Бородинска битка

Наполеон се 7. септембра, 1812. суочио са Русима у бици која му је омогућила улаз у Москву. Међутим, када је након тријумфа кренуо назад, суочио се са нечим много горим – „руском зимом“.

Године 1807. Руско царство је било принуђено да се удружи са Наполеоном након пораза у бици код Фридланда, али време ће натерати цара Александра I да увиди како је то био неравноправни пакт који га је учинио најобичнијим вазалом.

*Наполеон у бици код Фридланда, рад Хораса Вернеа, фото: worldhistory*

Битка код Фридланда одвијала се 14. јунa 1807. на око 43 километра од Кенигзберга. Представљала је највећу битку у рату четврте коалиције. Француска војска под вођством Наполеона је после 23 сата битке остварила одлучну победу над руском војском под вођством Левина фон Бенингсена. До краја битке Французи су овладали бојним пољем, а руска војска се хаотично повлачила преко реке Але. При преласку реке удавило се много руских војника. Том битком завршен је Рат четврте коалиције, а 7. јулa 1807. Русија и Француска склопиле су Тилзитски мир. Фридланд је данашњи руски град Правдинск.

*Руски цар Александар I Павлович 1777 – 1825. фото: makemeroyal.com*

Тилзитским миром, Руси су пристали да прекину трговину са Енглеском – ово је био део блокаде коју је Наполеон увео да економски угуши свог вечитог ривала. Тако је Русија престала да извози резерве дрвета, коже и житарица у иностранство, што је изазвало рецесију и губитак хиљада радних места.

*Тилзитски мир – састанак два цара на сплаву усред реке Њемен, фото: pinterest*

Тилзитски мир представља два споразума које је потписао Наполеон у Тилзиту у јулу 1807. после победе код Фридланда. Први споразум су потписали Наполеон и руски цар Александар I Романов 7. јула 1807. године. Уговор, који је остао на снази до Наполеонове инвазије на Русију 1812, подразумевао је и савезништво, а Наполеон се, поред осталог, обавезао да неће прогонити Црногорце због њихове борбе против Француске. Други споразум је Наполеон потписао са Пруском само два дана касније. Тилзитским миром Пруска је изгубила цело подручје између Рајне и Лабе и већи део земаља стечених деобом Пољске.

На политичком нивоу, такође су постојале размирице, поготово по питању независне Пољске као главном тачком спора. Игноришући цареве жеље, Наполеон је створио Варшавско војводство на територијама које су у рату одузете од Руса.

Мало по мало, катастрофални рат у Шпанији и поједини порази у Европи распршили су фатаморгану француске непобедивости, тако да је од 1810. цар поново успоставио трговину са Енглезима, изазивајући Наполеона, који се плашио да ће његов пример следити цела Европа.

Французи нису имали други избор него да изврше инвазију на Русију, како би приморали цара Александра да им се поново покори.

Пут у катастрофу

С обзиром на огромну територију Русије и њено бројно становништво, Наполеон је одлучио да окупи невиђену војску од 450.000 људи на пољској граници: француске, аустријске, немачке и пољске контингенте.

Дана 23. јуна 1812. године, огромна војска је прешла реку Њемен и убрзо је постало јасно да поход неће бити блистав. Изненађени и са две главне армије раздвојене, Руси нису желели битку на граници, већ су се повукли према Москви, палећи усеве и житнице Наполеоновим трупама на путу.

*Наполеон на прелазу преко реке Немен 1812 – Руски поход, фото: bridgemanimages*

Ово је Наполеона довело у дилему: ако је желео да победи Русе, морао би да их гони преко степе, али би га то све више удаљавало од база за снабдевање, излажући његову војску глади и болести. Ипак, цар је одлучио да настави напред, али како су недеље пролазиле, једине борбе које су се догодиле биле су мање позадинске акције, док су Французи упорно настављали напредовање кроз разорену територију. Претворени у мочваре обилним кишама, руски путеви су „заробили“ вагоне за снабдевање. Без хране и лекова, процењује се да је скоро 200.000 царских војника умрло од глади и дизентерије, пре прве велике битке у Смоленску седам недеља након почетка инвазије.

*Француски војници у месту Љозна (Белорусија) у потрази за храном, фото: liozno.by*

Царска војска с друге стране се повлачила све док није стигла до града Бородина, где је нови главнокомандујући Кутузов распоредио своју војску за битку која ће одлучити о судбини Москве. Било је то 7. септембра 1812. године.

Почетак битке

Окружење које су Руси одабрали за битку, састојало се од низа села распоређених на обалама реке Колоче. Руске линије су се стационирале на брдима утврђеним земљаним насипима који су на брзину ископани дан пре борбе. 133.000 француских војника стајало је насупрот 155.000 руских.

*Битка код Бородина, (слика Луј Франсоа Лежена, 1822), фото: historyhit*

Иако је маршал Даву покушао да убеди Наполеона да треба да крене у напад на руско крило и тако избегне крвави фронтални напад, цар је сматрао да је за такав маневар немогућ, па је сковао најједноставнији план: да нападне руску левицу, а затим центар.

Битка је почела у 6:00 када је француска батерија испалила први хитац на село Горки, штаб Кутузова, започевши француско напредовање дуж целе линије. Прве жртве офанзиве били су припадници руске гарде у селу Бородино, који су се нашли на погрешној обали Колоче, одакле су морали да се повуку уз велике губитке.

*Наполеон на Бородинским висовима , слика Василија Васиљевича Верешагина из 1897. фото: topwar*

Затим је на ред дошла руска левица којом је командовао Петар Багратион, чије трупе су формирале обрнути троугао јужно од града Семионовског. Сав бес Давуовог корпуса пао је на 22.000 Француза, ипак, и поред брзог продора и напредовања, они су у једном тренутку били однесени ватром топова, па су морали да се повуку.

У међувремену, с његове десне стране одвијао се напад подршке пољских дивизија кнеза Поњатовског, који је заустављен контранападом друге руске линије, која је укључивала 10.000 милиционера наоружани копљима и секирама.

Борба је постајала све интезивнија све док није постала млин за месо која је апсорбовала снаге обе стране. Губици су били такви да је Кутузов био приморан да пошаље део својих трупа на захтев Багратиона, који је био одлучан да обузда растући француски притисак. Током једног од ових контранапада, Багратион је задобио смртоносну рану док је јахао на челу. Губитак тако вољеног генерала подстакао је незадовољство међу војницима, који без врховне команде нису добро координирали своје нападе.

*Михаил Кутузов у Бородинској бици, слика Анатолија Павловича Шепељука, фото: kerchtt.ru*

Охрабрени успехом, Наполеонови војници су покушали да наставе напредовање на север, али су налетели на непробојни руски зид код Семионовског. Линија је упркос страшном француском бомбардовању, одбила све нападе француске коњице, спасавајући тако Русе од катастрофе.

У том критичном тренутку, Наполеонови маршали су га молили да пошаље своју царску гарду да разбије руски фронт, али је он тај предлог сматрао глупошћу.

*Илустрација: борба између француске и руске коњице у току битке, фото: pinterest*

Међутим, битка још није добијена, пошто је у центру војске стајало брдо начичкано топовима, које се и даље супростављало напредовању Француза. Био је то петоугаони насип опремљен са бројним топовима и заштићен десетинама бунара са оштрим дрвеним кочевима изнутра прекривеним грањем.

Први напад је уследио убрзо након Багратионове смри. Укупно 6.000 Француза јурило је уз падину, упадајући у замке и упуштајући се у борбу са руским артиљерцима, који су бранили своје топове. Французи су били „однесени“ руским гелерима, који су борбу претворили у крвопролиће. Руска пешадија је тада охрабрена генералом Јермоловим кренула у напад, потискујући Французе на другу страну Колоче.

*Руска пешадија у време Наполеонових ратова, фото: community*

Руска лака коњица, која је на почетку битке прешла реку Москову, сада је напала непријатеља који је остао у околини Бородина. Под командом атамана Платова, хусари и козаци су натерали француску пешадију да се заустави, што је изоловало подршку Моранду, усамљеним пред руским контранападом.

Завршни јуриш почео је у 14:00 часова

Подржана артиљеријским рафалима, француска пешадија се поново попела на брдо прекривено мртвима, док су француски и немачки хусарски одреди поделили руску линију и дошли им са леђа.

Овим одлучним нападом битка је завршена. Разбијени, али не и уништени, Руси су се повлачили све док нису заузели нове одбрамбене положаје са обе стране московског магистралног пута. Превише исцрпљени да би их јурили, Французи су се бринули за своје рањенике у бици која је постала најсмртоноснија у свим ратовима које је Наполеон предузео.

*Илустрација – сцена из битке код Бородина, фото: zzzshop2*

Концентрација тако великог броја трупа на бојном пољу од само 6 км2 изложила је војнике страшној ватри шрапнела, која је покосила читаве јединице на положајима. Штавише, заробљено је само 2.000 војника, при чему су обе стране погубили све рањенике који су им пали у руке. После дванаест сати борбе, дан је завршен са приближно 30.000 француских и 50.000 руских жртава.

Кутузов је покушао да свом суверену представи овај покољ као руску победу, уверавајући га да су Французи пропатили исто или више од Руса. Али његово наређење да се повуче исте ноћи јасно показује у каквој су се позицији нашли.

*Илустрација- Кутузов у току битке код Бородина, фото: raresy*

На овај начин се царска војска повукла изван Москве, коју су њени грађани евакуисали. У напуштеној престоници Русије, Наполеон је наишао на одбијање цара да постигне споразум о миру, а са одсеченим путевима за снабдевање, глад међу војницима је била све већа.

Последњи ексер у француском ковчегу били су пожари који су избили широм града: било због непажње трупа или од паликућа које је платио гроф Ростопчин (градоначелник Москве), град је горео четири дана.

*Илустрација- пожар у Москви 15-18 септембра 1812, након што је Наполеон заузео град, фото: rbth*

Потпуно деморалисани, француски војници су се нашли у још незавиднијем положају када је руска добила појачање. То је био тренутак када су сви схватили да је инвазија пропала: Наполеон је покушао да се повуче на југ, тражећи пут који би га одвео до нетакнутих градова и места, али када га је Кутузов зауставио код Малојарославеца, па није имао другог избора него да побегне разореним Смоленским путем.

*Илустрација, Наполеон међу рушевинама спаљене Москве, фото: ftlsalesvs*

У новембру је пао први снег и температура је постепено опадала све док није достигла -21º. Константно нападани од стране козака, број Француза се полако смањивао. Глад, болсети и промрзлине су додатно допринеле коначном збиру, а прелазак реке Березине био је посебно драматичан: њих неколико хиљада упали су у залеђене воде док су се импровизовани дрвени мостови ломили под њиховом тежином.

*Илустрација: повлачење француске војске из Русије, фото: reddit*

Од 100.000 људи који су напустили Москву 18. октобра, само 25.000 је стигло до Њемена у децембру. Сенка велике војске која је напала Русију шест месеци раније.

Наполеон се вратио у Париз и на брзину формирао војску са којом се 1813. суочио са Русима, Швеђанима, Аустријанцима и Прусима, али је поражен код Лајпцига, након чега је морао да оде у изгнанство на Елбу.

Извор:

On June 24, 1812, the Grande Armée, led by French Emperor Napoleon Bonaparte, crossed the Neman River, invading Russia from present-day Poland. The result was a disaster for the French.

The Russian army refused to engage with Napoleon’s Grande Armée of more than 500,000 European troops. They simply retreated into the Russian interior. The Grande Armée did not have the supplies or the distribution networks required for such a long march. French strategists assumed the Grande Armée would be supplied by wagons, or would be able to gather supplies as they went. Russian roads, however, were in very poor condition, making it very difficult to transport supplies. The Grande Armée also failed to prepare for Russia’s harsh winter. Its troops were not dressed or trained for the kind of weather they faced.

The invasion lasted six months, and the Grande Armée lost more than 300,000 men. Russia lost more than 200,000. A single battle (the Battle of Borodino) resulted in more than 70,000 casualties in one day. The invasion of Russia effectively halted Napoleon’s march across Europe, and resulted in his first exile, to the Mediterranean island of Elba.

Савез који би променио свет

Нико не зна како би данас изгледао свет да су Наполеон и руски цар Павле спровели свој наум…

Почетком 1800. године, у пространој соби Зимског дворца, руски цар Павле I замишљено је гледао карту Европе. Од почетка ратова против револуцијом захваћене Француске, његова огромна царевина није добила никакво проширење нити остварила било који циљ. Губитака је, дакако, имала, јер је слала војску у Италију, Швајцарску и Холандију, у помоћ Аустрији и Британији. Поход фелдмаршала Суворова у северној Италији био је веома успешан, али показао се узалудан. Прво, због тога што је француски генерал Масена, кога је Наполеон назвао „милим чедом победе”, потукао генерала Корсакова код Цириха и онемогућио даљи продор Суворовљевих пукова.

