Хајдук Вељко и Чучук Стана

Многи српски јунаци ушли су у легенде, један од њих је и Змај од Крајине, Хајдук Вељко Петровић, јунак Првог српског устанка.

Хајдук Вељка описују да је био прек, није пуно марио за дисциплину и ауторитет, често је улазио у сукобе са надређенима, а опет довољно храбар да одјаше међу Турке и направи хаос у њиховим редовима.

Змај од Неготина одлазио је у бој уз пратњу свирача, упадао у турске редове, а потом се враћао те настављао да пије и прославља победе. Легенда каже да је волео да пије вино Тамјанику из благородног рајачког виногорја.

Вељко Петровић рођен је око 1780. године у селу Леновцу, селу код Зајечара, у богатој породици Петра Петровића.

Његов хајдучки пут почиње када је имао свега 22 године, када је на мах убио два Турчина који су му напали сестру. Истог часа одметнуо се у хајдуке и од тада, па до своје смрти, није престајао да задаје муке Турцима.

_{Хајдук Вељко, слика Уроша Кнежевића из 1853. фото: wikimedia.org}

Због своје нарави неко време био је у свађи са Црним Ђорђем. Карађрорђе је често био забринут због турске бројности и стално је прекоревао Хајдук Вељка. Легенда каже да га је једном упитао како мисли да се супротстави Турцима на бојном пољу кад су им момци били бројчано надјачани, на шта је Хајдук Вељко одговорио: ,,Одјахаћу тамо и јебаћу им матер“.

Вук Караџић га описује попут јунака из легенди, неумерен у свему, увек жељан битке, жена и пића.

О Хајдук Вељку и његовом омиљеном коњу Кушљи, опеване су многе песме још за живота, а нарочито после погибије. Историја га памти по хајдучком, бећарском и немирном духу, а Вук Караџић његову храброст пореди са Ахиловом. Вук сведочи како је сам са Кушљом на бојном пољу вредео “више него íљада другијех”.

Коњ који је отишао у легенду заједно са јунаком који га је јахао

Његов славни коњ Кушља, за кога се наводи да је најбољи борбени коњ након Косовске битке, део је предања као и јунак који га је јахао. Кушља је био први и последњи борбени коњ кога је Вељко имао, а добио га је тако што је у једном ноћном нападу на Турке, у Тимочкој крајини, међу заробљеним Турцима био и њихов командант Осман-бег, који је јахао дивног крупног сивомрког коња, трогоца, кога је Вељко одмах узео. Коњ је име добио управо по надимку Осман-бега, који је Вељку открио да коњ поседује изузетне војне вештине.

Оно што је Кушљу издвајало од свих биле су његове борбене вештине. Умео је да мења правац у трчању, како би Вељко избегао метак, у пуном галопу знао је да се укопа у месту и да клекне како би избегао убојиту турску сабљу.

Према предању, када се једном приликом Вељко сукобио са Соко-Пашом у Црној Реци, мегдан је трајао сатима. Оно што је пресудило, нису биле ни Хајдук Вељкове ни Пашине борбене вештине, већ Кушљине. Радио је оно за шта је био обучен, мењао правац кретања, сагињао се у правим тренутцима, коњ Соко-паше није успео да парира већ искусном Кушљи и збацио је газду, који се тада нашао на земљи без оружја, Вељко је дојахао до њега и рекао да му опрашта живот, јер му је била важнија победа, но сама смрт противника. Али на изненађење војске, па и самог Вељка, коњ је пришао и задњим копитама усмртио Соко-пашу. Војске су се разишле без даље борбе.

Хајдук Вељко никад није био рањен док је јахао Кушљу, али је погинуо без њега. Сам Вељко је многе своје подвиге преписивао баш Кушљи.

Нажалост, Кушља је поделио трагичну судбину Хајдук Вељка и Чучук Стане. Након што су Турци заузели Неготин, Кушља је запао у њихове руке и продат је циганима. Осам година касније Чучук Стана видела га је изнемоглог, полуслепог и старог како вуче циганске таљиге. Препознавши је по гласу, отпоздравио је рзањем. Расплакавши се, Стана је тад дала 10 дуката циганину да га у старости чува како доликује јуначком коњу. Изнемоглог није било могућности да га поведе са собом у поход. Ипак, циганин је од дуката купио новог коња, а славног Кушљу продао другом. Његова даља судбина није позната.

„Кушља тлачи, сабља сева,

Кликће Вељко, Туре зева,

О тле чалма, о тле глава,

Ал’ под небо српска слава!

(Ђачки растанак, Бранко Радичевић)

Хајдук Вељко женио се два пута. Његова прва жена, Марија, била је сестра по мајци Станоја Главаша. Године 1809. када су Турци освојили Источну Србију све до Мораве, Марија је побегла из Јагодине за Београд, а Вељко се са својим момцима склонио у Пореч, ади на Дунаву код Ђердапа.

Утврђењем, којим је командовао Војвода Миленко Стојковић, владао је закон јатагана и кубуре. Војвода је имао харем лепотица те је често проводио време са виђенијим устаницима који су га због тога посећивали, међу којима и Вељко.

Како то обично бива, судбина је уплела своје прсте и Змај од Крајине тад сасвим случајно упознаје жену која му је парирала у свему, па и у јунаштву.

Према легенди, Чучук Стана дојахала је тог дана у утврђење на коњу, у мушкој одећи и поноситог држања.

Прека као и сам Вељко, није се либила да одбруси ни највећем јунаку. Запутила се право ка најпознатијем мегданџији и отресито рекла:

,,Зар твоји момци не знају Турке убијати него девојачке дарове красти?“

Мало је рећи да је чувени јунак био изненађен и одушевљен у исто време оваквим наступом непознате малене девојке, јер нико до тада није имао храбрости да тако разговара са њим.

Изненађеном Вељку су тад објаснили да су његови момци сакупљајући порез опљачкали и дарове које је Станин отац, Радован Пљештић са планине Дели Јован, спремио за мираз својим кћерима. Вељко је праснуо у смех, па наредио да се сви дарови врате, а онда је отишао и сам даривао Стану уз речи: “Сад сам те ја даровао, сад си моја!”

_{Хајдук Вељко и Чучук Стана, фото: sutori.com}

Змај од Неготина, човек од хиљаду жена, једном од њих и ожењен, заволео је отреситу девојку на први поглед. Стана, девојка од око 15 година, ситне, крхке грађе (отуда и надимак Чучук, на турском мала) потпуна супротност снажном карактеру који јој је био и слава и проклетство, украла је срце славном јунаку.

Чучук Стана рођена је у месту Сиколе, код Неготина. Расла је у породици без мушке деце. Можда се баш зато и одевала у мушку одећу, била разборита и храбра. Имала је две сестре, ипак доста касније је добила и брата кога је њен отац толико прижељкивао.

Била је писмена и бистра девојка, током живота научила је руски, пољски, румунски и грчки језик. Наводи се да је прва слова савладала још у свом селу, јер су у Сиколу још 1807. имали школу.

О лепоти Чучук Стане испеване су најлепши стихови, а легенда каже да је била лепа колико и храбра.

“Витка стаса к’о плаветна јела,

Бело лице к’о у горске виле,

Кошуте је росом задојиле,

Хајдук Вељка лепотом занела,

На њој шуште цариградске свиле,

Звече низе испод грла бјела,

Вране кике сплела на увојке,

Тесан јелек притегнуо дојке…”

Према легенди њихова љубавна прича започела је оног момента када ју је Вељко први пут угледао. Од тада се нису раздвајали, а Чучук Стана га је пратила свуда, па и на бојиште.

Ратујући раме уз раме са Хајдук Вељком, делећи и седло и кубуру, задобила је чак 4 ране у боју са Турцима. Била је рањена два пута у ногу, једном у раме, а турским јатаганом задобила рану на потиљку. Стана је одлично братала мачем као и кубуром, а најбоље је руковала ножем, који постаје и симбол ове храбре жене ратнице. Сваку мету погађала је са невероватном прецизношћу, а у седлу се држала као прави војник. Ушла је у историју као жена која је била довољно храбра да се коље са Турцима.

Змај од Крајине нашао је себи равну. Убрзо се помирио са Карађорђем и платио велику суму новца како би му дозволио да се ожени Чучук Станом. Дотадашњу супругу Марију обезбедио је кућом и земљом у Јагодини.

Записи о разговору Хајдук Вељка и Чучук Стане говори колико је нежности, љубави и ведрине носила њихова љубав.

“- Море, не окрећи ми леђа- рекао би Вељко, кроз осмејак.

– Занесе ме ветар- одговарала би Стана.

– Држ’ се зубима за ветар да те не окреће!“

(Радош Љушић)

Ипак, љубав није потраја дуго. Само 4 године након њиховог сусрета наступили су црни дани за Србију. Војвода Крајински, борећи се са далеко бројнијом војском Турака, повукао се до неготинске тврђаве, где су и настале чувене речи Змаја од Крајине ,, Главу дајем, Крајину не дајем!“.

Данима који су уследили успешно је одолевао надирању око 16000 турских војника чак и када је његова војска од око 3000 момака остала без муниције.

Стану је послао да отпрати жене и немоћне у Пореч, она се вратила после неколико дана, да на бедему шанца настави борбу раме уз раме са својим мужем.

Како помоћ коју је Вељко очекивао није стизала, досетио се да се скупе по Неготину све калајне ствари, да се растопе у пушчана зрна, а у топове ставе талири. Тактика је уродила плодом, а ноћу је Вељко у пратњи Чучук Стане и неколико момака продирао у редове Турака, ширећи панику и наносећи озбиљне губитке далеко бројнијој турској војсци.

Око 20. јула, након двадесетак дана одолевања турској војсци, Вељко је обилазио шанац и бодрио момке кад га је топовско ђуле погодило по сред груди. Напрасит какав је био, чак и тада успео је да изговори ,,Држ!“ и винуо се у легенду. То су биле последње речи Хајдук Вељка Петровића, Змаја од Крајине. Страдао је како доликује једном таквом јунаку, са мачем у руци. Под окриљем ноћи, браћа су Вељка сахранила код цркве у Неготину. На месту где се налазио Абрамов шанац, где је Вељко ипак изгубио главу, подигнут је споменик Змају од Крајине да заувек јаше Кушљу.

Након тога, Чучук Стана наставила је крвави пир са његовим момцима, пркосећи Турцима и светећи мужа. Вељкови ратници одолевали су нападима још неколико дана након Вељкове погибије, али су Турци напокон успели да заузму Неготин и Крајину.

Народна песма је забележила и храброст Чучук Стане: „Жена му се шест дни би с Турци в Неготин сос његови триста витези“.

Стана је смрт свог ратника тешко поднела, повукла се и напустила Србију тек када јој је то наредио Вељков брат Милутин, јер је и сама била тешко рањена.

Жена најславнијег српског јунака одјахала је преко Дунава у Грчку, тамо се касније и удала за Георгакиса Николауа Олимпиоса, код нас познат као капетан Јоргић. Наставила је бунтовнички живот и задавала главобоље Турцима дуго након Вељкове смрти.

Након смрти и другог мужа, са којим је имала троје деце, Стана се сели у Грчку где остаје до смрти. Хајдук Вељко и Чучук Стана нажалост нису имали заједничке деце. Са Маријом је имао сина Радована, а његови потомци данас живе у Дубона и презивају се Хајдуквељковићи, баш као што му је Стана говорила.

Чучук Стана, јунакиња са Дели Јована, лутала је пуних двадесет година, а срећа јој није била много наклоњена. Сахранила је сина, а чак три пута одбијана је од стране кнеза Милоша да посети Србију. Та жеља заувек јој остаје неуслишена. Умрла је сиромашно далеко од родног краја, далеко од своје највеће љубави.

Хајдучка краљица сахрањена је у Атини, а њен Змај од Крајине у Неготину. Ипак, историја памти велику љубав два јунака сазданих од истог кова, двоје љубавника чију љубав није прекинула ни челична рука Отоманског царства, па ни смрт.

---

Крвава Мери

Мери Тјудор је једино дете рођено у браку Хенрија VIII и Катарине од Арагона које је преживело детињство. Да се родила као дечак, вероватно је да би целокупна историја Енглеске била другачија (али вероватно и мање интересантна!).

Мери су добро пазили кад је била мала, али како су године пролазиле, а није било млађе браће, Мерин отац почео је да размишља о алтернативама. На крају, Хенри је тражио поништење брака од Катарине и оженио своју другу краљицу: Ану Болен. Мери је проглашена ванбрачном ћерком и нису је више звали принцеза, већ лејди Мери. У том периоду је Ана Болен родила Елизабету. Касније, у октобру 1537. године, краљица Џејн родила је Едварда, сина који је Хенри дуго чекао.

_{Хенри VIII фото: rmg.co.uk}

Када је Хенри VIII почео да се разбољева, израдио је свој тестамент по коме би Едвард био његов наследник, а у случају да нема наследнике, наследила би га Мери. Елизабета је такође била укључена и она би наследила престо у случају да Мери умре без наследника. Хенри VIII умро је 28. јануара 1547. године, остављајући деветогодишњег сина на престолу. Едвард је 1552. године почео да показује знаке болести која му је на крају одузела живот. Историчари се слажу да је Едвард умро од туберкулозе.

