Верденска битка

Више од годину дана после почетка првог светског рата, настало је затишје на Западном фронту. Савезничке француске, британске и белгијске јединице бориле су се против немачких јединица на супротним странама линије ровова, која се протезала од Ламанша, преко Белгије и источне Француске до неутралне Швајцарске. Бодљикаве жице и митраљези претварали су нападе пешадије у масовна самоубиства. Године 1915. десетине хиљада савезничких војника погинуле су покушавајући да поврате свега неколико квадратних километара територије. Ерих фон Фалкенхајн, начелник штаба немачке Врховне команде, веровао је да ће му такав покољ помоћи да добије рат. Он је једноставно наумио да натера француску војску да искрвави до смрти под кишом граната на попришту које је одабрала немачка војска.

Фалкенхајн је изабрао као циљ чувени утврђени град Верден. Ту, око 200 километара источно од Париза, истурена француска линија је била рањива. Због историјског значаја Вердена и његовог положаја, Фалкенхајн је био уверен да ће Француска употребити сваког расположивог човека да би га одбранила. Знао је да сам Верден бране три групе масивних утврђења на шумовитим пропланцима изнад реке Мезе. На све то је рачунао у својим плановима.

Почетком 1916. Немци су упутили гомиле муниције и људи у сектор Вердена. Велики топови су довлачени путем десет, у ту сврху изграђених, железничких пруга, и на крају је 1.200 топова претећи стајало на фронту дугом 12 километара. Резервна муниција и јединице стизале су возовима, све док 140.000 војника није раширено да би запосело околна села. Ова велика операција је била обавијена потпуном тајношћу. Дубоко под земљом ископани су бетонски тунели да би се у њима сакриле јуришне јединице, а над земљом је остављено оно што је изгледало као слабо држана линија. Немачки ратни авиони су надлетали фронт да би спречили да француски ваздушни извиђачи примете концентрацију немачке војске.

На основу звука копања што су га чуле француске тајне патроле и на основу признања добијених од ратних заробљеника – француска обавештајна служба је закључила да ће ускоро почети главни напад на Верден. Непријатељске дивизије надмашивале су браниоце Вердена за шест према један. Жозеф Жофр, који је командовао француском војском, девет дана пре напада непријатеља послао је браниоцима још две дивизије.

Двадесет првог фебруара 1916. немачка Пета армија је напала источну обалу реке Мезе. Прво је отворила деветочасовну артиљеријску ватру, најјачу у историји. Брзометна пољска артиљерија, постављена на сваких 130 метара, почела је да туче француске ровове. Истовремено, тешки минобацачи и џиновске „велике берте“ гађале су утврђења. Један велики бродски топ бомбардовао је сам Верден. Други се придружио слабијим топовима пољске артиљерије, држећи под ватром француске путеве до утврђења. Други топови су испаљивали распрскавајуће гранате велике брзине, а преко 500 минобацача бацало је бомбе у којима су били метални отпаци и бризантни експлозив. И једна и друга врста ових пројектила разносила је људе.

Цео француски фронт је тутњао и подрхтавао; нестао је испод дима и дигнуте земље, јер су га Немци обасипали са 100.000 граната на сат. У Вердену, Орну и Барбану гранате су дубоко изровале земљу, посвуда направиле кратере и уништиле француску линију фронта.

Поподне је немачка артиљерија умукла. Тада је јурнула немачка пешадија. Пламен је сукљао из њихових пламенобацача – ово страшно оружје је у први мах обесхрабрило Французе.

Унаточ томе што су се Французи грчевито бранили, њихова линија фронта почела је убрзо да се распада. Алжирци и Мароканци, који су дошли као појачање, уплашени пакленом ватром непријатељске артиљерије и страшно промрзли – побегли су 24. фебруара с бојног поља. Дан касније, шачица Немаца је без борбе заузела моћно утврђење Дуомон. Французи су били пренеражени. Изгледало је да ће Немци ускоро освојити Верден. Паника је завладала градом, и избеглице су ускоро закрчиле излазне путеве.