**Руски цар Павле I – фото: en.wikipedia**

Друго, сву корист од успеха ове офанзиве приграбила је Аустрија. Почетно напредовање енглеско-руских трупа у Холандији помрачио је пораз код Кастрикума, где је руска војска поново поднела веће жртве од савезничке. После те битке, војвода од Јорка одлучио је да се повуче из преговара.

„Боље је да имамо нашу војску без Холандије, него Холандију без наше војске”, изјавио је британски политичар Џорџ Канинг.

У међувремену, малтешки витезови изабрали су руског цара за великог мајстора свог реда. Он им је пружио подршку и уточиште приликом француске окупације острва 1798. године, али сада су Британци, који су желели Малту за себе, почели опсаду Валете. Павле Петрович Романов изнад свега ценио је витештво и беснео је због понашања својих савезника. Чудна мисао прошла му је кроз главу: „Ништа не бих више волео ни желео него да видим Француску да ми је пришла…”

У исто време, пруски краљ Фридрих Вилхелм III добио је поверљиво писмо из Париза, од француског конзула Наполеона Бонапарте: „Ми не тражимо од пруског краља ни војску ни савез; ми га само молимо да нам учини једну услугу – да нас помири с Русијом.” Мада је на власти био само два месеца, од државног удара 9. новембра 1799. године, Наполеон је већ увидео значај зближавања с Русијом.

Страх Британије и Аустрије

Средином фебруара 1800. године цар Павле захтевао је од британске владе да опозове изасланика у Петрограду Чарлса Витворта, јер је сумњао да плете завере против њега. Крајем марта наредио је Суворову да обустави сваку војну акцију против Француске.

Наполеон је одмах одговорио на очигледну наклоност Петрограда: послао је у Русију око шест хиљада заробљених руских војника, уз војничке почасти; дотадашњим ратним заробљеницима вратио је заставе, поделио наоружање и нове униформе. Затим, одлучио је да брани Малту од напада Енглеза, а руском цару послао је сабљу коју је, почетком 16. века, папа Лав V поклонио малтешким витезовима.

Ипак, припреме за потписивање споразума између две велике државе текле су споро, пре свега због руских захтева да се краљу Сардиније врати Пијемонт, а Турској Египат, што је за Наполеона било осетљиво, јер је реч о подручјима која је лично освојио. Цар Павле залагао се и за неповредивост права краља Обеју Сицилија, Баварске и Виртемберга. У октобру, Наполеон је дао сагласност за све постављене услове, а следећег месеца владари Француске и Русије писали су први пут један другом без посредника, потврђујући да су спремни за склапање савеза.

Сада су се Британија и Аустрија нашле у великој опасности. Руски цар био је веома брз: прекинуо је трговину с Британијом, окупио војску на граници с Аустријом, а да би се супротставио Британији на мору окупио је око себе владаре балтичких земаља и створио Савез војне неутралности.

Овај савез био је израз великог незадовољства неутралних земаља због бахатости британске морнарице, која је претресала сваки брод који би се запутио у Француску, без обзира на то под чијом заставом плови и шта превози. Уједињење руске, данске, пруске и шведске флоте, с једне, и француске, шпанске и холандске флоте, с друге стране, могло је да оконча британску превласт на мору. Павле је био заинтересован и за поделу Османлијског царства између Русије, Француске, Пруске и Аустрије, успостављање вазалне пољске државе, а помишљао је и на велики поход у Индију. Наполеон је, такође, сањао величанствене походе на Ирску, Бразил, Индију, Суринам, Тринидад и нека друга америчка острва. У Лондону су очајнички желели да се реше и Наполеона и Павла.

У вину је спас

Да су Французи љубитељи добрих вина надалеко је познато. Први винари на простору данашње Француске били су досељеници из старе Грчке, у 6. веку пре наше ере, потом Гали и Римљани. После пада Римског царства дошло је до кризе у производњи овог пића, али винарство и љубав према винима опстали су захваљујући хришћанској цркви, посебно монашком реду бенедиктинаца, који је овладао тајнама справљања врхунских вина и изврсних сирева.

Правило светог Бенедикта опомиње да „вино монасима уопште не одговара; али, пошто је у наше време тешко у то уверити наше монахе, и то дозвољавамо, али да се не пије до ситости.” Дух слављења вина као „великог и вечног души и телу увеселенија” и данас можемо да осетимо читајући дела Франсоа Раблеа, најзначајнијег француског ренесансног писца.

Духовито набрајајући благотворна дејства божанског пића, Рабле је знао да опијеност вином може да утиче на људске судбине, али није могао да зна да ће, неколико векова касније, на Бадње вече 1800. године у Паризу пијанство сачувати главу једног државника.

Те зимске вечери, Наполеон се спремао да пође у Оперу, где је уприличена премијера „Стварања”, ораторијума једног од његових омиљених композитора, Јозефа Хајдна. Пошто је морао дуго да чека док су се за ову прилику дотеривале три жене, његова сестра Каролина, супруга Жозефина и њена кћи из првог брака Хортензија, Наполеоново нестрпљење расло је из часа у час. Већ је прошло осам сати кад је сео у кочију и у пратњи својих гренадира пошао ка згради Опере.

Завршавајући дотеривање, Жозефина је преко рамена пребацила леп шал који тек што је стигао из Константинопоља и журно пошла ка својој кочији, али јој је Наполеонов ађутант Жан Рап рекао да би још лепше изгледала ако би шал наместила на египатски начин. Пошто је Рап учествовао у рату у Египту и тамо изучио мајсторију везивања шалова и марама, Жозефина га је замолила да јој намести шал. Због овог задржавања кочија која је превозила даме каснила је за Наполеоновом неколико минута.

Буре барута

Нешто раније, три мрачне мушке фигуре довезле су запрежна кола у улицу Сен-Никез. На колима се налазило велико буре, напуњено барутом и изломљеним камењем, из кога је вирио детонирајући штапин. Били су то Сен-Режан, Карбон и Лимоелан, ројалисти из Бретање, следбеници чувеног вође побуне у Вандеји Жоржа Кадудала. Ова тројица намеравала су да убију Бонапарту.

Колима с експлозивном направом запречиће део улице Сен-Никез, тако да Наполеонова кочија, пролазећи туда, мора да успори и неизбежно се изложи дејству експлозије. Кад је замка већ била припремљена, Сен-Режан је на улици приметио сиромашну девојчицу Пенсол. Довео ју је до кола, дао узде да причува мазгу на неколико минута и за тај „послић” обећао јој малу своту. Сигуран да се мазга неће померити и ослободити пут, стезао је кремен у џепу свог капута. Спазивши конзулову поворку, Сен-Режан креснуо је кремен, упалио фитиљ и дао се у бег.

Наполеонов кочијаш Сезар те вечери попио је мало више вина него обично. Разуме се, био је празник. Пошто се његов господар удобно сместио, Сезар је ошинуо коње и кочија је полетела преко Трга Карусел. Да је био трезан сигурно би успорио кад је у улици Сен-Никез видео мазгу и кола који су му допола препречили пут. Овако припит, фијукнуо је бичем и кочија је у пуној брзини прошла уским пролазом.

У том часу зачула се снажна експлозија. Прозори кочије разлетели су се у парампарчад, али конзул је остао неповређен. Гренадири из пратње збачени су с коња, а Жозефинина кочија, која још није сустигла Наполеонову, остала је без прозора. Жозефина се онесвестила, Хортензија је добила посекотину на руци, док је Каролина, у деветом месецу трудноће, била толико потресена да се дете које је носила родило с епилепсијом. Убијено је девет пролазника, међу којима и мала Пенсол, а 26 је рањено. Оближње куће биле су оштећене.

Наполеон је наредио да наставе ка Опери. Тамо, у својој ложи, док је Жозефина тихо плакала, седео је смирен и занет музиком. Кад је публика чула за страшни догађај, приредила му је овације. Конзул се уздржано поклонио.

Вративши се у Тиљерије, наредио је да се покрене чувени доушнички и полицијски апарат Жозефа Фушеа. Мада није волео свог министра полиције, ценио је његове способности, а Фуше је у том послу био ненадмашан.

„Кад шеф државе има толико непријатеља, не сме се слабити полиција, чак и онда кад њен руководилац изазива гађење”, рекао је неком приликом Наполеон.

Истрага је брзо дала резултате: непосредни починиоци похватани су и погубљени, али вође завере – гроф Д’Артоа, браћа Полињак и Жорж Кадудал – остали су овог пута безбедни, у Енглеској, која им је пружила заштиту и новцем подржавала њихове подухвате.

Зубови показали зубе

У јануару 1801. године генерал Орлов, атаман Донске војске, добио је наређење да подигне козачке пукове и поведе их у Оренбург, а потом најкраћим путем, преко Казахстана и Авганистана, до Индије. Овај војни подухват требало је да нанесе пораз Британији у самом срцу њене колонијалне империје.

„Цео подухват поверавам Вама и Вашој војсци, Василије Петровичу”, писао је Орлову цар Павле.

Не губећи време, атаман је преко 22.000 војника повео ка обалама моћног Инда. Кад су козачке извиднице дошле до Европљанима још недовољно познатих караванских путева средње Азије, Орлов је добио обавештење да је цар Павле умро од можданог удара и да се подухват обуставља. Док се храбри атаман питао да ли су његови козаци те зиме узалуд прешли стотине километара, у европским престоницама сумњало се у званични узрок цареве смрти.

Павле је имао велики број непријатеља и пре него што је наследио престо, а од почетка владавине тај број непрекидно је растао. Кад је почело зближавање с Наполеоном, Витворт је записао: „Цар је, у пуном смислу речи, луд.”

У понашању овог руског владара било је заиста чудних поступака, а у његовом духу мрачних црта. Одрастао уз недовољну пажњу мајке, царице Катарине II Велике, за коју је као дете сазнао да је учествовала у убиству његовог оца, Петра III, желео је да преиначи многе њене одлуке. Уз то, дивио се пруском краљу Фридриху II Великом и волео је да муштра војнике попут каквог пруског официра. Своју армију преобразио је тако да личи на Фридрихову војску од пре пола века. Увео је чак и команде на немачком језику и напудерисане перике за војнике.

Налети јарости који би га спопадали због ситница као што су незакопчано дугме на војничком мундиру или неуредна перика, уливали су страх његовим сарадницима. Забранио је одевање по најновијој моди и увоз књига објављених у иностранству. Причао је да у сновима разговара са својим претком, Петром Великим, што је изазивало неверицу и бојазан за царево душевно здравље.

С друге стране, Павле је обуздао самовољу племића, обновио привреду, учврстио валуту, снизио царине, унапредио трговину, почео одлучну борбу против поткупљивања, ослободио политичке затворенике међу којима и Тадеуша Кошћушка и тако вешто преуредио московску болницу да је постала једна од најбољих у Европи. Због тога су се на дугом списку Павлових непријатеља нашли племићи, смењени генерали, незадовољни официри, поткупљиви чиновници и разни шпекуланти.

Један човек посебно се радовао незадовољству које је владало у царевом окружењу. Британског изасланика у Петрограду Чарлса Витворта уплашила је промена у руској спољној политици, а могући савез Русије и Француске био је за њега најгори кошмар. Да би заштитио интересе своје земље, смислио је како да се заувек отараси Павла. Пре но што га је цар протерао из Русије, овај Енглез опасних намера био је у љубавној вези с лепотицом Олгом Александровном Жерепцовом, сестром двојице генерала, Николаја и Валеријана Зубова, и последњег љубавника Катарине Велике, кнеза Платона Александровича Зубова.

Витворт је Зубове сматрао најпогоднијим извршиоцима страшног злочина – убиства руског цара! У Олгином салону, уз подршку грофа Палена, пореклом из Естоније, генерала Бенигсена, родом из Хановера, и пуковника Јашвила, Грузијца, њена браћа ковала су заверу. Успели су да придобију и руског министра спољних послова, грофа Никиту Петровича Панина, и царевог старијег сина, великог кнеза Александра. Новца није недостајало, Витворт га је слао из Британије.

Кобни март

У ноћи између 23. и 24. марта 1801. године, група официра предвођена Бенигсеном, Јашвилом и Николајем Зубовим упала је у цареве одаје у тек изграђеном Михајловском дворцу. На њихово изненађење, цар није био у кревету. Нашли су га скривеног иза једног паравана.

**Убиство цара Павла I, Национални музеј уметности Русије, фото: royalcentral**

Први га је ударио Николај Зубов, који му је својевремено принео царску круну, потом Јашвил из освете због ударца штапом којим га је Павле, незадовољан сменом страже, једном „почастио”. Изгледа да су затим тражили од цара да се одрекне престола, а кад је одбио – убили су га без милости. Права улога престолонаследника у злочину ни данас није у потпуности позната.

Неки историчари сматрају да је Александар Павлович пристао да преузме царску круну из руку завереника, али под условом да његов отац не буде убијен. Други мисле да је велики кнез лично одабрао поверљиве људе из свог Семјоновског пука да те ноћи чувају стражу у Михајловском дворцу, а они „нису чули” крике нападнутог цара.

