатора атентата. Без обзира на учешће појединих српских официра, припадника организације „Црна рука“, не може се тврдити да је идеја о атентату настала у Београду – сматра историчар Чедомир Антић. Идеја је настала у Сарајеву, међу младобосанцима.

И сама Аустроугарска је имала проблем да прикаже атентат као српско дело – наводи Антић и објашњава како су Аустроугари тридесет година објашњавали како нема Срба у Босни и Херцеговини, како постоје само ортодоксни Босанци. Српски посланик у Бечу Јован Јовановић Пижон приметио је да су у бечким новинама одмах после атентата Срби поново добили нацију и име. Инсистира се на чињеници да су атентатори Срби, пренебегава се податак да су они поданици Хабсбуршке монархије. Идеја је била, да се одмах након убиства покаже да је Србија главни кривац и да се самим тим хипотека одговорности за предстојећи светски рат пребаци на њу.
Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд

Интервјуи су део документарно – играног филма „Србија у Великом рату“ који Радио – телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије.

---