„Дете љубави“ Клеопатре и Цезара

Цезарион је отелотворио савез своје мајке са Римом, а његова прерана смрт означила је крај владавине једне династије.

Птолемеј Цезар односно Птолемеј XV Филопатор Филометор Цезар што значи „Птолемеј Цезар, Бог који воли свог оца и мајку“ – постао је краљ Египта са само три године. Његов наводни отац, Јулије Цезар, био је убијен неколико месеци раније, а мајка, краљица Клеопатра VIII, поставила га је на престо, као свог савладара, како би учврстила своју моћ као краљица Египта.

ПТОЛЕМЕЈ ЦЕЗАР

Историји познатији под грчким надимком „Цезарион“ или „мали Цезар“, Клеопатрин син је владао кратко; његова владавина се завршила његовим убиством, убрзо након Клеопатриног самоубиства 30. године пре нове ере. Смрћу мајке и сина прекинута је династија Птолемеја који су контролисали Египат још од времена Александра Великог.

ПОРОДИЧНЕ СВАЂЕ

Цезарионова прича почиње оног тренутка када је његов деда Птолемеј XII своје двоје најстарије деце, 18-годишњу Клеопатру и 10-годишњег Птолемеја XIII, именовао за сунаследнике који би заједно владали под старатељством Рима. Будући да је Египат постао римски протекторат током владавине старијег Птолемеја, Римљани су имали право гласа ко ће владати Египтом.

После очеве смрти 51. године пре нове ере, Птолемеј и његова сестра су се симболично венчали, али међу њима није било љубави, ни породичне ни неке друге.

Птолемејски краљеви и краљице имали су дугу породичну традицију такмичења за престо: брата и сестре против брата или родитеља против детета. Није било другачије ни када је реч о Клеопатри и Птолемеју XIII. Две године од венчања, Птолемејеви саветници уротили су се против Клеопатре како би младић постао једини владар.

• 

  ГНЕЈ ПОМПЕЈ ВЕЛИКИ

• 

  ГАЈ ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР

Док су се египатски савладари препирали око египатског трона, Рим је био усред сопствене борбе за моћ. Двојица његових великих војних хероја, Јулије Цезар и Помпеј Велики, водили су грађански рат и тражили су, сваки за себе, савезе. Помпеју је био потребан Египат и одлучио је да подржи Птоломеја XIII. Тај савез приморао је Клеопатру да оде у изгнанство. Далеко од главног града, Клеопатра је основала сопствену базу где је сакупљала војску.

У бици код Фарсала 48. године пре нове ере, Цезар је победио Помпеја, који је побегао у Александрију. У преокрету, млади Птолемеј дао је да се Помпеј погуби, а његову главу поклонио је Јулију Цезару када је касније те године упао у Египат. Цезар је био растужен и згађен; древни историчар Плутарх је у првом веку наше ере записао како се Цезар „престрављено окренуо када му је представио главу Помпеја, али је прихватио Помпејев прстен са печатом и пролио сузе над њим“.

Овај сурови потез и погрешна процена младог фараона била је велика прилика за Клеопатру. Успела је тајно да уђе у Александрију (према легенди – умотана у тепих) и организује састанак са Цезаром и придобије га за свој циљ. Цезар је подржао је њено претендовање на престо, што је изазвало устанак Птолемејевих присталица који су потом поражени. Млади краљ је убијен, а Цезар је на престо, као савладаре, поставио 21-годишњу Клеопатру VII и њеног млађег брата Птолемеја XIV.

Како би учврстила савезништво, Клеопатра је позвала, од ње 30 година старијег, Цезара да остане у Египту.

СИН РИМА И ЕГИПТА

Два месеца је Клеопатра обигравала око Цезара, откривајући му чари које су само долина Нила и она могли да пруже. Плутарх је записао: „[Цезар] је често с њом гуштао до зоре; и они би заједно пловили. . . у Етиопију“. У време када је Цезар напустио Египат, Клеопатра је била трудна. Родила је дечака 47. године пре нове ере и за оца отворено прогласила Јулија Цезара.

Египатски свештеници почели су да проповедају да се бог Амун оваплотио у личности Цезара, најмоћнијег човека на свету у то време, да би постао отац бебе, будућег владара.

