Марко Антоније

Марко Антоније је био кључна фигура у касној римској републици, али ко је он био? Бриљантан војсковођа, несхваћен херој или страшни зликовац?

Историја је била оштра према сећању на Марка Антонија. Али без обзира на недостатке, Марко Антоније је биo бриљантно талентован за много ствари.

„Зло које људи чине живи после њих; Добро се често сахрањује са њиховим костима; …” 

 Вилијам Шекспир, Јулије Цезар, II чин, 3. сцена

Ове речи, изговорио је Марко Антоније у част убијеног Јулија Цезара, тако је макар замислио Вилијам Шекспир. Ипак, ове речи могле би се односити и на судбину самог Антонија. Историјске личности су нијансиране, сложене и контрадикторне. Као што су способни за велика дела, могу се показати и као склони грешкама и трагични. И Антоније и Клеопатра, његова египатска љубавница, постали су жртве грешака и трагичних околности.

Млади херој МаркО Антоније

Прво и најважније, Антоније је био војник. Као младић отишао је у Грчку да се обучава у беседништву и војној служби. Служећи проконзулу Габинију 57. године пре нове ере, борио се у Сирији. Као командант коњице, заслужио је похвале за своје неустрашиве војне подвиге.

_{Мермерна биста Марка Антонија, фото: britannica.com}

Са снажним атлетским телом, Марко Антоније је био пример храброг, младог хероја. До 55. године пре нове ере Габиније и Антоније су били у Египту, покушавајући да поново успоставе право Птоломеја XII Аулета на престо Египта. Ово је био Антонијев први поход у Египат, земљу која ће обликовати његову судбину.

Био је у добрим односима са популарним политичарем Клодијем и убрзо је постао један од најбитнијих људи у окружењу Јулија Цезара . Служећи 54. године пре нове ере у Цезаровим галским походима, Марко Антоније је показао изузетне вештине. Цезар је толико ценио младића да је одлучио да спонзорише Антонијеву политичку каријеру. Испоставило се да је Цезар добро уложио свој новац јер је Марко Антоније изабран за квестора 52. године пре нове ере. Међутим, исте године вратио се са Цезаром у Галију и учествовао у чувеној бици код Алезије.

Квестор - Квесторска магистратура се помиње још од доба краљева, а на почетку Републике конзули су их бирали као своје помоћнике. У почетку је био по један квестор, а од 447. године п. н. е. бирани су у народној (трибунској) скупштини. Од 267. п. н. е. бирана су по четири квестора да би пред крај Републике било бирано по 20, па чак и 40, који су замењивали конзуле и преторе у разним областима државног апарата. Управљали су државном благајном, водили књиге прихода и расхода, пратили конзуле у ратним походима, управљали војном благајном, поделом и продајом ратног плена и такође водили државну архиву. Постојало је ограничење за ову магистратуру, и износило је најмање 29 година старости.

Јулије Цезар ће Марка Антонија послати у Рим као свог представника у борби са патрицијама. Многи римски сенатори су били упорни у захтевима да се Јулију Цезару одузме команда над војском. Сматрали су да Цезар води ратове на своју руку без одобрења Сената и да би због требало да му се суди. Марко Антоније је у Риму покушавао да умањи штету коју су сенатори својим захтевима наносили Цезару. До 49. године пре нове ере Антоније је постао плебејски трибун и показао је енергичност и оштрину у одбрани Цезара у својим иступима у Сенату. Иако је практично био Цезаров агент Марко Антоније је временом својим наступима стекао политичку славу и постао је важна личност у свету римске политике. Наравно, то је изазвало страх сенатора који су почели да се прибојавају његових јавних наступа и успели су да издејствују одлуку по којој је Марко Антоније прогнан из Рима. Прогонство Марка Антонија из Рима дало је Цезару кључни аргумент за отпочињање грађанског рата.

Цезаров човек 

Док је Цезар заузео Италију и кренуо у обрачун против Помпеја, кључну улогу у Риму преузео је Марко Антоније. У време док Цезар води ратне операције у Шпанији Антоније управља Италијом, док је његов колега Марко Емилије Лепид постао управник Рима. Антоније је због својих ратничких вештина и храбрости исказане у ратовима имао подршку војске која га је поштовала и слободно се може рећи и волела. Међутим, за врхунског војника цивилна бирократија може представљати велики терет у којој се ретник по рођењу тешко сналази. Један од најранијих неуспеха Марка Антонија манифестовао се управо у улози цивилног управника Италије. Уследиле су оптужбе за прекобројну администрацију, високе порезе и почели се да се постављају темељи за причу о “зликовцу Марку Антонију“

Тема која је наметана током читаве каријере Марка Антонија била је наводно његов недостатак привржености републици. То ће омогућити лаку пропаганду против њега од стране противника. Оптужбе да је Антоније био арогантан, непромишљен и лењ биле су важне за римске грађане чији је примарни циљ био заштита републике, њеног уређења  и њихових права која су стекли. Антоније сигурно није био већи присталица укидања одређених права од Цезара или Октавијана. Ипак, за разлику од њих није успео да схвати важност пропаганде и како ће изгледати у очима обичних римских грађана коју су сваку оптужбу против Антонија да је против републике схватали озбиљно.

Међутим, Антоније је такође био  и бриљантан у многим стварима. Херој на бојном пољу, Цезар му је дао команду над својим левим крилом у бици код Фарсала 48. године пре нове ере, где је Помпеј поражен. Прави војник, волели су га његови људи, било му је лако да једе, пије и шали се са војском. Ово нису били само празне приче, Марко Антоније је такође био изузетно способан командант који је често улазио у битку:

„… када су Цезарови људи панично почели да напуштају бојно поље, он [Антоније] их је срео, окренуо назад, приморао их да се врате и поново уђу у битку са својим непријатељима, и однео победу. Према томе, поред Цезара, он је био човек о коме се највише причало у логору.”