Март је био кобан и за Гаја Јулија Цезара, кога је група сенатора избола на смрт 44. године пре наше ере. У Шекспировом „Јулију Цезару” римском војсковођи обратио се на тргу неки пророк опомињући га на завереничке ножеве. „Чувај се мартовских ида”, гласило је упозорење.

Цара Павла није имао ко да упозори. Увек незадовољан и често непријатан према сарадницима, отпустио је и двојицу највернијих следбеника, Аракчејева и Ростопчина. Несрећни Павле понео је у гроб снове о савезу с Наполеоном.

Кад је сазнао шта се догодило у Михајловском дворцу, Наполеону је било јасно да су се конци обе завере повлачили из Лондона. „Они су ме промашили на Бадње вече, али су ме погодили у Петрограду”, изустио је. Касније, кад год би се на Светој Јелени сетио убиства цара Павла, с којим је нашао заједнички језик, помињао је Витвортово име.

ЗАБРАНА ВЕРИДБЕ
Једном приликом руски адмирал Павел Васиљевич Чичагов замолио је Павла I да му допусти да отпутује у Енглеску по своју вереницу Елизабет Проби, коју је упознао док је студирао на Краљевској поморској академији.
„У Русији има довољно девојака. Нема потребе да се одлази у Енглеску по веренице”, одбио је Павле.

Каваљер дијамантског оружја

Арсен Карађорђевић рођен је у Букурешту, 16. априла 1859. године, као син бившег кнеза Србије Александра и кнегиње Персиде (унуке војводе Јакова, кћерке Јеврема Ненадовића). Породица је већ имала сина, Петра, будућег краља Србије. Арсен је у Паризу завршио чувени лицеј Луј ле Гран. Дипломац Луј ле Грана био је и његов брат од стрица, кнез Божидар Карађорђевић, до сада запостављани члан династије који је по уметничким склоностима био познатији у иностранству него у Србији. Што је још занимљивије, у класи с Арсеном био је и будући српски кнез и краљ из супарничке династије Милан Обреновић.

Немирног духа и пустоловне природе, Арсен је 1883. године ступио у 2. батаљон француске Легије странаца, опет с Божидаром Карађорђевићем. Седам година касније у 5. батаљон Легије странаца 1870/1871. ступио је и његов рођени брат, потпоручник Петар Карађорђевић (под псеудонимом Пјер Кара), свршени питомац 47. класе („де Пуебла”) војне академије Сен Сир. Већ 18. децембра, у склопу експедиционог корпуса адмирала Курбеа, кнез Арсен се искрцао у Вијетнаму (Тонкин) а фебруара 1884. године учествовао је у крвавим борбама око тврђаве Бак Нин. Од 26. јануара до 3. марта налазио се међу браниоцима Тујен Куанга, а 4. фебруара је јуришао на тврђаву Лонг Сон. Након потписивања примирја с Кинезима, 21. јуна 1885, вратио се у Европу и већ 29. новембра следеће године ступио у руску службу.

У Петрограду је завршио Друго константиновско војно училиште и 5. августа 1887. године произведен је у чин корнета (коњичког потпоручника). Тачно годину дана касније, захваљујући искуству, али и друштвеном положају, распоређен је у елитни Каваљергардијски пук „Њеног величанства господарице императорке Марије Фјодоровне”. Према неким подацима, наводно је већ 1889. године напустио службу и поново ступио у 1. батаљон 2. пука Легије странаца који је боравио у Алжиру. Но, ово је мало вероватно јер је исте, 1889. године, посетио брата Петра на Цетињу а, према успоменама Карла Густава Емила Манерхајма, касније чувеног финског фелдмаршала који је 1940. године поразио моћну совјетску војску, од 1891. до 1897. године заједно су служили у Каваљергардијском пуку.

Арсен се 1. маја 1892. оженио једном од најпознатијих престоничких лепотица, чувеном Аурором Павловном Демидов ди Сан-Донато. Брачни пар је 27. априла 1893. добио сина Павла, будућег кнеза намесника Краљевине Југославије. Но, већ 1895. године брачни пар се развео а Аурора се у Ђенови, 4. новембра 1897, преудала за грофа Николу Ђованија Марију, грофа од Ногере. Арсен и Аурора су договорно, 1896. године, поверили сина на чување и васпитавање стрицу, кнезу Петру, који је тада живео у Женеви.

Слава мегданџије

Прича се да је кнез Арсен у Петрограду водио буран живот и да је био честа мета сензационалистичке штампе. Савременици су га описивали као „лудачки храброг” човека, вичног свим врстама оружја. Чувени писац Мирослав Крлежа га је, наводно, спомињао као „брахијалну силу од које бежи тане”. Према једним изворима, учествовао је у девет ратова и четрнаест двобоја а, према другим, у свим ратовима које је Русија водила у другој половини 19. и у 20. веку, те у чак тридесетак двобоја у којима су смртно страдала петнаесторица његових противника, приближно толико је рањено, док је седам борби завршило „нерешено”.

Слава извиканог „мегданџије” отворила му је врата отмених салона, а неколико песника је, наводно, испевало поеме о његовој вештој руци. Но, и поред најбоље воље, успели смо да пребројимо само пет ратова, рачунајући и онај у Индокини, а о силним двобојима има још мање потврда. Тако кружи прича да је 1890. године, на балу који је кнез Феликс Феликсович Јусупов приредио за официре с којима је служио у Каваљергардијском пуку, дошло до испада због принцезе Јелене Петровић Његош, кћерке црногорског кнеза Николе I. Карл Густав Манерхајм и Арсен Карађорђевић, девер најстарије Јеленине сестре Зорке, наводно су се посвађали око плеса с принцезом.

Севнуле су тешке речи и све се окончало двобојем у коме је Манерхајм рањен. Милан Стојадиновић, председник Владе Краљевине Југославије, опет, у мемоарима „Ни рат ни пакт” овај двобој повезује са свађом око неизбежне Ауроре Демидов; и Арсен и Манерхајм су лепотицу бирали током једне „мазурке”. Чак је извесни Лудвиг Пецл, наводно један од бечких салонских поета, поводом овог случаја написао: „Делили су трпезу и чаше нада, а крвни противници су сада. Гле јада, раздвоји их крвна увреда тада. Један другом, лагано, гробну раку у пољу спремају. Зашто се пуковник сад, као некад, Арсену не насмеје у лице, пре но што од његове руке страда… Ах, судњи час куца, бирај пиштољ, нем и хладан.”

Против Јапанаца у Кини

Но, он у мемоарима не спомиње овај догађај а кнеза Арсена је до смрти сматрао једним од најбољих пријатеља. Зато је лондонски „Дејли лидер” 31. маја 1895. године донео цртицу о двобоју сабљама између „принца Арсена Карађорђевића, поручника руске гарде” и новинара Пола Долфуса, који је у часопису „Ивнимент” објавио чланак провокативан по српског кнеза. У сваком случају, Долфус је у двобоју био рањен у руку.
Кнез Арсен је чин поручника добио 22. јула 1901, а штабс-ротмистра (капетана) 22. јула 1903. године.

Жељан доживљаја, непосредно након избијања руско-јапанског рата пријавио се као добровољац, наводно у 1. нерчински козачки пук „летећег” одреда генерал-мајора Павела Ивановича Мишченка. Престонички дневни лист „Рус” 13. марта 1904. известио је како је „кнез Арсен Карађорђевић као добровољац с чином јесаула био распоређен у козачку сотнију”. Осим тога, лист „Нови крај”, који је излазио у Порт-Артуру, писао је 27. фебруара 1904. како је „бивши штабс-ротмистр Каваљергардијског пука кнез Арсен Карађорђевић распоређен у Први Нерчинско-Забајкалски пук”. Но, Арсен је 13. фебруара 1904. (недељу дана након званичног почетка рата) унапређен у јесаула (чин у козачкој војсци који одговара штабс-капетану) и распоређен у 2. аргунски козачки пук. Пук је, након проглашења ратног стања, 6. фебруара 1904, а пре опште мобилизације 7. фебруара 1905, са 2. верхњејдинским, 2. читинским и 2. нерчинским пуком, те 3. и 4. батеријом, чинио Забајкалску козачку дивизију. При томе, 2. нерчински и 2. аргунски пук ушли су у састав 2. бригаде Забајкалске козачке дивизије генерала Павела-Георга Карловича фон Рененкампфа.

Како је мобилизација Забајкалске козачке војске завршена у рекордном року, козаци су се на фронту појавили већ у марту 1904. године и први су ступили у борбу с Јапанцима. Сукоби су се углавном водили у Кини, јужној Манџурији и око Порт Артура. Фебруара 1905. године код Мукдена дошло је до највеће и одсудне битке у читавом рату. Козаци су свих 17 дана, колико је трајала битка код Мукдена, били у непрестаном додиру с Јапанцима а у мају, под командом генерала Мишченка, успешно су упали у позадину противника.

За храброст

Највишим указом од 22. августа 1904, „јесаул 2. Аргунског пука, кнез Арсен Карађорђевић је за исказану храброст у борби унапређен у војсковог старшину” (потпуковника) а 25. фебруара 1906. године ванредно је унапређен у пуковника. Коначно, највишим императорским Указом од 10. маја 1906, цар Никола II је за изузетну храброст исказану у борбама код Мукдена (26. фебруар 1905), српског кнеза наградио Златном сабљом са брилијантима и натписом „За храброст”. Израда оружја, нарученог у једној од најбољих престоничких радионица, указује на то колико је Арсен био цењен у дворским круговима. Царска канцеларија је, наиме, израду Златне сабље поверила чувеном јувелиру Карлу Карловичу Бланку, рођеном у Хелсинкију.

Током 1885. године Бланк је отворио јувелирску радњу у Петрограду, у којој је запослио осам радника и три шегрта. Натурализовани Рус финског порекла радио је од 1892. до 1909. године и код Карла-Аугуста-Фердинанда и његовог сина Димитрија Карловича Хана, који су се специјализовали за израду ордења са брилијантима и других предмета украшених драгим камењем за потребе двора. Бланк је од 1909. до 1911. био ортак фирме „К. Хан”. После смрти Димитрија Хана наставио је да самостално испуњава наруџбине императорског кабинета – углавном брилијантске орденске знаке. Коначно, фебруара 1915. године био је проглашен за службеног проценитеља кабинета Његовог императорског величанства.

Иначе, у руско-јапанском рату укупно је додељено између 410 и 617 примерака златног оружја. Неки извори, наиме, тврде да је 1904-1905. оружје с брилијантима добило седам, а златно – 610 официра. Према другим подацима, златне сабље украшене дијамантима, с натписом „За храброст”, уручене су само четворици генерала: Николају Иванову, Николају Николајевичу Јуденичу, Павелу Карловичу фон Рененкампфу и адмиралу Николају Отовичу фон Есену, док је „обично” златно оружје добило 406 официра. Но, указ од 10. маја 1906. недвосмислено потврђује да је дијамантским оружјем награђен и пуковник Арсен Карађорђевић.

У потрази за пустоловином

Након потписивања мировног уговора између Русије и Јапана у Портсмуту, 5. септембра 1905, ратни пут аргунских козака није завршен. Већ 9. јануара 1906. делови Рененкампфове дивизије из Аргуна упућени су да угуше такозвану Читинску републику. Железнички радници града Чите у Забајкалском крају су, наиме, августа 1906. створили градски совјет и комитет Руске социјалдемократске радничке партије. Ускоро је окупљен наоружани одред јачине 4000 људи који је у Чити завео револуционарну диктатуру. Но, брзим дејством 2. аргунског пука, већ 22. јануара револуционарни покрет је угушен а у граду је заведен ред.

Иначе, за храброст исказану у рату, и читав 2. аргунски козачки пук био је одликован посебним сребрним знаком који се носио на шапки.

Након Мајског преврата и ступања на престо Петра Карађорђевића, кнез Арсен се вратио у Србију. На молбу краља Петра I цару Николају II, Арсен и његов син Павле највишим императорским указом отпуштени су из руског држављанства а краљевским Указом од 26. априла 1904. постали су српски поданици. Краљ Петар I је 30. августа 1909. године Арсена уврстио у „Породични правилник српског краљевског дома”, који је постао пуноважан након потписа председника Министарског савета Николе Пашића, 22. фебруара 1911. године.

Кнез Арсен је у чину генерала српске војске током Првог и Другог балканског рата командовао Коњичком дивизијом. Борио се у биткама код Куманова, Брегалнице и Битоља. Његови саборци касније су причали о чудесном јунаштву и вештини командовања коју је испољио током гоњења Џавид-пашиних одреда кроз Албанију. Посебно је запамћена његова улога у борбама на положајима око реке Брегалнице; ту је изненадним и силовитим налетом своје коњице помогао пешадији да сломи отпор бугарске војске. Арсен је био омиљен међу војницима јер се непрестано налазио у првим борбеним редовима.

