Између готово 150.000 ратника, морнара и веслача сакупљених пред битку која је, по мишљењу многих, одлучно утицала на будућу историју Европе, Артемизија је била једина жена.
У пролеће 480. године пре н. е. на азијској обали Хелеспонта сакупила се огромна војна сила која није имала премца у дотадашњој историји јер све војске узете заједно нису биле ништа у поређењу с овом. „Зар има народа који Ксеркс није повео из Азије против Хеладе? Коју воду нису били сасвим попили, сем ону из великих река?
Једни су, наиме, давали бродове, другима је било наређено да доведу копнену војску, некима опет коњицу, па теретне лађе за превоз коња, док су неки опет морали да дају дугачке лађе за прављење мостова, други опет храну и ратне бродове” забележио је отац историје Херодот. Персијски краљ Ксеркс I (око 486 – 465. г. пре н. е.) одлучио је да једном за свагда оконча сметњу коју су грчки градови-државе представљали за западне границе његовог царства. Његова намера је била да покори не само Атину него и све остале грчке градове-државе укључујући Спарту. Ако је веровати античким изворима, персијска копнену војску чиниле су стотине хиљада војника. Седам дана и ноћи они су прелазили у Европу преко понтонског моста састављеног од бродова и изграђеног само за ту прилику. Ово чудо ратне технике било би тешко изводиво и данас. Био би то готово несавладив проблем за инжињерију најбоље опремљених војски. Персијску ратну флоту чинило више од 1200 бродова. У тој флоти ниједан брод није био персијски јер Персијанци нису били поморски народ. Њихову ратну морнарицу чинили су бродови са покорених грчких острва и из малоазијских градова-држава. Значајан део персијске флоте чинили су египатски и феничански бродови.
Тријере су били дрвени ратни бродви дугачаки око 40 м и не много шири од 5 м. Назив брода потиче од грчке речи која означава три реда веслача који су седели распоређени у три нивоа са сваке стране брода. Сви веслачи користили су весла исте дужине, око 4,5 м. Веслачи су били распоређени један иза другога на удаљености довољној да се весла приликом завеслаја не сударају. На прамцу се налазило главно оружје тријере − бронзом окован врх којим су потапана противничка пловила. Атинске тријере обично су имале око 170 веслача, десетак морнара и једнак број стрелаца и хоплита. Тријера је имала два јарбола различите висине и два једра за дуже пловидбе. Ови јарболи и једра су пре битке остављани на копну. Искусне посаде користиле су изузетну покретљивост тријере потапајући противничке бродове ударом или им ломећи весла посебним маневром. Због тога најважнији човек на тријери није био њен капетан, тријерарх, него искусни кормилар. Он је управљао бродом користећи два велика весла на боковима крме. Од његове умешности најчешће је зависила судбина брода и посаде током окршаја.
Положај грчких бранилаца био је изузетно тежак. Тадашњи хеленски свет простирао се од малоазијске обале Егејског мора, до Напуљског залива у преко хиљаду градова, од којих се једва тридесетак ујединило у намери да се супротставе непријатељу. Само њих четрнаест послало је своје бродове у заједничку флоту која је требало да заустави напредовање Персијанаца. Њу је чинило око 280 савезничких бродова, од којих је највише послала Атина, чак180 тријера.
Превара код Латмоса
У међувремену, малобројна војска под заповедништвом спартанског краља Леониде (489–480. г. пре н. е.) запосела је узан копнени пролаз код Термопила. Три дана су се Спартанци и њихови савезници супротстављали неупоредиво бројнијем противнику, да би на крају подлегли нападнути са свих страна.