Плутарх,  Антонијев живот , 8

ПИТАЊА О АНТОНИЈУ

Ипак, недостаци у политичком вођству Марка Антонија поново су се појавили 47. године пре нове ере када је брутално   потискивао политичко законодавство свог ривала трибуна Долабеле који се залагао за опроштај дугова свим римским грађанима. Политички обрачун прерастао је у ратни сукоб.  Римљани су били шокирани непристајањем Марка Антонија да се опросте дугови, а невоље су приморале Јулија Цезара да се врати из Египта. Баук „Антонија зликовца“ добијао је свој облик.

Како су републиканци на све то гледали. По Риму су кружиле приче ко би осим Марка Антонија — млађег тиранина— имао храбрости да понуди Цезару — старијем тиранину — круну Рима? Римљани су мрзили краљеве и тиранине и то је коштало Јулија Цезара самог живота.

_{Тело убијеног Цезара износе из зграде Сената, фото: fujitaku.typepad}

Зашто је Антоније поштеђен убиства, може се само објаснити чињеницом да ни Цезарови атентатори нису могли да одлуче да ли је Антоније херој или зликовац:

„… Брут се успротивио плану [да се убије Антоније], инсистирајући пре свега на праведном путу, а осим тога, надао се да ће се Антоније променити  у свом срцу. Јер није одустао од вере да ће Антоније, који је био човек добрих дела, амбициозан али славољубив, помоћи својој земљи да постигне њену слободу кад не буде више Цезара…“

Плутарх , Брут, 18

Политичка фигура у настајању 

После убиства Јулија Цезара, Марко Антоније је био једини конзул 44. године пре нове ере. Манипулишући догађајима кад је одржао погребну беседу у Цезарову част руљи у Риму, Марко Антоније је мајсторски окренуо колебљиву гомилу док су гледали у крвави цезаров леш:

_{„Беседа Марка Антонија на Цезаровој сахрани“ слика Џорџа Едварда Робертсона, фото: wikipedia.org}

„Од какве је користи, о Цезаре, била твоја човечност, од какве користи твоја неприкосновеност, од какве користи закони? Не, иако сте донели многе законе да људе не смеју убијати њихови лични непријатељи, ипак како су вас немилосрдно убили ваши пријатељи!“

Касије Дио, Историја 44.49.3

То је био „Марко Антоније говорник“ и његова интервенција је из темеља променила римску историју: покренувши догађаје који су приморали Цезарове убице да побегну из града. Марко Антоније је сада био de facto вођа Цезарејаца. Био је скоро у савршеној позицији да преузме Цезарово историјско наслеђе. Скоро, а ипак, не сасвим.

Антоније је вешто одржао мир и предложио компромисно решење: да се Цезарева дела и закони потврде у сенату, а да се његовим убицама не суди већ да се пошаљу далеко ван Италије на различите положаје у провинцијама. Антоније је затим додатно учврстио свој положај тако што је организовао јавни погреб и читање Цезареве опоруке. Над одром свог патрона одржао је чувени говор којим је распалио осветољубивост римске светине према цезароубицама. Али, када се чинило да је Антоније на врхунцу популарности, готово изненада се крајем априла 44. појављује озбиљан такмац у погледу Цезаревог наслеђа: Октавијан.

Долазак у јавни живот Цезаровог усвојеног наследника, тинејџера Октавијана , није био ништа друго него катастрофалан за Марка Антонија који је  кобно потценио способности свог младог ривала. Између плаховитог Антонија и младог (19 година), али рационалног Октавијана долази до првих сукоба: Антоније је утајио Октавијаново наследство и разделио га народу у циљу подизања сопствене популарности. Октавијан је на крају позајмио новац који је поделио и грађанима и ветеранима и тиме надмудрио искусног генерала.

Сенаторска подршка Октавијану је такође стигла од веома утицајних људи попут говорника Цицерона. Самозвани заштитник Републике, Цицерон није волео Октавијана, али је био вољан да га подржи против наизглед одвратнијег Антонија. Док су се Антоније и Октавијан утркивали да регрутују ветеране, Цицерон се бунио против Антонија у Сенату. У низу полемика из 44/43. пре нове ере, познатих као Филипике, Цицерон је уништио Антонијев лик, приказујући га као дегенерика, пијанца, женскароша и деспота:

„Јер у којој земљи варвара је икада постојао тако покварен и окрутан тиранин као што је Антоније, праћен оружјем варвара, што је доказано у овом граду?“

Цицерон, Филипике, 13.8

Није помогло ни то што је Антоније био веома отворен пијанац и женскарош. Мало другачији од многих других водећих Римљана, Антонијев прави промашај био је његова политичка наивност и неуспех да схвати политичку игру. Антоније је уживао у аспектима своје озлоглашености, али није проценио штету коју је ово нанело његовом политичком животу. Испоставило се да је Марко Антоније изгубио велики пропагандни рат, није му то било ни први ни последњи пут.

Грађански сукоб је избио 43. пре нове ере око доделе конзуларних провинција. Марко Антоније је илегално кренуо против једног од Цезарових убица, Децима Брута. Пошто је Антоније проглашен државним непријатељем од стране Сената, конзули Хирције и Панса, са младим Октавијаном, кренули су против њега. У бици која уследила код Мутине Октавијан је издејствовао тесну победу. Суочивши се са три армије — Антоније је био приморан да се повуче, мајсторски одржавајући своје потучене снаге. Оба републиканска конзула су погинула у овој борби.

Други тријумвират

Иако су Антоније и Октавијан били огорчени непријатељи, покушај Сената да склони младог Цезара (Октавијана) по страни, сада га је натерао у савез из интереса са Марком Антонијем. Уз Лепида, ово је био такозвани Други тријумвират; савез за поделу власти, који је омогућио Цезаровцима (Цезаровим присталицама) да доминирају државом и да се освете преосталим Цезаровим убицама.