Но, по окончању ратова, поново се вратио у Русију. Тамо је 6. децембра 1914. произведен у генерал-мајора руске војске, а 22. маја 1915. у Царском Селу примио га је император Николај II и највишим указом поставио га за заповедника 2. бригаде 2. коњичке дивизије генерал-лејтнанта кнеза Георгија Трубецког. Другог децембра исте године Арсен је на фронту код Риге имао физички сукоб с вршиоцем дужности начелника штаба 2. коњичке дивизије, пуковником Владимиром Николајевичем Гатовским. Осиони пуковник, наводно, није био задовољан начином командовања заповедника 2. бригаде, па је вишег официра ударио по лицу.

Није познато како је иначе енергични Арсен узвратио, али сукоб је завршен тако што је Гатовски ражалован у војника, а генерал Карађорђевић је 8. априла 1916. године упућен у резервни састав при штабу Петроградског војног округа.

Но, Гатовски је као редов у Приморском драгонском пуку служио само три месеца, након чега се пријавио у 25. корпусни авио-одред. Како се прославио као ваздушни ас, већ 6. маја 1916. враћени су му чин пуковника са свим принадлежностима а 31. октобра 1917. произведен је у генерал-мајора. Без обзира на очито благонаклон став команде, високи чин и славу ваздушног аса царске армије, Гатовски је почетком 1918. године променио страну – добровољно се пријавио у Црвену армију. Тешко је рећи да ли под његовим утицајем, тек, бољшевици су у Ловачком клубу у Петрограду ухапсили кнеза Арсена.

Смрт у Паризу

Иако је то било прелазно доба, нико од високих царских официра, укључујући и велике кнезове из царске породице, није се усудио да се за њега заузме. Довољно храбрости имао је једино друг из Каваљергардског пука, генерал Манерхајм. Захваљујући њему и притисцима иностраних дипломата, високо одликовани генерал убрзо је пуштен на слободу. Арсен почетком 1918. године напушта Русију и трајно се настањује у Паризу, где је и преминуо, 19. октобра 1938. године. Кнез Павле Карађорђевић пренео је посмртне остатке и сахранио га у породичној гробници у цркви на Опленцу.

Непосредно након сахране, све очеве ствари, укључујући и златну сабљу „За храброст”, кнез-намесник је поклонио Војном музеју у Београду. Захваљујући овом дару, музеј данас чува једну од ретких златних сабљи „За храброст” украшену дијамантима и ловоровим венцима чија је историја у потпуности позната.

Извор: ПЗ

број: 3038. 2010. година

Успон азијске силе

Јачање Јапана почетком 20. века достигао је свој врхунац и угрозио интересе традиционалних глобалних сила, посебно изазивајући Русију у погледу контроле над Корејом и Манџуријом.

Септембар је 1905. године, крај руско-јапанског рата: свет је изненађен, док Јапан, земља која се сматрала неразвијеном и подобном за колонизацију пре мање од пола века, спектакуларно побеђује Русију, највећу империју на свету. Овај рат ће заувек обележити прошлост јапанског и руског народа. За азијску нацију, то је био почетак равнотеже моћи са западним светом, успостављајући Јапан као главног геополитичког играча. За Русе је овај пораз значио слабост режима цара Николаја II и убрзаће пад Руске империје.

Пре руско-јапанског рата: успон јапанске империје и руски интереси на Далеком истоку

Почетком 19. века, Јапан је још увек био феудална земља којом су владали шогуни, или господари рата, који су држали власт у име цара. Међутим, ово је брзо почело да се мења када су Сједињене Државе захтевале, уз претњу војне инвазије, да Царство излазећег сунца отвори своје границе за трговину 1853. Ова претња је у Јапану изазвала шок и на крају је довела до укидања владавине шогуна 1868. и концентрације све власти у рукама цара. Био је то почетак Меиђи рестаурације.

Меиђи обнова, још познато и као Меиђи рестаурација или Меиђи револуција, је комплекс политичких, војних и социјално-економских реформи у Јапану од 1868. до 1889. године,које су претвориле назадну аграну земљу у једну од водећих земаља на свету. Обнова је прелазак са самурајског система са шогуном на челу на непосредну царску власт на челу са царем Муцухитом и његовом владом. Политика обнове је значајно утицала на политички систем, законодавство, царски двор, покрајинску администрацију, финансије, индустрију, дипломатију, образовање, религију и друге сфере живота обичних Јапанаца. Са Меиђи обновом почело је формирање нововековне јапанске националне државе, као и јапанског националног идентитета. За године обнове карактеристично је разбијање јапанског традиционалног начина живота и убрзано прихватање западњачког начина живота. Због тога, обнова се понекад назива „Меиђи револуција“

*_{Портрет цара Меиђија који је снимио Куичи Учида у октобру 1873, фото: suginamigaku.org}*

Млади јапански цар Меиђи, заједно са својим министрима, покренуо је брзу модернизацију земље, са циљем да сачува њену независност од страних колонијалних сила. До 1880-их, Јапан је имао потпуно нову војску са најсавременијом опремом у то доба а индустрија се убрзано развијала. Јапан је затим покушао да прошири свој утицај у иностранству, означивши Кореју као своју зону утицаја 1895. након што је брзо победио Кину у кратком сукобу.

_{Сцена из Првог кинеско-јапанског рата (1894–95), мастило и боја на папиру Мигита Тошихиде, 1894; у Метрополитен музеју уметности у Њујорку. фото: fineartamerica}

Овакав развој догађаја није пријао Русији, која је имала своје амбиције на Корејском полуострву. Цареви су вековима покушавали да прошире своје подручје ка „топлим водама“ и отвореним трговачким путевима. 1858. Русија је од Кине на Пацифику преузела област „Златни Рог“, оснивајући луку Владивосток. Међутим, та обала је била употребљива за пловидбу само током периода топлих месеци у години.

После јапанско-кинеског рата 1894-1895, Јапан је стекао Порт Артур (данашња провинција Лушунку у Кини), што је Русија оштро оспоравала. Уз подршку Француске и Немачке у такозваној Трострукој интервенцији, Николај II је успео да преузме контролу над спорном територијом, која је ступила на снагу 1898. године и то на тај начин што је присилила Кину да са њима потпише уговор о изнајмљивању поморске базе Порт Артур на 25 година. Поред тога, рускa војскa je окупиралa Манџурију 1900. током Боксерске побуне у Кини, подижући напетост на ионако крхке односе са Јапаном.

Почетак руско-јапанског рата: битка код Порт Артура и јапанска инвазија на Кореју

После Боксерске побуне, и на ужас Јапана, Русија је распоредила снажно војно присуство у Манџурији, чиме је јасно показала своје намере у региону. Јапанско царство је 1902. потписало одбрамбени савез са Великом Британијом док је преговарало са Русијом о демилитаризацији Манџурије. Поред тога, Француска јавно није одобравала експанзионистичке амбиције Русије на Далеком истоку, позивајући цара да избегава даљу ескалацију.

Упркос томе што се нашао изолован у свом азијском подухвату, Николај II је наставио даље. Кореја и Манџурија су представљале кључне стратешке циљеве за Русију, за коју губитак Порт Артура није био опција. Године 1901. Руси су завршили изградњу најдуже железнице на свету – транссибирске – са циљем да повежу Москву са Владивостоком на обали Тихог океана. Након овог огромног пројекта уследила је изградња мањих железница које повезују Манџурију са остатком Русије. Све ово је додатно погоршало односе Русије и Јапана. Јапан је 4. фебруара 1904. прекинуо све дипломатске везе са Санкт Петербургом. Четири дана касније, Токио је званично објавио рат и одмах напао Порт Артур, што је означило почетак руско-јапанског рата.

_{Потопљени јапански бродови за блокаду на улазу у луку Порт Артур током руско-јапанског рата, 1904–05. фото: britannica.com}

У ноћи након објаве рата, јапанска морнарица, предвођена адмиралом Тогом Хеихачиром, покренула је вишеструке нападе на руску флоту позиционирану у јужној Манџурији. Упркос великим жртвама, јапанска флота је успела да се повуче. Јапанци су променили стратегију, задовољивши се блокадом града.

Будући да није могла да пробије јапански обруч, руска морнарица није могла да заустави јапанску инвазију на Кореју у априлу 1904. До краја месеца, јапанске трупе под вођством генерала Курокија Тамемота прелазиле су у Манџурију, поразивши руски источни одред у Битки на реци Јалу 1. маја.

Пад Порт Артура

После катастрофалних пораза у Манџурији, руско појачање је стигло у регион како би зауставило јапанско напредовање и избегло потпуно опкољавање Порт Артура морем и копном. Поред тога, под командом адмирала Зиновија Рожествинског, руска Балтичка флота је 15. октобра 1905. кренула из Санкт Петербурга на седмомесечно путовање да би стигла до попришта рата на Далеком истоку. На свом путу, флота је скоро отпочела рат са Великом Британијом пуцајући на британске рибарске бродове 21. октобра, заменивши их за непријатељске бродове.

Док је Балтичка флота пробијала пут ка Пацифику, Јапанско царство је стезало омчу на Манџурији и Порт Артуру. Руска морнарица је покушала у неколико налета да пробије блокаду, а најпознатија је битка на Жутом мору у августу 1904, која се завршила победом Јапана и приморала Русе да се затворе унутар луке, суочени са сталним гранатирањем.

_{Поглед на јапанске бојне бродове у акцији, Шикишима, Фуџи, Асахи и Микаса, снимљене током битке на Жутом мору, колоризована фотографија, фото: en.wikipedia.org}

На терену, јапанска војска предвођена маршалом Ојамом Иваом успела је да се искрца на полуострву Лиаодонг, западно од Порт Артура.

*_{Руска батерија хаубица током одбране Порт Артура током руско-јапанског рата, 1904–05. фото: lenta.ru}*

Након што је почетком септембра победила Русе у бици код Лиаојанга, јапанска царска војска је са копна опседала Порт Артур. Суочен са сталним бомбардовањем са мора и копна и претрпевши знатне губитке, последњи генерал у граду – Анатолиј Стесел – предао се 2. јануара 1905. Порт Артур и јужна Манџурија су сада били у рукама Јапанског царства.

Руско-јапански рат у Манџурији

Са Порт Артуром у својим рукама, Јапанско царство је могло да концентрише своје ратне напоре на освајање Манџурије. Због оштре зиме 1905. две стране су избегавале директан сукоб. Међутим, на територији коју су држали Руси, одвијала се масовна репресија над Манџурским и кинеским становништвом. Управо због тога, локално становништво је јапанским освајачима давало кључне обавештајне податке о кретању и положајима руских трупа.

Руска репресија је била подстакнута страхом од „Жуте опасности“, врсте расизма која се проширила на све заједнице источне Азије, тврдећи да оне имају снажну мржњу према Западу и да имају за циљ да га униште. Ова ксенофобија је нагнала руске војнике да почине безбројне злочине над локалним становништвом. Козачке коњичке дивизије често су пљачкале и палиле манџурска села у којима су убијени многи цивили.

_{Јапанска пешадија у Кореји, фото: wikimedia.org}

После неодлучне борбе у бици код Сандепуа, јапанска војска је напала руске трупе у Мукдену крајем фебруара 1905. Трупе Маршала Иваа сусреле су се са војском генерала Алексеја Куропаткина. Обе стране су претрпеле велике губитке, а укупан број погинулих достигао је 25.000 људи. Руси су претрпели укупно 88.000 жртава и били су приморани да се повуку у Северну Манџурију, надајући се да ће добити појачање које је стигло преко транссибирске железнице. Овај пораз је имао тежак утицај на морал међу трупама, као и на подршку народа рату. Јапанске жртве су износиле више од 77.000, тако да ни војска Јапанског царства није била у стању да настави своје освајање.

У јулу 1905. Јапан је започео успешну инвазију на острво Сахалин, која се завршила победом, означавајући крај копнених борбених операција рата. У мају се последња и најодлучнија битка водила на мору када се Балтичка флота приближила ратишту. Злогласна битка код Цушиме је требало да почне.

Цушима: одлучујућа битка на мору

Упркос застоју јапанског напретка у Манџурији, било је јасно да Русија нема шансе да победи у руско-јапанском рату без победе на мору. До сада је Јапан успоставио чврсте испоставе на тлу и доминирао морима, што је пружало непрекидну линију снабдевања за своју копнену војску. Нарасла опозиција против наставка сукоба у Русији извршила је додатни притисак на власт. Победа је била неопходна, а сваки званичник је са забринутошћу посматрао напредак Балтичке флоте према ратиштима.

Након пада Порт Артура, циљ флоте је био да стигне до Владивостока кроз мореуз Цушима између Кореје и Јапана. Зиновиј Рожественски је знао за опасности преласка овог пута, јер је ризик од напада јапанске флоте био висок. С друге стране, Того Хеихачиро, победник код Порт Артура, спремао се да се супротстави овој новој руској офанзиви, скривајући своје бродове дуж кинеске и корејске обале.

Дана 27. маја 1905. јапанска флота је са више од 60 пловила напала 29 бродова руске морнарице. Битка је почела након што је руску флоту уочио извиђачки брод, који је брзо обавестио адмирала Тогоа о положају непријатеља.

