Најстарији период грчке историје

Грчка племена АХАЈЦИ, ЈОНЦИ и ЕОЛЦИ населили су се на југ Балканског полуострва крајем 3. миленијума пре нове ере. Нешто касније доселило се још једно грчко племе ДОРЦИ.

Територије које су грчка племена населила биле су окружене са три мора: СРЕДОЗЕМНО, ЕГЕЈСКО и ЈОНСКО МОРЕ.

ГРЧКА ПЛЕМЕНА: ДОРЦИ, АХАЈЦИ, ЈОНЦИ И ЕОЛЦИ

КРИТСКА (МИНОЈСКА) ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Цивилизација је добила своје име по острву на коме је настала(ОСТРВО КРИТ ) и по најпознатијем владару (МИНОЈ или МИНОС).

КРИТ се налазио на раскрсници поморских путева Европе, Африке и Азије, и захваљујући свом положају брзо је напредовао у једну од најнапреднијих цивилизација тог времена.

ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ КРИТА НА РАСКРСНИЦИ ПУТЕВА ИЗМЕЂУ ЕВРОПЕ, АФРИКЕ И АЗИЈЕ

Крићани су били вешти МОРЕПЛОВЦИ и ТРГОВЦИ, и њихови бродови су превозили робу широм СРЕДОЗЕМЉА (СРЕДОЗЕМНОГ МОРА).

АРХЕОЛОЗИ су на КРИТУ пронашли остатке градова и палата, од којих се посебно издваја владарска палата у КНОСОСУ. (види галерију слика испод)

• 

• 

• 

  view of ancient ruines of famouse Knossos palace at Crete, Greece

• 

• 

• 

  OLYMPUS DIGITAL CAMERA

• 

• 

  Knossos, Crete, June 10, 2017: Interior of the Minoan Palace of Knossos. Knossos palace is the largest Bronze Age archaeological site on Crete of the Minoan civilization and culture

За Критско – минојску цивилизацију везан је и један од најпознатијих светскив митова (МИТ О МИНОТАУРУ)

МИТ О МИНОТАУРУ

Најпознатија легенда везана за Критску културу био је мит о Минотауру. Минотаур је био дете  жене критског краља Миноја, Пасифаје, створ са људским телом и главом бика. Да би се осветила Хелију због откривања њене прељубе с Аресом, Афродита је у срцу Хелијеве кћери Пасифаје распалила неприродну љубав према бику. Кад је рођен Минотаур, Миној је по савету пророчишта наредио да се подигне здање с многобројним салама и ходницима, Лавиринт, и ту затворио чудовиште. Градитељ Лавиринта био је Дедал, најчувенији грчки архитекта. Атинске жртве су слате у Лавиринт. Жртве су сваки пут биране коцком. То је нарушило углед краља Егеја. Тезеј је приметио растуће незадовољство међу Атињанима. Зато је, против очеве воље, одлучио да оде на Крит не би ли убиством Минотаура повратио углед свога оца. Пред полазак, договорио се са њим да у повратку с Крита развије црна једра ако не успе да убије Минотаура, а бела ако  успе. Стигавши на острво, Тезеј среће лепу Минојеву кћер Аријадну, која се одмах заљубљује у њега и обећава му помоћ ако се обавеже да је поведе са собом и узме за жену. Тезеј пристаје, а она му даје чаробно клупко, помоћу којег он означава пут кроз ходнике Лавиринта. Нашавши Минотаура у срцу тог здања, он га без тешкоћа убија и изводи остале младиће и девојке. Исте ноћи у потаји отпловљава с Аријадном. Успут свраћају на острво Наксос да преноће. Током ноћи Тезеју се у сну јавља богиња Атина, која му открива да Аријадна није судбином одређена да му буде жена. Стога он напушта уснулу Аријадну и наставља бродом за Атину. Када се ујутру пробудила, Аријадна није предуго патила јер ју је на острву пронашао бог Дионис и оженио се њоме. На путу за Атину, Тезеј заборавља да развије бела једра. Егеј, који је на једној стени изнад мора нестрпљиво ишчекивао повратак брода, угледао је црна једра и у очајању се бацио у море, које се од тог времена назива Егејским.