Ништа успешније не може потврдити савез као крвопролиће. Такозване проскрипције следиле су модел који је створио диктатор Сула 82. пре нове ере. Истакнути непријатељи у Риму били су јавно именовани на „листама за убиство”. Грађани који би убили именоване са листа су награђивани за таква “легална“ убиства. 300 сенатора и 2000 витезова било је на мети због својих републиканских или анти-цезаровских склоности, као и из осветољубивости и финансијских мотива.

Проскрипције, осуде на смрт без претходног суђења. Заведене су први пут у историји у старом Риму у време грађанских ратова када је Сула добио од сената назив диктатора са великим овлашћењима. Вративши се са истока у Рим, Сула је почео да прогони присталице Гаја Марија. Установио је спискове државних непријатеља које су биле изложене на јавним местима. Сваки римски грађанин чије се име налазило у проскрипцијама био је аутоматски осуђен на смрт. Њега је могао свако убити без икаквог упозорења или одговорности.

За великог републиканског државника Цицерона, ово је значило грозан крај. Није више био потребан Октавијану, Антоније је желео да се освети Цицерону, дугогодишњем породичном и личном непријатељу:

“… након што је Цицерон био заклан, Антоније је наредио да му се одсече глава и она десна рука којом је Цицерон писао говоре против њега“.

Плутарх, Антонијев живот, 20

Ово је заиста био „Марко Антоније зликовац“.

Антоније гледа ка истоку 

Тријумвири су се борили са преживелим Цезаровим убицама — Брутом и Касијем — на истоку, и Секстом Помпејем (син Помпеја Великог) који је држао Сицилију, на Западу. Брут и Касије су поражени у кључним биткама код Филипа 42. године пре нове ере. Октавијан, који никада није био рођен за војника попут Марка Антонија, напустио је свој логор када су његове трупе биле разбијене од стране Брута. Снаге Марка Антонија су добиле битку. У ствари, Антоније је био спасилац Октавијана, и то није био последњи пут да је спасио живот свог ривала.

Тријумвари су сада поделили провинције, а Марко Антоније је добио главни део, укључујући све источне провинције. Сада је могао да настави свој намеравани рат са Партијом и да се докаже као прави наследник Јулија Цезара. Одлазећи на исток, Антоније се представља као про-Хелен, живећи у Атини до краја 42. године пре нове ере и идентификујући се са различитим аспектима хеленске културе и религије. Напредујући кроз Малу Азију, у Тарзу је први пут имао састанак са  Клеопатром, женом коју је раније срео, али која ће сада суштински обликовати његов живот.

„Антоније је отишао у Азију, где је срео Клеопатру, египатску краљицу, и подлегао њеним чарима на први поглед“.

Апијан, Грађански ратови, 5.1.1.

Египат је био моћно вазално краљевство и био је од суштинског значаја за Маркову консолидацију моћи на Истоку. Заузврат, Антоније је понудио египатској краљици моћног покровитеља и заштитника. Клеопатра, жена за коју се каже да поседује подједнако харизме колико и лепоту, ангажовала је Антонија смелом духовитошћу и непоштовањем. Иако је политика управљала њиховим савезом, нема разлога за сумњу да су Антоније и Клеопатра заиста били једна од највећих љубавних афера у историји.

Антоније и Клеопатра

Антоније и Клеопатра су учврстили своју везу, а краљица му је родила двоје деце 41. године пре нове ере и треће дете 36.године пре нове ере. Ово је поново испунило један аспект Цезаровог наслеђа, јер је и он добио сина — Цезариона 47. године пре нове ере — од задивљујуће египатске краљице. Иако се назирао рат са Партијом, Марко Антоније је 40. године пре нове ере био приморан да се врати у Италију када су избиле унутрашње борбе: његова тадашња супруга Фулвија и његов брат Луције Антоније изазвали су Октавијана на оружани сукоб. Само је Антонијева лична интервенција спречила рат и он је био приморан да се ожени Октавијановом сестром Октавијом.

Тријумвират је поново обновљен 38. године пре нове ере, а Италија је и даље била оптерећена пиратским нападима Секста Помпеја. Блокада је донела велике потешкоће Риму, који је остао без жита. Једном приликом, 39. године пре нове ере, Антоније је поново — сада у Риму — тај који је спасао Октавијана од гневне руље која је желела да каменује младог Цезара до смрти. Ово је био други пут да је Антоније спасио Октавијанов живот, али Августова пропаганда никада није дозволила да се учврсти појам „Антонија хероја“.

Брак Марка Антонија са Октавијом вратио је крхки мир, али упркос томе што је живео и имао децу са Октавијом, Антоније ју је напустио у годинама након тога. 35. године пре нове ере одбио је да види Октавију када је дошла код њега у Атину, а 33. пре нове ере се развео од ње. Његова стална љубавна афера са Клеопатром била је јавна афера коју је Октавијан у потпуности искористио. „Антоније лош муж“, избегавао је добру Римљанку, за циничну страну заводницу. То је изазвало све врсте римских, ксенофобичних предрасуда, а Антонијев углед је додатно пао.

Источни краљ? 

Секст Помпеј је коначно поражен 36. године пре нове ере, а Лепид је избачен из Тријумвирата када је дошао у сукоб са Октавијаном. Сада је то била трка са два коња, између Антонија и Октавијана. Октавијан је  имао користи од проглашења амнестије за прогнане Римљане и многи су били намамљени да се врате у Рим. Римљани су се сада суочили са избором између „римског“ вође на Западу и одсутног „источног“ владара, ожењеног страном краљицом.

Иако ће Антоније још једном бити изабран за конзула 34. године пре нове ере, њих двојица су била на неизбежном курсу судара. Расподела легија за Антонијеве ратове са Партијом, и Антонијево јавно омаловажавање његове законите жене Октавије, је погоршало односе. Били су то симптоми дубље кризе: Римско царство је могло имати само једног господара.