Едвард VI фото: thetudortravelguide.com

У страху да Мери не врати земљу католичкој Цркви, моћни људи у краљевству, као што су били Џон Дадли (војвода од Нортамберленда) и Хенри Греј (војвода од Сафолка), почели су да сплеткаре. Нортамберленд оженио је свог сина Гилфорда Грејевом ћерком Џејн Греј, која је била следећа у низу да наследи престо након Мери и Елизабете. Нортамберленд је остварио своје планове и убедио Едварда да остави круну својој рођаци Џејн. Мери је схватила шта се дешава и знала је да, ако побегне, напустила би сваку наду да постане краљица и врати Енглеску католицизму, те је остала и борила се за своју круну.

Џон Дадли фото: wikipedia

Хенри Греј фото pinterest

Едвард је умро 6. јула 1553. године. Убрзо након тога, Нортамберленд је обавестио Џејн да јој је Едвард оставио круну и да је она сада краљица Енглеске. Нортамберленд је са своја три сина отишао у Источну Англију да зароби Мери. Мери је у то време доста путовала заједно са растућом војском својих присталица. Добила је вести из поузданог извора да је Едвард заиста мртав и објавила широм краљевства своје право на престо. Мери је затим отишла у Сафолк. Број њених присталица је растао и чак су људи у Сафолку, који је требало да је заробе, молили за опроштај.

_{Портрет енглеске краљице Марије I (1516-1558) данас у музеју Прадо фото: wikipedia.org}

Од свих који су сплеткарили, само неколико њих је убијено, укључујући војводу од Нортамберленда и Џона Дадлија. Џејн и Гилфорд су били криви за издају, али је Мери одбила да их убије. Војвода од Сафолка, отац Џејн Греј, био је пуштен на слободу.

Мери је накратко прошетала 1. октобра од Вестминстерске палате до Вестминстерске Опатије због свог крунисања. Око пет сати поподне завршена је церемонија и цео двор вратио се у Вестминстерску палату на банкет у Великој сали.

_{Победнички улазак Марије и Елизабете у Лондон фото: wikipedia.org}

Парламент се састао четири дана након крунисања, и у другом заседању, Мери је предложила законе којима се дуго надала. Први закон односио се на валидност брака Хенрија VIII и Катарине од Арагона. Други закон био је о поништењу свих верских закона који су донети за време Едварда VI, и овај закон није тако лако примљен.

Следећи корак за Мери била је потрага за одговарајућим мужем. Цар Карло V (Мерин рођак), који је служио као саветник енглеској краљици, већ је правио планове да предложи свог сина принца Филипа од Шпаније као Мерин најбољи избор мужа.

_{Портрет енглеске краљице Елизабете I у крунским хаљинама, фото: rmg.co.uk}

У ово време, направљен је план да се Мери свргне и на престо доведу Елизабета и Едвард Кортни. Један од планова укључивао је сер Томаса Вајата Млађег и војводу од Сафолка, Хенрија Греја, чији је план био да предводе побуњеничке војске из различитих делова Енглеске. Вајатова војска стигла је до Лондона, где је побуна угашена на капијама. Он и његови саучесници су ухапшени.

_{Сер Томас Вајат и његови побуњеници улазе у двориште Вестминстерске палате пре него што су поражени фото: lookandlearn.com}

Мери је схватила какву је грешку начинила у прошлости у вези са Нортамберлендовим побуњеницима и заклела се да никада више неће поновити исту грешку. Скоро 100 побуњеника је обешено, а краљица је опростила чак 400 побуњеника за њихова дела. Едвард Кортни је враћен у Тауер где је провео већи део свог живота. Елизабета је позвана да дође у Лондон на испитивање и на крају је, такође, затворена у Тауер.

_{Венчање краљице Марије I и шпанског краља Филипа II фото: mutualart.com}

Венчање Филипа и Мери одржало се 25. јула 1554. године, на дан светог Џејмса – свеца заштитника Шпаније. Након венчања проглашени су: Филип и Мери, уз божји благослов, краљ и краљица Енглеске, Француске и Напуља, Јерусалима и Ирске, браниоци вере, принцеза Шпаније и Сицилије, надвојводе Аустрије, војвода од Милана, Бургундије и Брабанта, грофови Хабзбурга, Фландерса и Тирола. У септембру те исте године, један од краљичиних доктора објавио је да је краљица трудна. Заправо, она и јесте имала мучнине и повећан стомак.

_{Марија I и Филип од Шпаније као што је приказано на повељи Вестминстерске опатије фото: westminster-abbey.org}

У међувремену, Мери је радила на томе да врати католицизам у Енглеску. Племству је било дозвољено да задржи поседе које су добили када је Хенри VIII распустио манастире, али је краљица охрабривала да се Цркви врати намештај и посуђе, те је показала својим примером да озбиљно мисли.

У јануару 1555. године почела су хапшења. Џон Хопер (бивши бискуп Глостера), Џон Роџерс и Џон Кардмастер ухапшени су након што су одбили да престану са својим јеретичким активностима и отпочето је суђење. Сва тројица су осуђени на спаљивање.

_{Спаљивање на ломачи Џона Хопера фото: anarchochristian.com}

Ово је, уместо да смири протестанте, још више потпаљивало њихову мржњу према краљици. Свеукупно је умрло око 275 људи. Управо је због ових спаљивања краљица добила надимак ,,Крвава Мери“.

Како је Мерина трудноћа напредовала, Филип је правио планове ко ће наследити трон у случају да краљица умре на порођају. Мери је свакако желела да искључи Елизабету из наслеђивања трона, што је значило да би круна припала Мери, краљици Шкотске, која је требало да се уда за сина краља Француске, што никако није одговарало интересима Шпаније. Филип је предложио да се Елизабета уда за католика (уједно и савезника Светог Римског Царства) – Филиберта, војводу од Савоје.

Мери се повукла, очекујући рођење свог детета, као што је био обичај. Чекала је да почну трудови, али дан одређен за порођај је дошао и прошао, без рођења детета. Верује се да је Мери патила од ,,фантомске трудноће“ која се појавила због њене превелике жеље да роди дете. Могуће је да је била трудна у једном тренутку, али да је побацила.

У међувремену, суђења и спаљивања су се наставила. Хју Латимер (бивши бискуп Вустера) и Николас Ридли (бивши бискуп Лондона) осуђени су и спаљени у октобру 1555. У марту 1556. године, спаљен је и Томас Кранмер, бивши надбискуп кентерберијски.

_{Мучеништво Ридлија и Латимера, 1555. фотографија Британске библиотеке фото: pixels.com}

Краљица је опет била сигурна да је трудна, сада у 42. години. Мери је саставила свој тестамент 30. марта по коме се види да је краљица заиста мислила да је трудна. Међутим, у априлу није било детета и краљица је знала да је опет погрешила. Након тога, Мери се тешко разболела. Краљица је била у бунилу, али у једном свесном тренутку се сложила са тим да круну преда својој сестри Елизабети, надајући се да ће ова одржати католичку веру у Енглеској. Мерин тестамент прочитан је 16. новембра 1558. године. Свештеник је одржао последње помазање и краљица је умрла.

_{Гроб Марије Стјуарт у Вестминстерској опатији фото: usatoday.com}

Елизабета је приредила својој сестри краљевску сахрану и сахранила је у Вестминстерској Опатији, у капели коју је саградио њен деда, Хенри VII. Током Елизабетине владавине, Мерина гробница се урушила, али је Џејмс I, након Елизабетине смрти, саградио велелепну гробницу за обе сестре.

---

Извор: Tudor history

Битка на Иванковцу

Устаничка Србија је почела да се буди. Лето 1805. било је судбоносно. Први српски устанак је одавно почео, а жеља за слободом била је све већа. Био је крај лета 1805. године, а српски устаници су победили дахије. Да би угушила устанак, Порта је крајем јула упутила из Ниша у Београдски пашалук Хафиз пашу са око 15.000 војника. Војници су се окупили на Везировом брду код Ћуприје. Намера им је била да продуже ка Београду. Први пут је требало да се сукобе са такозваним „царским Турцима„.

Један јахач је и дању и ноћу јурио из Цариграда према побуњеној Србији. Коњаник који је толико журио био је некадашњи земунски трговац Стеван Живковић, који је као део српске делегације молио разумевање за устанике на царском дивану у Стамболу.

_{Бој на Иванковцу 1805. године, аутор: Оља Ивањицки фото: kultura.rs}

Његов план није успео. Стеван Живковић је измолио Турке да пође у Србију и упозори устанике да нишки Хафиз паша иде са војском на положај београдског везира, са задатком да коначно умири Србију, да Срби устаници морају да се покоре. Некадашњи земунски трговац добро је говорио турски и успео је да убеди турске чиновнике да га пусте да би наводно „предупредио“, односно, спречио српски отпор великој турској сили.

Дошавши у близину српске границе, са бугарске стране, Живковић није кренуо ка Нишу, где је Хафиз паша сакупио више од 40.000 ратника. Живковић је испланирао да у Србију уђе преко Дунава и Неготина. И поред великих невоља са Турцима и на тој страни ипак је дошао до српских устаника. Затекао их је за спремне за битку. Спознали су најзад како је то бити слободан.

СВЕ ШТО ЈЕ СТАСАЛО ЗА ПУШКУ ОКУПИЛО СЕ НА ИВАНКОВЦУ

Срби су на брду Иванковац код Ћуприје, у једној од највећих битака Првог српског устанка, први пут потукли регуларну војску турске државе. Напредовање устаника који су заузели више градова, укљуцујуци Ужице и Карановац, данашње Краљево, узнемирило је султана, који је наредио Хафиз паши, умеђувремену преименованом у београдског везира, да са 15.000 војника крене од Ниша ка Београду.

_{Османски војници у 19. веку фото: twitter.com}

Стеван Живковић је устаницима причао да Хафиз паша долази са 300 људи у својој свити. Живковић је једино Карађорђу и вођама устанка рекао истину.

Вође устанка су почеле војне припреме. Народ са свих страна се спремао да крене у први организовани велики рат, да би се бар Београдски пашалук одбранио од Турака. Двојица истакнутих устаничких вођа из некадашње пожаревачке нахије, Миленко Стојковић и Петар Добрњац, окупили су људство из свог краја. Све што је могло пушку да носи, кренуло је са њима ка Морави и Ћуприји. Ту су се укопали на брду Иванковцу. За то време, Карађорђе и остале вође су мобилисале људство из београдске, смедеревске, крагујевачке и јагодинске нахије. Спремао се велики рат.

_{Миленко Стојковић фото: sputniknews}

Међутим, постојала је још једна опасност. У Београдској тврђави столовао је Алија Гушанац, албански одметник са најамничком војском са више од 2.000 крџалија, ратника који су јездили Балканом и бивали у служби оном ко да више.

Залеђе фронта код Ћуприје се није допало Карађорђу. Зато је послао вештог Стевана Живковића да преговара са Глушанцем. Договорили се да се састану на земунској обали, на територији Аустроугарске. Гушанац је дошао са великом пратњом.

– Шта то урадисте у Цариграду?
– Тражили смо тебе за везира! – одговори Живковић.
– Али Хафиз пашини пријатељи просуше мито, па диван и султан одредише њега! Он сад иде на Београд, а ми не знамо шта ћемо. Шта нам ти саветујеш, Али ага?
– Туците се са њим и никако га не пуштајте овамо! – одговорио је Гушанац.

Ово је обезбедило мирно залеђе устаничкој војсци. Гушанац је забранио својим војницима да иду у Шумадију и пљачкају села. Пљачкање села је био начин снабдевања.

Последњих дана јула, Хафиз паша је стигао у Параћин, а његова коњица је дошла до српских шанчева, па је почело и прво препуцавање. Миленко Стојковић и Петар Добрњац имали су у својим земљаним рововима са палисадима само 2.500 људи и један гвоздени топ.

_{Петар Добрњац фото: wikipedia.org}

Хафиз паша је послао Самил агу Бањског са неколико виђенијих Турака да преговарају са Србима. Турци су тражили да прођу до Београда десном страном Мораве, не би ли спремили конаке за војску. Тражили су од народа да преда оружје.

Миленко Стојковић је Турцима одговорио да су конаци већ припремљени, али у правцу јагодинске нахије, старим царским путем којим су Турци већ пролазили. Стојковић је мудро одговорио да ће се о предаји оружја договорити тек кад везир стигне у Београд.

Хафиз паша се плашио да иде шумама између Јагодине и Гроцке. Послао је преговараче да захтева миран пролаз, иначе ће се све то лоше одразити по Србе.

СПРЕМНИ ШАНЧЕВИ

Кад су преговарачи дошли, Миленко Стојковић је баш тада са својим људима ојачавао први шанац. Преговарачима је рекао следеће:

– Кажите паши да сам ја своје већ рекао. То што прети – неће нас уплашити. Нека слободно удари с војском, рђа био ко му се измакао!

Један од искуснијих војника Нестор послат је пре боја да обавести Карађорђа и затражи помоћ. Он је ноћу кроз табор турске војске ради сигурности прошао на четири ноге, глумећи прасе.

Хафиз паша је последњег дана јула ујутро покренуо читаву војску и напао српске шанчеве. Намера му је била да брзо заврши са устаницима на Иванковцу.

_{Изглед шанца код Делиграда фото: fr.wikipedia}

Око 2.000 Срба је издржало више турских јуриша. Битке су вођене тако да је срећа била час на једној, час на другој страни од ране зоре до мрака. Турци су успели да освоје мали шанац у коме је био и топ, али пред великим шанцем изгинуо је толики број Турака, да се Хафиз паша забринуо. У међувремену, Срби су са својом коњицом освојили турску комору са муницијом.