Три стотине најхрабријих спартанских ратника и њихов краљ пали су у боју последњег дана битке. На њиховој заједничкој гробници и данас стоји епитаф: „Јави у Спарту, о странче, да овде лежимо мирно, њихових закона сви слушајућ’ покорно глас.” У исто време сукобле су се противничке флоте у бици Артемизија која је са променљивом срећом такође трајала пуна три дана. Временске неприлике и храбри грчки морепловци нанели су Персијанцима велике губитке. Ипак, они нису били довољни да би зауставили даље напредовање Ксерксове војске према Атини. Њени становници потражили су уточиште на оближњем острву Саламини, у чије воде се повукла и савезничка грчка флота. Стеновита обала Саламине подсећала је више на утврђење него на острво. Уски мореуз који раздваја острво од копна постао је поприште битке која је, по мишљењу многих, одлучно утицала на будућу историју Европе.
Припреме персијске флоте за битку надгледао је сам Ксеркс, сматрајући да ће својим присуством подстаћи одсудну победу. Међу бројним члановима краљевске породице, персијским великодостојницима и владарима потчињених земаља који су га окруживали истицала се једна жена, Артемизија краљица Халикарнаса. По сналажљивости и лукавству био јој је раван једино мудри Одисеј. Причало се да је намери да освоји град Латмиј оставила у заседи повећу групу војника, док је сама окружена бројним женама, евнусима и музичарима приносила жртве богињи Реји у оближњем светом гају. Када су зачуђени становници Латмија изашли из града да се диве неуобичајеној процесији, Артемизијини војници су без борбе заузели небрањени град. У великој персијској флоти предводила је Халикарнашане, становнике Коса, Нисиријце и Калиднијце. Њени бродови су, после феничанских, били најбољи и најлепши. Међу готово 150.000 ратника, морнара и веслача који су били сакупљени у заливу Фалерон преко пута Саламине Артемизија је била једина жена.
Ксеркс је пред битку окупио своје највише заповеднике и савезнике. На састанку који је уприличен пред њим су покорно стајала четири заповедника флоте, сви Персијанци. Иза њих су према хијерархији били распоређени владари Феничана, најбољих морепловаца Медитерана, а за њима краљеви, принчеви и виђенији капетани бродова сакупљених из земаља са три континента. Мардоније, врховни заповедник персијске војске и творац похода на Грчку, редом је, у име краља, упитао сваког од присутних и сви му дали исти одговор да су за то да се борба води на мору. Сви, осим једине жене на састанку, Артемизије.
Награда за краљичину главу
Када је на њу дошао ред да одговори, она је без устезања, не бирајући речи рекла: „Мардоније, реци краљу да сам му ја ово поручила: Господару, мислим да је право да ти искрено кажем оно што мислим да је за тебе најкорисније. Ја ти, дакле, саветујем да штедиш своју флоту и да се не упушташ у битку на мору, јер су ови људи (Грци) јачи на мору од твојих људи толико колико су мушкарци јачи од жена. Ако се сад одмах упустиш у поморску битку, бојим се да ти флота не буде побеђена, и да ти због тога не пропадне и копнена војска. А још и ово, краљу, добро запамти да су најхрабрији људи обично рђави робови, и да су кукавице обично добри. И ти, као најхрабрији човек на свету, имаш тако рђаве слуге који су тобоже твоји савезници, а од њих немаш баш никакве користи”. Несумњиво да је за овако искрен наступ била потребна велика храброст, али и зрно дрскости која није недостајала владарки Халикарнаса.
Није било уобичајено да жена било шта заповеда или предлаже мушкарцима, ни у Грчкој, ни у Персији. Артемизија не само да је предводила одред ратних бродова него се усудила да даје савете, па чак и прекоре персијском владару. Њено учешће у ратном походу слало је противничкој страни више него понижавајућу поруку да се чак и жена може борити против Грка. Атињани који су због тога били нарочито огорчени, расписали су неуобичајено велику награду од 10.000 драхми, односно преко 43 кг сребра, за главу краљице Халикарнаса. Многи међу присутнима на персијском саветовању додали би и део свог богатства на ову велику хрпу сребрњака, само да се реше неугодне супарнице и још незгодније савезнице. Неочекивано, краљу се веома допао Артемизијин говор, мада није прихватио ниједан од њених савета.
