Опсада Беча или Прва битка код Беча догодила се између 27. септембра и 14. октобра 1529., када је османлијска војска предвођена султаном Сулејманом Величанственим, продрла најзапдније у средњу Европу. Османлијска војска бројала је око 120.000 војника.
Међу свим претходним биткама између хришћанских и муслиманских војски, ова опсада је наговестила крај напредовања претходно незаустављивих турских снага, које су ипак и након тога наставиле освајања делова Мађарске под контролом Аустрије.
Ова битка се у османлијским војним изворима назива „Прва битка код Беча“, јер се догодила и „Друга битка код Беча“ 1683. године.
Пре опсаде Беча, Османлије су напале Будимпешту, коју није бранио велики број војника. Упркос обећању војницима да их неће побити, ако се предају, Османлије су поступуле супротно. Вест о том догађају је стигла до Беча, где је одлучено да предаја не долази у обзир. Османлијска војска је бројала око 800 лађа на Дунаву и око 20.000 дева, које су преносиле опрему. Дошло је и око 12.000 припадника елитних јединица јањичара. Браниоци Беча су поделили град на више сектора и тако децентрализовали одбрану. На челу је био Немац Никлас гроф Салм, који се био истакао у бици код Павије. Седиште одбране је било смештено у катедрали св. Стефана. Ојачани су одбрамбени зид око града и улаз у град.
Османлије су до Беча дошле уморне од дугог пута и лошег времена. Покушале су да уговоре предају, али им је та понуда одбијена. Артиљеријом су напале одбрамбене зидове без већих успеха. Копале су подземне тунеле испод градских зидина. Браниоци су то открили, па су вођене борбе у којима су подељени уз велике губитке. Почеле су да падају јаке кише. Османлије су имале недостатак хране и воде, разбољевале су се, а део војске је дезертирао. Јањичари су тражили да се одлучи шта даље. Дана 12. октобра 1529, Османлије су се одлучиле да коначни завршни ударац, који је био неуспешан по њих. Следећих дана је пао снег, што је додатно погоршало ионако лоше стање у османлијској војсци, те су прекинуле опсаду Беча и повукле се у Угарску. Вођа одбране града Никола гроф Салм, који је тада имао 71 годину, рањен је у последњој бици, и преминуо је од последица рањивања у пролеће следеће године. Османлије нису доживеле потпуни пораз, јер су ослабиле Аустрију, која након ове битке није имала довољно средстава да припреми противнапад на Турке, па су учврстили свој положај у Угарској. Неуспехом опсаде Беча почело је слабљење Османског царства.
Хиљаду година Рим је био центар познатог света. Једно од највећих царстава у историји. Ујединио је све освојене земље заједничким језиком, монетом и путевима. Поред тога многима је донео богатсво, а другима ропске патње. Ово је прича о настанку Римског царства истовремено епска и интимна. Рим: Моћ и слава истражује порекло настанка и грандиозна достигнућа велике империје, откривајући нам при том детаље који помажу да разумемо како су се глобални догађаји одражавали на свакодневни живот становника вечног града.
Кад дође наспрам мене, ја га угледах, извучем тад револвер и, уперивши га у лице краљево, опалим. Револвер пуче, Његово величанство посрну. Мене одмах ухватише и даље шта је било, не знам – рекла је у истрази Јелена – Илка Марковић
У пролеће 1882. године, касно ноћу, једна жена обучена у црно чувала је стражу крај необележеног гроба, с тешким војничким револвером у руци. Револвер је некад припадао њеном мужу, стрељаном потпуковнику српске војске Јеврему Марковићу, чије је тело почивало у том гробу, крај друма у Аранђеловцу. Звала се Јелена – Илка Марковић. После скоро четири године слања неуважених писама и молби – што лично краљу Милану Обреновићу, што његовим чиновницима – најзад је добила одобрење да тело свог супруга пренесе у родну Јагодину, где је већ био сахрањен његов брат Светозар. Остало је непознато да ли је краљ Милан сам одобрио пренос посмртних остатака или је тадашњи министар унутрашњих дела Милутин Гарашанин на своју руку одлучио да с врата скине ту исувише упорну удовицу.
Било како било, министар јој је саопштио да сме да пренесе мужевљево тело у породичну гробницу, под условом да то изврши тајно. Власт није желела да политички истомишљеници Јеврема Марковића убиру поене наводећи како су се држава и двор покајали због његовог убиства. Тако нигде нема званичне белешке о дозволи коју је Гарашанин дао.
Јелена – Илка Марковић
Јелена је, уз помоћ радикалског првака, новинара и писца Пере Тодоровића, који је те ноћи раскопао необележену раку, положила остатке свог мужа на кола и дала да се одвезу у Јагодину, кришом, странпутицама и скровитим стазама. Над гробом је казала: „Кад већ ниси срећан да имаш сина, ја ћу те осветити.”