Октавијанов режим је имао неупоредив таленат за пропаганду, и културну и политичку. Било је лако оцрнити Антонија, дегенерика, јадног мужа и страног рогоњу. Увек политички наиван пред софистицираним пропагандистима као што су Цицерон и Октавијан, ни Антонијев цењени војнички таленат није помогао. Иако је огорчен рат клевета ишао у оба смера, Антоније је и у другом критичном периоду у својој каријери, изгубио пропагандну битку.

У очима римских грађана, Антоније је постао човек који је напустио своје римске корене:

„… [Антоније] је напустио цео начин живота својих предака, прихватио је туђинске и варварске обичаје, престао је да поштује нас, своје сународнике, наше законе и богове свог оца.”

Касије Дио,  Историје, 50,25.1

Антоније и Клеопатра који су  све више карактерисани као неукусни источни краљ и краљица, сада су виђени као ривали римској моћи. Од 36. до 35. године пре нове ере Антонијеве кампање на Истоку против Парта све су више вођене без осврта на Рим и финансиране од стране египатских и источних клијената. Кампања 35. године пре нове ере није ишла добро, а некима се на Западу чинило да би велики командант могао посустати и бити поражен. Октавијан је са друге стране — сада ослобођен Секста Помпеја — цветао у Италији.

БЛИЖИ СЕ КРАЈ

Антоније је 34. године пре нове ере прогласио да је завршио савез са Октавијаном. Објавио је стварање нове источне династије у којој ће га наследити његова деца из везе са Клеопатром. Овим чином, несумњиво, у очима римљана представљао је непријатеља. Ови догађаји постали су “неподношљиви“ за Октавијана, који је наглашавао да је Антоније је напустио своју „римску припадност“, понашајући се као источни деспот.

До 32. пре нове ере Сенат је објавио рат Клеопатри као страном противнику. Антонију су одузете моћи, иако није проглашен непријатељем. Ово је био Октавијанов геније за спин и пропаганду. Уништење његовог ривала било би део страног рата, а не грађанског. Рим је у свој својој врлини скоро спасавао свог заблуденог сународника, којег је страна краљица очарала:

„Што је најгоре, њима не влада мушкарац, већ робови и жене, а ипак су се усудили да траже нашу имовину и да ангажују наше сународнике како би ставили руке на територију  коју ми  никад не би смо пристали да предамо  и на просперитет који нам припада“.

Касије Дио, Римске историје, 50,25

Антонијеве и Клеопатрине снаге су поражене у великој поморској бици код Акцијума 31. године пре нове ере. Савременици су се питали зашто се Антоније борио на мору када је имао толико јаких легија на копну. Извори такође приказују Марка Антонија како брзо напушта поприште битке што је изненађујуће за неумољивог команданта из старих времена.

Октавијан је заузео Александрију, а Антоније, до кога је доспела лажна вест о Клеопатриној смрти, је извршио самоубиство. Пошто је постало јасно да Октавијан неће дозволити њеној деци да наследе власт у Египту и Клеопатра је извршила самоубиство.  Историја је ретко написала дирљивије завршетке.

Марко Антоније: Закључак 

Тако је прошао Антоније, јунак и зликовац. На погрешној страни историје, Антоније је био и бриљантан и са дубоким манама. Признајући то, увек морамо запамтити да је његова репутација била фатално угрожена неким од најефикаснијих пропагандних средстава икада коришћених. Цицерон и Октавијан, описали су нам Антонија каквог данас познајемо. Њихов утицај је био дубок. Да, Марко Антоније би могао бити ужасан, али колико је негативац , а колико зликовац , увек је дискутабилно. Херој, можда и није, али како је и сам уважени Брут признао, Антоније је био „човек добрих намера“ .

Невероватан војник, способан говорник и војсковођа. Никакав, наиван политичар, склон ароганцији, Антоније би могао да буде одан пријатељ и највећи непријатељ. Тешки пијанац и окорели женскарош, био је велики љубавник и лош муж. Марко Антоније, изузетно талентован али и трагичан човек.

---

„Дете љубави“ Клеопатре и Цезара

Цезарион је отелотворио савез своје мајке са Римом, а његова прерана смрт означила је крај владавине једне династије.

Птолемеј Цезар односно Птолемеј XV Филопатор Филометор Цезар што значи „Птолемеј Цезар, Бог који воли свог оца и мајку“ – постао је краљ Египта са само три године. Његов наводни отац, Јулије Цезар, био је убијен неколико месеци раније, а мајка, краљица Клеопатра VIII, поставила га је на престо, као свог савладара, како би учврстила своју моћ као краљица Египта.

ПТОЛЕМЕЈ ЦЕЗАР

Историји познатији под грчким надимком „Цезарион“ или „мали Цезар“, Клеопатрин син је владао кратко; његова владавина се завршила његовим убиством, убрзо након Клеопатриног самоубиства 30. године пре нове ере. Смрћу мајке и сина прекинута је династија Птолемеја који су контролисали Египат још од времена Александра Великог.

ПОРОДИЧНЕ СВАЂЕ

Цезарионова прича почиње оног тренутка када је његов деда Птолемеј XII своје двоје најстарије деце, 18-годишњу Клеопатру и 10-годишњег Птолемеја XIII, именовао за сунаследнике који би заједно владали под старатељством Рима. Будући да је Египат постао римски протекторат током владавине старијег Птолемеја, Римљани су имали право гласа ко ће владати Египтом.

После очеве смрти 51. године пре нове ере, Птолемеј и његова сестра су се симболично венчали, али међу њима није било љубави, ни породичне ни неке друге.

Птолемејски краљеви и краљице имали су дугу породичну традицију такмичења за престо: брата и сестре против брата или родитеља против детета. Није било другачије ни када је реч о Клеопатри и Птолемеју XIII. Две године од венчања, Птолемејеви саветници уротили су се против Клеопатре како би младић постао једини владар.