Ксеркс је и пре почетка саветовања одлучио − персијска флота ће испловити и напасти Грке. Разлог за његову самоувереност крио се у важној поруци коју је примио раније тог дана. Грчку савезничку флоту формално је предводио Спартанац Еурибијад, али је њен прави заповедник био Темистокле (око 524 – 459. г. пре н. е.), Атињанин заслужан за нову поморску моћ свог родног града. Због лошег расположења унутар савезничког табора Темистокле се одлучио за лукаво, али очајничко решење. Послао је Ксерксу гласника, родом Персијанца, са поруком да Пелопонежани намерају да напусте положај код Саламине и придруже се војсци која је пречила прилаз полуострву. Зато је позвао персијског владара да без оклевања нападне Грке и тако спречи ово кукавичко повлачење.
Прамцем на савезника
Наредног јутра ширином целог Сламинског мореуза распоредила се персијска флота, спремна за битку. Феничански бродови били су на десном крилу уз атичко копно, у центру су били распоређени они из Карије, Памфилије, Ликије, Киликије и са Кипра, док су на левом крилу, најближе острву Саламини, били Грци из Мале Азије, међу којима и мали Артемизијин одред. Битка је почела повлачењем грчке флоте дубље у мореуз, док су је персијски бродови распоређени на десном крилу пратили не заостајући ни за завеслај.
Унапред испланираним маневром грчки бродови су променили правац кретања и напали изненађеног противника. Капетани грчких тријера искористили су насталу пометњу.
Њихови бродови могли су да постигну велику брзину за кратко време, праве нагле и оштре заокрете, лако промене правац кретања и задају снажан ударац који је обично ломио весла или потапао противничко пловило. Битка се зачас претворила у појединачне окршаје у којима су персијски бродови покушавали да се повуку и нађу бар привремено уточиште, док су их грчки нападали са свих страна.
Удар окованим прамцем био је опасан маневар не само за нападнути брод него и за нападача. Морао је бити изведен пажљиво да би се избегло заглављивање или, још горе, да оба брода потону нераскидиво спојена. Због тога је било најпожељније извести удар под оштрим углом у бок или крму, и тада је инерција противничког брода олакшавала извлачење окованог прамца из отвора који је направио. Персијски стрелци и копљаници покушавали су да одврате грчке бродове од оваквих напада гађајући их из близине, али ова битка није могла бити добијена стрељачким оружјем. Тамо где удар окованим прамцем није био довољан да потопи противнички брод, вођени су окршаји на палубама. У овим малим, одвојеном биткама Грци су били у предности. Одабрани хоплити заштићени оклопом, штитом и кацигом, а наоружани тешким копљем и мачем лако су надвладавали персијске противнике у окршају који је више наликовао на копнену него на поморску битку. Једини који су колико-толико могли да се супротставе грчким тешким пешадинцима били су слично опремљени борци са бродова који су припадали градовима са азијске обале Јонског мора. Али они су за противника имали спартанске ратнике жељне освете за Термопиле
Искусни атински капетан Аминије из Палене до поднева је за собом имао неколико потопљених персијских бродова, када је прамац свог брода усмерио на следећу жртву. Брод који је он намеравао да потопи припадао је Артемизији. Она се нашла у готово безизлазном положају окружена савезничким бродовима са свих страна, осим са оне одакле јој се великом брзином приближавала смртна опасност. Готово без двомљења наредила је свом кормилару да промени правац кретања брода а веслачима је дат знак да завеслају пуном снагом.
Халикарнашка тријера није покушавала да умакне, напротив. Прамац Артемизијиног брода био је усмерен према најближем савезничком броду. Ратоборна краљица није имала другог избора. Повлачење није долазило у обзир јер је мореуз био испуњен хаотично нагомиланим персијским бродовима. Напред се није могло јер су тамо грчки бродови немилосрдно нападали и потапали оно што је преостало од феничанске претходнице.