Коће препливати Саву?
Јеврем Марковић био је официр српске војске, народни посланик и старији брат познатијег Светозара Марковића, политичког прегаоца и социјалисте. Будући да је подржавао напредне идеје свог брата, који је жестоко нападао читав државни систем, и Јеврем је постао омражен у владајућим круговима Србије. Сам Милан Обреновић, тада још само с кнежевском титулом, никако није трпео Марковиће. Човек који ће неколико година касније постати први краљ Србије после Немањића био је сујетна, не превише уравнотежена личност, ако је веровати записима многих његових савременика. Идеје браће Марковић доживљавао је као личну увреду и није чудо што је и најмањи, макар и неистинит повод, желео да искористи да их се реши.
Због критика упућених власти и политичког деловања, Светозар је девет месеци провео у затвору, одакле је изашао тешко болестан и 1875. године умро од туберкулозе. С Јевремом није било тако лако, јер је био изабрани народни посланик у Скупштини, мада се власт свим силама упињала да то спречи.
Кад су отпочели Први, а одмах потом и Други српско-турски рат (1876–1878), Јеврем се повукао из Скупштине и, с чином потпуковника, преузео бригаду. Важио је за јунака и способног заповедника, омиљеног међу војницима. Али кнезу Милану и врху српске власти рат је дао изговор који им је био потребан.
Потпуковник Јеврем Марковић стрељан је по налогу тада кнеза Милана
Ратови за Србе нису добро почели, претила је опасност да Турци сасвим надвладају и, 1877. године, један батаљон одбио је да оде на бојиште. Малобројни побуњеници заузели су Тополу и задржали је четири дана, док није стигла кнежева војска. Одмах су похапшене коловође и подстрекачи, а неки од њих поменули су да је побуна – Јевремово дело. Он је, по тој причи, био присталица супарничке династије и намеравао је да доведе Петра Карађорђевића на српски престо.
Наводно је, ниподаштавајући скупштинску борбу опозиције, рекао: „Радите ви како знате, а ја ћу једног дана с мојом војском да прогласим Петра за кнеза и, док дођем до Честобродице, влада и кнез ће препливати Саву. Ако од тога ништа не буде, својим ћу револвером убити кнеза, где год се сукобим с њим.”
Смрт као мелем
Суд није непобитно доказао да је Јеврем ово заиста рекао, али је извесно да је поменути револвер исти онај с којим је Јелена – Илка Марковић стражарила крај гроба, док је Пера Тодоровић копао. Тај револвер предат јој је с осталим Јевремовим стварима пошто је он стрељан, у мају 1878. године. До самог краја стражари су га мучили. Новине су пренеле да на њему није било кривице, већ да је мучен док није потписао признање.
„Народни гласник” из Темишвара објавио је да, пре стрељања, Јеврему није допуштено да се сретне ни с ким. Ни са женом, ни с попом. Везали су га за колац крај ископане раке. Кад су га први хици погодили, ишчупао је колац из земље, а војници су га шчепали и, још живог, бацили у раку. Мада су све време тукли бубњеви, чуо се његов језив крик. Док су поново пуцали у њега, викао је да је измучен, избоден и да невино гине. Уз њега су стрељана још шесторица људи.
Сви напори Јелене и многих виђенијих српских политичара да се Јеврем спасе нису успели – кнез Милан био је свестан да сва чаршија бруји о томе да ражаловани потпуковник Марковић страда на правди Бога, али није попустио. Да ли је лична мржња заиста била толика или се плашио да ће стварно морати да плива преко Саве ако пусти Јеврема, није превише битно. Тек, могао је да га помилује или бар да заустави мучење и да му допусти да се опрости са својима, али није хтео. Илка је само то и желела да зна.
Од оног часа кад је чула за стрељање, Илка је решила да убије кнеза. У њеној свести другог кривца за Јевремову смрт није било. Свом пријатељу Раши Милошевићу, једном од оснивача Народне радикалне странке, говорила је:
„Само смрт Миланова може бити мелем рани мојој. Убила бих се кад би му неко пре мене угасио погани живот, а била бих сва несрећна кад би умро природном смрћу. А кад бих знала да се цео свет претворио у присталице Светозаревих идеја, па кад би и сам Милан постао њихов ватрени поборник, ја бих га ипак заклала као пиле. Он треба да осети казну за нитковлук који је починио према моме мужу, он треба да погине од моје руке – убићу га и од тога ме не могу одвратити никакви разлози. Учинићу све да никог од вас ни глава не заболи. Убиство ће бити моје дело и о његовом извршењу решићу ја сама.”