ЦЕЗАР И КЛЕОПАТРА (КАДАР ИЗ ФИЛМА КОЈИ ЈЕ ЗАСНОВАН НА ИСТОИМЕНОЈ ПРЕДСТАВИ ЏОРЏА БЕРНАРДА ШОА. ФИЛМ ЈЕ РЕЖИРАО ГАБРИЈЕЛ ПАСКАЛ, ДОК ГЛАВНЕ УЛОГЕ ИГРАЈУ: КЛОД РАЈНС И ВИВИЈЕН ЛИ. 1945. ГОДИНА

Крајем 46. године пре нове ере, Клеопатра је посетила Рим на Цезаров позив, а са њом је дошао и Цезарион и сва краљевска свита њеног двора. Плутарх је написао да јој Цезар „неће дозволити да се врати у Александрију без високих титула и богатих поклона. Чак јој је дозволио да сина кога је родила позове његовим именом“. Цезар је дочекао Клеопатру и њену породицу у једној од његових приградских вила, Хорти Цаесарис, обасипајуцћи је службеним почастима.

Многи Римљани приметили су да дете изразито личи на Јулија Цезара. Марко Антоније, Цезаров поручник, рекао је Сенату да је Цезар признао својим најближим пријатељима да је Цезарион заиста његов син. Клеопатра је тврдила да је Цезарион био једино Цезарово преживело дете, јер је његова ћерка Јулија (која је била удата за Помпеја) умрла на порођају 54. године пре нове ере.

Упркос хладном пријему римског народа, Цезар је био оптимиста у вези са односом Рима и Египта. Чак је подигао статуу Клеопатре у храму Венере Генетрик. Ова ера означила је оно што је Цезар доживљавао као почетак амбициозног империјалног пројекта. Прошириле су се гласине да је чак размишљао о преносу царске престонице у Александрију.

ОКТАВИЈАН АВГУСТ

Какви год да су били његови планови се нису остварили. Цезар је убијен у марту 44. године пре нове ере. Никада није признао Цезариона за свог наследника. У тестаменту је написао да је Гај Октавије (Октавијан) његов наследник.

Клеопатра и Цезарион су били у Риму када је Цезар убијен. Схвативши да су њихови животи у опасности, Клеопатра је одлучила да се одмах врати у Египат.

ЖИВОТ ПОСЛЕ ЦЕЗАРА

Чим се вратила у Александрију, почела је да чини све како би учврстила своју моћ. Извори кажу да је брата и савладара Птолемеја XIV отровала, а затим свог трогодишњег сина поставила за новог савладара. Од овог тренутка Цезарион је у историји познат као Птолемеј XV.

У Риму је Октавијан одбио да призна младог египатског корегента.

Цезариону се срећа поново осмехнула 42. године пре нове ере када је као нови тријумвир источних провинција у Египат стигао Марко Антоније. Марко Антоније желео је да скине са власти Октавијана, за шта су му били потребни савези и подршка. Због тога је 41. године пре нове ере, позвао Клеопатру у Тарс. Краљица је и овога пута била спремна.

МАРКО АНТОНИЈЕ И КЛЕОПАТРА

Повела је Антонија на раскошно крстарење и уследила је љубавна веза. Ова веза се дуго сматрала једном од најстраственијих у историји, али историчарка Мари Беард открила је и њену практичнију страну: „Страст је можда била један од њених елемената. Али њихово партнерство било је поткрепљено нечим прозаичнијим: војним, политичким и финансијским потребама“.

Антоније је зиму између 41. и 40. године пре нове ере провео у Египту са Клеопатром. Из њиховог заједништва рођени су близанци названи по божанствима: Александар Хелиос (Сунце) и Клеопатра Селене (Месец). Касније су добили још једног сина по имену Птолемеј Филаделф. У то време Клеопатра је проширивала своје царство, добијајуц́и територије за Цезариона – у јужној Сирији, на Кипру и у северној Африци.

Сам зенит Клеопатрине владавине десио се 34. године пре нове ере када ју је Марко Антоније у александријском гимназијуму званично признао за краљицу Египта, а Цезариону доделио титулу „Краљ краљева“. Антоније је такође формално признао Цезариона као законитог сина Јулија Цезара. Антоније је својој деци коју је добио са Клеопатром доделио титуле краљевских височанстава, а сину Александру Хелиосу обећао је и територије царства.