Њена одабрана жртва зато је био брод Калиндијаца, на коме се налазио краљ Дамаситим (?– 480. г. пре н. е.). Судбина је хтела да су се управо овај владар и Артемизија озбиљно споречкали који месец раније у водама Хелеспонта, током преласка персијске војске из Азије у Европу. Херодот, једини антички историчар који је забележио овај догађај, био је и сам у недоумици: „Не могу да кажем да ли је она била с њим у свађи још док су били на Хелеспонту, нити да ли је то намерно учинила или је случајно налетела на калиндијски брод”. Напад са неочекиване стране затекао је краља Дамастима и његову посаду потпуно неспремне. Следећи наређења неумољиве Артемизије, њени веслачи су дали пун замах броду и кад је оковани прамац ударио у незаштићени бок калиндијске тријере, она је за кратко време нестала под таласима.
Грчки капетан који је прогонио Артемизијин брод такође је видео шта се догодило. То га је навело да помисли да је погрешио. Тријера која је пред његовим очима потопила противнички брод могла је да припада неком од бројних малоазијских Грка који су током битке променили страну. Аминије је могао да помисли да је у насталом хаосу помешао неки од савезничких бродова са непријатељским. Искусни грчки морепловац био је лукаво обманут. Нико од чланова његове посаде није видео Артемизију добро скривену иза крмене настрешнице. Било како било, Аминије је одустао од напада и окренуо брод у потрази за другом жртвом, изгубивши тако најдрагоценији плен. Оно што је након тога уследило показало је да Артемизијина срећа није била ништа мања од њене умешности.
Савет који се чекао
Иако је краљица успешно умакла потери непријатеља, оно што ју је очекивало могла је бити страшнија казна од погибије у боју. Бес персијског краља због издаје могао је да се сручи не само на њу него и на све њене поданике. Ништа од тога није се догодило. Ксеркс је био обманут једнако као и капетан Аминије. Персијски владар је са једног оближњег узвишења нетремице посматрао битку. Његови дворани нестрпљиво су ишчекивали макар једну повољну вест из боја који се одвијао лоше за персијску страну. Изненада је неко повикао: „Господару, видиш ли како се Артемизија храбро бори и како је баш потопила један непријатељски брод? А кад их је (Ксеркс) запитао да ли је то баш Артемизија урадила, ови му одговоре да су тачно видели заставу брода, а за потопљени брод мислили су да је непријатељски”. Без сумње, било каква добра вест била је добродошла, ма колико била погрешна. Артемизија је постала херој чијем подвигу су се дивили сви око Ксеркса. Судбина је поново била наклоњена владарки Халикарнаса јер се нико са калиндијског брода није спасао. Ксеркс је тако остао убеђен да је Артемизија потопила грчки брод, што је био редак светао подвиг у дану када су до персијског владара стизале све мрачније и мрачније вести. У смирај дана свима је било јасно да се битка код Саламине завршила страшним поразом персијске флоте. Мало шта је могло да поправи расположење персијског краља који је у очају завапио: „Моји су мушкарци постали жене, а жене су постале мушкарци”.
Наредног дана Ксеркс је сазвао ново саветовање. Овог пута на њему није било бројних савезничких заповедника и краљева потчињених народа. Састанку су присуствовали само Персијанци из најближег краљевог окружења. Мардоније је предложио Ксерксу да настави поход и копненом војском покори Пелопонез. Пошто је га је ћутке саслушао, краљ је учинио нешто потпуно неочекивано. Наредио је да сви, укључујући и његове телесне стражаре, напусте краљевски шатор. Пре тога је наложио да му доведу особу чији савети би од њега већ начинили господара Грчке, само да их је на време послушао. Ксеркс је на најтежи начин научио коме треба да поклони своје пуно поверење. У шатору су потом остали само неприкосновени владар Персијског царства и једна жена − Артемизија, краљица Халикарнаса. Она је у том тренутку несумњиво била најутицајнија личност у Ксерксовом окружењу.