Случај досадне мачке
После Јевремове смрти живела је у Јагодини са свекрвом Маријом, а често је одлазила у Београд код сестре Лујзе, удате за професора Гаврила Витковића. Свакако је врло брзо смислила да на краља пуца у Саборној цркви, јер је изнајмила стан преко пута, у старинској кући породице Бадемлић. Редовно је одлазила у цркву, све док се свештеници, ђакони и црквењаци нису навикли на појаву жене, вечито обучене у црно.
Чекајући прилику да убије краља, Илка је време проводила углавном код сестре и њеног мужа или код породице рођака Петра Мохочанина, београдског трговца. Ноћу није могла да поднесе да остане сама. Увек би једно од деце њене сестре Лујзе или Петра Мохочанина долазило да преспава код ње.
Виђала се с члановима Радикалне странке Пером Тодоровићем и Рашом Миленковићем, па су доцније кружиле приче о њеном политичком деловању, али нема доказа да је њен атентат на Милана Обреновића био подстакнут било чим осим осветом. Дописивала се и сретала с Јеленом – Леном Книћанин, удовицом мајора Антонија Книћанина, некадашњег Милановог ађутанта.
Тих дана имала је на уму две ствари – да од власти измоли дозволу за пренос Јевремовог тела у породичну гробницу, где је већ почивао Светозар, и да се што боље припреми за убиство Милана Обреновића.
Године 1882. њеним рођацима и пријатељима, пре свих Мохочанину и Лујзи, почела су да стижу писма и пакети на којима је писало „да се отвори после моје смрти”. У страху да ће се Илка убити, Лујза и Мохочанин покушавали су да јој одузму оружје. Препустила им је пушке остале после Јевремове смрти, али два револвера им није дала. Такође је често ишла лекару, јер је боловала од срца. Живела је тако што је Мохочанину наложила да мало-помало распродаје њене ствари.
Служавка у кући Бадемлића касније је причала како је једном приликом у дворишту чула пуцањ револвера. Кад је изашла, затекла је Илку с оружјем које се димило. Казала је да је гађала мачку која јој досађује и улази кроз прозор у кухињу. Можда је вежбала, а можда је непромишљено реаговала, у сасвим посебном стању ума, већ помирена с тим да је њен живот завршен и да пред собом има још само један циљ.
Пуцањ крај иконе
Прошле су четири и по године од Јевремове смрти кад се Милан Обреновић, сад већ крунисани краљ Србије, лађом враћао из Румуније. Искрцао се на савском пристаништу и с краљицом Наталијом и свитом пошао на молитву, у Саборну цркву.
Вест је стигла до Илке. Ставила је револвер за појас и, у црнини као и увек, отишла до цркве. Ушла је лако, нико на њу није обратио пажњу. Заклонила се иза стуба, крај иконе за целивање, претпостављајући да ће краљ ту застати. На улици ни с ким није разговарала, ни с ким се није срела. Или је бар тако касније рекла у истрази, како би заштитила могуће саучеснике.
Казала је и ово: „На један мах чу се глас да иде Његово величанство. Свештенство изађе из олтара и стаде на врата цркве. У тај мах чух да пројурише гардисти, а за њима пред црквом стадоше кола краљева. Мало прође, и Његово величанство с краљицом испод руке уђе у цркву. Кад дође наспрам мене, ја га угледах, извучем тад револвер и, уперивши га у лице краљево, опалим. Револвер пуче, Његово величанство посрну. Да ли је убијен или не, то не знам. Мене одмах ухватише и даље шта је било, не знам.”
Краљица Наталија је била поред краља, и њено виђење догађаја сасвим је слично, осим неколико детаља. Посведочила је: „У часу кад сам улазила у цркву, једна жена притрча и упери огроман пиштољ у краљеву главу. Промаши га и тане оде много ниже. Милан није ништа разумео, па се окрете и упита шта то би. То је Марковићева удовица, рече пуковник Симоновић. Покушала је да пуца и други пут, али је спречио мајор Франасовић.”
Краљу се мора признати да је том приликом поступио како владаоцу и доликује. Отпратио је краљицу из цркве, вратио се и присуствовао служби, а потом, поздрављен клицањем окупљеног света, на отвореним колима отишао ка двору. Тако је последњи хитац из револвера Јеврема Марковића отишао упразно. Метак је завршио у зиду Саборне цркве, окрзнувши при том ногу Марије Живановић, удовице, службенице у канцеларији београдског адвоката Стеве Добријевића. Она је доцније поднела писани захтев да се починилац најстроже казни, а да се њој на име „лечења и дангубе” исплати 10 динара одштете.
На дан атентата, 11. октобра 1882. године, Јелена Марковић напунила је 38 година.