Све то је било превише за Октавијана и он је објавио рат Клеопатри и Антонију. У бици код Акцијума, 2. септембра 31. године пре нове ере, потукао је њихове снаге. Поражени пар се повукао у Александрију.

БИТКА КОД АКЦИЈУМА

Клеопатра је тада послала Цезариона из града. Кренуо је на југ у друштву свог тутора, који га је одвео уз Нил до села Копт (Кифт), недалеко од Тебе. Одатле су каравани кренули, пролазец́и кроз источну пустињу до луке Беренике, на обали Црвеног мора. Једини изводљиви Цезарионов пут за бег био је преко ових негостољубивих земаља. Само ако би стигао до Беренике, имао би прилику да изађе из Египта и отплови за Арабију или чак до Индије.

Док се пробијао до луке која је могла да му омогући бекство, Цезарион је сазнао да су римске трупе ушле у Александрију и да су његова мајка и Марко Антоније мртви. Да је наставио са својим планом бекства, Цезарион би можда преживео, али његов учитељ је предложио да се Октавијан сажали на сироче.

И заиста, Октавијан јесте размишљао да поштеди живот младицћа. Међутим, један од његових саветника убедио га је у супротно; било је непримерено, рекао је, да буде „превише цезара“. Када је 30. августа пре нове ере Цезарион стигао у Александрију да се сретне са Октавијаном, одмах је погубљен. Сан о римско-египатском фараону је нестао, а древно птоломејско царство Египат умрло је заједно са Цезарионом.

Прича о највећем издајнику у историји

Пошто је бројност и издаја и издајника током последњих пет „писмених“ миленијума огромна, да не идемо дубље у прошлост о којој немамо писане податке — човек стварно мора да буде посебна врста гњиде па да уђе у историју као највећи од свих издајника, као синоним за издају…

Издаја, као појава, вероватно своје корене вуче из доба примитивних родовских заједница у којима су људи живели пре изума цивилизације, када смо били ловци-скупљачи, сточари, коначно и земљоделци. Издаја није нестала када смо створили цивилизацију: шта више, цивилизација је устростручила број издајника.

Пошто говоримо о десетинама хиљада година еволуције људског друштва, говоримо и о непрегледним хордама „проданих душа“ које су учествовале у „забијању ножа у леђа“ својим породицама, родовима, племенима и народима. Издаја нема увек исти облик, не настаје увек у истим околностима, нити издајници увек делују у складу са идентичним побудама. Облици, околности и побуде се мењају, можда су чак увек различити, али суштина издаје, као и издајника, остаје увек иста.

_{Битка код Термопила фото: atanasstoykov.artstation}

Издаја је најгори облик људског понашања, јер имплицира деловање против заједнице којој човек припада, а у корист неке друге која врши ову или ону форму агресије. Издајник користи поверење своје заједнице, и изневерава то поверење, како би себи прибавио неку корист. Као што рекосмо, шта је та корист зависи од поменутих околности и побуда, али есенција је иста: корист је корист, као што је и издаја — издаја.

Дакле, будући да је бројност и издаја и издајника током последњих пет „писмених“ миленијума огромна, да не идемо дубље у прошлост о којој немамо писане податке — човек стварно мора да буде посебна врста гњиде па да уђе у историју као највећи од свих издајника, као синоним за издају, као Јуда пре Јуде.

Јер овде није реч о Јуди, човеку који је издао Сина Божијег за шаку сребрњака. Реч је о другој особи, о људском бићу рођеном на нашем поднебљу, на тлу нашег полуострва, на простору Балкана, бићу које је издало свој народ. Реч је о Ефијалту.

Термопилска битка — коју називају и Битком код Термопила (Термопиле значи „огњене капије“) — једна је од најславнијих у читавој историји људскога рода. Свакако је најчувенија битка антике, што посебно даје на њеном значају ако узмемо у обзир у каквој је конкуренцији крунисана: ту су Маратонска битка, Битка на Гранику, Битка код Иса, Битка код Гаугамеле, Битка код Кане, Битка код Заме, Опсада Алезије, Битка код Фарсала, Битка код Акцијума, да не идемо даље.