ВИДЕО (МИТ О МИНОТАУРУ)

ВИДЕО (МИТ О МИНОТАУРУ)

ВИДЕО (РЕКОНСТРУКЦИЈА ПАЛАТЕ У КНОСОСУ)

РЕКОНСТРУКЦИЈА ПАЛАТЕ У КНОСОСУ

МИКЕНСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Оснивачи МИКЕНСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ припадали су грчком племену АХАЈЦИ. МИКЕНА се налази на ПОЛУСТРВУ ПЕЛОПОНЕЗУ. По називу града (Микена) названа је и читава цивилизација која је настала на тим просторима.

МИКЕНСКО “ЦАРСТВО“

АКО БИ КРЕНУЛИ КОЛИМА И ВОЗИЛИ СЕ БЕЗ ПРЕСТАНКА , СТИГЛИ БИ ДО МИКЕНЕ ЗА ОТПРИЛИКЕ 12 САТИ

Крајем 15. века пре н.е. Микенска цивилизација доживела је свој највећи успон, у то доба АХАЈЦИ су освојили и КРИТ и преузели многе тековине Критско – минојске цивилизације.

Писмо које се користило у Микенско доба (ЛИНЕАРНО Б ПИСМО) је дешифровано.

ЛИНЕАРНО Б ПИСМО

Микену је открио немачки археолог ХАЈНРИХ ШЛИМАН који је заслужан и за откриће ТРОЈЕ. Најпознатији део Микене су ткз. “ЛАВЉА ВРАТА“, у граду су пронађене и гробнице као и чувена “ЗЛАТНА МАСКА“ коју је Шлиман назвао АГАМЕМНОНОВОМ МАСКОМ, по најчувенијем краљу МИКЕНЕ – АГАМЕМНОНУ.

• 

  ПРИЛАЗ “ЛАВЉИМ ВРАТИМА“

• 

• 

  Treasury of Atreus in Mycenae, Greece

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

(ВИДЕО) ДАНАШЊИ ИЗГЛЕД МИКЕНЕ

ВИДЕО – КАКО ЈЕ МИКЕНА ИЗГЛЕДАЛА У ПРОШЛОСТИ

ХОМЕРСКО ДОБА

Нови период грчке историје трајало је од средине 11 до срдине 8. века п.н.е. Име „Хомерско доба“ добило је јер се сматра да су тада уобличени Хомерови епови „Илијада“ и „Одисеја“.

ХОМЕР

Тројански рат је по предању описао слепи песник ХОМЕР у делима “ИЛИЈАДА“ и “ОДИСЕЈА“.

У то време пада и досељавање грчког племена ДОРАНИ (ДОРЦИ), за које се претпоставља да су срушили микенску цивилизацију и њихове градове и палате. Хомерско доба помиње се још и као „мрачно доба“ пошто су многа важна достигнућа у њему изгубљена као и да су тадашњи становници Грчке “заборавили да читају и пишу“, што је све управо последица рушилачког освајања од стране ДОРАНА:

ТРОЈАНСКИ РАТ

Тројански рат има своје корене у причи о венчању Пелеја и Тетиде, богиње мора. Пелеј и Тетида нису на свадбу позвали Ериду, богињу раздора, па је бесна богиња улетела на свадбено славље и бацила златну јабуку на сто. „Ова јабука припада оној која је најлепша“, рече она. Хера, Атина и Афродита су кренуле да узму јабуку, али је бог Зевс изјавио да Парис, тројански принц, за кога се сматрало да је најлепши живи човек, треба да буде судија. Хермес је отишао до Париса и он се сагласио да буде судија. Хера му је обећала моћ, Атина богатство а Афродита му је обећала руку најлепше жене на свету.

Парис је изабрао Афродиту и она му је обећала да ће Јелена, жена грчког краља Менелаја (брат микенског краља Агамемнона), постати његова жена. Парис се тада спреми да оде у Спарту да отме Јелену. У Спарти је Менелај, Јеленин муж, угостио Париса као краљевског госта. Међутим, кад је Менелај напустио Спарту, Парис је отео Јелену (а можда је отишла и добровољно), а понео је и много Менелајевог блага.

ВИДЕО (ПРИНЦ ПАРИС И ЛЕПА ЈЕЛЕНА – ХЕЛЕНА ТРОЈАНСКА)

Менелај је био страшно увређен када је сазнао да му је Парис отео Јелену. Позвао је све некадашње Јеленине просце, зато што су се они у своје време заклели да ће помоћи њеном мужу да брани њену част. Многи грчки хероји нису желели да иду у рат. Одисеј се претварао да је полудео, али његову превару је открио Паламед. Ахил, иако није био међу просцима, позван је јер је пророчанство говорило да се Троја не може заузети без Ахила (најпознатији грчки јунак, који је био нерањив, мајка га је као бебу потапала у воду Стиге (чаробна река) да би га учинила нерањивим, али да је десна пета, за коју га је држала, остала ненаквашена и Ахил једино на том месту био рањив (Ахилова пета).