• 

  ГНЕЈ ПОМПЕЈ ВЕЛИКИ

• 

  ГАЈ ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР

Док су се египатски савладари препирали око египатског трона, Рим је био усред сопствене борбе за моћ. Двојица његових великих војних хероја, Јулије Цезар и Помпеј Велики, водили су грађански рат и тражили су, сваки за себе, савезе. Помпеју је био потребан Египат и одлучио је да подржи Птоломеја XIII. Тај савез приморао је Клеопатру да оде у изгнанство. Далеко од главног града, Клеопатра је основала сопствену базу где је сакупљала војску.

У бици код Фарсала 48. године пре нове ере, Цезар је победио Помпеја, који је побегао у Александрију. У преокрету, млади Птолемеј дао је да се Помпеј погуби, а његову главу поклонио је Јулију Цезару када је касније те године упао у Египат. Цезар је био растужен и згађен; древни историчар Плутарх је у првом веку наше ере записао како се Цезар „престрављено окренуо када му је представио главу Помпеја, али је прихватио Помпејев прстен са печатом и пролио сузе над њим“.

Овај сурови потез и погрешна процена младог фараона била је велика прилика за Клеопатру. Успела је тајно да уђе у Александрију (према легенди – умотана у тепих) и организује састанак са Цезаром и придобије га за свој циљ. Цезар је подржао је њено претендовање на престо, што је изазвало устанак Птолемејевих присталица који су потом поражени. Млади краљ је убијен, а Цезар је на престо, као савладаре, поставио 21-годишњу Клеопатру VII и њеног млађег брата Птолемеја XIV.

Како би учврстила савезништво, Клеопатра је позвала, од ње 30 година старијег, Цезара да остане у Египту.

СИН РИМА И ЕГИПТА

Два месеца је Клеопатра обигравала око Цезара, откривајући му чари које су само долина Нила и она могли да пруже. Плутарх је записао: „[Цезар] је често с њом гуштао до зоре; и они би заједно пловили. . . у Етиопију“. У време када је Цезар напустио Египат, Клеопатра је била трудна. Родила је дечака 47. године пре нове ере и за оца отворено прогласила Јулија Цезара.

Египатски свештеници почели су да проповедају да се бог Амун оваплотио у личности Цезара, најмоћнијег човека на свету у то време, да би постао отац бебе, будућег владара.

ЦЕЗАР И КЛЕОПАТРА (КАДАР ИЗ ФИЛМА КОЈИ ЈЕ ЗАСНОВАН НА ИСТОИМЕНОЈ ПРЕДСТАВИ ЏОРЏА БЕРНАРДА ШОА. ФИЛМ ЈЕ РЕЖИРАО ГАБРИЈЕЛ ПАСКАЛ, ДОК ГЛАВНЕ УЛОГЕ ИГРАЈУ: КЛОД РАЈНС И ВИВИЈЕН ЛИ. 1945. ГОДИНА

Крајем 46. године пре нове ере, Клеопатра је посетила Рим на Цезаров позив, а са њом је дошао и Цезарион и сва краљевска свита њеног двора. Плутарх је написао да јој Цезар „неће дозволити да се врати у Александрију без високих титула и богатих поклона. Чак јој је дозволио да сина кога је родила позове његовим именом“. Цезар је дочекао Клеопатру и њену породицу у једној од његових приградских вила, Хорти Цаесарис, обасипајуцћи је службеним почастима.

Многи Римљани приметили су да дете изразито личи на Јулија Цезара. Марко Антоније, Цезаров поручник, рекао је Сенату да је Цезар признао својим најближим пријатељима да је Цезарион заиста његов син. Клеопатра је тврдила да је Цезарион био једино Цезарово преживело дете, јер је његова ћерка Јулија (која је била удата за Помпеја) умрла на порођају 54. године пре нове ере.

Упркос хладном пријему римског народа, Цезар је био оптимиста у вези са односом Рима и Египта. Чак је подигао статуу Клеопатре у храму Венере Генетрик. Ова ера означила је оно што је Цезар доживљавао као почетак амбициозног империјалног пројекта. Прошириле су се гласине да је чак размишљао о преносу царске престонице у Александрију.

ОКТАВИЈАН АВГУСТ

Какви год да су били његови планови се нису остварили. Цезар је убијен у марту 44. године пре нове ере. Никада није признао Цезариона за свог наследника. У тестаменту је написао да је Гај Октавије (Октавијан) његов наследник.

Клеопатра и Цезарион су били у Риму када је Цезар убијен. Схвативши да су њихови животи у опасности, Клеопатра је одлучила да се одмах врати у Египат.

ЖИВОТ ПОСЛЕ ЦЕЗАРА

Чим се вратила у Александрију, почела је да чини све како би учврстила своју моћ. Извори кажу да је брата и савладара Птолемеја XIV отровала, а затим свог трогодишњег сина поставила за новог савладара. Од овог тренутка Цезарион је у историји познат као Птолемеј XV.

У Риму је Октавијан одбио да призна младог египатског корегента.

Цезариону се срећа поново осмехнула 42. године пре нове ере када је као нови тријумвир источних провинција у Египат стигао Марко Антоније. Марко Антоније желео је да скине са власти Октавијана, за шта су му били потребни савези и подршка. Због тога је 41. године пре нове ере, позвао Клеопатру у Тарс. Краљица је и овога пута била спремна.

МАРКО АНТОНИЈЕ И КЛЕОПАТРА

Повела је Антонија на раскошно крстарење и уследила је љубавна веза. Ова веза се дуго сматрала једном од најстраственијих у историји, али историчарка Мари Беард открила је и њену практичнију страну: „Страст је можда била један од њених елемената. Али њихово партнерство било је поткрепљено нечим прозаичнијим: војним, политичким и финансијским потребама“.