А ипак, упркос свим тим историјски можда далекосежнијим и утицајнијим бојевима, будући да се ова окончала пировом победом Персије, ево, две и по хиљаде година након Термопила (заправо тачно 2.498 година, тек ће за два лета бити тачно два и по миленијума) те су битке пале у заборав (за Гаугамелу ће знати љубитељи историје, али не и „прости пук (народ)“ док скоро свако дете зна за Термопиле, зна за три стотине храбрих Спартанаца који су се супротставили стотинама хиљада Персијанаца (Херодотових два милиона и сто двадесет четири хиљаде војника под Ксерксовом палицом просто нису реална цифра), зна за њихову жртву, зна за Ефијалтову издају.

_{Ксерк I фото: about-history.com}

Или можда за њу не знају сви? Колико је у ствари широј јавности, ако тако можемо да кажемо, позната околност под којом је трећега дана тог боја дошло до слома спартанских борбених редова и до пораза њихове омалене али моћне силе? Уместо да одмах образложимо те околности, далеко је прикладније да кренемо испочетка јер то што сви можда нешто знају, не значи да знају све детаље.

Укратко, 492. године пре Христа почела је Прва персијска инвазија на Грчку која се две године доцније окончала њиховим поразом; Атињани су их тукли у Маратонској бици (која до данас живи у истоименој атлетској дисциплини, али која као битка масама није позната) и протерали са грчког тла. Десет година требало је големом, непрегледном Персијском царству (на пет и по милиона квадратних километара, између Египта и Индије те Кавказа и Арабије, живело је између седамнаест и тридесет пет милиона људи, скоро половина укупне ондашње људске популације) да се накани да наново крене у правцу егејских обала, у правцу династији Ахеменида најближој Европи.

Ахемениди су у том тренутку тек седамдесет година владали царством, и опстаће све до 330. када ће им Грк по имену Александар доћи главе у већ поменутим биткама на Гранику те код Иса и Гаугемеле. Али седамдесет година није мало, посебно у то време, и посебно ако се има у виду да су створили високоефикасну државу којој није било равне у свету. Сви су дрхтали пред њеном силом, сви су повијали леђа, сви су клечали и молили за милост, сви, осим Грка.

Грци се нису повијали, нису клечали, нису молили за милост. Напротив, Грци су одлучили да се боре за своју слободу, против те силе која је нагрнула на њих, намерена да „поништи“ Хеладу. Такође су схватили, да традиционалне грчке свађе међу пријатељима, супарништва међу полисима, зађевице међу крајевима, морају да престану истог тренутка. Барем су то схватили у Атини и Спарти и још шачици места, јер нису сви Грци нажалост одлучили да се боре: Македонија је била персијски вазал, док су грчке државице по Тесалији, Етолији, Епиру, Беотији, па чак и деловима Пелопонеза, биле „неутралне“.

_{Темистокле фото: aventurasnahistoria}

Тада је Темистокле — славни политичар и генерал, припадник једне нове врсте атинских државника који нису долазили из племићких редова већ су се на врх друштвене лествице попели током ране фазе атинске демократије — предложио општу савезничку стратегију.

Будући да је персијски цар Ксеркс најезду покренуо са великом копненом војском али и са страшном ратном морнарицом која ју је пратила, Темистокле је сугерисао да би најбоље решење било да се изврши синхронизовано блокирање и једне и друге: да се њихов продор на копну заустави у тактички повољном Термопилском кланцу, а да се истовремено персијска флота блокира у мореузу код рта Артемизиј на острву Еубеји.

Тако је дошло до истоимених битака, копнене Термопилске и поморске код Артемизија; географски, пошто је обала тада била тик уз кланац (данас је нешто даље), ова два боја вођена су малтене у видокругу једна другој. Обе су трајале три дана, али је време њиховог одигравања предмет спора. Неки тврде да су се обе одиграле буквално у исто време, од 8. до 10. септембра 480. године. Други кажу да се Битка код Артемизија водила 7. августа, а у Термопилском кланцу тринаест дана касније, 20. дана тог месеца. Како год да било, обе су окончане победама Персије. Али пирове су то победе биле.