Панику је зауставио Филип Петен. Овом новом заповеднику Вердена је помогло снажно појачање. Петен је почео да туче немачке јединице северно од Дуомона бочном артиљеријском ватром. Организовао је „Свети пут“. Гомиле радника су пазиле на овај узани пут из Ба л’Дика, који је постао једина нада за Верден. Дуж њега је кривудала непрекидна река камиона у којима су били људи, храна, оружје и муниција. У току дана и ноћи њиме би прошло 6.000 камиона. Тако је у овај пакао до краја фебруара допремљено 500.000 војника и преко 300 тешких оруђа, чиме су Французи постигли надмоћност у људству и средствима.

Крајем фебруара немачки продор је заустављен. Сад је на њих био ред да страдају код Вердена, јер их је тукло 500 тешких топова.

Следећи чин ове крваве драме почео је 6. марта, када су Немци проширили нападе на брда изнад западне обале Мезе, у покушају да угуше француску бочну ватру. До краја марта Французи су код Вердена изгубили 89.000, а Немци 81.607 људи.

Битка за западна брда беснела је и током априла и маја. У априлу су Немци безуспешно јуришали дуж обе обале реке.

Време као да се заверило против војника да им још више загорча живот. Деветог априла стуштила се киша која је пљуштала 12 дана. Покисли војници су гацали по води преко колена. Ни ровови ни кратери нису могли да пруже склониште пешадији, и влага им се увлачила у кожу. Многи су се разболели.

До маја Немци су код Вердена изгубили 120.000, а Французи 133.000 људи. А најгоре је тек долазило, јер су Немци обновили своје нападе. У мају су заузели Брежуљак 304 и брдо Мортом, изгубивши притом преко 15.000 људи. Због непрекидног бомбардовања у току два дана и једне ноћи, француски браниоци са Брежуљка 304 били су лишени хране, воде, сна и појачања. Од једног батаљона остала су само три човека, а све заједно погинуло је 10.000 француских војника бранећи оно што је после немачких граната изгледало као неки Месечев пејзаж.

У исто време, крајем маја, источно од реке Мезе војници француске Пете дивизије су страшно пострадали покушавајући да поврате утврђење Дуомон. Првог јуна почела је нова фаза покоља са ове стране. Пет немачких дивизија почело је да туче пут за Верден. Другог јуна јаке немачке снаге напале су утврђење Во и заузеле га након петодневних борби. Бацачи пламена, митраљези и гранате најзад су ућуткали браниоце утврђења. До 22. јуна немачке гранате, које су испуштале бојни отров фозген, утрле су пут новом нападу – који је довео Немце на око два километра од Вердена.

Француску је спасла велика руска офанзива на Источном фронту. Делимично као одговор на очајничке вапаје Француза да се ослаби притисак на Верден, најспособнији руски генерал Брусилов напао је Аустријанце и натерао их на повлачење. Ово је изменило и ток верденске битке. У преломном тренутку, Фалкенхајн је био приморан да спасава од пропасти своје ратне савезнике и да пребаци на Источни фронт дивизије са којима је намеравао да потуче Французе код Вердена. У време када су француске резерве биле готово исцрпене, генерал Петен добио је виталних десет дана у току којих је ојачао своју одбрану и довукао свеже трупе. Када су Немци поново постали кадри да наставе своју офанзиву, њихови изгледи да извојују победу су већ били нестали.

Новим немачким заповедницима – Паулу фон Хинденбургу и Ериху Лудендорфу – смучила се ова безумна кланица. Немачки напади су 9. септембра престали.

Верденска битка, најдужа битка у првом светском рату, се завршила подједнаким искрвављењем Француза и Немаца, одневши по пола милиона војника са сваке стране. Половина кућа у Вердену је срушена, а на 9 села се сручило око 40 милиона немачких граната.

---