После два безуспешна напада на висове око Параћина и нових губитака, Хафиз паша је одлучио је да се повуче према Нишу. Сутрадан ујутро, Турци су се повукли у Параћин, да се приберу и одморе војску.

А ОНДА ЈЕ ДОШАО СТЕВА…

Битку је решио вођа устанка Карађорђе, који је ноћу измеду 18. и 19. августа са више од 4.000 устаника притекао у помоћ из правца Јагодине. Распоредио је устанике по висовима око Параћина и одмах је почео да се на њима утврђује. Копајући ров, упита:

– Ала, којекуде, да је једна чаша ракије!
– Има, господару – одговори сеиз и донесе чутуру и погачу.

Пијући ракију, како је касније причао Петар Јокић, буљубаша личне вождове гарде, посматрао је осветљени Параћин, одакле су се чули бубњеви и зурле. Тад се појавио Стева, Карађорђев писар који је већ негде успео да се прописно ушика. Стао је, па загледао топове.

_{Топ какав је коришћен у устанку фото: .wikipedia.org}

– Среће ти, господару, да ја избацим један топ на Турке? Карађорђе је ћутао.
– Молим те, господару, само да погодим у онај конак!
– Зар да убијеш пашу? – насмеја се Карађорђе.
– Е, баш то хоћу! То насмеја старешине и војнике око вожда.

Иако је био на ивици да се наљути, Карађорђе је допустио писару да једном испали из топа у Хафиз пашу. И тако Стева нанишани, запали фитиљ, кумбара пуче, а ђуле погоди у конак који је био највише осветљен. Настаде мрак, музика ућута.

– Видите ли да ја убих пашу?

ВИШЕ ВЕРЗИЈА ПАШИНЕ СМРТИ И ВЕЛИКА ПОБЕДА

Постоје више верзија шта се десило после. Следећег дана, паша је преминуо на путу до Ниша. Интересантан је податак да и турски извори наводе како је конак изненада погодило ђуле, натеравши пашу на повлачење према Нишу. Једни извори наводе да су сутрадан устаници гонили пашину војску преко Параћина до границе пашалука, а затим се вратили на Иванковац. Други, пак, наводе преговоре Карађорђа са делегацијом параћинских Турака, што је осигурало да устаници одустану од напада на овај град, јер је он припадао Лесковачкој нахији и није био у саставу Београдског пашалука. Хафиз паша је оставио устаницима богат ратни плен.

После горепоменутог пуцња, ноћ је протекла мирно уз мало шале, а у зору битка је настављена. Турци су наваљивали јако, али су сви њихови јуриши били одбијени. Опет је битка трајала од јутра до вечери. Пред крај дана, устаници су видели како се турска војска хитро повлачи из Параћина према Нишу. Само су се предали Турци из Параћина. Старац дуге, беле браде изашао је пред устанике.

– Бег Ђорђије, сигурно је да јеси јунак, али ти је и срећа много помогла! Синоћ нас Хафиз паша баш храбри за данашњи коначни јуриш, а твоја кумбара пуче и погоди баш у собу где смо се саветовали! Хафиз паши преби ногу на двоје. Тешко да ће жив стићи до Ниша!

_{Србија у току Првог српског устанка фото: cegarskimars.rs}

Иако су Турци више страдали, постоје разне приче са српске стране. Кара Стеван је погинуо од 19 задобијених рана, баба Милица је збрињавала рањенике у шанцу током битке и давала борцима пиће, као и Милош бећар који је посекао турског коњаника и Бимбаша Милован, који је спречио Петра Добрњца и Миленка Стојковића да оду са бојног поља у одсудном моменту.

Битка на Иванковцу била је прва устаничка победа над турском војском. То је био први сукоб устаника са турском царском војском. До тада су се борили само са војском узурпатора власти, дахија. Ова победа је имала велики морални ођек у целом пашалуку и ојачала самопоуздање устаника и допринела успесима у борбама за ослобођење од турске власти. У другој половини 20. века на месту битке изграђено је спомен обележје.

_{Споменик боју на Иванковцу фото: wikipedia.org}

Српска Академија наука и уметности је 1975. године објавила књигу „Бој на Иванковцу“ 1805, академика Васе Чубриловића у којој се налазе детаљни описи битке и устаничких шанчева, сведочења учесника као и мапа битке и илустрација пресека устаничких шанчева. Битка је обрађена у играно-документарној серији „Трагом Карађорђа“ у виду анимације са приказом шанчева и редута.

---

Извор:

Најпознатија љубавница краља Милана

Прича о њиховој вези далеко је стигла, од Аустрије до Цариграда. Ипак, највише је проблема изазвала у Београду. Ко је контроверзна љубавница краља Милана, са којом је имао и сина?

Милан Обреновић је рођен 1854. године у Манасији у Влашкој (Румунија). Његов отац Милош Обреновић био је син господара Јеврема, рођеног брата кнеза Милоша, а мајка Марија Катарџи, једна од најлепших девојака румунске аристократије. Након смрти оца (1860), који је кратко и раскалашно живео, Миланов тутор постаје кнез Михаило. Три године касније, када је Милану било девет година, Михаило га одваја од мајке, сматрајући да она, због јавне везе са тамошњим кнезом Кузом, није кадра да васпитава сина, па га шаље у Париз на школовање и васпитање. Након Михаиловог убиства (1868), Намесништво га доводи у Београд на наставак школовања и припрема га да након пунолетства преузме власт.

За разлику од Милоша и Михаила, Милан није био богат владар. Од оца му је остало само једно презадужено имање у Влашкој, а од огромног Михаиловог наслеђа није му допало ништа, већ кћерима кнеза Милоша и њиховој деци.

Милан се оженио у својој 21. години са Наталијом Кешко, ћерком руског пуковника Јована Ивановича Кешка, бојара и велепоседника у Бесарабији, и мајке Пулхерије Стурза, Румунке породично везане за највише аристократске кругове. Иначе, Милан и Наталија су били веома блиски рођаци, односно њихови родитељи (Наталијин отац Јован Кешко и Миланова мајка Марија Катарџи) били су деца од две рођене сестре, односно имали су истог деду. Како су Милан и Наталија били шесто колено, односно друга братучад, њихов брак је морала претходно да одобри црква, односно митрополит Михаило, што није учињено.

АРТЕМИЗА

Артемиза је била цариградска Гркиња, кћи богатог трговца грађевинским дрветом, удата за дипломату и кнежевог секретара Милана Ф. Христића, односно снаја др Филипа Христића, оног истог са којим је Кнез Милан био у посети руском цару у Ливадији (Крим) и отоманском султану у Цариграду, који је у два наврата био српски посланик код Порте (турске владе), а касније и гувернер Народне банке. У браку са Миланом Христићем Артемиза је већ имала троје деце (две кћери и сина), када се краљ Милан умешао у тај брак и разорио га.

Артемиза Христић

О тој вези, због које је краљица Наталија пуцала од муке, а цео Београд га осуђивао, пише Милан Јовановић Стојимировић: „Мада је краљица Наталија била умногоме и сама крива што је краљ Милан изван куће морао тражити оне интимности које му је она ускраћивала, цео Београд је био на краљичиној страни, а против Артемизе, коју је наш свет, када се повукла и отишла натраг у Цариград, малтене испратио лупањем у канте.

Артемиза је становала у Кнез Михаиловој улици, у близини данашње енглеске читаонице (око данашњег броја 46, прим. З. Ј.), а краљ Милан се свакодневно довозио к њој у затвореном дворском фијакеру са државним грбом и ливрејисаним кочијашем (и лакејом) на боку, па би оставио та кола да га ту чекају. Није се знало ко је био бестиднији, он или она, јер је Артемиза умела и да пркоси...

Артемиза је становала у Кнез Михаиловој улици, у близини данашње енглеске читаонице (око данашњег броја 46, прим. З. Ј.), а краљ Милан се свакодневно довозио к њој у затвореном дворском фијакеру са државним грбом и ливрејисаним кочијашем (и лакејом) на боку, па би оставио та кола да га ту чекају. Није се знало ко је био бестиднији, он или она, јер је Артемиза умела и да пркоси… Изневерен на свом породичном огњишту (и обрукан), Милан Ф. Христић се повукао из Србије и касније оженио једном пољском аристократкињом, па је и умро код ње у једном замку крај Кракова…“

ПЛАН

Милан и Наталија развели су се у октобру 1888. године, после чега је Милан напустио Србију. Четири месеца касније Милан је абдицирао у корист малолетног сина Александра, у намери да се без проблема ожени грађанком Артемизом, која би се у међувремену развела од Милана Христића. Нема поузданих историјских извора који би нам дали одговор на питање да ли је овај Миланов план био резултат његове опчињености Артемизом, или је био део његове политичке игре засноване на предвиђању да ће после абдикације у Србији настати страначки раздор, безвлашће и немири, и да ће се он, по жељи народа, тријумфално вратити у Србију као спасилац.

Фото Wikipedia – Дани (привидне) среће: Милан, Александар и Наталија Обреновић

Миланова више пута исказана недоследност у остваривању планова, који су често били произвољни и противречни, нагони нас да останемо у фази претпоставке. Једно је ипак било сигурно: Миланов начин живота, који се састојао од тренутних задовољстава која су проузроковала дугорочне последице, довео је до „до јединственог случаја да неко запне чак на хаџилук (у Јерусалим, прим. З. Ј.) само да би могао успут присуствовати порођају своје наложнице“ (Слободан Јовановић).

Наиме, тих дана (март 1889) Артемиза је у Цариграду родила сина Ђорђа, ког је Милан сматрао својим, па је после Милоша и Михаила и трећи владар из династије Обреновић добио ванбрачно дете (Милош је имао деветоро ванбрачне деце, а Михаило ванбрачног сина Велимира). Милан се држао свога плана, па се већ 25. дана после абдикације сусрео са султаном у Цариграду.

ЦАРУ НА ДИВАН

Иако није имао статус званичног сусрета, сусрет бившег краља Милана Обреновића и султана Абдул-Хамида (19/31. март 1889), био је корак напред у нормализацији односа две државе, после периода у коме су међусобно ратовале (1876/78) и у коме Краљевина Србија, стицањем независности (1878) више није била у вазалном односу према Турском царству.

И поред тога што је ово био сусрет на највишем нивоу (занемарујемо разлику од 25 дана од абдикације до сусрета), српска штампа извештајима из Цариграда о току посете није давала већег значаја. За разлику од извештаја са ранијих сусрета српских владара и турских султана који су се обавезно налазили на насловним странама српске штампе, извештаји о Милановом боравку у граду на Босфору се не објављују на првој страни. „Велика Србија“ извештајима о овом сусрету не даје ни посебне новинске наслове, већ их сврстава чак под рубрику „Домаћи гласови“.

Артемиза је у Цариграду родила сина Ђорђа, ког је Милан сматрао својим, па је после Милоша и Михаила и трећи владар из династије Обреновић добио ванбрачно дете

Како се третман овог сусрета у српској штампи може објаснити? Да ли Милановом јавно изреченом жељом „да сваку параду хоће да избегне“, да ли активностима новог краља (обилазак Србије) које су се истовремено одвијале па је штампа њима дала приоритет, или је то био начин да се путем игнорисања бившег владара промовише ново доба са новим краљем. И још једно питање ауторке овог чланка, чијим се постављањем истовремено даје и одговор: Да ли је Миланова жеља „да сваку параду хоће да избегне“ била оправдање, првенствено пред самим собом, јер је пут у Цариград овај владар слабог морала, расипник и коцкар, предузео да би присуствовао порођају своје љубавнице и да би од султана тражио новац, притешњен новчаним невољама?

РАЗЛАЗ

После дугог чекања и Артемиза је добила развод брака, али је Миланова љубав према њој ишчезла. У Паризу, где су живели после Милановог одласка из Србије, њен изглед оријенталке (тешка и широка струка) и паланчанке није му више одговарао. Несталан у свему, па и у вези са женама, Милан се све више клонио сада већ пуначке Артемизе.

С друге стране, Артемиза је њиховог сина одгајала као претендента на српски престо, зашто јој је био неопходан новац, што је Милана од ње све више одвајало, да је на крају тражио заштиту париске полиције од њеног прогањања, и издејствовао код француских власти да је из Париза протерају.

АРТЕМИЗА НЕ МИРУЈЕ

У лето 1894. године Миланов син краљ Александар био је у посети султану Абдул-Хамиду. Већ у току посете говорило се да је Милан годину дана раније, притешњен новчаним невољама, затражио помоћ од султана и добио од њега пола милиона франака, а да се султану одужио тако што му је послао сина на подворење. Говорило се, такође, да је Александар молио султана да Милана узме у заштиту од Артемизе која се након разлаза са Миланом вратила оцу у Цариград и живела са сином Ђорђем.

Артемиза је чувала Миланова писма у којима јој је он изјављивао љубав и признавао Ђорђа за своје дете; она је претила да ће писма објавити уколико од Милана не добије новац за његово школовање. У последњем сачуваном писму он је написао: „Ја те много више волим него што ти мислиш, а мој Ђорђе, жив, умиљат и диван као што је, јемство је и веза између нас, са којом ћемо се саживети и сећати се оних дана када смо, млађи обоје, говорили једно другом речи можда милије и страсније, али мање озбиљне и мање сигурне.“

О томе да ли је султан дао Милану пола милиона франака нема поузданих историјских извора, али се у више њих наводи да је Артемизина уцена постојала и да је за Миланова писма од султана издејствовала позамашну годишњу пензију.