_{Адмирал Того на мосту Микасе, фото: historia.org.pl}

Изненадивши своје непријатеље, јапанска морнарица је нанела катастрофалне губитке Русима. Адмирал Рожесвенски је тешко повређен, а команда је прешла на адмирала Николаја Небогатова. После великих губитака, овај се предао 29. маја 1905. Битка код Цушиме је завршена, а Балтичка флота је потпуно уништена, са 21 потопљених и седам заробљених бродова.

Руска револуција 1905.

Непрекидни порази руске војске погоршали су њене економске проблеме. Нижи слојеви су умногоме патили од последица рата, које су утицале на рад и трговину. У недељу, 22. јануара 1905. руске трупе су брутално угушиле демонстрације које је предводио свештеник Георгиј Гапон. Међу демонстрантима било је између 200 и 1000 погинулих учесника. Догађај је данас познат као Крвава недеља.

Крвава недјеља (рус. Кровавое воскресенье) је назив за догађаје 22. јануара 1905. године (9. јануара по тадашњем јулијанском календару) који су се збили у Санкт Петербургу, тадашњој престоници Руске Империје када су припадници царске војске отворили ватру на поворку демонстраната која је хтела уручити петицију цару Николају II у Зимском дворцу. Демонстранти, које је водио харизматски православни свештеник и активист Георгиј Гапон, захтевали су прекид рата са Јапаном, увођење општег правог гласа, али пре свега побољшање радничких права. Николај је на најаву поворке напустио Зимски дворац и отишао у оближње Царско Село; демонстранти, који су носили иконе и цареве слике, и певали патриотске песме, тога нису били свесни, као ни наређења припадницима војске и полиције да насилно разбију демонстрације. У свеопштој збрци је, према службеним подацима, убијено 96, а рањено 333 особа; антицаристичка опозиција је касније тврдила да је убијено најмање 4000 људи; већина данашњих историчара верује да је убијено или рањено око 1000 људи, највећим делом као последица панике и стампеда по градским улицама. На вести о крвопролићу у Санкт Петербургу, као и другим руским градовима избили су масовни штрајкови, па се тај догађај сматра катализатором Прве руске револуције. Иако је Николај након две године из тих сукоба изашао као номинални победник, његов је режим био трајно ослабљен због тога што је створио репутацију слабића и кукавице, али пре свега због тога што је оружјем насрнуо на своје навјерније и најфанатичније поданике.

Ова брутална репресија изазвала је велико негодовање јавности: штрајкови су избили широм земље, са протестима у свим већим градовима. Континуирани порази на јапанском фронту довели су до безбројних побуна у копненој војсци и морнарици, од којих је најпознатија побуна бојног брода Потемкин на Црном мору.

*_{Руски брод “Потемкин“ фото: bs.unansea}*

Поред тога, револуционарима су се придружили социјалисти и демократе, захтевајући крај руско-јапанског рата, институцију националне Думе (парламента) и устав. Неки радикали су отишли толико далеко да су тражили укидање монархије. Етничке мањине су се такође побуниле, захтевајући окончање политике присилне русификације предузете током владавине Александра II (1855-1881) и за културна права.

У марту 1905. Николај II је обећао оснивање Думе. Међутим, ова скупштина би имала само консултативно овлашћење. То је додатно наљутило револуционаре, а немири су расли. У октобру је цар био приморан да се повинује захтевима народа прихватањем Октобарског манифеста. Тиме је дао већа овлашћења Думи, овлашћеним политичким партијама и дао изборна права. Револуционарни жар је за сада умирен, али је постала очигледна крхкост руског режима.

Крај руско-јапанског рата: мир у Портсмуту

Обе стране су биле свесне да ће рат имати разорне дугорочне последице. За Русију су непрекидни порази на копну и на мору, социјални немири, економска слабост и слаб морал и подршка били главни разлози за тражење мира. За Јапан, дуги рат би их спречио да се усредсреде на друге стратешке преокупације, као што су успостављање сталне окупационе снаге у Кореји и експанзија на Пацифик. Већ у јулу 1904. Јапанско царство је почело да тражи посреднике за почетак мировних преговора.

Председник Сједињених Држава Теодор Рузвелт преузео је на себе да помогне зараћеним странама да постигну мировни споразум. Америчке дипломате су успеле да успоставе контакт са Јапаном у марту 1905, а затим са Русијом у јуну. Мировни преговори требало је да почну у августу 1905. у Портсмуту у Њу Хемпширу са главним преговарачима Комуром Јатуром, јапанским министром спољних послова, и Сергејем Витеом, бившим руским министром финансија.

*_{Руска и јапанска делегација на мировним преговорима у Портсмуту, фото: историк.рф}*

Русија је пристала да испуни све јапанске захтеве у вези са признавањем утицаја на Кореју, преношењем Порт Артура Јапану и евакуацијом Манџурије. Међутим, цареви делегати су одбили било какве даље територијалне уступке нити исплату ратне одштете. Уз подршку Теодора Рузвелта, Јапанско царство је одустало од захтева за репарацијом у замену за јужни део острва Сахалин. Мир је потписан 5. септембра 1905, а ратификовале су га две владе у октобру.

*_{Учесници руско-јапанских преговора након потписивања Портсмутског мировног споразума, фото: lenta.ru}*

Руско-јапански рат имао је бројне дугорочне последице. Јапан је започео своју експанзију на континенталну Азију и потврдио свој нови статус глобалне силе. Међутим, то је био и први мањи неспоразум Јапана о геополитичким питањима са САД, које су на Јапан гледале као на потенцијалног ривала за своју доминацију над Тихим океаном. За Русију је пораз симболизовао слабост царског руског режима. Револуција 1905. се данас сматра уводом у бољшевичку револуцију 1917. која је срушила монархију и допринела успону Совјетског Савеза.

Заборављена европска сила

Краљевина Пруска била је као претеча модерне Немачке. Из малог региона у северној Пољској родила се немачка суперсила, која је владала немачким земљама од 1525. до краја Другог светског рата.

Пруски премијер Ото фон Бизмарк надгледао је уједињење раштрканих држава немачког говорног подручја 1871. године, формирајући Немачко царство и постао његов први канцелар. Али шта је била Пруска пре Бизмаркове замисли? Зашто је Пруска држала седиште моћи у новој Бизмарковој империјалној држави? Пруска је била једина најдоминантнија немачка сила у касном деветнаестом веку – где је нестала? Читајте даље да бисте открили историју заборављене европске суперсиле: Краљевине Пруске.

Пре уједињене Пруске: Подељена Немачка

Регион Европе по коме је Краљевина Пруска добила име налази се између Пољске и Литваније на југоисточном углу Балтичког мора. Људи тог региона су говорили балтички језик који је сродан модерном летонском и литванском, који се назива старопруским , у ширем сродству је са пољским и чешким језиком.

На западу, регион који ће постати Немачка био је подељен на низ војводстава, бирачких тела, кнежевина и мањих краљевстава уједињених само језиком. Иако су ове поделе постојале унутар граница Светог римског царства, његовој круни је недостајала административна моћ да равномерно наметне политичку доминацију у целом региону.

*_{Илустрација – Тевтонски витезови фото: realmofhistory.com}*

Историјска Пруска постојала је административно независна од околних краљевстава. У 13. веку , Тевтонски витезови – хришћански крсташи који су говорили немачки, које је послао цар Светог римског царства – освојили су регион и увезли немачку културу и језик. Немци су се сукобили са Пољацима, уследио је тринаестогодишњи сукоб који је резултирао Другим трнским миром потписаним између пољског краља Казимира IV и Тевтонских витезова 1466.

Подељена Пруска сусреће подељену Немачку

Други мир у Торну поделио је регион на Источну Пруску и Западну Пруску – феуд и провинцију пољској круни. Године 1525., источни феуд је успоставио војводску владу након протестантске реформације и остао је подложан пољским, немачким и литванским имигрантима. Оба пруска царства потичу од тевтонске Пруске (након инвазије немачких витезова) генерацију раније.

_{Портрет маркгрофа Абрехта од Бранденбург-Ансбаха, војводе Пруске, слика Лукаса Карнаха старијег фото: meisterdrucke.fr}

Године 1525, Алберту, великом мајстору немачких тевтонских витезова и нећаку пољског краља, његов ујак је доделио титулу војводе источне Пруске. Војвода Алберт је усвојио лутерански протестантизам као државну религију, чиме је постао прва европска влада која је то учинила, и оженио се ћерком данског краља.

Теvтонски витезови су били католички ред; милитаристичко крило вере које се одрекао Алберт Пруски када је постао војвода. Као војвода, Алберт је сам секуларизовао протестантизам који је захватио северну Европу. Алберт је јако фаворизовао уметност и образовање и основао је неколико школа. Иронично, он је такође учествовао у рушењу цара Светог римског царства Карла V, довољно ослабивши било какво империјално присуство око немачких држава.

Успон Пруског краљевства

Албертова Пруска ће остати феуд Пољске до 1657. Територија је такође одржавала управу од стране Албертове лозе све док мушка линија није изумрла 1618. године.

Тридесетогодишњи рат између католичких и протестантских сила (1618-1648) опустошио је северну Европу. Верски дискурс је постојао у немачким државама још од ере Мартина Лутера и био је пример сукоба. До 1648. Свето римско царство је сведено на љуску која је одражавала њен некадашњи верски жар: Немачка је била разбијена.

На почетку сукоба 1618. године, династија Хоенцолерна у немачком Бранденбургу, чији је потомак и сам Алберт, ступила је у брак са Албертовим потомцима у Пруској. Настала урођена линија политички је учврстила породичне поседе у Светом римском царству са онима на истоку: регион Пруске у Пољској. Међутим, ове две области су биле међусобно раздвојене и још увек нису биле територијално уједињене.

Након што је Вестфалски мир окончао Тридесетогодишњи рат 1648. године, новоназвана Бранденбург-Прусија добила је значајно територијално проширење. Девет година касније, Бранденбурговци су потписали Бромбершки споразум , којим је пруска област ослобођена од пољске круне.

Одмах, Бранденбург-Прусија је успоставила висококвалификовану сталну војску и морнарицу, отворила своју територију за делове протестантских имиграната и централизовала своју администрацију у новом главном граду у западним поседима: Берлину. До 1701. Пруска је себе прогласила краљевином.

Нова европска сила

Операцију је надгледао тадашњи електор Бранденбурга и истовремено војвода Пруске: електор Фредерик Вилијам (1640-1688). Иако није доживео да његов домен добије статус краљевства – титулу коју је први добило његов син и наследник – статус је био плод његовог рада.

_{Фредерик Вилијам, електор Бранденбурга, слика Франса Луика 1650. година фото: wikipedia}

После разорног Тридесетогодишњег рата, Фредерик Вилијам је усредсредио своје напоре на обнову своје ратом разорене економије и војске. Његова политика верске толеранције подстакла је имиграцију која је подржавала оба ова подвига. Економски, Фредерик Вилијам се удружио са својим нећаком Вилијамом Оранским – сувереном економске силе Холандске Републике , који ће такође седети на престолу Британије као Вилијам III (1689-1702).

Док је своју пажњу усмеравао ка западу ка свом нећаку у Холандији, Фредерик Вилијам је задржао поглед на разорену Немачку. Рат је знатно ослабио католичко Свето римско царство, а протестантизам је превладао у џеповима његових граница. Иако је био слаб, последњи разорни ударац Светом римском царству задаће Наполеон Бонапарта тек у следећем веку.

*_{Крунисање Фридриха за краља у Пруској у замку Кенигсберг 1701. фото: wikipedia}*

Фридриха Вилијама је 1688. наследио његов син, који је владао као Фридрих I, војвода Пруске. Од 1701. године, Фридрих I је постао краљ Пруског краљевства Фридрих I.

Уједињено Краљевство Пруске

Породична лоза у Немачкој је сада преузела контролу над немачком и пољском територијом и наметнула назив пољског региона. Тако је настала Краљевина Пруска. Њен први краљ, Фридрих I (1701-1713), био је први рођак енглеског краља Виљема III рођеног у Холандији.

Са економијом и војском изграђеним под његовим оцем, Фридрих је усредсредио нову Краљевину Пруску на доминацију у фрагментираном немачком политичком царству. Одлична економија и масовна имиграција изнедрили су моћну племениту трговачку класу. Иако је економија била у порасту, царска администрација је Фридриху представљала трн у оку, спречавајући његову апсолутну аутономију.

Тек када је Фридриха I наследио његов син збуњујуће назван Фридрих Вилхем I (1713-1740), пруски царски суверен је стекао довољно моћи да влада са апсолутистички. Економски, строго милитаристички и штедљив начин живота Фридриха Вилијама био је у супротности са животом његовог раскошног оца и у великој мери је обогатио царску ризницу.

_{Фридрих Вилхем I (1713-1740) фото: pietistschoolman}

Краљ Фридрих Вилхем I сукобио се са Шведском, коју је подржавао његов источни савезник Петар Велики из Русије, и проширио територију на север. Пруска није постигла свој статус глобалне моћи све док Фридриха Вилијама I није наследио његов син краљ Фридрих II, познат као Фридрих Велики просвећени деспот.