_{Поморска битка у античко доба фото: pinterest.com}

Док се на мору 271 грчка трирема, на којима је било 4.065 морнара и 46.070 веслача, сукобила са 1.207 персијских ратних бродова на којима је било 36.210 морнара и 205.190 веслача (тако је барем било на почетку похода, али су пре саме битке Персијанци изгубили трећину бродовља у олујама) — на Термопилима је било три стотине чистокрвних спартанских ратника предвођених краљем Леонидом, и још седам хиљада савезничких војника, наспрам силе која је бројала између сто и сто педесет хиљада људи.

Спартанци су у кланцу држали персијског душманина пуних седам дана, јер током прва четири битке није ни било. У прва два дана битке Леонида и његови Лакедемоњани успешно су блокирали једини уски пут кроз који је непријатељ могао да прође. Трећег дана битке дошло је до оне поменуте издаје. Један мештанин по имену Ефијалт издао је своју грчку браћу тако што је Персијанцима показао козју стазу којом могу да заобиђу Хелене и да им ударе с леђа.

Леонида, схвативши шта се десило, отпустио је већину војске не желећи да улудо губи мишице које сутра треба да наставе борбу, али сам је остао са три стотине Спартанаца и седам стотина Теспијанаца да им чува одступницу. Остало је и девет стотина спартанских хелота и четири стотине Тебанаца. Ови потоњи су се на крају изгледали предали; сви остали су изгинули, борећи се буквално до последње капи крви.

_{Термопили – последњи спартанци фото: pinterest.com}

Заправо, у прилог тезе да су се обе битке водиле истовремено иде и хронологија наредних догађаја: Темистокле, чувши вест о паду Термопилског кланца, повлачи остатак морнарице на острво Саламину, код Пиреја, пошто је стратегија предвиђала да обе војске изврше блокаду: пропаст једне од њих обесмислила је другу, а хеленска морнарица није смела трпети узалудне губитке. Одмах после тога, међутим, долази до гласовите Битке код Саламине, вођене вероватно 28. септембра исте године, дакле двадесет до тридесет дана након ових које смо малочас описали.

Темистокле је успео да убеди своје сународнике да је нова битка неопходна и да је победа могућа, а и Ксеркс је био жељан одсуднога боја. Грци су потом скупили све могуће бродове које су могли да нађу, па су са својих 371 до 378 пловила ударили на осмоструко јачег душманина. И победили. Победили захваљујући домишљатости Темистокла и Еурибијада, који су за бојиште опет изабрали уски мореуз који је персијску бројчану предност у бродовљу претворио у смртну пресуду: пошто на том скученом простору нису могли да маневришу, настао је хаос, који су Хелени искористили да се са својим мањим и покретљивијим триремама поставе у борбени поредак и ударе свом силом.

_{Битка код Саламине фото: greekcitytimes.com}

Епилог је било неколико стотина потопљених персијских бродова уз свега четдесет грчких. Други епилог је било Ксерксово повлачење у Малу Азију са већим делом војске; војводу Мардонија оставио је да „доврши“ освајање Хеладе, што се наравно није десило пошло је већ наредне године дошло до битака код Платеје (Мардоније ту гине, као и већи део његове војске које опкољена у логору и поклана) и Микале, након којих се персијска армија повлачи да се никада више не врати.

_{Битка код Платеје фото: quora.com}

Прва се водила на тлу континенталне Грчке, док се друга водила на острву Самосу надомак малоазијске обале: дакле, Грци су кренули у офанзиву, мотивисани жељом да заштите и подрже своје сународнике у тамошњим колонијама који су се дигли против ахеменидске превласти. У обе битке Спартанци и Атињани уједињени су тукли душманина, али одмах након победе посејано је семе раздора чији ће крвави листови процветати Пелопонеским ратом шездесет година доцније.

Наиме, Спартанци су предложили евакуацију јонских Грка и њихово враћање у саму Грчку, сматрајући да је немогуће да се они ефикасно штите и бране сваки пут када буду били угрожени. Атињани се нису сложили са тим, понајвише стога, што нису желели да губе своје насеобине на том простору.