Тајна две смрти
Јелена – Илка Марковић дала је све од себе да одржи обећање дато на Јевремовом гробу. Али обећање да ће се постарати да никог од њених пријатеља и рођака глава не заболи, било је исхитрено. Списи који се чувају у Историјском архиву Београда показују да су Лујза и Гаврило Витковић, Петар Мохочанин и његова жена Мила, Лена Книћанин и многи други сместа ухапшени. На већини аката о хапшењу и претресу стоји да су извршени истог датума кад је Илка пуцала. Саслушавани су кочијаши, шустери, адвокати, свештеници, прваци Радикалне странке, сви који су имали икаквог додира с удовицом. Претресен је стан Пере Тодоровића. Краљево чиновништво није губило ни трена.
Сви ухапшени порекли су да су имали било какву представу о томе шта Илка спрема. Није им много помогло. Иако су сви, осим Лене Книћанин, неколико месеци касније ослобођени оптужбе и пуштени, породице су биле уништене. Лујза је изгубила разум, а Витковићеви су финансијски упропашћени. Мила Мохочанин је такође душевно оболела и недуго потом умрла.
Лена Книћанин, позната београдска лепотица, такође није проглашена кривом, Нађена је обешена у казаматима код цркве Ружице на Калемегдану, 28. фебруара 1883. године, док је процес још трајао. Званична верзија је самоубиство, али је мало ко у то поверовао. Тело је прегледао Лаза Пачу, лекар који је касније постао министар финансија, и рекао да му је прича о самоубиству веома сумњива.
Чудно је и то што су сви ухапшени стављени под војну, а не полицијску стражу, а војник који је чувао Лену Книћанин убијен је неколико дана после њене смрти. Убио га је други војник који је, по наређењу команданта града, одведен под стражом пре него што је испитан. Неколико дана касније виђен је у Београду, обучен у цивилно одело.
Тада се причало да је Лена Книћанин у својим изјавама теретила многе водеће личности Србије. Знала је и за Илкине намере, као уосталом и други њени пријатељи, а за атентат је покушала да дојави министру унутрашњих дела Гарашанину, па и самом краљу. Одбијали су да је приме. Писмом је обавестила тадашњег изасланика у Петрограду, Ђуру Хорватовића, који је није схватио озбиљно и није ништа пренео властима.
Кад се све узме у обзир, Лена је била боље упућена у случај од других Илки блиских људи и – издала је Илку, или је макар то покушала. Из неких Илкиних писама пре атентата види се да њихови односи на крају нису били баш најбољи.
Тако је на крају осуђена једино Јелена – Илка Марковић. Добила је смртну казну. Потом је та казна, милошћу краља Милана, преиначена у двадесет година робије. А онда је Илка, 29. маја 1883. године, нађена мртва у самици пожаревачког затвора. Удављена пешкиром. Закључак – самоубиство. То није било тешко тврдити, јер је она, још у београдском затвору, заиста покушала да се убије маказама. После тога је упућена у Пожаревац и после кратког времена је умрла.
Окружни лекар Сава Димитријевић побио је налаз затворског лекара Јасњевског, тврдећи да није могла сама да се убије на тај начин. Вест која је истог дана процурела из затвора није говорила о самоубиству, већ да је Јелена Марковић задављена у затвору. Неки Панта Живковић, абаџија из Београда, о томе је јавно говорио већ 30. маја. Вест да је Илка убијена у затвору објављена је и у Италији, у новинама „Пиццоло”, а та вест послата је из Земуна.
Пре смрти, Илку су многи убеђивали да тражи помиловање од краља. За њено ослобађање залагао се чак и министар Милутин Гарашанин. Упорно је одбијала да моли човека ког је мрзела. На крају, њена смрт никад неће бити разјашњена. Остаје само тешка, по много чему основана, сумња у краља Милана. Она није успела да га натера да плати за Јевремово погубљење. У том тренутку, није платио ни за њену смрт, ни за смрт Лене Книћанин.
Али само шест година касније, у тридесет петој, он више није био краљ. Принуђен је да се одрекне престола у корист малолетног сина, због многих скандала, лоше политике и изгубљеног рата с Бугарима. Умро је у Бечу 1901. године, разочаран у сина и земљу, молећи пријатеља, грофа Зичија, да га не сахрањује на српском тлу. Имао је 47 година.
ДВОСТРУКА УДОВИЦА
Јелена – Илка Марковић рођена је у Шопроњу, 11. октобра 1845. године, у породици Јудите и Константина Бајића. После мајчине смрти са сестром је прешла у Нови Сад, код тетке Софије Димић и са 16 година удала се за лекара Јована Андрејевића. Остала је удовица после две године.
За Јеврема се удала 24. новембра 1867, кад јој је било 22 године, у новосадској Саборној цркви. После неколико месеци проведених у Новом Саду прешли су у Београд.
Она је постала један од најватренијих заговорника идеја свог девера Светозара Марковића а умногоме је помагала и мужу приликом његовог политичког деловања.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.