Пруска током просветитељства

Фридрих Велики увео је просветитељски покрет у своју младу државу. Пруска држава је постала довољно моћна да трећу генерацију свог суверенитета под Фридрихом II припоји области Пољске које се шире на исток. На западу, Фридрих се такмичио са својим аустријским хабзбуршким колегама за контролу над Немачком.

Од 1772. године, Фридрих Велики је коначно територијално ујединио посед своје круне, осим неколико малих бирачких тела на западу. Да би ујединио ове територијe, Фридрих се жестоко сукобио са Маријом Терезијом од Аустрије – сувереном Хабзбуршке лозе који су владали као цареви Светог римског царства.

Политика верске толеранције, либерална политичка филозофија и огромна стимулација уметности подстакли су Пруску да постане доминантна европска сила. Фридрих Велики је био лични пријатељ филозофа просветитељства Волтера и Јохана Себастијана Баха , чији је син седео на краљевом двору. Пруска је процветала и постала европска културна сила поред политичке.

Причало се да је Фридрих Велики био хомосексуалац и да је умро без деце у браку без љубави. Да није било његовог нећака Фридриха Вилијама II, породична лоза би можда завршила са овим великим владаром.

Застарела моћ: наслеђе Пруске данас

Пруска је наставила да врши своју доминацију над Немачком све до следећег века. Током деветнаестог века, значајни територијални добици су се акумулирали и на крају довели до тога да Пруска постане кључна сила иза покушаја уједињења Немачке, који су почели 1860-их.

_{Портрет Ота фон Бизмарка, слика Франца фон Ленбаха фото: meisterdrucke}

Прво апсорбујући већину немачких кнежевина у Севернонемачку конфедерацију 1867. и на крају у Немачку империју 1871. године, Пруска је буквално доминирала Немачком која је била подељена толико година. Када је Немачко царство формирано, пруски премијер Ото фон Бизмарк је био њен први канцелар од 1871. до 1890. године.

Године 1918, након Немачке револуције, царска управа је замењена демократском републиком. До 1930-их, шкољка онога што је некада била Пруска била је апсорбована у нацистичку Немачку . После Другог светског рата, подела Немачке између Сједињених Држава и Совјетског Савеза је практично уништила постојање пруске државе. Од некада доминантне силе, Пруска је сада постала историјски отпис.

Извор:

Александар Станђофски

Дипломирао историју и политичку теорију са пре и пост-хришћанском идеологијом

Александар је дипломирао историју и политичку теорију на Универзитету Конкордија у Монтреалу, Канада. Проучавао је историјски наратив западног света, као и пре и постхришћанску политичку мисао и идеологију у распону од 500. пре нове ере до 1800. године нове ере.

Прилагодио и уредио: istorijat.wordpress.com

Како се појавио и како је завршио

Био је први руски цар који је успоставио стабилне односе између Русије и Европе, али и жртва зле судбине, неродних година и пољске инвазије.

Чини се као да је историјско наслеђе Бориса Годунова обележено проклетством. Мада је већина његових одлука била рационална и добра за Русију, његова владавина окончана је у расулу, а живот завршен нагло и трагично. Чак и после смрти га је пратила зла срећа. Када је 1945. године крипта са остацима цара Бориса и његових блиских рођака отворена, испоставило се да је гробница опљачкана, а лобање и кости помешани и изломљени. Зато антрополози нису могли чак ни приближно да реконструишу лик Годунова.

Пре доласка на власт био је један од „опричникаˮ Ивана Грозног.

„Био је висок и крупан човек, чије присуство је изазивало осећање неминовног потчињавања његовом ауторитету. Имао је црну, мада ретку, косу и правилне црте лица, чврст поглед и телесну снагуˮ, записао је енглески трговац Томас Смит који је Годунова срео у последњим годинама царевог живота.

Борис Годунов (1552-1605) се појавио на двору Ивана Грозног 70-их година 16. века захваљујући свом стрицу Дмитрију Годунову. Дмитриј је служио на двору Јурија Угличког (1532-1563), Ивановог млађег брата за кога се сматра да је вероватно био глув. После Јуријеве смрти Дмитриј је постао један од најближих Иванових сарадника, па је свог нећака Бориса довео међу опричнике, припаднике Иванове личне војске. 1571. године 19-годишњи Годунов је позван на Иваново венчање, а 1575. године његова сестра Ирина се удала за Фјодора Ивановича (1557-1598), Ивановог млађег сина. Након тога Борис Годунов је стекао статус бољара и постао утицајна фигура у држави.

Владао је земљом као шурак цара Фјодора

За живота Ивана Грозног Борис се мудро држао у његовој сенци. Али био је један од неколико људи присутних у тренутку Иванове смрти 1584. године и онај који је овај тужни догађај објавио московској властели са Црвеног трема московског Кремља. Нико не може са сигурношћу да тврди какву је улогу Годунов одиграо у Ивановој смрти, али већ 1585. године постао је једини поглавар руске владе и фактички управљао земљом уместо следећег цара Фјодора Ивановича.

Цар Фјодор није био у стању да сам влада земљом. Сматрало се да је интелектуално хендикепиран, мада историчар Дмитриј Волоткин тврди да је Фјодор желео да људи тако о њему мисле. Било како било, Фјодор је узде власти добровољно препустио Борису Годунову.

Већина Годуновљевих државних подухвата била је успешна

Након што је постао први руски „владар из сенкеˮ Годунов није почивао на ловорикама, него је показао приличну предузимљивост. Најпре је убрзао изградњу тврђава на руској граници: Вороњеж 1585, Ливни и Самара 1586, Царицин (каснији Стаљинград и Волгоград) 1589, Саратов 1590, Белгород 1596. године. Све ове тврђаве су допринеле заштити земље од пљачкашких похода татарских номадских племена на југу Русије. 1604. године у Сибиру је основан Томск. Осим тога, Годунов је такође наредио да се унапреде и заштите градови у централној Русији.

По Годуновљевом налогу подигнута је Смоленска тврђава, једно од најимпресивнијих утврђења епохе, које је требало да штити московске земље од напада Пољака. У Москви су подигнуте две линије одбране: зидине Белог града са 29 кула које су окруживале центар града и Скородом, дрвено утврђење које је окруживало ширу територију града. Испоставило се да су ови радови имали смисла: 1591. године кримски кан Гази II Герај (1554-1607) покушао је да освоји Москву, али је његова војска била немоћна пред чврсто утврђеним градом.

Годунов је водио успешну спољну политику. После победе у Руско-шведском рату 1590-1595. успео је да поврати територије које је Русија препустила Шведској после Литванског рата 1558-1583.

Како би подржао државне финансије Борис Годунов је морао да пооштри мере које су се односиле на кметове. Почев од 1597. године кметови који побегну од својих господара морали су бити пронађени и враћени у року од пет година.

Био је први руски цар који је успоставио јаке везе са Европом

1598. године, после смрти Фјодора Ивановича, Земски сабор (нека врста средњовековног руског парламента) изабрао је Бориса Годунова за новог цара. Током своје кратке владавине Годунов је према странцима показивао поштовање какво раније није било уобичајено за Русију. „Чим је амбасадор ушао, Борис Фјодорович је кренуо да га дочека, примио га је са великим поштовањем, поклонио се како налажу московски обичаји и пружио му рукуˮ, овако се описује пријем Никласа фон Варкоча, аустријског изасланика.

Био је то невероватан призор: руски цар који устаје и прилази странцу, чак му пружајући руку! Тако нешто је било незамисливо у доба Ивана Грозног! Према речима Исака Масе (1586-1643), холандског изасланика у Москви, Борис Годунов је објавио да су „за њега све нације једнаке и да жели да живи у пријатељству са свимаˮ. Годунов је позивао стране трговце, лекаре и инжењере да раде у Москви, обасипао их новцем и скупим поклонима, па чак и увео страну музику у Кремљ. Његова сестра Ирина је била запањена када је чула оргуље и клавикорд које је Борису донео његов енглески пријатељ, дипломата Џером Хорси (1550-1626).

Годунов је такође успоставио посебно добре односе са Енглеском. Дописивао се са Елизабетом I (1533-1603) и чак водио преговоре да се његов син Фјодор ожени неком енглеском племкињом, али Елизабетина смрт је прекинула ове договоре.

Његова владавина окончана је у расулу

1601. године Русију је погодила велика глад. Током лета киша је падала непрекидно преко 10 недеља, па жито није родило, а на јесен је рани мраз уништио оно што је преостало од усева. Наредне године слаби приноси су се поновили. Разлог за тако лоше временске услове била је ерупција вулкана Вајнапутина на југу Перуа (у фебруару 1600) која је изазвала облак пепела у Земљиној атмосфери, блокирајући Сунчеву светлост. Али Руси то нису знали.

„У Москви и околини људи су јели коњско месо, псе и мачке, па чак и људеˮ, наводе руски хроничари тог времена. Властела је ослободила кметове, а изгладнели људи су пљачкали пролазнике. Настао је хаос. У Москви Борис Годунов је делио помоћ из царске ризнице, али новац није могао да купи храну које није било. Притом је цена житарица сачуваних од претходне године скочила 100 пута.

Људи су за ову несрећу кривили цара, бољаре и властелу. Устанак сељака под вођством Хлопока Косолапа трајао је од 1601. до 1603. године и, мада га је царска војска угушила, разбојништва и пљачке су се наставили.

1604. године појавио се Лажни Димитрије, узурпатор који је тврдио да је он Дмитриј Углички, син Ивана Грозног који је умро 1591. године под тајанственим околностима. Са малом војском пољских присталица и разочараних Руса који су им се придружили, Дмитриј је покушао да заузме Москву, али га је поразила царска војка и приморала на повлачење. Усред овог хаоса Борис Годунов изненада умире.

13. априла 1605. године по старом календару холандски трговац Исак Маса је записао: „Борис је био веома весео, много је јео за ручком и био радоснији него што је његово окружење навикло да га виђа. После ручка отишао је у високу кулу, одакле је могао да види читаву Москву са околином и сматра се да је тамо попио отров, јер чим је сишао у дворану, одмах је послао по патријарха и епископе, да му донесу монашку капу и одмах су га постригли, јер је умирао. И чим су они изговорили молитву, постригли га и ставили му монашку капу, он је испустио душу и преминуо око три сата послеподне. ˮ

Не зна се, међутим, да ли се Борис заиста отровао. Он се, наиме, од 1599-1600. често лоше осећао. Али, како год било, после Борисове смрти и убиства његовог наследника Фјодора Борисовича за руско царство је наступило време невоља познато као Смутно доба.

Извор: rs.rbth.com

Битка код Карансебеша

Од 1787. до 1791. године, аустријска војска — тада Хабзбуршко царство — била је у рату са Османлијама (ткз. аустро-турски рат) .На челу Аустрије тада је био цар Јосиф II. Аустријска војска је била по много чему необична, можда је најбољи израз “мешовита“. Војску Хазбуршке монархије чинили су сви њени поданици, војници из Чешке, Немачке, Француске, Хрватске, Србије и Пољске. Стога је комуникација између различитих националности била, у најмању руку, тешка, а веома често комуникације су се дословно губиле у преводу. Војници не само да нису разумели шта им говоре официри (најчешће немачког порекла) већ доста пута не би разумели ни једни друге.

У време битке код Карансебеша, Аустријанци су се борили против Отоманског царства за контролу над реком Дунав. У ноћи 17. септембра аустријски коњаници кренули су у извиђачку патролу са задатком да лоцирају положаје турске војске.

Када је извидница кренула убрзо је наишла на групу путника који су поставили логор са друге стране реке. Путници су војницима понудили пиће. Војници су прихватили и тако је почела ноћ опијања.

У једном тренутку током свечаности, група пешадинаца је налетела на извидничку коњичку чету која се већ добро изнапијала и затражила да им се придруже. Када им је ускраћен алкохол, избила је туча песницама. Убрзо је туча ескалирала, а наводно је и пуцано.

У самом граду Карансебешу, где није било пића, борбе и пијанки, остатак аустријске војске био је у приправности за турске снаге. Када су чули пуцње са друге стране реке, трезвене аустријске снаге су, наравно, протумачиле буку као долазак турске војске. Почели су да вичу „Турци, Турци!“

Са друге стране реке кад су пијани војници чули повике својих другова „Турци, Турци!“ појурили су назад у логор да помогну својим саборцима, верујући да су њихови вапаји молба за помоћ.

Видевши у мраку масу људи која се приближавала, трезвене снаге су отвориле ватру, верујући да су пијани војници непријатељска војска која је започела напад на њих.

Након што су били нападнути, пијани војници су били уверени да су њихов логор заузели Турци, па су узвратили паљбу на војску у логору.