Антоније је зиму између 41. и 40. године пре нове ере провео у Египту са Клеопатром. Из њиховог заједништва рођени су близанци названи по божанствима: Александар Хелиос (Сунце) и Клеопатра Селене (Месец). Касније су добили још једног сина по имену Птолемеј Филаделф. У то време Клеопатра је проширивала своје царство, добијајуц́и територије за Цезариона – у јужној Сирији, на Кипру и у северној Африци.

Сам зенит Клеопатрине владавине десио се 34. године пре нове ере када ју је Марко Антоније у александријском гимназијуму званично признао за краљицу Египта, а Цезариону доделио титулу „Краљ краљева“. Антоније је такође формално признао Цезариона као законитог сина Јулија Цезара. Антоније је својој деци коју је добио са Клеопатром доделио титуле краљевских височанстава, а сину Александру Хелиосу обећао је и територије царства.

Све то је било превише за Октавијана и он је објавио рат Клеопатри и Антонију. У бици код Акцијума, 2. септембра 31. године пре нове ере, потукао је њихове снаге. Поражени пар се повукао у Александрију.

БИТКА КОД АКЦИЈУМА

Клеопатра је тада послала Цезариона из града. Кренуо је на југ у друштву свог тутора, који га је одвео уз Нил до села Копт (Кифт), недалеко од Тебе. Одатле су каравани кренули, пролазец́и кроз источну пустињу до луке Беренике, на обали Црвеног мора. Једини изводљиви Цезарионов пут за бег био је преко ових негостољубивих земаља. Само ако би стигао до Беренике, имао би прилику да изађе из Египта и отплови за Арабију или чак до Индије.

Док се пробијао до луке која је могла да му омогући бекство, Цезарион је сазнао да су римске трупе ушле у Александрију и да су његова мајка и Марко Антоније мртви. Да је наставио са својим планом бекства, Цезарион би можда преживео, али његов учитељ је предложио да се Октавијан сажали на сироче.

И заиста, Октавијан јесте размишљао да поштеди живот младицћа. Међутим, један од његових саветника убедио га је у супротно; било је непримерено, рекао је, да буде „превише цезара“. Када је 30. августа пре нове ере Цезарион стигао у Александрију да се сретне са Октавијаном, одмах је погубљен. Сан о римско-египатском фараону је нестао, а древно птоломејско царство Египат умрло је заједно са Цезарионом.

Прича о највећем издајнику у историји

Пошто је бројност и издаја и издајника током последњих пет „писмених“ миленијума огромна, да не идемо дубље у прошлост о којој немамо писане податке — човек стварно мора да буде посебна врста гњиде па да уђе у историју као највећи од свих издајника, као синоним за издају…

Издаја, као појава, вероватно своје корене вуче из доба примитивних родовских заједница у којима су људи живели пре изума цивилизације, када смо били ловци-скупљачи, сточари, коначно и земљоделци. Издаја није нестала када смо створили цивилизацију: шта више, цивилизација је устростручила број издајника.

Пошто говоримо о десетинама хиљада година еволуције људског друштва, говоримо и о непрегледним хордама „проданих душа“ које су учествовале у „забијању ножа у леђа“ својим породицама, родовима, племенима и народима. Издаја нема увек исти облик, не настаје увек у истим околностима, нити издајници увек делују у складу са идентичним побудама. Облици, околности и побуде се мењају, можда су чак увек различити, али суштина издаје, као и издајника, остаје увек иста.

_{Битка код Термопила фото: atanasstoykov.artstation}

Издаја је најгори облик људског понашања, јер имплицира деловање против заједнице којој човек припада, а у корист неке друге која врши ову или ону форму агресије. Издајник користи поверење своје заједнице, и изневерава то поверење, како би себи прибавио неку корист. Као што рекосмо, шта је та корист зависи од поменутих околности и побуда, али есенција је иста: корист је корист, као што је и издаја — издаја.

Дакле, будући да је бројност и издаја и издајника током последњих пет „писмених“ миленијума огромна, да не идемо дубље у прошлост о којој немамо писане податке — човек стварно мора да буде посебна врста гњиде па да уђе у историју као највећи од свих издајника, као синоним за издају, као Јуда пре Јуде.

Јер овде није реч о Јуди, човеку који је издао Сина Божијег за шаку сребрњака. Реч је о другој особи, о људском бићу рођеном на нашем поднебљу, на тлу нашег полуострва, на простору Балкана, бићу које је издало свој народ. Реч је о Ефијалту.

Термопилска битка — коју називају и Битком код Термопила (Термопиле значи „огњене капије“) — једна је од најславнијих у читавој историји људскога рода. Свакако је најчувенија битка антике, што посебно даје на њеном значају ако узмемо у обзир у каквој је конкуренцији крунисана: ту су Маратонска битка, Битка на Гранику, Битка код Иса, Битка код Гаугамеле, Битка код Кане, Битка код Заме, Опсада Алезије, Битка код Фарсала, Битка код Акцијума, да не идемо даље.

А ипак, упркос свим тим историјски можда далекосежнијим и утицајнијим бојевима, будући да се ова окончала пировом победом Персије, ево, две и по хиљаде година након Термопила (заправо тачно 2.498 година, тек ће за два лета бити тачно два и по миленијума) те су битке пале у заборав (за Гаугамелу ће знати љубитељи историје, али не и „прости пук (народ)“ док скоро свако дете зна за Термопиле, зна за три стотине храбрих Спартанаца који су се супротставили стотинама хиљада Персијанаца (Херодотових два милиона и сто двадесет четири хиљаде војника под Ксерксовом палицом просто нису реална цифра), зна за њихову жртву, зна за Ефијалтову издају.

_{Ксерк I фото: about-history.com}

Или можда за њу не знају сви? Колико је у ствари широј јавности, ако тако можемо да кажемо, позната околност под којом је трећега дана тог боја дошло до слома спартанских борбених редова и до пораза њихове омалене али моћне силе? Уместо да одмах образложимо те околности, далеко је прикладније да кренемо испочетка јер то што сви можда нешто знају, не значи да знају све детаље.