Изневши своје недоумице, Ксеркс јој се без околишења обратио за помоћ рекавши: „Пошто си ми у вези са поморском битком дала паметан савет да се не упуштам у ту битку, молим те да ми сада саветујеш шта би сада било најбоље да урадим.” Артемизија је без имало двоумљења одговорила: „Краљу, није ми лако да ти дам савет који би био најкориснији за тебе, али ми се ипак чини да је у садашњим приликама најбоље да се ти повучеш, а да ту оставиш Мардонија, ако он већ хоће и обећава да ће се примити тога задатка да остане са војском коју он сам себи изабере. Ако Мардоније покори земљу коју је наумио, и ако му тај план пође за руком, то ће, господару, бити твој успех јер су тај подвиг извршили твоји робови. А, с друге стране, ако то испадне друкчије него што се нада сам Мардоније, то неће бити толика несрећа, јер ћеш ти остати у животу и твоја кућа неће претрпети никакву штету. Ако останете ти и твој дом, имаће Хелени да воде многе ратове за своју слободу и независност. А ако Мардоније буде побеђен, то још неће ништа значити, пошто ће Хелени, иако су га победили, још бити далеко од победе, пошто су победили само твог роба. Ти се, дакле, повуци, пошто си спалио Атину, због чега си и преузео овај поход”.
Вретено и преслица за брадоње
Артемизија је, показавши још једном мудрост и сналажљивост равну легендарном краљу Итаке, рекла Ксерксу управо оно што је он и желео да чује. Битка је била изгубљена, али је требало мислити како добити рат. Персијски владар зато је неодложно морао да се врати одакле је дошао. Пре него што су издата наређења за покрет, Ксеркс је учинио још једну, овог пута не толико неочекивану ствар. Требало је на одговарајући начин наградити заслужне за оно што се догодило претходног дана.
Наложио је да се високим заповедницима персијске флоте предају вретена и преслице упутивши им тако прекор због њихове неспособности. Најближи сродници и краљева браћа овим чином су били понижени на најгори могући начин. Изједначити племенитог Персијанца са женом била је највећа могућа увреда коју су морали да истрпе без речи. На другој страни, Ксеркс је послао краљици Артемизији оклоп, потколенице, кацигу и штит − бојну опрему грчког тешког пешадинца, хоплита.
Ако су вретено и преслица били недвосмислена увреда, онда је Артемизијин поклон био једнако вредна похвала која је уздизала њену смелост симболима јунаштва. Овај вредни поклон дошао је у прави час у праве руке. Краљица Халикарнаса је тада несумњиво била најбољи поморски заповедник у служби персијског владара. Сви остали били су мртви, или су пали у немилост. Непун дан након битке преостали бродови персијске флоте напустили су залив Фалерон, испловивши у потаји по мрклом мраку. Међу њима је била и Артемизија, којој је владар Персије поверио посебан задатак.
С њом су на палуби брода били и Ксерксови синови које овај повео са собом у поход на Грчку. Иако Артемизију историјски извори више не помињу, нити се зна када и како је умрла, сигурно је и овај задатак успешно обавила јер су њени наследници владали Халикарнасом генерацијама након овог ратног похода који ју је заувек учинио славном. Повест је забележила тек неколико жена које су заповедале бродовима у поморској бици. Артемизија је несумњиво била најбоља међу њима. Ова лукава Гркиња из Азије, саветница и повереница персијског краља и старатељка његове деце, била је у очима појединих савременика потпуна супротност уобичајеној представи о жени као бићу створеном само за кућевне послове јер је без зазора учествовала у јавним и државним, мушким пословима. По свему што је учинила и начину како је размишљала Артемизија није припадала неком далеком, мистичном свету. Она је била једнако део хеленског света као и они мушкарци против којих се борила, највише налик богињи Атини Промахос – идеал кога су се грчки мушкарци истовремено плашили и дивили му се
Аутор: Никола Керавица
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.