Диоклецијан је владао читаве две деценије и успео је да надживи сопствену владавину. Изабрао је за савладара Максимијана и унапред прогласио наследнике. У историји це остати упамћен и као први борац против инфлације.
Уз јужну фасаду катедрале Светога Марка, у Венецији, стоје цетири фигуре исклесане у порфиру – ретком, врло тврдом египатском камену пурпурне, царске боје. Давно некада овај групни рељеф донесен је из Константинопоља у Венецију. Четири човека носе круне и исто су обучени. Њихова лица су безизражајна и готово иста – осим што двојица носе браде – знак вишег положаја.
У доба када су статуе исклесане, већ је наступао апстрактни стил у вајарству и далеко је било оно време када су се римски уметници трудили да сто верније изразе портрете у камену. Руке које брадати мушкарци пружају преко рамена својих млађих колега симболизује заштитнички став, као и склад и разумевање који постоје између четири владара. Јер, ради се о цетири владара Римског царства, а скулптура је исклесана негде око 300. године – пред крај владавине цара Диоклецијана. Четири фигуре приказују „тетрархе”: два врховна владара Империје – августа, и два њихова помоћника – цезара, односно нови облик царске власти који је смислио и засновао велики Диоклецијан.
Ретки су римски владари какав је био Диоклецијан. По обиму промена које је подстакао и спровео, може се можда мерити само са оснивачем Римског царства – Августом Октавијаном. Постоји историја Римске државе пре и након Августа, као и пре и након Диоклецијана. После Августове владавине, Римска република претворила се у принципат, односно царство. Након Диоклецијана, од принципата, настаје „доминат”, тетрархија, позно царство, касније Византија.
Диоклецијан је удахнуо нови живот у посустало Царство: начин владања, устројство војске, чиновниство, облик и начин управе провинција, порезе, новац… Нешто од тих промена започели су и ранији владари, попут Галијена и Аурелијана, али ниједан није провео довољно времена на власти да би их довршио. Тек су Диоклецијан, а након њега и Константин, цареви пореклом с Балкана, после више од пет деценија дубоке кризе обновили Царство, које је, тако измењено, наставило да постоји још хиљаду година на Истоку и век и по на Западу. Од тог времена јављају се први друштвени облици и устројство који ће се постепено претворити у европско друштво средњега века.
УБИТИ ВЕПРА
Као и остали цареви тога доба, Диоклецијан је био скромног порекла, неки чак наводе да му је отац био роб. Рођен је негде у провинцији Далмацији око 236/240. године – можда у време владавине Максимина Трачанина. Право име му је било Диокле, по чему постоје претпоставке да је пореклом из Диоклее, насеља чији остаци леже недалеко од данашње Подгорице (Дукља). Ипак, већина историчара сматра да је Диоклецијан рођен близу места у ком је провео последње године живота – Салоне (код данашњег Сплита). Недовољно образован, млади Диокле посветио се јединој професији која је и сиромасним сељацима омогућавала сјајну каријеру – војсци. У војсци је стасао и напредовао у најтеже доба, када је Римско царство средином 3. века једва опстајало под ударима спољних непријатеља и унутрашњих сукоба.
Диоклецијан се показао као бистар, способан и амбициозан војник, касније официр, који је у време владавине својих земљака из Илирика већ догурао до ранга војног управника пограничне провинције Мезије (данашња Србија). За време цара Каруса, Диокле је 282. године постао командант „доместика”, односно цареве коњичке гарде („протецторес”). Наредне године чак је биран и за конзула.
Након загонетне цареве смрти, потом и убиства његовог сина и наследника Нумеријана, легије за императора бирају Диокла, који мења име у Гај Аурелије Валерије Диоклецијан. Било је то 17. новембра 284. године у Никомедији у Малој Азији. Диоклецијан је пред легијама лично погубио префекта Апера кога је окривио за смрт младог цара.
Забележена је легенда да је једна пророчица претходно најавила младом Диоклецијану да ће постати цар кад „убије вепра” (апер на латинском).
Диоклецијан није освајао и пленио на први поглед. Он је био веома предузетан човек прикривених, али ретких способности. Одликовале су га чврста воља, изванредно познавање прилика, упорност у остваривању својих циљева, велика способност да обузда сопствене страсти и вољу других преусмери ка остварењу сопствене замисли. Све би то био способан да подведе објашњењима о праведности и о заједничкој користи и јавном добру.