Да ли зато што су схватили грешку која се десила, или једноставно зато што су желели да се ватра заустави, неколико немачких официра је викнуло “halt!” што значи „стани“. Али због језичке баријере, војници који нису разумели немачки су веровали да се чуке узвик „Алах!” који су Турци знали да узвикују у току битке као вапај богу. Уместо да прекину паљбу, повици су је само подстакли.

У аустријском логору је завладао хаос и тако је беснела битка код Карансебеша. Од комбинације пијанства, мрака и језичких баријера, цела аустријска војска се борила сама са собом.

До краја ноћи, око хиљаде аустријских војника је било мртво или рањено.

Турци стижу

До јутра су Аустријанци схватили шта се догодило. Нажалост, до тада је штета учињена и хиљаде војника је страдало у у хаотичној пуцњави. Аустријска војска је тако сама себе веома ослабила.

Најзад, када су Турци заиста извршили напад само два дана касније, он се показао непотребним. Скоро цела аустријска војска је била онеспособљена, остављајући одбрану града срушеном, а Карансебеш отворен за заузимање. Турска војска је управо то и урадила, без борбе ушла у град и заузела га.

Извор:

WAR HISTORY ONLINE THE PLACE FOR MILITARY HISTORY NEWS AND VIEWS

Ратничка грофица ренесансе

Легенда о Катарини Сфорци као неустрашивој племкињи са мачем у руци је настала још за време њеног живота.

Породица Сфорца је била једна од најмоћнијих у Италији током ренесансе. Сфорце су управљале Миланом, а за разлику од фирентинских Медичија, чија моћ се ослањала на огромне количине новца, судбина ове породице зависила је од војне снаге.

Битке и мачеви су у том периоду били ексклузивно право мушкараца, све док се није појавила Катарина Сфорца.

Ко је била Катарина Сфорца?

Њен деда, Франческо Сфорца био је кондотијер тј, вођа најамничке војске и чувени војсковођа. Када је средином XV века у Милану избио грађански рат, он је одлучио да преузме власт. Од тада па све до 1535. године, породица Сфорца је била на челу Милана.

Франческов син, Галеацо Марио, је 1463. године добио дете са женом свог најбољег пријатеља – девојчицу, Катарину Сфорцу.

_{Катарина Сфорца, слика се налази у Грађанској уметничкој галерији, Форли фото: storicang.it}

Иако је била ванбрачно дете одгајана је на двору, као члан породице. Ћерка миланског војводе имала је свестрано образовање. Читала је дела истакнутих хуманиста, али је и учила како да се бори заједно са својом брацћом. Ипак, као и за већину жена вискоког сталежа њеног времена, породица Сфорца је за њу имала план – да је добро уда, како би од тога имали корист.

Са свега десет година, Катарину су верили за Ђиролама Ријарија, нећака папе Сикста IV, који је скоро две деценије био старији од ње. План је био да овај брак породици Сфорца обезбеди богатство које им је било преко потребно.

Док се Катарина школовала, Ријаријо је захваљујући везама, преузимао контролу над централним италијанским територијама. Међутим, када је миланска аристоркатија одлучила да Галецао Сфорца мора да умре, ситуација се нагло променила. Када је група завереника убила њеног оца, тада четрнаестогодишња Катарина је одмах послата код вереника. Тинејџерку је у Риму дочекао папа који је приредио банкет њој у част. Катарина је наставила да се образује, а њен успон тек је био на помолу.

Успон ванбрачне ћерке

Ђироламо Ријаријо и његова млада жена Катарина Сфорца започели су заједнички живот у Риму, где је он временом постао папина десна рука. Током наредне две деценије, Катарина је родила деветоро деце – седморо Ријарију и двоје љубавницима. Историјски извори наводе да је између пролец́а 1479. године и лета 1481. године родила чак три бебе. Али трудноЋе нису успориле Катарину Сфорцу.

_{На слици су приказани Ђироламо Ријаријо (други с лева) и папа Сикст IV (1477. година, Ватиканска галерија слика) фото: storicang.it}

У првим годинама њиховог брака Ријаријо је ковао планове против породице Медичи. Његове територије су се у Тоскани граничиле са њиховим, а приликом једног неуспелог покушаја атентата 1478. године, долази до сукоба.

Непријатељи су непрестано ковали завере против моћног пара, па је Катарина Сфорца сама почела да обучава војнике, инсистирајуцћи на лојалности и дисциплини.

Када је 1484. године, папа и рођак њеног супруга умро, у Риму је завладао хаос. Не желећи да препусти свој живот судбини, Катарина је села на коња и одјурила на тврђаву Сант Анђело како би учествовала у избору следећег папе. Иако је била у седмом месецу трудноће, Катарина је заузела тврђаву све време витлајући мачем. Кардинали су долазили на папин погреб, али нису желели да уђу у град због страха од оружаног напада Сфорце.

Ренесансна жена која влада сама

Њен супруг се 1487. године озбиљно разболео, због чега Катарини препустио вођење Имоле и Форлија. Завере против Ријарија су ницале на сваком ћошку, међутим, његова жена се успешно и брутално обрачунала са већином противника. Као знак упозорења, наредила је да се главе завереника ређају испред капија Форлија. Ипак, то није спречило убице да 1488. године стигну до Ријарија и одузму му живот.

„Сатерана у ћошак“ из своје опкољене тврђаве послала је поруку у Милано, молећи за помоћ. Али руља је упала у палату пре него што је помоцћ стигла, а она и њена деца постали су затвореници.

Иако затворена, Катарина није желела да се преда. Затвореници су њену децу држали као таоце, а на њу су вршени велики притисци. Али уместо предаје, Катарина се, како пише у историјски изворима, попела на зид тврђаве задигла хаљину и викнула: „Учините то ако желите: обесите их, чак и преда мном. Ево, имам шта је потребно да направим другу!“

Самоувереност и ризик су се исплатили. Завереници су јој вратили децу и оставили је да влада. Са само 25 година, Катарина Сфорца је као регенткиња свог сина, самостално владала Имолом и Форлијем.

Последње године Катарине Сфорце

Када је породица Борџија 1492. године дошла на власт, територије Катарине Сфорце поново су биле угрожене. Ћезаре Борџија, син папе Александра VI, преузео је Имолу и Форли од Катарине. Али она је имала неколико трикова у рукаву.

Иако су Медичи били непријатељи њене породице, Катарина се упустила у ванбрачну везу са Ђованијем де Медичијем, за коју поједини историчари тврде да је била крунисана тајним браком и да му је родила дете.

Иако је Ђовани у међувремену умро од куге, Сфорца је рачунала на подршку остатка његове породице. Када је породица Борџија била прогнана, нова Република Фиренца је послала младог дипломату да преговара са њом. Млади дипломата био је Николо Макијавели ког је Катарина Сфорца, према речима оновремених хроничара, описала као неимпресивног.

Уместо предаје, Катарина је кренула у битку против те озлоглашене и моћне породице. Обукла је оклоп и повела војску од 900 људи да брани своје земље. Напори су пропали. Катарина је била принуђена да се са својом децом повуче у Фиренцу.

Историјски извори наводе да је Катарина Сфорца умрла 1507, са 46. година. Они који су је надживели критиковали су је због њеног „мушког“ понашања.

Данашњи историчари је пак пореде са Јованком Орлеанком, наглашавајући да су обе биле ренесансне жене које се нису плашиле да извуку мач и одјашу у битку. Катарина Сфорца била је омражена јер је радила исто што и мушкарци и то веома успешно, закључују историчари.

Иван Грозни

Данас се реч „ужасно“ може користити да опише било шта, од посебно лошег оброка до природне катастрофе која убија милионе људи. Још у 16. веку, када је то био надимак руском владару Ивану IV, то је посебно значило „задивљујуће“, „моћно“ и „страшно“. Међутим, ако испитамо владавину једног од најпараноичнијих, најкрвожеднијих и непредвидивих људи који су икада владали земљом, можда дођемо до одговора шта је тачно Ивана учинило тако страшним?

Семе страшног људског бића које ће Иван постати посејано је у његовом тешком детињству. Његов отац, Василиј Велики кнез Москве, умро је када је Иван имао само три године, а мајка му је преминула када је он имао осам. Млади принц је тада постао предмет борбе за власт између различитих чланова племства, посебно између моћних породица Шујски и Белески. Док је краљевски двор запао у опасан хаос убистава и сплетки, Иван и његов глувонеми брат Јуриј су били третирани као улични пси.

Било је тренутака када су Иван и његов брат и сестра остали обучени у крпе и на ивици глади. „Мог брата Јурија и мене су васпитавали као скитнице и децу најсиромашнијих“, написао је Иван у писму свом блиском пријатељу кнезу Андреју Курбском. ‘Шта сам патио због недостатка одеће и хране!’ Занемаривање и лоше третирање учинило да Иван стекне неповерење у племство: неповерење је временом прерасло у заслепљујућу мржњу. Када је постао цар, његово малтретирање се вратило властели као бумеранг. Племићке породице су Иванов бес осетиле широм царства.

*_{Цар Иван Грозни слика Виктора Михајловича Васњецова, 1897. фото: wikipedia}*

Међутим, то ће бити у будућности. Не могавши да своју фрустрацијуи и бес због лошег опхођења према њему истресе на своје мучитеље, Иван је своју љутњу и огорченост уместо тога усмерио на животиње, чупајући перје живих птица и бацајући псе и мачке кроз прозоре.

Са тринаест година Иван је коначно показао зубе. Моћна породица Шујски је у то време била де факто владар Русије. Шујски су изашли као победници из борбе за власт са Белскијима за контролу над принцом. Међутим, нису рачунали на дечака којег су игнорисали и злостављали толико година да би могао да им поквари успон ка власти. На гозби одржаној 1453. године, Иван је оптужио најмоћнијег од Шујских, кнеза Андреја, да лоше управља земљом и наредио је да га ухапсе и убију. Неки кажу да су несрећног Андреја растргли гладни ловачки пси, мада је веродостојнија прича да су га тамничари претукли на смрт.

Пуна власт је пренета на Ивана на његов шеснаести рођендан. Две недеље касније, оженио се својом првом женом, Анастасијом. Није се догодило ништа спектуларно и страшно у Ивановим раним годинама на престолу. Заиста, било је то време релативног мира и напретка. Увео је реформе које су укључивале ажурирање кривичног закона које је увео његов деда, успостављање сталне војске и увођење регионалне самоуправе. Иван је такође увео прве штампарије у Русију и наредио изградњу величанственог храма Василија након освајања татарске области у Казању. Постоји прича која траје до данас да је Иван био толико импресиониран завршеним храмом да је ослепео архитекту да више никада не може направити и осмислити нешто тако лепо. Нема доказа да је таква казна заиста и извршена.,

*_{Данашњи изглед храма Василија Блаженог}*

Оно што је Ивана променило и претворило га од разумног владара у тиранина била су два догађаја која су се догодила 1558. и 1560. Први је била издаја његовог великог пријатеља кнеза Курбског. Племић је пребегао Литванцима током Ивановог несрећног покушаја да освоји балтичку територију Ливоније 1558.

Курбски је преузео контролу над литванском војском и, заједно са снагама из Пољске и Шведске, нанео је Русији пораз који је оставио Ивана ван себе од беса и убеђенији него икад да га племство његове земље не жели. Други догађај је била смрт његове вољене жене Анастасије 1560. године. Иван је био сигуран да су му жену отровали непријатељи. Иако се у то време нису могли наћи докази о отрову, испитивање царичиних костију у 20. веку открило је необично висок ниво живе.

Иванова прва реакција на смрт његове жене и издају пријатеља била је да се из Москве пресели у Александров, град који се налази 120 километара североисточно од руске престонице. Овде је написао два писма у којима је наговестио своју намеру да абдицира. Његово веће племића и свештеника покушало је да влада у његовом одсуству, али када се то показало немогућим, послат је посланик да моли Ивана да се предомисли. Он је то учинио, под условом да му се да право да отме земље оних који су га издали и да погуби свакога за кога је сумњао да га је издао. Очајни савет и свештенство пристали су на Иванове захтеве.

_{Опричники слика Николаја Неврева (1888) фото: quora.com}

Слика приказује последње минуте бојара Феодорова, који је ухапшен због издаје. Да би се ругао својим наводним амбицијама о царској титули, племић је пре погубљења добио царске регалије .

Иван се вратио у Москву и кренуо у поделу земље на две административне области. Једном би владало племство, а другом, названом Опричнина, управљао би сам Иван на начин који му је одговарао. Испоставило се да је то укључивало мучење и погубљење велике већине његових политичких ривала и скоро свих других који су му се нашли на путу. Да би контролисао своју нову територију, Иван је створио опричнике. Обучени у црно, опричници су били Иванови лични телохранитељи и извршитељи који су лутали новоствореном територијом извршавајући сваку цареву наредбу. Опричницима је дато слободно право да муче и убију свакога за кога је Иван сумњао да га је издао. Банда плаћених насилника којих се сви плашили, опричници су јахали унаоколо са одсеченим псећим главама причвршћеним за седла како би симболизовали њушкање издајника.

Убрзо је постало уобичајено у градовима и селима Опричнине видети сељаке, средњу класу и високорођене како беже да спасу своје животе док се ширила вест да су опричници у том подручју.