ПОТОМАК

Почетком 2002. године у Паризу је умро Панта Обреновић, оснивач „Фонда Обреновић“ и унук Ђорђа Обреновића, ванбрачног сина краља Милана Обреновића и његове љубавнице Артемизе Христић.

Ђорђе је после Цариграда живео у Француској, Швајцарској и Америци. Ђорђев син Стефан, који је једно време био коњички капетан француске војске, отац је Панте Обреновића. На свим актима „Фонда Обреновић“ Панта се потписивао ћирилицом.

---

Аутор: Зорица Јанковић (Време)

Извор:

Потрага за благом (сурови поход на злато)

Нестрпљив да погуби поглавицу Инка, заповедник шпанских освајача остао је без огромног златног ланца тешког око две тоне којег су Индијанци носили да откупе свог владара. За тим чудом и данас се трага.

Шпанске и португалске експедиције кренуле су од 1499. године ка Новом свету. Подстакнуте Колумбовим успесима, њихову пажњу заокупљао је првенствено јужни део Америке. Ђеновљанин Кристофор Колумбо, морепловац у португалској и шпанској служби, придобивши шпански двор за свој подухват, испловио је у лето 1492. године са три брода и, после 33 дана пловидбе, код Канарског архипелага, пристао је изјутра 21. септембра 1492. године на острво од домородаца знано као Гуанани. Колумбо га је назвао Сан Салвадор. На Сан Домингу, оставио је посаду, што је био први познати покушај колонизације Америке од стране Европљана.

После повратка у Шпанију, где су његова открића изазвала незапамћен одјек, већ у јесен 1493. године под његовим вођством испловила друга експедиција са 1200 људи на 17 бродова. Колонизација Америке већ тада је добила снажан замах. Године 1498. дошло је до треће експедиције. Изванредно опскрбљен и опремљен, Колумбо се, први пут, дотакао обала Јужне Америке. При четвртој експедицији (1502), већ је пловио дуж Панамског земљоуза. Херој открића, непризнат, па затим опет рехабилитован, вратио се 1504. године у Шпанију где је, две године касније, умро. Преминуо је у 55. години, исцрпљен путовањима али и разочарењима због зависти људи који нису схватали далекосежност његовог дела. Умро је у уверењу да је открио западни пут у Индију. Једном је, чак, претпостављао да се налази недалеко од ушћа реке Ганг. Индија, жељена земља богатства, нагнала је морепловце да се отисну на непознат океан западно од Европе и да тако, сасвим случајно, „открију” нови континент – Америку.

ПОХЛЕПА БЕЗ ЗАДРШКЕ

Године 1513. већ је утврђено да се иза Панамског земљоуза простире још једно огромно море, Тихи океан. Тако продрети у његове воде где, иза мора, сигурно лежи жељена Индија, питали су се морепловци. Овај смео и опасан подухват извео је Португалац Фернандо Магелан. 

Испловио је 1519. године ишавши дуж обала Јужне Америке и допловио у Тихи океан мореузом који данас носи његово име. Одатле га је пут водио, око света, у Кину и Индију, а затим око Африке, натраг у Европу, где се вратио 1522. године. Сад је положај новог континента био сасвим јасан и нико више није могао да тврди да је Земља равна плоча на леђима гигантских слонова.

Али, ни Енглези ни Французи нису били лењи. У служби енглеског краља Хенрика VII, предузимали су научне пловидбе у циљу нових географских открића. Италијани, отац и син Каботи, пловили су од Лабрадора до Флориде. Португалци су зашли дубоко на север и са Гренланда довезли неколико Ескима и белих медведа..
    Шпанци су наставили да испитују Средњу и Јужну Америку: пристали су на Јукатан, где су живеле Маје, Мексико с Астецима, на западној обали Јужне Америке испитали су обале Перуа и Инке, домороце.

Свуда су их пратили бели досељеници дајући сасвим нов правац развоју Новог света. Средњоамерички крајеви постали су шпанске колоније претворивши се, потом, у самосталне шпанске државе. Источну обалу Јужне Америке, Бразил, населили су Португалци. Енглези, Холанђани и Французи оснивали су колоније у Северној Америци. Ту су, временом, власт преузели Енглези…

Освајање Средње и Јужне Америке пратиле су приче, брзо претворене у легенде, о огромним количинама злата, дијаманата и сребра којим су ове области обиловале. И, како ће време показати, освајачки ратови, верно забележени у историјским хроникама и документима, омогућили су пљачку великих размера.

Благо Монтезуме, Атуалпе и других владара латиноамеричких народа и драгоцености племена Астека, Инка и Маја постали су својина похлепних Европљана. Код древних становника Јужне Америке злато се сматрало светим металом, симболом бога Сунца. Вође, врачи, шамани и њима слични великодостојници гомилали су огромне количине драгоцености. 

 Својеврсна складишта злата били су храмови: таваница једног од њих била је посута златним звездама, вилиним коњицима, лептирима и птицама које су биле тако величанствене да су од њихове лепоте сви који кроче у храм дрхтали од узбуђења.

  СТРАХ ОД „ПРИЈАТЕЉА”

Међутим, почетком 16. века, на обале америчког континента ступили су Шпанци и Португалци, жељни да присвоје то њима дотад непојамно благо. Освајачи, конквискадори, нису ни у најсмелијим сновима сањали какве их драгоцености блага чекају у овим прекоокеанским земљама. 

Уз то, љубазни домороци били су спремни да им га дарују, да са њима поделе све што имају. Пре доласка освајача и пљачкаша, астечка држава простирала се целом Мексиканском висоравни којом су управљала два савладара изабрана од племенског савета: један, кога бисмо могли да назовемо начелником цивилне управе и други, војни заповедник кога су Шпанци сматрали краљем или царем.
    Године 1519. на обале Мексика приспели су разбојници, под вођством Фердинанда Кортеса. Вести о великом и невероватно богатом граду Теночтитлану (данас Мексико Сити), подстакле су конквискадоре на готово немогуће.

Са шаком војника Кортес је кренуо одважно у непознату земљу. Не подозревајући шта им спремају дошљаци, Индијанци су им даровали велике количине накита и два огромна диска величине колског точка који су симболизовали Сунце и Месец.  Један диск био је направљен од чистог злата а други од сребра. Али, Кортесу и његовима ови дарови учинили су се скромним и кренули су да пљачкају све одреда.

Појава Шпанаца снажно је деловала на племена Толтека и Отома; први пут су видели коње, гвоздено и ватрено оружје. Астеци су, пак, у Кортесу гледали изасланика сунчаног бога Кецалкоуатла који је, према легенди, након дуготрајног избивања требало да се врати с истока. Када су Монтезуми постали јасни циљеви „пријатељске” посете прекоокеанских гостију, пожурио је да што сигурније сакрије преостало злато и сребро.

Тада су се родиле многобројне легенде о скривеном благу великог владара Астека. Кортес је у почетку губио битке против Монтезуме, али су онда, 1521, из Шпаније стигли нови војници. Рат је добијен и уз помоћ мноштва индијанских савезника. Али, Монтезума и његово благо као да су пропали у земљу. Потрага за њим била је безуспешна.

У Теночтитлану је пао последњи брањени дом и последњи астечки владар Куатемотсин, Монтезумин наследник, отеран је у заробљеништво.

 И ЗУБАРИ У ПЉАЧКИ

Перуански хроничар шпанског доба Гарсиљасо де ла Вега оставио је неколико занимљивих записа о Кортесу и његовој невероватној похлепи. Поред кукуруза, Маје су гајиле дуван и целом свету дали су своје име за ситно насецкан дуван увијен у лист – цигару; zicar (cigaro) мајанска је реч. Кортес је имао посилног задуженог за увијање и сецкање дувана а он је уживао у њему, како пише Вега, чак приликом јахања или борбе. Због ове неумерености, био је критикован од једног високог свештеника, задуженог за покрштавање индијанских племена. Кортес му је одрубио главу, уз речи да ужива дуван како би, што чешће, био с богом.
   Кортес се „прославио” и по томе што је мајанским женама вадио зубе.

Наиме, оне су стругале зубе тако да су постајали шиљати, а затим их облагале плочицама од злата или драгог камења. Да би ову пљачку брзо обављао, Кортес је из Шпаније довео неколико зубара и запослио их искључиво на пословима вађења зуба. Де ла Вега је забележио да су уста мајанских жена за шпанског заповедника била неисцрпан рудник дијаманата и злата! Кортесов плен увећан је и пљачком великог храма у Јаксаћилану, из кога је Кортес, према процени, однео преко две тоне златних предмета: наруквица, чаша, судова и пехара.

СТРАШНА ПРЕВАРА

За име другог јужноамеричког владара из тог времена – вођу Инка, Атауалпеа, везано је, такође, много легенди.

Кад је, почетком тридесетих година 16. века, један од вођа шпанских освајача, Франсиско Пизаро стигао у земљу Инка, ту су вођени међусобни ратови. Сама по себи, појава туђина Индијанцима у почетку није предсказивала никакве невоље. Напротив, њихов вођа, Атауалпа, помислио је да су му сами богови послали у помоћ, да што брже победи свог брата Уаскара.    Њихово оружје већином је било од тврдог дрвета: мачеви, копља, лукови, мочуге и Шпанци су га назвали „гвоздено дрво”.

Секире су биле камене или бакарне; од истог материјала прављене су „булаве”, буздовани са перима. Војници су се од непријатељских стрела бранили штитовима и огртачима, с дебелим слојем памука.

Оно је било добро у борби с околним племенима али није значило ништа у борби против тешко наоружаних Шпанаца, којих је бројчано било знатно мање.

 Први велики шпански плен био је Сунчев храм у Куску где су сахрањиване мумије поглавица Инка које су седеле на златном престолу у полукругу, пред златним сунчевим колутом.

Лица су им покривала златне маске док је одело било богато искићено украсима и племенитим накитом. Изнад олтара стајао је велики златан колут, тежак више десетина килограма – Сунце с људским лицем. Иза храма се простирао златан врт где су фигуре биљки, животиња и људи биле израђене од чистог злата. Све то је десетине и десетине тона, годинама претапано у полуге или новчиће и слато за Шпанију. Свакако, велики део завршио је у рукама гусара или пљачкаша.

Пизаро је Атуалапеа позвао на гозбу. Ништа не сумњајући, поглавица Инка на свечаност је стигао у златној носиљци, украшеној разнобојним перјем. Ни он ни његова свита нису били наоружани. На то је рачунао грамзиви Пизаро на чији су сигнал војници напали Инке, побили целу пратњу а вођу заробили. Пошто га је неколико дана држао под стражом, Пизаро му је обећавао слободу уколико овај, за два месеца, велику собу напуни златом. Димензије собе биле су 12 пута 10 пута 4 метра. Племена су брзо сазнала детаље шпанске уцене и, ускоро се, према месту поглавичиног заточеништва отегао ланац носача, савијених под теретом златних посуда, статуа, судова и других предмета. Гомила злата расла је а ипак, када је назначени рок истекао, соба још није била попуњена. Мада је вођа Инка молио Пизара да још мало сачека, овај је решио да га погуби пошто је страховао да би, кад буде на слободи, могао да му постане велики противник.

 ТАЈНА ЈЕЗЕРСКОГ МУЉА

У време кад је Атуалпа погубљен, путевима су се кретале хиљаде каравана лама натоварених златом. Инке су журиле да откупе свог владара. Сазнавши да је погубљен, сакрили су драгоцени терет негде високо у перуанским брдима. Осим овог огромног блага, Пизарова нестрпљивост да погуби поглавицу, коштала га је огромног златног ланца, израђеног по наруџби Атуалпиног оца, претпоследњег владара Инка, Уајна Капака. Како вели предање, о коме пише хроничар Де ла Вега, када му се родио дугоочекивани наследник, срећни отац наредио је својим златарима да направе златан ланац којим би са свих страна, могао да се опаше централни трг блиставе престонице. Велики ланац био је дугачак 400 м и тежио је три тоне најчистијег злата. Да би се подигао, пише Вега, била је потребна снага 200 људи. Да ово ремек-дело и светско чудо не би пало у руке непријатеља, Инке су га бациле у воду дубоког језера, у близини села Уркос.

Настало од кратера древног вулкана дно овог језера прекривено је слојем муља високим више метара. Ту већ вековима почива ланац од чистог злата чија вредност није мања од 250 милиона долара. Међутим, ни савремена техничка средства не омогућавају да се продре у мрачни, ћутљиви бездан језера. Ипак од његовог вађења није се одустало. Тамо је амерички милионер Грахам Блејн предложио пројекат који предвиђа бушење дугачког подземног тунела кроз који би могла да се испусти сва вода из Уркоса, што би омогућило ископавање златног ланца из муља.
Међутим, цео поступак има више мана: скуп је, отицање воде пореметило би еколошки систем, а многи научници који су приљежно проучавали историју старих народа Латинске Америке сумњичави су према белешкама хроничара, па и онима које је исписао Де ла Вега. Истраживање дна посебним подморницама и батискафима нису дала никакве резултате.
   „Ипак, можда нове технологије понуде нови начин па ће Инкин ланац поново угледати светлост дана”, каже Блејн, додајући како нема говора о томе да је хроничар Вега преписивао само празне легенде Латинске Америке.