Уместо тога, они свим јонским полисима, као и свим полисима другде по Хелади и по егејском острвљу, нуде савез — тако настаје Делски савез са Атином као хегемоном, па га зато зову и Атинском империјом или Атинском таласократијом. Та поморска држава ће поткрај петог века довести у питање војно првенство Спарте, и изгубити, понајвише зато што је Атина врло брзо након оснивања те алијансе почела да силује своје наводне „савезнике“ (кад кажемо „силује“ мислимо у пренесеном значењу; рецимо, Наксосу су уништили флоту и градске зидине те одузели право гласа у савезу када је покушао да изађе из њега; на Лезбосу су из истог разлога побили хиљада угледника а њихову земљу поделили Атињанима).

_{Делски савез- жутом бојом означене су територије под управом Атине фото: wikipedia.org}

Но, шта је било са нашим антихеројем, са највећим издајником икада, са тим рођеним Балканцем који је проклет за сва времена, и од Грка и од не-Грка? Ко је он уопште био? До сада смо се дотакли разлога због којег је у историјским уџбеницима, али ништа о њему као човеку нисмо рекли.

Ефијалт (грч. Ἐφιάλτης, Ефиалтес) — којег Херодот назива Епијалт (грч. Ἐπιάλτης) — био је родом Малијац, и син неког Еуридема. Малијци су били племе које је живело у средишњој Грчкој, тачније на ушћу реке Сперхеј у Егејско море, наспрам најзападнијег дела Еубеје; средиште им је био град Трахин, а данашњи Малијски залив, где се налази Термопилски кланац, њима дугује своје име.

Козја стаза коју је Ефијалт показао Персијанцима, надајући се новчаној награди, била је позната свим мештанима, који су је, по речима Херодота, често користили за нападе на Фокиђане; али никоме другом није пало на памет да о њеном постојању обавести страног агресора који је желео покоравање својој сили, иако се чини да су Малијци били међу оним „неутралним“ Грцима који нису хтели да ратују са Персијом. Његове наде да ће бити богато награђен изјаловиле су се након персијског пораза код Саламине; да ли је Ксеркс збиља намеравао да га обаспе благом у случају успешног исхода похода или не, не зна се.

Оно што се зна јесте то, да је Ефијалт након Саламине побегао у Тесалију, а да је Велики амфиктионски савез потом уценио његову главу (то је била нека врста верске конфедерације свих Грка, која је бринула о законима и правилима ратовања, његовим ограничењима, и томе слично, али и о храмовима Аполона и Деметре; седиште му је било у Делфима, због чега су га звали и Делфски амфиктионски савез; реч „амфиктионија“ дословно значи „савез суседа“).

_{Делфи – центар Амфиктоније (Делфски амфиктионски савез) реконструкција фото: anasynthesis.co.uk}

Убијен је од стране извесног Атенада из Трахина, тек 470. године, пуну деценију након издаје, и то због нечега што није било ни у каквој вези са издајом код Термопила. Спартанци су Атенада без обзира на то богато наградили, а временом су се осветили читавом Ефијалтовом племену.

Наиме, Малијци су 426. замолили Лакедемоњане за помоћ у рату против оближње Етеје; ови су им помогли али су их и окупирали а на месту њиховог града Трахина подигли сопствену колонију — Хераклеју Трахинијску. Током Коринтског рата (395-387) дигли су побуну против спартанске превласти, што је за последицу имало губитак доброг дела њиховог земљишта. Касније су били чланови Кортинског савеза, а већ почетком другог века пре нове ере попримају тесалски идентитет.

Иначе, Херодот пише да су за издају била осумњичена још два човека, Онета из Кариста на Еубеји, син Фанагоре, и Коридал из Антикире. Међутим, само је Ефијалт оптужен. Отац историје сматра да је то довољан доказ његове искључиве кривице, јер „посланици Грка у амфиктионском савету нису уценили главе Онете и Коридала већ само Ефијалтову“.

_{Eфијалт у филму 300 фото: pinterest.com}

Са тим се изгледа слажу и модерни Грци: у њиховом језику је до дана данашњег „Ефијалт“ синоним за издајника, нешто као квислинг или јуда; додуше, реч „ефијалт“ дословно значи „кошмар“. Као историјска личност нема буквално никакве везе са физички издеформисаним Ефијалтом каквим је представљен у графичком роману Френка Милера „300“, по којем је снимљен истоимени култни филм, у којем његову улогу одлично тумачи врсни британски глумац Ендрју Тирнан, човек необично српског презимена, да не кажемо балканског. Фали само „-ић“ па да буде наш.

---