Опричници су били потпуно немилосрдни. Свако кога је Иван осумњичио за нелојалност мучен је и стравично погубљен. Омиљене методе погубљења су биле кување живог човека, набијање на колац, печење на отвореној ватри или кидање удова од стране коња. Живети на територији којом су владали Иван и опричници значило је живети у трајном страху, што је у великој мери демонстрирано ужасном судбином која је пала на Новгород – други по величини град у Русији и најмоћнији ривал Москве.

_{Слика Аполинар Васњецов 1911. „Улица у граду“: људи беже пред доласком Опричника фото: wikipedia}

Уверен да градске старешине, свештенство и најистакнутији грађани организују заверу против њега, Иван је наредио јуриш на град 1570. Свештеници и монаси су похватани и пребијени на смрт, док су им цркве и манастири пљачкани. Угледни трговци, чиновници и племићи су мучени и погубљени; многи су печени живи на посебно конструисаним тигањима. Како су ови јадни несрећници трпели споре и мучне смрти, њихове жене и деца нису прошли ништа боље. Били су заробљени, везани и бачени у реку Волхов. Све несрећнике који су покушали да побегну војници наоружани копљима и секирама гурали су под ледену воду и давили.

Опричницима су били на мети и трговци којима су запленили сву профитабилну робу а потом им уништили складишта и продавнице. Свако ко је покушао да пружи отпор је убијен, као и многи који нису пружили отпор. Ништа боље нису прошли ни сиромашни. Град је био пун сиромашних сељака који су тражили посао као резултат низа глади које су се десиле у региону током претходних неколико година. Заједно са исељеним трговцима и њиховим породицама, ове јадне душе су избачене из града и остављене да се смрзавају и умру од глади у оштрој руској зими.

Све у свему, оргија крвопролића и разарања у Новгороду резултирала је смрћу око 12.000 његових грађана. Са уништеним административним и верским структурама, погубљеним угледним грађанима, уништеном трговином и већином украденог богатства, град је био толико десеткован нападом да је престао да буде други по величини град у Русији. Већина преосталог становништва побегла је из рушевина у потрази за бољим животом негде другде. Биће потребни векови да се Новгород потпуно опорави од напада и никада више неће бити ривал Москви. Новгород је био само један од многих примера Ивановог немилосрдног приступа током освајања. Током дугих година своје бруталне владавине, био је похвално опљачкати град и побити све у њему.

Новгородски масакр се показао као последњи тренутак на сунцу за омражене опричнике. Иванова свакодневна параноја већ га је довела до тога да почне да сумња да су се вође опричника уротили против њега. Томе је придонела и чињеница да напад на Москву од стране Татара опричници нису успели да одбију. То је за Ивана био још један доказ да опричници нису тако лојални као што су тврдили. Организација је распуштена, а многи њени лидери су погубљени 1571. Сам регион Опричнина је укинут 1572. године. После тога само помињање опричника постало је кривично дело које се кажњава смрћу.

_{Татари (Монголи) пред Москвом фото: epicworldhistory}

Иваново стално ратно хушкање, мучење сопственог становништва, напади на свештенство, племство и средњу класу, мучење и погубљење било кога за кога је сматрао да је против њега и пљачкање народног богатства на крају је бацило руску привреду на колена, а ствари се нису побољшале. Како је Иван старио и његово ментално здравље се још више погоршавало. Један од последњих бруталних чинова његове владавине догодио се 1581. године, када је наишао на своју трудну снају голу и тако је жестоко претукао да је она побацила. Када је чуо вест о губитку нерођеног детета, Иванов други син се суочио са оцем. Иван, који је увек носио наоштрену палицу којом је тукао свакога са којим је био незадовољан, ударио је сина тако јако по глави да се овај срушио и умро неколико дана касније. Нико више није био сигуран од гнева Ивана Грозног, чак ни његова породица.

_{Иван Грозни и његов син Иван слика Иље Рјепина фото: wikipedia.org}

Иван је преминуо од можданог удара док је играо шах са блиским пријатељем 1584. године у својој педесет трећој години. Његово краљевство је прешло на његовог средњег сина, слабоумну будалу по имену Фјодор.који је умро без деце 1598. године, гурнувши Русију у период безакоња и анархије који је постао познат као “Време невоља“ (Смутное время – смутно време)

_{Смрт Ивана Грозног. Константин Маковски, 1888 фото: moiarussia}

Од клања својих поданика до клања грађана градова које је освојио до убиства сопственог сина, Иван је био ужасан и у старој и у новој дефиницији те речи. Почео је као разуман владар, али његова ескалирајућа параноја и погоршање његовог менталног здравља од 1558. па надаље претворили су га у монструозног тиранина који је иза себе оставио смрт, уништење и економску пропаст. Да, Иван Грозни је заиста био страшан колико му надимак говори.

Извор.

Битка код Петроварадина

Чувена Текијска битка, поред тога што је постала позната по великој победи хришћанске војске над Османлијама, у историји је остала упамћена по несвакидашњем догађају- снегу у августу.

Ова битка је у српској историји неправдено слабо изучавана, иако су победи придонели и српски шајкаши. Битка се одиграла на ливади крај Петроварадина, на путу ка Сремским Карловцима, 5. августа 1716. године. То је била прва велика победа аустријске војске у рату између Аустрије и Турске.

Турска опсада Срема

Почетком 1716. године, Османско царство, схвативши да је власт у Срему пољуљана, покреће огромну војску ка Војводини, с крајњим циљем повратка изгубљених територија, како у Срему, тако и у Бачкој.

Под вођством великом везира Дамат Али-паше, почетком августа, турска војска прелази преко Срема и стиже до Петроварадинске тврђаве. Војска се стационирала по падинама Фрушке горе, између Сремских Карловаца, Сремске Каменице и Буковца.

На највишој тачки, тадашњем Везирцу, паша је подигао свој шатор, сматрајући да ће са тог места имати идеалан старт за напад и заузимање Петроварадинске тврђаве, на којој је тада било између седам и осам хиљада војника, док је турска војска бројала између 150.000 и 200.000 људи.

_{Турски командни шатор заробљен у бици фото: wikipedia}

На бачкој страни, под вођством хабзбуршког војсковође Еугена Савојског, чекало је 70.000 војника. Схвативши озбиљност ситуације, принц Савојски одлучује се на изненадни напад, рачунајући управо на фактор изненађења.

Историјски преокрет изазван природним феноменом

Ипак, главно изненађење, које је постало и предност за Еугенову војску, била је јака олуја праћена снегом у ноћи између 4. и 5. августа. Војници прелазе Дунав и распоређују снаге у подножје Петроварадинске тврђаве. Српски шајкаши су лађама пребацивали војнике на другу обалу, а успели су и да униште неколико турских лађа, усидрених у Сремским Карловцима.

_{Битка код Петроварадина 1716. слика Георга Филипа Ругендаса фото: wikipedia}

Истог јутра, 5. августа 1716. године, хабзбуршка војска напада и уништава прве турске редове. Успаничени турски војници се махнито повлаче. Принц Савојски стиже до шатора Великог везира, рањава га, те паша бива пребачен у Сремске Карловце, где и умире, у цркви Светог Николаја. Касније, његово тело је пребачено у Београд, а сахрањен је на Калемегданској тврђави.

Принц Савојски шаље Бечком двору вест о великој победи над Османлијама и понесен победом, напослетку протерује Турке из целе Бачке, Срема и Баната.

Црква Снежне Госпе

На месту где се одиграла битка данас постоји Римокатоличка црква посвећена Снежној Госпи. Некада, на овом месту налазила се средњевековна хришћанска богомоља посвећена Девици Марији, коју су Турци срушили 1526. године. Касније, ту је саграђена дрвена џамија са малом текијом- што на арапском значи одмаралиште.

Након одласка Турака, Петроварадин постаје стециште како војника, тако и трговаца и земљорадника. Чланови исусовачког реда користили су напуштену џамију, пре изградње цркве Светог Јураја.

_{Црква Снежне госпе на Текијама фото: politika}

Касније, сама црква посвећена Снежној Госпи, подигнута је управо у знак сећања на битку на Везирцу и снег у августу. На врху цркве, налази се полумесец, а изнад њега крст- знак победе хришћана над муслиманима.

У њој, налази се и икона Девице Марије са Исусом, коју је принц Еуген носио са собом током битке. За њу се верује да је чудотворна. Сама црква у народу је позната под именом Текије.

Извор:

СТАРИ ВЕК

Како су Римљани окончали последњи Јеврејско-римски рат

Устанак Јевреја из 132. године против цара Хадријана завршио се репресијом која је масакрирала половину становништва Јудеје и довела до…

Последња битка Грчко – персијских ратова

Непосредно после битке код Платеје, Грци су задали још један разорни ударац Персијанцима у бици код Микале током грчко-персијских ратова.…

Шта се догодило Ханибалу након што је поражен од Рима?

Ханибал Барка, легендарни картагински генерал који је изазвао моћно Римско царство у Другом пунском рату, дуго је био предмет фасцинације…

Епска прича о маршу десет хиљада грчких хоплита

Марш десет хиљада грчких хоплита је епска прича о храбрим људима који су, након победе у изгубљеном рату, морали да…

Последњи херој Републике

Генерал и државник Римске републике, Помпеј одиграо је пресудну улогу у њеном ширењу. Његов пораз од Јулија Цезара постепено је…

Oдлучујућа победа која је променила историју

Битка код Платеје била је последња копнена битка у Грчко – персијским ратовима која је коначно сломила кичму персијске војске…

Учитава се...

Something went wrong. Please refresh the page and/or try again.

СРЕДЊИ ВЕК

Битка на Беласици

Туробна прича о догађањима од пре више од хиљаду година, у време процвата Самуиловог царства и његовог вишедеценијског сукоба са…

Битка на Марици

Након олује, кад нико не очекује напад, турска војска се неопажено привукла и српски логор окружила са свих страна… рајем…

Реконквиста

Реконквиста, (Реконкиста) кључно поглавље у средњовековној европској историји, представља вишевековну борбу на Иберијском (Пиринејском) полуострву у време кад су хришћанска…

Непобедива ратница Сарацена

Повест о Мавији, данас готово непознатој арапској владарки хришћанске вере која се, сама водећи ратнике у бој, супротставила тада још…

Битка код Јармука

Битка код Јармука (636. године), несумњиво је један од најзначајнијих догађаја у историји. На почетку битке, Византијско царство је било…

Битке које су преобразиле Енглеску

Године 1066. догодиле су се битке код Стамфорд Бриџа и Хејстингса; догађаји који ће заувек променити ток Енглеске историје. 1066.…

Учитава се...

Something went wrong. Please refresh the page and/or try again.

`ТОПЛИЧКИ УСТАНАК`

1. Ратни планови за освајање Србије

Устанак у Топлици и Јабланици угрозио је стратегијски интерес окупатора на простору где су пролазиле важне саобраћајнице према Солунском фронту…

2. Окупатори су хапсили и стрељали

Пронађене црквене књиге, крштенице, банкарски записи, писма, наредбе, фотографије,школска документа, указују да је бугарски крајњи циљ био проширење сопствене територије…

3. Позив на тотално истребљење Срба

Сви натписи на јавним местима, књиге и други писани материјали били су на бугарском језику. Све српске школе су затворене,…

4. Српско стратиште у Дубокој долини

Сурдулица је била успутна станица колонама интернираца које су кретале пут Бугарске. Половина је углавном осуђивана на смрт, а остали…

5. Пљачке, злостављања, силовања…

Поред масовног убијања и батинања Срба, Бугари су силовали више хиљада жена и девојака. За „противнике“ су прогласили и инвалиде,…

6. Формирање првих четничких одреда

Коста Војиновић је у августу 1916. године основао Ибарско- копаоничку чету у Лепосавићу на Ибру. Новоосновани одред је свакодневно јачао,…

Учитава се...

Something went wrong. Please refresh the page and/or try again.

НОВИ ВЕК

Бородинска битка

Наполеон се 7. септембра, 1812. суочио са Русима у бици која му је омогућила улаз у Москву. Међутим, када је…

Савез који би променио свет

Нико не зна како би данас изгледао свет да су Наполеон и руски цар Павле спровели свој наум… Почетком 1800.…

Каваљер дијамантског оружја

Арсен Карађорђевић рођен је у Букурешту, 16. априла 1859. године, као син бившег кнеза Србије Александра и кнегиње Персиде (унуке…

Успон азијске силе

Јачање Јапана почетком 20. века достигао је свој врхунац и угрозио интересе традиционалних глобалних сила, посебно изазивајући Русију у погледу…

Заборављена европска сила

Краљевина Пруска била је као претеча модерне Немачке. Из малог региона у северној Пољској родила се немачка суперсила, која је владала…

Како се појавио и како је завршио

Био је први руски цар који је успоставио стабилне односе између Русије и Европе, али и жртва зле судбине, неродних…

Учитава се...

Something went wrong. Please refresh the page and/or try again.