---

Речи за које нисте знали да су добиле назив по одређеним људима

БОЈКОТ

Чарлс Бојкот није био много популаран у Ирској током 1880. године. Када је због болести морао да напусти чин у војсци, почео је да ради као агент једног земљопоседника у округу Мејо. Проблеми Чарлса Бојкота почели су 1879. године, када је економска криза изазвала пропаст ирске пољопривреде, због чега је стално претила глад. Ирски сељаци су се тада организовали и почели да захтевају мање закупнине. Они су, вођени заговорницима ирске самоуправе Чарлсом Стјуартом Парнелом и Мајклом Давитом формирали Ирску аграрну лигу и 1880. године рекли Бојкоту да мора да снизу цену закупнине за 25 одсто.

Чарлс Бојкот није био много популаран у Ирској током 1880. године. Када је због болести морао да напусти чин у војсци, почео је да ради као агент једног земљопоседника у округу Мејо.

Проблеми Чарлса Бојкота почели су 1879. године, када је економска криза изазвала пропаст ирске пољопривреде, због чега је стално пријетила глад. Ирски сељаци су се тада организовали и почели да захтевају мање закупнине. Они су, вођени заговорницима ирске самоуправе Чарлсом Стјуартом Парнелом и Мајклом Давитом формирали Ирску аграрну лигу и 1880. године рекли Бојкоту да мора да снизу цену закупнине за 25 одсто.

Бојкот је одбио да смањи закупнину, али није очекивао да ће га ова одлука коштати свега што је створио претходних година. Огранак Аграрне лиге у округу Мејо захтевао је од Бојкотових радника да обуставе рад и да започну кампању изоловања Чарлса Бојкота од локалне заједнице.

Никотин

Када се француски дипломата и научник Жан Нико (Nicot) 1561. године вратио у Париз са службовања у Лисабону, где је био амбасадор, са собом је понео и биљку која ствара зависност, а која је откривена у Новом свету.

Никотин је алкалоид који се може наћи у неким биљкама из породице Solanaceae, нарочито у дувану. Чини од око 0,6 до 3% укупне суве масе сушеног, индустријског дуван^], а његова биосинтеза у биљци се одвија у корену, а накупља се у листовима. Служи као хемијска одбрана биљке од инсеката; тако да је раније била распрострањена његова употреба у виду инсектицида

Нико се упознао са овом биљком у Лисабону, где се она, претворена у прах, ушмркавала и служила као лек против свега, па чак и против рака. Пошто је пред краљицом Катарином Медичи демонстрирао како се употребљава прах који може да послужи као лек против њених главобоља, шмркање дувана постало је популарно у Паризу. Године 1753, шведски природњак Карл фон Лине, дао је једној сорти дувана назив Никотиана, у част француског дипломате, а активни састојак ове биљке, који је први пут изолован 1828. године, добио је назив никотин.

Мазохизам

Леополд фон Захер-Мазох био је аустријски писац историјских романа и романа са темама из алтернативне сексологије. Његово најзначајније дело је Венера у крзну објављено 1870. године. У роману описује сексуалне фантазије и фетише, везано за жене које су доминантне и које носе крзно. Касније, он је те своје фантазије радио са својим љубавницама и супругама.

Дана 9. децембра 1869, Мазох и његова љубавница баронеса Фани Пистор су потписали уговор по којем ће он бити њен сексуални роб шест месеци, уз услов да баронеса што је чешће могуће носи крзно. Године 1886, аустријски психијатар Рихард вон Крафт-Ебинг сковао је термин “мазохизам”, како би описао деривацију сексуалног задовољства од физичког бола и понижења.

Силуета

Силуета, првобитно црни портрет на белој позадини, уметничка је форма која је била популарна у 18. и 19. веку, а своје име дугује француском министру финансија Етјену де Силуету. У периоду када је Француску задесила криза због Седмогодишњег рата, француски краљ Луј XИ ангажовао је Силуета да се постара за државне финансије.

Силуетов мандат трајао је три месеца, а он је за то време смањио плате и пензије и увео порез на племићке поседе. То се никоме у тадашњем друштву није свидело, па су се грађани Француске светили тиме што су почели да носе одела по Силуету – једноставна и тесна, као да су кобајаги, осиромашили и омршавили од глади. Затим је грађански бунт настављен тако што су се појавиле људске прилике само назначене скицом по зидовима зграда са натписом да су то Силуетове жртве, које су се стањиле од глади.

Квислинг

Синоним издајства и сарадње са непријатељем, који се примањује на грађанина који помаже непријатељу да освоји његову земљу, добио је назив по норвешком политичару Видкуну Квислингу. Он је почетком Другог светског рата одржао многе састанке са Хитлером и његовим сарадницима како би их уверио у нужност освајања Норвешке. Немачка је у априлу 1940. године извршила инвазију на Норвешку, а краљевска породица и чланови парламетна били су принуђени да напусте Осло. Квислинг је ту видео своју прилику да се домогне власти, те се већ неколико сати после немачке инвазије прогласио премијером, а своју странку Народни савез једином легалном политичком странком.

Појам квислинг се симболично и у преносном смислу данас употребљава за нелојалну сарадњу у било ком смислу, а која за резултат има штету која се наноси сопственом народу или средини којој таква особа припада. Први пут је у свом значењу употребљен у лондонском Дејли мејлу, а после тога ју је радио ББЦ популаризовао и у осталим језицима.

---

Однос Европе према Првом српском устанку

Први српски устанак (1804-1813) јавља се са јачањем Француске и војним успесима Наполеона Бонапарте, али и као споредна ствар на европском ратишту представљао је значајан и веома важан ратни догађај у ратом запаљеној Европи.

Устанак је дигао и повео Ђорђе Петровић- Карађорђе (1762, Вишевац -1817, Радовањски Луг) на Сретење Господње 1804. у Орашцу, у Марићевића јарузи, због зулума и самовоље дахија, али и због ослобођења свих српских земаља. Остаће забележено у историји да је убиству Карађорђа допринео његов кум- Вујица Вулићевић по налогу тадашње владајуће структуре. Његову главу је кнез Милош касније препарирао и послао у Цариград као знак да је веран Порти. Овом догађају је претходила ,,сеча кнезова“ 4. фебруара 1804. где су погубљени сви виђенији Срби. Карађорђе је умакао и са народним првацима (Вељко Петровић, Васа Чарапић, Јаков Ненадовић) организовао народни збор где је изабран за вожда.

Битка на Мишару

Прва европска интервенција јавља се са Ичковим миром (по Петру Ичку) 1806. год. склопљеним између Порте (турске Владе) и Србије. Иако, погодан за Србију, Ичков мир није успео због мешања Русије, која је са Србијом наставила ратовање против Турака. Поход Наполеона на Русију (1812) је принудио Русе да обуставе рат са Турцима што је имало ођека и на Србију. Русија је повукла своје трупе и склопила Букурешки мир са Османлијама. Она је овим миром покушала да издејствује аутономију за Србију и да је стави под заштиту Аустрије, која отворено подржава Турску. Српској страни овај мир никако није ишао у прилог јер нису добили оно за шта су се борили.

Русија је одувек хтела да створи примат на Балкану и Србија и српско питање су јој били врло интересантни још и у то доба. Карађорђе се Русима обраћао за помоћ, па је у Русију ишла чак и српска делегација предвођена протом Матејом Ненадовићем, на шта је руски цар дао одобрење и дао 5000 дуката. Русија се првенствено интересовала за Балкан, због ширења француског утицаја и Наполеонових освајања по источним обалама Јадрана, дакле, због јачања љутог такмаца.

Први српски устанак збио се у раздобљу од Наполеоновог највећег успона (1804. године, крунисан је за цара у катедрали Нотр Дам, тако што је сам себе крунисао) до његовог пада (1813. године- после битке код Лајпцига). Француска и њена војска дуго су биле непобедиве, а Бонапарта је мењао границе, смењивао и постављао владаре, укидао или правио државе или царства у непрекидном валцеру међународних савеза и одлука с често непредвидивим последицама.

НАПОЛЕОН О КАРАЂОРЂУ

Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је, окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима да потресе темеље Османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ туђег јарма. Е, то је Црни Ђорђе – њему припада слава највећег војсковође.”

Тако је, на пример, Наполеонова експедиција у Египат (1798–1799) у годинама пре устанка као посредан резултат имала долазак дахија у Београдски пашалук (јер је регуларна турска војска из Србије била повучена у Египат), па је тако утицала и на избијање буне. Као реакција на Бонапартин упад у Египат, старе супарнице Турска и Русија привремено су биле и савезнице и заједнички запоселе јонска острва.

Крајем 1806. године између Француске и Аустрије закључен је Пожунски мир, којим су Аустрији одузети поседи на Јадрану, а након француске победе код Ваграма (1809) створене су Илирске провинције па су тако расли апетити и ка самој Србији. Држање Наполеона И према Карађорђевом устанку било је одређено његовом политиком према Турској, Русији и Аустрији, али највише интересима које је имао у супарништву с Русијом. У то време он је настојао одржати свој утицај на Турску, али је, по потреби, чинио и Аустрији и Русији, на њен рачун тајна обећања.

Када је Карађорђе послао свог изасланика Рада Вучинића (1809) да потражи од њега помоћ и заштиту, Наполеон није обећао ништа одређено, али је задржао и издржавао Карађорђевог изасланика кад је дошао у Париз (1810—1814). Карађорђе је тражио и заштиту од самог Наполеона који је ипак био приклоњенији Турској, иако је ценио Србе као храбре ратнике

Историја је забележила да је у Ашперну код Беча, 21. маја 1809. године, као одговор на хвалоспеве потчињених, Наполеон Бонапарта узвратио речима које сликовито описују његово поштовање према Црном Ђорђу: „Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, који је, окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима да потресе темеље Османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ туђег јарма. Е, то је Црни Ђорђе – њему припада слава највећег војсковође.”

С друге стране, Аустрија се није много мешала у сам устанак због својих проблема али је са негодовањем гледала на јачање Србије и уопште на слободарску визију српског народа. Аустрији није било у интересу, за време великих заплета у Европи поводом Наполеонове освајачке политике, да се у њеном суседству мењају прилике, кад она не може на тој страни имати на расположењу све своје силе да натури решење која одговара њеним интересима. Притиснута поразима и освајањем Наполеона она није могла озбиљније да се умеша у онемогућавање настајања српске државе. Карађорђе је и од Аустрије тражио једно време протекторат, тачније од капетана Сајтинског, међутим због ратовања, неутралности и односа са Портом захтев је одбијен, па се после тога Карађорђе обратио Русији и касније добио тражену помоћ.

Порта је једном приликом у рату са Србима тражила од влашког и молдавског кнеза, да као представник хришћанства, посредује у мировним преговорима. У преговоре се касније умешала и Цариградска патријаршија међутим мировне одредбе нису одговарале Србима па је мир пропао.

Као утисак, додаје историчар Чедомир Антић, остаје чињеница да је Први српски устанак била и остала најуспешнија и најисточнија буржоаска револуција у Европи, заједно са Француском. Устанак је такође и највећи народни устанак у седам столећа дугој историји Османског царства- једне од највећих империја у историји људског рода. Од Леополда Ранкеа до Лефтена Ставријаноса историчари су сагласни са том оценом. Устаничке битке су по свом обиму превазишле и битке Грчког рата за независност и стале у раван са највећим биткама Америчке револуције- код Саратоге и Лонг Ајленда.

---

Извор: Центар за међународну јавну политику

Битка код Полтаве

Битка код Полтаве: Како је сломљена шведска војна моћ, а Русија постала европска сила.

Велики северни рат био је веома важно раздобље у историји Русије. Након овога рата Русија се потврдила као нова европска сила првог реда и тај статус ће задржати наредна два века. Рат против Шведске, није био ни кратак ни лак. Карло XII важио је за једног од најспособних војсковођа свога времена а шведска армија за једну од најбољих у Европи. Битка код Полтаве 1709. била је прекретница, која је предодредила даљи ток рата. Након велике победе код Нарве 1701. над руском војском, шведски краљ Карло XII није сматрао да му је Русија приоритет у даљем ратовању, окренуо се походу против осталих припадника велике антишведске коалиције у централној и источној Европи, где је повео главнину шведских снага. Та калкулација показала се више него погрешна. Док је шведски краљ ратовао у Европи руска војска се брзо обнављала. Од 1702-1708 године руска војска осваја је низ шведских утврђења на Балтику и побеђује у низу мањих битака, те се пробија на Балтичко море. Да би спречио даље поразе своје војске на северу и покушао да сузбије војну моћ Русије, шведски краљ се одлучио на поход у правцу руске престонице, надајући се да ће главнину руских снага потући у неколико одсудних битака као што је то урадио код Нарве и тиме заувек завршити са источним непријатељем.

Пошто је опоравио и попунио своју војску у Саксонији, Карло се упутио у правцу Пољске, а прешавши Одру, добио је појачање из Шведске. У новембру војска је прешла Вислу. Шведска армија извршила је дуги марш од 500 км и у фебруару 1708. ушла је у Гродно одакле се руска војска без борбе повукла.