Први задатак новог цара састојао се у обавези да се наметне за владара целог Царства. Наиме, на западу Царства владао је брат претходног цара – Карин, који је окупио легије и кренуо на Диоклецијана. Две војске среле су се 1. априла 285. године у равници недалеко од ушћа Мораве у Дунав, код места Маргум, између Сингидунума и Виминацијума (близу данашњег Костолца). До праве битке, међутим, није дошло. Диоклецијан је вец на почетку своје царске каријере показао дипломатску и тактичку умешност. Каринов префект преторијанаца (командант војске) прешао је на Диоклецијанову страну, а Карина су убили властити војници.
ТЕТРАРХИЈА
Други задатак новог цара био је да опстане на власти, другим рецима да преживи успон на највиши положај, што, у то доба, није било нимало једноставно. Цареви су, наиме, често гинули (углавном су убијани у побунама). Ипак, Диоклецијан је владао читаве две деценије, па је чак успео да надживи и сопствену владавину! Треба се вратити од Диоклецијановог времена читав век и по раније у римску историју, да би се досло до неког императора који је владао дуже од две деценије (били су то у 2. веку Хадријан, који је владао 21 годину, и његов наследник Антонин Пије, који је владао 23 године). Осим тога, Диоклецијан је јединствен јер је био једини римски император свих времена који се добровољно „пензионисао”, односно повукао са престола и касније живео готово као обичан грађанин.
Како му је успело да влада тако дуго у та немирна и опасна времена када је војска по сопственим хировима убијала и постављала императоре? Да би смањио опасност од цареубиства, а истовремено да би повећао учинак царске власти и управе, Диоклецијан је постепено развио колективну власт, која је требало да обезбеди и јасан начин наслеђивања царског положаја (што у Римској држави никада није било јасно предвиђено). Тако је, схвативши да један човек не може истовремено да предводи војску и на истоку и на западу, Диоклецијан већ 286. године за сувладара, августа, поставио свог земљака пореклом из Сирмијума (Сремске Митровице) – Максимијана. Два цара истовремено су, свако себи, додала и божанска имена: Диоклецијан је постао и Јовиус (име врховног римског бога Јупитера), а Максимијан Херкул. Неколико година касније, 293. године, августи су одредили и два млађа сувладара и будућа наследника који су добили титулу цезара. Цезар Констанције Хлор владао је на истоку царства, уз августа Максимијана, а цезар Галерије владао је на западу, уз Дунав, као Диоклецијанов сарадник. Оба цезара такође су потицала из Илирика – Констанције је био пореклом из Наиса (Ниша), а Галерије из Мезије (Ромулијана код данашњег Зајечара). Овај систем ојачале су и породичне везе: Диоклецијан је формално усвојио Галерија, који се оженио његовом кћерком, док се Констанције Хлор оженио Максимијановом усвојеницом.
Диоклецијан је такође потпуно изменио царски протокол и по угледу на Аурелијана увео источњачке обичаје клањања и љубљења одоре (адоратио). Цару, који је од тада носио и званични назив доминус (господар) могло се много теже прићи него у доба принципата, када је владар сматран само првим међу једнакима а „божанство” је постајао тек након смрти. Сваки од четворице владара тетрархије проглашен је полубожанством, које је брижљиво чувано и коме се приступало по посебном обреду.
Обезбедивши власт и предупредивши се од издаје, побуне и убиства, Диоклецијан се окренуо ратовању на граници. У наредних десетак година Диоклецијан ће највише времена проводити на Балкану, по подунавским провинцијама (Мезија, Дакија, Панонија) и у свом двору у Сирмијуму – месту одакле је најбрзе могао да одговори на варварске нападе преко Дунава. Диоклецијан и његове царске колеге поразили су спољне непријатеље, Алемане, Сармате, Франке и Персијанце и угушили побуне у Галији, Британији и Египту. Тако је тих година, након дуго времена, Царство поново упознало мир, а његове границе проширене су на рачун Персије.
ДИОКЛЕЦИЈАНОВЕ РЕФОРМЕ
Уз војне успехе, неуморни Диоклецијан предузео је и велике промене државне управе и војске. Оне су имале три основна циља: да владара уздигну на степен божанства, да преуреде централну власт и да увећају војску. Главна Диоклецијанова реформа, осим увођења власти тетрархије, тицала се управљања целим царством. Раније провинције су уситњене и подељене на две или три мање административне јединице под истим називом. Тако су од 48 створене 104 провинције којима су управљали гувернери (ректори или праесес). Провинције су груписане у 13 већих области названих диацезе, којима су управљали викари који су били подређени самом цару. Занимљиво је да су ови називи до данас опстали у оквиру хришћанске цркве. Најзад, цело царство било је подељено на четири префектуре које су биле у надлежности преторијанских префеката – највиших државних чиновника после цара. Четири префектуре носиле су називе: Галија, Италија, Илирик и Исток.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.