Укратко, 492. године пре Христа почела је Прва персијска инвазија на Грчку која се две године доцније окончала њиховим поразом; Атињани су их тукли у Маратонској бици (која до данас живи у истоименој атлетској дисциплини, али која као битка масама није позната) и протерали са грчког тла. Десет година требало је големом, непрегледном Персијском царству (на пет и по милиона квадратних километара, између Египта и Индије те Кавказа и Арабије, живело је између седамнаест и тридесет пет милиона људи, скоро половина укупне ондашње људске популације) да се накани да наново крене у правцу егејских обала, у правцу династији Ахеменида најближој Европи.

Ахемениди су у том тренутку тек седамдесет година владали царством, и опстаће све до 330. када ће им Грк по имену Александар доћи главе у већ поменутим биткама на Гранику те код Иса и Гаугемеле. Али седамдесет година није мало, посебно у то време, и посебно ако се има у виду да су створили високоефикасну државу којој није било равне у свету. Сви су дрхтали пред њеном силом, сви су повијали леђа, сви су клечали и молили за милост, сви, осим Грка.

Грци се нису повијали, нису клечали, нису молили за милост. Напротив, Грци су одлучили да се боре за своју слободу, против те силе која је нагрнула на њих, намерена да „поништи“ Хеладу. Такође су схватили, да традиционалне грчке свађе међу пријатељима, супарништва међу полисима, зађевице међу крајевима, морају да престану истог тренутка. Барем су то схватили у Атини и Спарти и још шачици места, јер нису сви Грци нажалост одлучили да се боре: Македонија је била персијски вазал, док су грчке државице по Тесалији, Етолији, Епиру, Беотији, па чак и деловима Пелопонеза, биле „неутралне“.

_{Темистокле фото: aventurasnahistoria}

Тада је Темистокле — славни политичар и генерал, припадник једне нове врсте атинских државника који нису долазили из племићких редова већ су се на врх друштвене лествице попели током ране фазе атинске демократије — предложио општу савезничку стратегију.

Будући да је персијски цар Ксеркс најезду покренуо са великом копненом војском али и са страшном ратном морнарицом која ју је пратила, Темистокле је сугерисао да би најбоље решење било да се изврши синхронизовано блокирање и једне и друге: да се њихов продор на копну заустави у тактички повољном Термопилском кланцу, а да се истовремено персијска флота блокира у мореузу код рта Артемизиј на острву Еубеји.

Тако је дошло до истоимених битака, копнене Термопилске и поморске код Артемизија; географски, пошто је обала тада била тик уз кланац (данас је нешто даље), ова два боја вођена су малтене у видокругу једна другој. Обе су трајале три дана, али је време њиховог одигравања предмет спора. Неки тврде да су се обе одиграле буквално у исто време, од 8. до 10. септембра 480. године. Други кажу да се Битка код Артемизија водила 7. августа, а у Термопилском кланцу тринаест дана касније, 20. дана тог месеца. Како год да било, обе су окончане победама Персије. Али пирове су то победе биле.

_{Поморска битка у античко доба фото: pinterest.com}

Док се на мору 271 грчка трирема, на којима је било 4.065 морнара и 46.070 веслача, сукобила са 1.207 персијских ратних бродова на којима је било 36.210 морнара и 205.190 веслача (тако је барем било на почетку похода, али су пре саме битке Персијанци изгубили трећину бродовља у олујама) — на Термопилима је било три стотине чистокрвних спартанских ратника предвођених краљем Леонидом, и још седам хиљада савезничких војника, наспрам силе која је бројала између сто и сто педесет хиљада људи.

Спартанци су у кланцу држали персијског душманина пуних седам дана, јер током прва четири битке није ни било. У прва два дана битке Леонида и његови Лакедемоњани успешно су блокирали једини уски пут кроз који је непријатељ могао да прође. Трећег дана битке дошло је до оне поменуте издаје. Један мештанин по имену Ефијалт издао је своју грчку браћу тако што је Персијанцима показао козју стазу којом могу да заобиђу Хелене и да им ударе с леђа.

Леонида, схвативши шта се десило, отпустио је већину војске не желећи да улудо губи мишице које сутра треба да наставе борбу, али сам је остао са три стотине Спартанаца и седам стотина Теспијанаца да им чува одступницу. Остало је и девет стотина спартанских хелота и четири стотине Тебанаца. Ови потоњи су се на крају изгледали предали; сви остали су изгинули, борећи се буквално до последње капи крви.

_{Термопили – последњи спартанци фото: pinterest.com}

Заправо, у прилог тезе да су се обе битке водиле истовремено иде и хронологија наредних догађаја: Темистокле, чувши вест о паду Термопилског кланца, повлачи остатак морнарице на острво Саламину, код Пиреја, пошто је стратегија предвиђала да обе војске изврше блокаду: пропаст једне од њих обесмислила је другу, а хеленска морнарица није смела трпети узалудне губитке. Одмах после тога, међутим, долази до гласовите Битке код Саламине, вођене вероватно 28. септембра исте године, дакле двадесет до тридесет дана након ових које смо малочас описали.

Темистокле је успео да убеди своје сународнике да је нова битка неопходна и да је победа могућа, а и Ксеркс је био жељан одсуднога боја. Грци су потом скупили све могуће бродове које су могли да нађу, па су са својих 371 до 378 пловила ударили на осмоструко јачег душманина. И победили. Победили захваљујући домишљатости Темистокла и Еурибијада, који су за бојиште опет изабрали уски мореуз који је персијску бројчану предност у бродовљу претворио у смртну пресуду: пошто на том скученом простору нису могли да маневришу, настао је хаос, који су Хелени искористили да се са својим мањим и покретљивијим триремама поставе у борбени поредак и ударе свом силом.