БИТКЕ КОД ГОЛОВЧИНЕ И ЛЕСНОЈЕ

План Карла је постао јасан руској команди крајем јуна, када је шведски генерал Левенхаупт кренуо из Риге са великом војском. Циљ ове операције је био сусрет са армијом краља Карла а затим наступање у правцу Моксве. Летње наступање шведске војске почело је успешно. Карло је победио руску војску под командом генерала Аниките Ивановича Репина код Головчине 3. јула 1708. Дрски потезом по мраку је прешао реку Вабич (у Белорусији) и успео да разбије дивизију генерала Репина која је била изолована од остатка руске армије. Без обзира што су Руси под командом генерала Шереметјева имали близу 30 000 војника а шведски краљ око 12 500, брзим маневром шведски краљ је успео да разбије око 9000 војника колико је стигло да учествује у борби. У овој бици преко 3000 руских војника је погинуло, рањено или заробљено, а шведских око 1200. Карло је придавао велики значај овој победи, а шведски историчар Лудбланд је написао да је Головчина последње место где је засјала звезда Карла XII. Руска војска се повукла преко Дњепра а шведска је ушла је у Могиљев.

Армија шведског генерала Адама Левенхаупта која се кретала из Риге није била те среће. Њој у сусрет пошао је лично цар Петар са око 12 000 војника. Код малог села Лесноје у Могиљевској области пошло им је за руком да разбију шведску армију (од преко 15 000 људи). Шведска армија у овој бици била је преполовљена а изгубила је 17 топова и 44 знамења јединица. Такође је приликом одступања изубила скоро читав провијант. Губици руске војске у погинулим и рањеним били су упоредиви са шведским али су шведски материјални губици били неупоредиво већи. Петар Велики касније је писао да је ова битка била мајка битке код Полтаве. Руска војска први пут је успела да победи бројнију шведску војску.

У међувремену руска команда око главнине шведских снага проводила је политику спаљене земље, уништивши преко сто села. Што је дубље шведски краљ продирао војска је била у критичнијем стању са снабдевањима. Позитивне вести Карло је добио из Украјине одакле му се крајем 1708. године придружио атаман Иван Степанович Мазепа са око 5000 козака. Од зиме 1708. до пролећа 1709. шведска војска је изгубила још неколико хиљада војника због мраза и лошег снабдевања.

Мазепа је предочио шведском краљу, да ће у Полтави наћи велике количине хране и муниције због могућег рата Русије са Кримом (Кримским каганатом), и сматра се да се шведски краљ управо зато упутио у Полтаву. Шведској војсци су нарочито недостајала пушчана зрна и ручне гранате.

ПОЛТАВА, ОДСУДНА БИТКА

Без обзира на губитке које је претрпела шведска војска током зиме, Карло је као и увек ишао на решавајућу битку. Већ 25. априла 1709. Наредио је свом генералу Акселу Спареу да пређе у офанзиву са осам пешадијских пукова, пуком артиљерије и снабдевањима, а 27. априла до Полтаве је дошао и најелитнији Делекарлиски пук, одмах за њим и сам краљ. Како се показало Швеђани су у напад кренули доста непромишљено. Одмах су покушали да заузму Полтаву, али безуспешно. Након тога почели су да раде мортири (бомбарди). Главни проблем Швеђана је био недостатак већег броја опсадних оруђа као и мањак муниције.

Гарнизон у Полтави био је под командом пуковника Алексеја Степановича Келина, бројао је око 4 200 војника и око 2 600 наоружаних становника који су активно помагали одбрану. Од априла до јуна Швеђани су извели око 20 напада на Полтаву и сви су били одбијени. По руским изворима Швеђани су изгубили под зидинама Полтаве око 6 хиљада војника, мада се овај број сматра преувеличаним. Полтава никада није била у потпуном окружењу и у тврђаву је стигло још преко 900 војника.

Главне снаге под командом цара Петра приближиле су се Полтави 25. јуна. Петар је наредио опрезно наступање и ново укопавање при сваком померању војске. Разлог за то је постојао. Научен ранијим искуством није жело да да шведским каролинерима битку на отвореном, јер то је била најбоља пешадија Европе тога доба. Због тога се цар Петар одлучио да сачека шведски напад укопан.  

Када је чуо да се руска војска приближава Полтави, Карло XII се одлучио за још један напад 22. јуна, који се завршио неуспешно. Карло је затим упутио главне снаге у сусрет надолазећим трупама руске војске.  У опсади Полтаве оставио је 2 пука пешадије.

Укупно за битку Швеђани су имали 37 000 људи, од чега је у бици директно учествовало око 15 000, те четири топа. Швеђани су располагали са преко 30 топова, али су због недостатка муниције одлучили да употребе само четири топа. Швеђани за разлику од Руса нису придавали велики значај артиљерији приликом битке на отвореном, већ нападу своје елитне пешадије (каролинера) и хладном оружју.

Руска војска са друге стране остварила је предност и у броју и у ватреној надмоћи. Петар је довео око 60 000 руских пешадинаца и коњаника, а такође нерегуларне трупе попут коњице Калмика. У артиљерији такође је остварио вишеструку премоћ, историчари помињу од 102 до 300 топова.

Швеђани су кренули у напад у зору и после краће борбе каролинери су заузели два шанца. Међутим код трећег утврђења допали су под снажну ватру руске артиљерије и пушака из ровова.  Шведска коњица добила је задатак да заобиђе ровове и нападне руску коњицу. У борбу ступа готово сва руска коњица, око 17 000 људи. Управо интервенција коњице омогућила је да ровови испуне своју улогу и задрже пробој шведске пешадије.

Због немогућности да добије решавајућу битку у првом нападу и због разбијања нападног поретка шведска војска се нашла у критичној ситуацији. Цар Петар је извео своје резервне снаге из позадине и спремао се за генералну битку обезбедивши сада још већу надмоћ у људству него на почетку битке. У девет ујутру шведска пешадија поново је напала руску пешадију. Руска пешадија и коњица биле су подржане снажном артиљеријском ватром. После изнурујуће борбе дошло је до преломне фазе битке где су Швеђани почели са повлачењем. После слома шведског поретка руска армија и посебно коњица су кренули да гоне Швеђане, око 11 часова ујутру битка се за Швеђане претворила у бекство, а шведски краљ је побегао у Османско царство где је остао дуги низ година.

Руска војска је изгубила 1345 војника, а рањено је преко 3200. Губици шведске војске били су виши од 12 000, од тога је око 3000 шведских војника заробљено док је више од 6000 погинуло. Од ових губитака шведска војска никада се није опоравила нити је током наставка Северног рата успела да врати свој углед. Са друге стране Русија и Коалиција против Шведске узели су иницијативу у своје руке коју нису испуштали до победоносног завршетка рата.

---

Кримски рат

Кукавичлук од храбрости, али и разборитост од узалудне жртве раздваја „танка црвена линија”. Овај израз настао је током сунчаноЈ поподнева 25. октобра 1854. године. Ево како…

Почетком октобра 1854, у јеку Кримског рата, савезничке снаге су озбиљно угрозиле Севастопољ и почеле да га бомбардују. Руси су одлучили да ударом на главну англо-француско-турску базу, лоцирану у Балаклави, олакшају положај бранилаца тврђаве.

Бојиште испред Балаклаве чиниле су северна и јужна долина, међусобно раздвојене планинском косом. У осам часова ујутро, 25. октобра 1854, руски 45. Азовски, 46. Дњепровски и 47. Украјински пешадијски пук кренули су у напад према Балаклави. Брзо су разбили Турке код Камара и допрли до Кадикеја. Међутим, у јужној долини је 10. Ингерманландски хусарски пук Николе Максимилијановича растројен енергичним противнападом британске тешке коњичке бригаде генерала Скарлита, што је зауставило даља офанзивна дејства. У руским рукама остали су турски редути 1. и 2, изграђени на северним падинама планинског венца, у којима се налазило и 11 британских топова.

Ево непријатеља, ено топова

Савезничким снагама командовао је Фицрој Сомерсет барон Реглан (1788-1855). Реглан је био ветеран Наполеонових ратова и у бици код Ватерлоа изгубио је десну руку. Том приликом, са типично британском хладнокрвношћу, рекао је ађутанту: „Не односите руку док са ње не скинем венчани прстен”. Да би упркос инвалидности сачувао елегантну форму униформе, наручио је специјални мундир са рукавима који су полазили од корена крагне; тако су настали и данас популарни „раглан рукави“.

Напад тешке бригаде у бици код Балаклаве 25. октобра 1854. у Кримском рату: слика Stanley Berkeley

Лорд Реглан ни 25. октобра 1854. није изгубио присуство духа. Одмах је напожио начелнику коњице, Џорџу Бингаму ерлу Лукану (1800-1888), да поврати изгубљене топове. Лукан је позвао команданта 11. хусарског пука, препотентног и не посебно интелигентног Џејмса Томаса ерла Кардигена (1797-1868), неодређено упро прст у правцу северне долине и лаконски рекао: „Милорде, ево непријатеља, а тамо су и наши топови”. То је био шлагворт у најславнију епизоду Кримског рата.

На почетку северне долине мирно је стајала британска лака коњичка бригада. Њену прву врсту чинили су ескадрони 13. лаког драгонског, 17. уланског (копљаничко) и 11. хусарског, а другу — 8. хусарског и 4. лаког драгонског пука. Кардиген је у галопу дошао са командног места, поставио се на чело бригаде и издао команду за покрет. Истог тренутка, уз рески звук челика, на сунцу је блеснуло 673 сечива. Бојиштем је завладао мук. Утегнута у своје црвене доламе, у беспрекорном поретку, као да је на паради усред Лондона, бригада је попут танке црвене линије кренуле ка погрешном циљу. Уместо према оближњим редутима са заплењеним топовима, Кардиген је повео право према устима комплетне руске артиљерије на крају долине дуге 3000 корака!

После неколико стонина метара бригада је прешла у кас а потом у галоп. Ова лавина просто је прегазила Уралски козачки пук који је покушао да јој се супротстави и сручила се на 3. донску и 2. батерију 12. бригаде. Руси су до последњег тренутка дејствовали картечом који је покосио прве редове хусара, копљаника и драгона, али их није зауставио.

Коњаници су сабљама сасекли топовске посаде, испревртали и поломили каре и лафете и улетели у 9. хусарски Кијевски и 10. хусарски Ингерманландски пук. У крваво клупко британских и руских коњаника и преживелих артиљераца који су панично бежали, са бока су ударила 3 ескадрона Вајмарског уланског пука пуковника Јеропкина. Руски улани су почели немилосрдно да секу већ посустале Британце које је од потпуног уништења спасао само храбри испад француског пука коњичких ловаца. Французе је помоћ савезницима скупо коштала; већина их је традапа под ударцима бајонета ава батаљона 61. Владимирског пука. Међутим, и овај кратки интермецо био је довољан да се 401. припадник лаке бригаде, углавном без коња, повуче под заштиту 93. хајлендерског (шкотског) пука Колина Кемпбела барона Клајда.

Окупани у зноју и крви, израњављени и крајње исцрпљени, преживели хусари, драгони и копљаници на полазном положају су се окупили око Кардигена, узвикујући: „Сер, хоћемо ли поново у напад?” Но, био је то крај „најбоље коњице на свету” – чувене лаке бригаде у чију опрему и обуку су уложене године напора и гомиле новца. У Британију се никад није вратило 272 припадника бригаде.

Величанствено, али није рат

Јуриш лаке коњице код Балаклаве остаће забележен као трајни споменик људске глупости, узалудне храбрости и бесмислености рата. Танка, црвена линија лаке бригаде од тада ће симболизовати границу између две крајности. Посматрајући напад сабљама на топове, француски маршал Баскет је узвикнуо: „Ово је величанствено, али, то није рат!”

Војници 13. лаког драгонског пука: Битка код Балацлаве 25. октобра 1854. у Кримском рату: фотографија Fenton

Иако је 25. октобра 1854. године био дан колективне узалудне жртве, у северној долини су забележени и примери индивидуалне храбрости. Ротмистр (капетан) Хитров, командир 1. ескадрона руског уланског пука, нашао се окружен британским коњаницима. Иако на више места рањен пиштољским зрнима и сечивима сабаља, храбро се борио против надмоћног противника. Видевши у каквом је положају, руски улани, који су се повлачили пред француским шасерима, обрнули су коње и похитали му у помоћ. Међутим, Хитров је био свестан безизлазности ситуације; да 6и спасао своје људе од бесмислене погибије, одсечно им је наредио да наставе повлачење. Ускоро му је пао коњ, али ротмистр се и пешице бранио сабљом све док га Британци нису потпуно сасекли.

Преживели из напада лаке бригаде у бици код Балаклаве 25. октобра 1854. у Кримском рату: слика Lady Butler

Само неколико тренутака раније и неколико метара даље, британски пуковник Виљем Џенинс имао је више среће (или памети?). У тренутку када је сјахао са рањеног коња, на њега су налетела три руска улана. У немогућности да им парира сабљом, Џенинс је потегао револвер, прецизним хицима оборио двојицу Руса а трећег натерао у бекство. Ма колико прагматичан, овај гест се косио не само са театралним чином лаке бригаде него и са кодексом части британских официра. Све до краја 19. века британски официри су у рату углавном носили само сабљу.

Сетимо се епизоде из Бурског рата када је Винстон Черчил буквално прокријумчарио приватни десетометни пиштољ маузер Ц-96 и тако себи спасао главу. Истина, већ и у Кримском рату многи официри су о свом трошку набављали тада последњу реч технике у виду колтових или адамсових перкусионих револвера и носили их мимо прописа. Међутим, Џенинс је један од првих коњаника који је и практично доказао оправданост увођења овог оружја у свој род.

Неоптерећени традицијом и са потпуно другачијим поимањем части, амерички официри ће само седам година касније, у Грађанском рату, револвер сматрати примарним оружјем коњице а сабљу третирати као сувишан и бескористан атрибут овог рода.

---

Извор: #ОружјеОнлајн

Како је Пашић у Нишу заувек одбио “Велику Србију”

Верујем да је многе изненадио, а можда и шокирао интервју који је хрватски председник др Фрањо Туђман дао уредници Вјесника Јагоди Мартинчевић 1. марта 1992, дакле само месец и по дана после међународног признања Републике Хрватске. Поготову јер то није био неки успутни пригодни или слављенички интервју, какав би се можда очекивао у таквој прилици, него врло осмишљен и помно концептуализован јавни иступ у којем је Туђман први пут најавио свој суперамбициозни, рекао бих и животни пројект духовне обнове хрватског народа.

Одговарајући на питање уреднице Вјесника како он, као председник нетом осамостаљене и међународно признате хрватске државе, гледа на чињеницу да је југословенска идеја потекла управо од Хрвата (Ј. Мартинчевић је притом споменула Крижанића, Штросмајера, Трумбића и Супила), Туђман је изрекао неколико врло значајних и за њега можда нетипичних мисли (нетипичних у односу на нека његова пређашња иступања). Прво, да је у време распада Хабзбуршке монархије готово свеукупна хрватска интелигенција (притом је и он навео нека имена, попут Ивана Мештровића, Јозе Кљаковића, Миле Будака и Тина Ујевића) била “једноставно опсједнута југославенством”, да је та њена опседнутост “имала и своје оправдање”, да је уједињење Хрвата са Србијом 1918. године “спашавало хрватске земље од даљег дробљења и поробљавања”, а онда је томе додао:

“Да није дошло до уједињавања са Србијом, управо би Хрватском западни савезници (мислио је на водеће силе Антанте: Француску, Велику Британију и Русију – прим. аут.) платили и Италији и Србији, јер би Далмација потпала под Италију, а Србија би вјеројатно добила готово све оно што је данас (реч ‘данас’ односила се на 1991 – прим. аут.) хтјела освојити.”

Била је то дијаметрално опречна мисао у односу на ону добро познату и раширену хрватску тезу-тужбалицу (коју је први пут споменуо ХСС-овац Стјепан Радић) да су Хрвати у Југославију појурили, и у њој се изгубили, као “гуске у магли”.

Фрањо Туђман

“ДА НИЈЕ ДОШЛО ДО УЈЕДИЊАВАЊА СА СРБИЈОМ, УПРАВО БИ ХРВАТСКОМ ЗАПАДНИ САВЕЗНИЦИ (МИСЛИО ЈЕ НА ВОДЕЋЕ СИЛЕ АНТАНТЕ: ФРАНЦУСКУ, ВЕЛИКУ БРИТАНИЈУ И РУСИЈУ – ПРИМ. АУТ.) ПЛАТИЛИ И ИТАЛИЈИ И СРБИЈИ, ЈЕР БИ ДАЛМАЦИЈА ПОТПАЛА ПОД ИТАЛИЈУ, А СРБИЈА БИ ВЈЕРОЈАТНО ДОБИЛА ГОТОВО СВЕ ОНО ШТО ЈЕ ДАНАС (РЕЧ ‘ДАНАС’ ОДНОСИЛА СЕ НА 1991 – ПРИМ. АУТ.) ХТЈЕЛА ОСВОЈИТИ.”

ФРАЊО ТУЂМАН, У ИНТЕРВЈУУ ВЈЕСНИКУ

Нико се тада на те Туђманове речи није ни на који начин осврнуо, као да и нису биле изречене, а онда их је – али тек 2006, дакле деценију и по касније – прокоментарисао историчар Душан Биланџић, у својој мемоарској књизи Повијест изблиза, рекавши, тј. написавши да “Туђман има право кад каже да је био исправан улазак Хрватске у Југославију 1918”. Но, овог пута су и те Биланџићеве речи остале без коментара.

У једном од својих бројних београдских разговора с водећим српским стратегом и идеологом Добрицом Ћосићем, 8. децембра 2008, прочитао сам своме саговорнику те Туђманове речи из 1992, на шта ми је он, без много размишљања, одговорио: “Туђман је у праву. С правом је то рекао, јер иначе не би постојала Хрватска. Ако Србима дају море до Сплита, до рта Планка (Ћосић је овде алудирао на територијалну понуду или ултиматум водећих сила Антанте Србији у лето 1915, у јеку Првог светског рата, коју, међутим, председник српске владе Никола Пашић није прихватио – прим. аут.), шта би било од Хрватске? Уосталом, Хрватска тада није ни постојала, него су постојале Хрватска, Славонија и Далмација. То су биле провинције Аустроугарске.”

Мате Мештровић ми је, опет, у нашем разговору од 24. фебруара 2009. потврдио да је његов отац Иван Мештровић био у оно време пројугословенски оријентисан (уз напомену да је његово југословенство укључивало и Бугаре), да је био “јако добар” с југословенским краљем Александром Карађорђевићем, при чему ми је посебно нагласио:

– И кад је, за време Првог светског рата, Супило дознао да постоје ти тајни Лондонски уговори, настала је фрка, јер су се мој отац и ови други, Трумбић и остали, бојали да ће то, тј. Далмацију, Италија добити, да ће то ићи Италији, и да свакако треба бити са Србима да имаш потпору. Србима је била обећана Босна и део Далмације, а остатак Далмације Талијанима, и то је сада било витално питање – да би се спасли Далмација и хрватски крајеви – да Хрвати буду заједно са Србима, као победоносном државом у Првом светском рату…

На први поглед изгледа апсурдно да се Фрањо Туђман и Добрица Ћосић у нечему слажу, а још се апсурднијим чини то да се слажу око мишљења или становишта да су од Југославије дугорочну корист извукли Хрвати, а не Срби. Али тај апсурд полако нестаје ако се само мало више удубимо у суштину проблема о којем је реч и узмемо у обзир све компоненте које су неопходне за разумевање целине. Да, у неком стереотипном хрватском размишљању појам “Југославија” се обично везује (само) за Србе, као нешто што је а приори супротстављено Хрватској и хрватству и што иде (односно што је ишло или је могло ићи) искључиво наруку Србима; уосталом, данашња хрватска држава је и настала тако што се издвојила управо из Југославије, и то у крвавом српско-хрватском (хрватско-српском) рату, деведесетих. Историја се, међутим, не састоји (само) од стереотипа, а још мање од кривих и неутемељених предвиђања. Права и целовита истина гласи да је у данашњој Србији, како међу историчарима, тако и међу политичарима, као и уопште у јавности, врло раширено мишљење (не бих се усудио рећи да оно апсолутно превладава, али је већ готово постало маинстреам) да је Југославија за Србе била грешка. То јест, да су Срби погрешили, и то фатално, што су уочи, током и после Првог светског рата устрајали на Југославији. За разлику од Хрвата који су, својим уласком у Југославију, изабрали прави и просперитетни пут.

Родоначелник те тезе био је управо Добрица Ћосић, предводник српског интелектуално-опозиционог покрета у СР Србији и СФР Југославији током седамдесетих и осамдесетих, а први пут ју је лансирао у романескном облику, тј. у четвртој књизи свог романа Време смрти, објављеној 1979. Та теза своди се на (по некима прилично идеологизирано) тумачење онога што се догодило – или што се није догодило, а требало је да се догоди – 1915, у, по много чему, кључној години (за Србију, али и много шире) не само у Првом светском рату него и у целом 20. столећу. Вероватно нећемо погрешити ако кажемо да је “српска 1915” кључ за (потпуно) разумевање како српске тако и шире (регионалне) историје 20. века.

Србија је 1915, у другој години Првог светског рата, била на прекретници. Могла је да бира између две опције. Једна опција била је Југославија (југословенска идеја тада је уопште била врло “ин”, како у српској, тако и у хрватској интелигенцији и политици), а друга нешто што се, већ тада, називало “Великом Србијом”. Од свих (будућих) југословенских народа у том тренутку само су Срби (поред Црногораца) имали своју самосталну државу, Краљевину Србију (с демократским државним уређењем и парламентарним системом), док су без своје националне државе били и Хрвати, и Словенци, и муслимани (који тада још нису били признати као народ), и Македонци. А онда се Србима, као на длану, пружила прилика да своју тадашњу у територијалном смислу већ знатно увећану и проширену државу (с Косовом и Македонијом, након победа извојеваних у балканским ратовима 1912. и 1913) још више, и то добрано, увећају.

Да не би било забуне (а обично је у оваквим анализама има, барем у Србији), када говоримо о 1915, треба разликовати два потпуно одвојена и независна догађаја. Али међу којима се ипак може успоставити одређена корелација.

Најпре је, 26. априла 1915, дошло до склапања тајног Лондонског уговора, којим су силе Антанте обећале Италији за улазак у рат на њиховој страни (тј. против Централних сила) Трст, део словенског залеђа, Истру, северну Далмацију до рта Плоче (између Шибеника и Сплита, у рогозничкој акваторији) те (готово) сва хрватска острва осим Крка, Раба и Брача. Једнако као и део албанске територије.

ДОБРИЦА ЋОСИЋ

⭐⭐⭐⭐⭐

Rating: 5 out of 5.

ТО ЈЕ БИЛА ТРАГИЧНА И КАТАСТРОФАЛНА ГРЕШКА! САМО ЈЕ ФАНАТИЗАМ НАЦИОНАЛНИ, ФАНАТИЗАМ ЈУГОСЛОВЕНСКИ, МОГАО ОДБИТИ ОВАКВУ ПОНУДУ СИЛА АНТАНТЕ! КАД ТИ НЕКО НУДИ КРАЈ РАТА, А ПРЕ СВЕГА ТИ ИСПУЊАВА НАЦИОНАЛНИ ПРОГРАМ, УЈЕДИЊЕЊЕ СРБА, ДАЈЕ ТИ БОСНУ КАО ТЕРИТОРИЈУ, ДАЈЕ ТИ ПОЛА ДАЛМАЦИЈЕ, РЕШАВА ВЕЧНО СПОРНО ПИТАЊЕ С БУГАРИМА А ТИ ТО ОВАКО ОДБИЈЕШ! ВИДИТЕ, ДА НИЈЕ БИЛО ТЕ ГРЕШКЕ, СТВОРИЛА БИ СЕ АПСОЛУТНО ДРУГА ИСТОРИЈСКА ПЕРСПЕКТИВА СРБИЈИ И ЦЕЛОМ ОВОМ ПРОСТОРУ.

А онда су, већ у августу 1915, те исте силе Антанте и Србији, тј. председнику Владе Краљевине Србије Николи Пашићу, понудиле један биг-деал, који је такође требало да иде на штету Далмације (али и многих других тада аустроугарских територија). Овог пута је за улазак у рат на страни Антанте требало привући Бугарску, па су Савезници пред Пашића изашли с оваквом понудом: ако Краљевина Србија уступи Бугарској целу источну половину Македоније (тј. део Македоније источно од Вардара), Антанта ће њу, Србију, ако Савезници добију Први светски рат, наградити стварањем тзв. “Велике Србије”, у коју ће ући цела Босна и Херцеговина, цела средња и јужна Далмација (тј. све оно што није било обећано Италији Лондонским уговором: дакле територија од рта Плоче крај Шибеника па све до 10 километара јужно од Цавтата), Срем, Бачка, северна Албанија, па чак, под неким условима, и Славонија – ако по завршетку рата и она падне у руке Савезницима. Овакву понуду од водећих међународних сила Србија није никада добила, откако постоји.

Радило се, заправо, о два меморандума (или две ноте) Савезника упућене председнику Владе Краљевине Србије Николи Пашићу. Први је носио датум 4. августа, а други 16. августа 1915. (по новом, тј. грегоријанском календару). Овај други био је много конкретнији, у територијалном смислу, јер је имао као додатак и једну карту коју је за потребе британске владе, односно британског министра спољних послова сер Едварда Греја, направио Грејев експерт за овакве ствари, британски археолог и етнолог Артур Еванс.

Била је то етничка карта југословенских земаља која је умногоме подсећала на будућу Југославију, али су на њој с неколико полукружних линија биле означене – онако угрубо – и границе будуће, тј. претпостављене “Велике Србије” коју су представници сила Антанте били понудили Пашићу. Тај, други меморандум, од 16. августа 1915, Пашићу је био само прочитан – у Нишу, где се у Првом светском рату налазила привремена престоница Краљевине Србије – док му је импровизована карта “Велике Србије” била само показана. Велике силе о тако осетљивим стварима нису хтеле да остављају никакве писмене трагове.

Многима би се завртело у глави од такве понуде – добити на послужавнику целу Босну и Херцеговину, средњу и јужну Далмацију те још неке атрактивне делове територија тадашње Аустроугарске није била мала ствар, напротив – но Никола Пашић се њоме није нимало импресионирао. Управо обрнуто, оценио ју је као врло лошу и неповољну, чак гору од аустријског ултиматума (оног из лета 1914, након којег је, нападом Аустроугарске на Србију, започео Први светски рат) те је изјавио – како је то у својој књизи Никола Пашић, савезници и стварање Југославије навео/реконструисао београдски историчар Ђорђе Станковић, који је на овој сложеној теми докторирао – “да је за Србију боље да часно подлегне непријатељу, него да уступањем својих територија под притиском савезника стварно ‘учини самоубиство’”.