_{Битка код Саламине фото: greekcitytimes.com}

Епилог је било неколико стотина потопљених персијских бродова уз свега четдесет грчких. Други епилог је било Ксерксово повлачење у Малу Азију са већим делом војске; војводу Мардонија оставио је да „доврши“ освајање Хеладе, што се наравно није десило пошло је већ наредне године дошло до битака код Платеје (Мардоније ту гине, као и већи део његове војске које опкољена у логору и поклана) и Микале, након којих се персијска армија повлачи да се никада више не врати.

_{Битка код Платеје фото: quora.com}

Прва се водила на тлу континенталне Грчке, док се друга водила на острву Самосу надомак малоазијске обале: дакле, Грци су кренули у офанзиву, мотивисани жељом да заштите и подрже своје сународнике у тамошњим колонијама који су се дигли против ахеменидске превласти. У обе битке Спартанци и Атињани уједињени су тукли душманина, али одмах након победе посејано је семе раздора чији ће крвави листови процветати Пелопонеским ратом шездесет година доцније.

Наиме, Спартанци су предложили евакуацију јонских Грка и њихово враћање у саму Грчку, сматрајући да је немогуће да се они ефикасно штите и бране сваки пут када буду били угрожени. Атињани се нису сложили са тим, понајвише стога, што нису желели да губе своје насеобине на том простору.

Уместо тога, они свим јонским полисима, као и свим полисима другде по Хелади и по егејском острвљу, нуде савез — тако настаје Делски савез са Атином као хегемоном, па га зато зову и Атинском империјом или Атинском таласократијом. Та поморска држава ће поткрај петог века довести у питање војно првенство Спарте, и изгубити, понајвише зато што је Атина врло брзо након оснивања те алијансе почела да силује своје наводне „савезнике“ (кад кажемо „силује“ мислимо у пренесеном значењу; рецимо, Наксосу су уништили флоту и градске зидине те одузели право гласа у савезу када је покушао да изађе из њега; на Лезбосу су из истог разлога побили хиљада угледника а њихову земљу поделили Атињанима).

_{Делски савез- жутом бојом означене су територије под управом Атине фото: wikipedia.org}

Но, шта је било са нашим антихеројем, са највећим издајником икада, са тим рођеним Балканцем који је проклет за сва времена, и од Грка и од не-Грка? Ко је он уопште био? До сада смо се дотакли разлога због којег је у историјским уџбеницима, али ништа о њему као човеку нисмо рекли.

Ефијалт (грч. Ἐφιάλτης, Ефиалтес) — којег Херодот назива Епијалт (грч. Ἐπιάλτης) — био је родом Малијац, и син неког Еуридема. Малијци су били племе које је живело у средишњој Грчкој, тачније на ушћу реке Сперхеј у Егејско море, наспрам најзападнијег дела Еубеје; средиште им је био град Трахин, а данашњи Малијски залив, где се налази Термопилски кланац, њима дугује своје име.

Козја стаза коју је Ефијалт показао Персијанцима, надајући се новчаној награди, била је позната свим мештанима, који су је, по речима Херодота, често користили за нападе на Фокиђане; али никоме другом није пало на памет да о њеном постојању обавести страног агресора који је желео покоравање својој сили, иако се чини да су Малијци били међу оним „неутралним“ Грцима који нису хтели да ратују са Персијом. Његове наде да ће бити богато награђен изјаловиле су се након персијског пораза код Саламине; да ли је Ксеркс збиља намеравао да га обаспе благом у случају успешног исхода похода или не, не зна се.

Оно што се зна јесте то, да је Ефијалт након Саламине побегао у Тесалију, а да је Велики амфиктионски савез потом уценио његову главу (то је била нека врста верске конфедерације свих Грка, која је бринула о законима и правилима ратовања, његовим ограничењима, и томе слично, али и о храмовима Аполона и Деметре; седиште му је било у Делфима, због чега су га звали и Делфски амфиктионски савез; реч „амфиктионија“ дословно значи „савез суседа“).

_{Делфи – центар Амфиктоније (Делфски амфиктионски савез) реконструкција фото: anasynthesis.co.uk}

Убијен је од стране извесног Атенада из Трахина, тек 470. године, пуну деценију након издаје, и то због нечега што није било ни у каквој вези са издајом код Термопила. Спартанци су Атенада без обзира на то богато наградили, а временом су се осветили читавом Ефијалтовом племену.

Наиме, Малијци су 426. замолили Лакедемоњане за помоћ у рату против оближње Етеје; ови су им помогли али су их и окупирали а на месту њиховог града Трахина подигли сопствену колонију — Хераклеју Трахинијску. Током Коринтског рата (395-387) дигли су побуну против спартанске превласти, што је за последицу имало губитак доброг дела њиховог земљишта. Касније су били чланови Кортинског савеза, а већ почетком другог века пре нове ере попримају тесалски идентитет.

Иначе, Херодот пише да су за издају била осумњичена још два човека, Онета из Кариста на Еубеји, син Фанагоре, и Коридал из Антикире. Међутим, само је Ефијалт оптужен. Отац историје сматра да је то довољан доказ његове искључиве кривице, јер „посланици Грка у амфиктионском савету нису уценили главе Онете и Коридала већ само Ефијалтову“.

_{Eфијалт у филму 300 фото: pinterest.com}

Са тим се изгледа слажу и модерни Грци: у њиховом језику је до дана данашњег „Ефијалт“ синоним за издајника, нешто као квислинг или јуда; додуше, реч „ефијалт“ дословно значи „кошмар“. Као историјска личност нема буквално никакве везе са физички издеформисаним Ефијалтом каквим је представљен у графичком роману Френка Милера „300“, по којем је снимљен истоимени култни филм, у којем његову улогу одлично тумачи врсни британски глумац Ендрју Тирнан, човек необично српског презимена, да не кажемо балканског. Фали само „-ић“ па да буде наш.

---