Пашић, наиме, ни под којим условима није хтео да се одрекне Македоније (коју је Србија освојила у Другом балканском рату 1913), а водио је, засигурно, рачуна и о чињеници да би будућа претпостављена “Велика Србија” по свему судећи остала и без Баната (све до Београда), који би Србија, по ултиматуму сила Антанте, имала да уступи Румунији (као награду за њен улазак у рат на страни Савезника).

ПАШИЋ И МАКЕДОНИЈА.

ПАШИЋ НИ ПОД КОЈИМ УСЛОВИМА НИЈЕ ХТЕО ДА СЕ ОДРЕКНЕ МАКЕДОНИЈЕ (КОЈУ ЈЕ СРБИЈА ОСВОЈИЛА У ДРУГОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ 1913), А ВОДИО ЈЕ, ЗАСИГУРНО, РАЧУНА И О ЧИЊЕНИЦИ ДА БИ БУДУЋА ПРЕТПОСТАВЉЕНА “ВЕЛИКА СРБИЈА” ПО СВЕМУ СУДЕЋИ ОСТАЛА И БЕЗ БАНАТА (СВЕ ДО БЕОГРАДА), КОЈИ БИ СРБИЈА, ПО УЛТИМАТУМУ СИЛА АНТАНТЕ, ИМАЛА ДА УСТУПИ РУМУНИЈИ

⭐⭐⭐⭐⭐

Rating: 5 out of 5.

Једна техничка (иако и више од тога) напомена: Лондонски уговор од 26. априла 1915. био је службени акт највишег ранга, потписан на највишем савезничком нивоу. У Лондону су га потписали председници влада и министри спољних послова четири државе – Велике Британије, Француске, Русије и Италије. Ултиматум пак сила Антанте Србији, из августа 1915, био је такође службени акт, али знатно нижег ранга, на нивоу посланика савезничких земаља у Србији, током Првог светског рата. Та су тројица посланика у Србији били: Чарлс де Грац (британски), Огист Боп (француски) и кнез Григорије Николајевич Трубецки (руски).

Никола Пашић је, без много двоумљења, одлучио да категорички одбије понуду/ултиматум Савезника, али како је Краљевина Србија била демократска земља, с парламентарним системом, ту његову одлуку требало је да ратификује, тј. изгласа Српска народна скупштина. Тајна седница Српске народне скупштине на којој се о томе одлучивало одржана је у Нишу од 20. до 23. августа 1915. (по грегоријанском календару).

За време својих београдских истраживања успео сам да дођем до записника с те седнице. Он је похрањен у Архиву САНУ, а саставио га је (руком, на ћирилици) тадашњи (из 1915) секретар Српске народне скупштине Петар Јовановић. Кључни су били други и трећи дан заседања, 21. и 23. август 1915.

Другога дана седнице, 21. августа 1915, председник владе Краљевине Србије Никола Пашић упознао је српске заступнике са садржајем савезничког меморандума, рекавши – цитирам га од речи до речи – да ако “Србија усвоји становиште Сила (Антанте – оп. аут.) у погледу уступања териториј.(алне) зоне у Македонији, за Србију је резервисана: Босна и Херцеговина, Срем, долина Драве (Славонија), Бачка, широк излаз на Јадр.(анско) море од рта П. Планка па испод Дубровника на 15 км (то је испод Старе Рагусе на 10 км)…”

Како је посебно нагласио, у савезничку су понуду улазила и поједина далматинска острва – Брач, Шолта, Чиово, Велики и Мали Дрвеник, као и полуоток Пељешац.

У наставку излагања, јадрански је део понуде додатно појаснио речима: “Као што рекох, даје нам се Јадр.(анска) обала од П. Планка па јужно од Старе Рагусе која је јужније за 5-6 км. од садањег Дубровника, још за 10 км, дакле за 15 км. од Дубровника – то је код Херцег-Новог са Боком Которском која се задржава за Црну Гору.”

А онда се, 23. августа 1915. (по старом календару 10. августа 1915), приступило гласању. Укупно је гласало 127 посланика. Исход гласања био је 103:24 “за предложени дневни ред”, тј. за одбијање савезничког ултиматума – онако како је то предложио, тј. елаборирао Пашић. Против Пашићевог предлога, тј. за Антантину понуду, гласала су два самосталца (посланика Самосталне радикалне странке), два тзв. “радикална дисидента”, три социјалиста (или социјалдемократа) и 18 либерала, док су 69 од укупно 103 гласа који су се изјаснили против савезничког ултиматума Пашићу осигурали чланови његове Народне радикалне странке.

Постоји, заправо, неколико разлога зашто је Никола Пашић понуду сила Антанте о стварању “Велике Србије” одлучио да, фигуративно речено, баци у кош за смеће и предност дâ југословенском решењу, тј. укидању (наравно, не одмах, него по завршетку Првог светског рата) постојеће Краљевине Србије и њеној уградњи (или “утапању”, како то многи данас кажу) у будућу југословенску државу. Споменућу њих пет.

Прво, он није хтео да дерогира, тј. поништи већ прокламоване ратне циљеве Србије, формулисане у Нишкој декларацији од 7. децембра 1914 – циљеве у које је, осим саме ратне победе, улазила и идеја о уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу после Првог светског рата. Другим речима, поистоветио је (или свео на потпуно исту раван) решење српског националног питања с питањем уједињења Јужних Словена – иако данас већина српских историчара заступа становиште да је то требало да буду два сасвим одвојена питања и процеса. То јест, да је најпре требало решавати српско уженационално питање (како је то, примера ради, направљено у “Начертанију” Илије Гарашанина из 1844), а тек потом, евентуално, приступити (и) решавању југословенског питања.

Друго, Никола Пашић је био опседнут пијемонтском улогом Србије – једнако као и тадашњи регент, а будући југословенски краљ Александар.

Треће, Пашић није хтео да се одрекне (источне) Македоније, за коју је много крви било проливено посебно у Брегалничкој бици, у Другом балканском рату 1913. То јест, није ни по коју цену желео да је испоручи смртним непријатељима Срба, Бугарима. Пашић је био начисто да би прихватање понуде/ултиматума Антанте значило поништавање резултата и тековина Другог балканског рата 1913. Овде не треба занемарити ни то да је Пашић пореклом – по својим прецима – био из Старе Србије (тј. из краја испод Шар-планине, северно од Тетова).

Четврто, Пашић је био на позицијама тзв. “великог националног програма Србије”, који је претпостављао обнову некадашње немањићке Србије (тј. повратак на југ, у Стару Србију), и сматрао је да се може и против Бугарске и против Аустроугарске. Сасвим обрнута опција од тога био је тзв. “мали национални програм”, који је нарочито горљиво заступао Пашићев претходник на дужности председника српске владе и творац Балканског савеза из 1912. (по којем је источна Македонија требало да припадне Бугарској) Милован Миловановић. (Добрица Ћосић се, у разговорима са мном, сврставао на Миловановићеву страну, истичући како је он био у праву сматрајући да “треба следити биолошки ход српског народа, тј. не враћати се на југ него ићи ка северозападу, у државним аспирацијама и ослободилачким тежњама”.)

И пето, Никола Пашић је био чврсто уверен да ни у понуђеној, тј. претпостављеној “Великој Србији” – ма како она велика била – не би било у потпуности решено српско национално питање. То је нешто шире образложио у својој белешци коју је саставио током посете Русији, у априлу и мају 1916. године. Наиме, велики број Срба остао би и даље да живи изван те “Велике Србије”, западније од њених западних граница (на Банији и Кордуну, те у Лици и Далмацији), док би, с друге стране, та иста “Велика Србија” имала чак 40 посто несрпског становништва (око милион Хрвата, Мађара и Албанаца, плус муслимани), које би дугорочно тежило решавању својих властитих националних питања, укључујући и припајање својим матичним националним државама.

Но, као што већ рекох, све ове аргументе Николе Пашића и његових истомишљеника српска национална интелигенција из раздобља СР Србије и СФРЈ, с Добрицом Ћосићем на челу, није уважавала. Напротив, то је прогласила највећом грешком и највећом заблудом у српској политици у целом 20. веку, готово прогласивши Пашића издајником. Ћосић ми је отворено рекао: “То је била трагична и катастрофална грешка! Само је фанатизам национални, фанатизам југословенски, могао одбити овакву понуду сила Антанте! Кад ти неко нуди крај рата, а пре свега ти испуњава национални програм, уједињење Срба, даје ти Босну као територију, даје ти пола Далмације, решава вечно спорно питање с Бугарима – поделу Македоније, чиме се укида мотив непријатељства између бугарског и српског народа – а ти то овако одбијеш! Видите, да није било те грешке, створила би се апсолутно друга историјска перспектива Србији и целоме овом простору. Не знам би ли уопште и (социјалистичка, у Другом светском рату – прим. аут.) револуција била могућа…”

Овде је врло важно упозорити и на тренутак у којем су Добрица Ћосић и његови истомишљеници, протагонисти српског интелектуално-опозиционог покрета у СР Србији и СФРЈ, формулисали овакво своје изразито критичко, па и осуђујуће гледање на Николу Пашића и његов чин из 1915. Било је то у другој половини 1970-их, након завршене уставно-правне реформе југословенске федерације и доношења (у бити конфедералног) Устава СФРЈ из 1974, који је југословенским републикама – укључујући СР Словенију, СР Хрватску, СР Босну и Херцеговину и СР Македонију – дао статус државности, а по којем је тзв. ужа Србија у неким битним питањима постала готово вазал својих покрајина, САП Косова и САП Војводине.

Српски национални стратези и идеолози тада су “израчунали” да је Србија највећи и једини прави губитник у Југославији (најпре у првој, а онда поготову у другој, Титовој), а да су сви остали народи у њој профитирали. Она, која је једина пре оснивања Југославије 1918. имала своју националну државу, сада је – у другој половини 1970-их – сведена на тзв. ужу Србију, а сви остали југословенски народи, који су пре стварања Југославије могли само сањати о својим националним државама, њих сада имају “црно на бело”, али и у свакодневној политичкој пракси, и практично су пред осамостаљењем. На темељу такве рачунице српски стратези су раздобље од 1915 – од Пашићеве кобне “грешке” – до седамдесетих и осамдесетих прогласили “изгубљеним временом” за Србију и српске националне интересе. То је била полазна тачка у формулисању новог српског националног програма, оживотвореног у Меморандуму САНУ из 1986.

У нашем разговору из 2009, српски филозоф, Ћосићев блиски сарадник и један од три главна аутора Меморандума САНУ, др Михаило Марковић, политику Николе Пашића прогласио је “циничном”, рекавши ми да је Пашић живео у заблуди како ће у новој, југословенској држави Срби имати трајну хегемонију над Хрватима и осталим народима захваљујући неким својим битним, компаративним предностима. Набројио ми је пет тих предности: њихова бројчана већина у Југославији, војска, монархија (јака династија), велике српске политичке партије (које ће побеђивати на свим изборима) и савезништво с највећим силама у Европи (стечено заједничком победом у Првом светском рату).

– Е сад – истакао је Марковић – Пашићева је велика грешка била у томе што није предвидео историјске промене које ће с временом настати. Све те предности Срба, које су постојале 1918, с временом су се истопиле, показавши свој привремени карактер.

УКУПНО ЈЕ ГЛАСАЛО 127 ПОСЛАНИКА. ИСХОД ГЛАСАЊА БИО ЈЕ 103:24 “ЗА ПРЕДЛОЖЕНИ ДНЕВНИ РЕД”, ТЈ. ЗА ОДБИЈАЊЕ САВЕЗНИЧКОГ УЛТИМАТУМА – ОНАКО КАКО ЈЕ ТО ПРЕДЛОЖИО, ТЈ. ЕЛАБОРИРАО ПАШИЋ.

Свему овоме ваља, међутим, додати да у Србији данас постоји врло јака и утицајна струја међу неким тамошњим (критичким) историчарима и интелектуалцима, која се снажно противи томе да се одлука Николе Пашића из 1915. око одбијања понуде/ултиматума сила Антанте о стварању “Велике Србије” окарактерише као “грешка”. У тај круг, осим већ споменутог Ђорђа Станковића, спадају, међу инима, Дубравка Стојановић и Весна Пешић. Уз начелну напомену да грешка као таква може постојати само у математици и физици, а не и у историји и политици, они, осврћући се на догађај из 1915, истичу у први план три врло значајна момента.

Прво, ситуација у међународној политици и дипломатији у Европи се радикално променила већ након прве две године Првог светског рата, па је велико питање, све да је Пашић и пристао на понуду Савезника из 1915, шта би се од свега тога по завршетку рата заиста могло спровести у дело.

Друго, током друге половине Првог светског рата тзв. политика територијалне компензације устукнула је пред новим таласом европских државника и дипломата који нису били склони тајним дипломатским акцијама трговања туђим, углавном југословенским (тада још аустроугарским) територијама. На њихово место дошли су други људи, с потпуно друкчијим сензибилитетом. Рецимо, уместо Греја нови министар спољних послова Велике Британије постао је лорд Роберт Сесил, који је волео Србе и поштовао Пашића.

---

Извор: #Nedeljnik

ОШ “Филип Филиповић“ Чачак