АХИЛ СЦЕНА ИЗ ФИЛМА “ТРОЈА“ 2004 ГОДИНА

Грчка флота се окупила, под Агамемноновим надзором. Одисеј, познат по својој речитости, и Менелај, послати су као изасланици краљу Пријаму (Парисовом оцу). Захтевали су Јелену и повраћај украденог блага. Пријам је одбио, па су се Одисеј и Менелај вратили до грчких бродова и рат је био неизбежан.

Првих девет година рата водиле су се битке како у Троји тако и у околним подручјима. Грци су схватили да Троју снабдевају околна краљевства, тако да су Грци прво морали да поразе та краљевства. Упоредо с уништавањем тројанске привреде, у овим борбама су Грци сакупили и велике количине блага и другог ратног плена. У једном од сукоба Ахил је убио највећег тројанског јунака ХЕКТОРА (Парисов брат).

АХИЛ УБИЈА ХЕКТОРА, СЦЕНА ИЗ ФИЛМА ТРОЈА 2004. ГОДИНА

Парис је стрелом убио Ахила погодивши га у једино рањиво место – пету (врх стреле је био премазан отровом који је и убио Ахила).

АХИЛОВА СМРТ

КАКО СУ ГРЦИ ОСВОЈИЛИ ТРОЈУ?

Тројански коњ

Тражећи начин да уђе у Троју, лукави Одисеј (неки кажу уз помоћ богиње Атине) наредио је да се направи велики дрвени коњ. Његова унутрашњост је била шупља тако да у њега могу да се сместе војници. Када је Епеј саградио коња, један број грчких ратника се, заједно с Одисејем, попео унутра. Остатак Грка је отпловио да би се обманули Тројанци. Један човек, Синон, је остављен на обали. Када су Тројанци дошли да се диве огромном дрвеном коњу, Синон се претварао да је љут на Грке, јер су га оставили. Убеђивао је Тројанце да је дрвени коњ сигуран и да ће донети Тројанцима срећу. Само двоје људи, Лаокоон и Касандра (ћерка тројанског краља Пријама и Парисова сестра), покушавало је да упозоре Тројанце на опасност али их нико није слушао. Тројанци су славили своју наводну победу и унели дрвеног коња у Троју. Те ноћи, пошто је већина Тројанаца заспала или била омамљена пијанством, Синон је пустио грчке ратнике из дрвеног коња. Они су одмах отворили капије града испред којих су чекали преостали Грци који су се вратили и искрцали на обалу. Настао је страшан покољ у коме је погинуло мноштво изненађених и збуњених Тројанаца. Пријам је убијен пред Зевсовим олтаром.

ТРОЈАНСКИ КОЊ – ПАД ТРОЈЕ

ПОСЛЕ РАТА

Менелај, који се зарекао да ће убити своју неверну жену, ускоро је поново подлегао њеној лепоти и чарима и дозволио јој је да живи. Њих двоје су се, после дугог лутања све до Египта, вратили у Спарту. Преживеле тројанске жене су постале робиње грчких ратника а заплењено је и много блага. Грци су затим запловили кући, али се путовање за неке показало тешким и дугим колико и сам Тројански рат (за Одисеја и Менелаја, на пример). Одисејев повратак описан је Хомеровом епу ОДИСЕЈА:

ВИДЕО ЛЕКЦИЈА “НАЈСТАРИЈИ ПЕРИОД ГРЧКЕ ИСТОРИЈЕ“

Грчко – персијски ратови II

Кирово освајање Мале Азије

На захтев Креза, владара Лидије, оформљена је коалиција: Лидско царство, Нововавилонско и Египат, за борбу против Кира. Крезов план је био да врати Кападокију , зароби Кира и освоји Персијско царство. У том циљу прелази реку Халис и продире у међански део Мале Азије. Кир радије напада него да чека удар удружених снага. Око 546. п. н. е. измеу Кира и Креза дошло је до нерешене битке код Птерије, у близини најстарије грчке колоније Синопе на обали Црног мора.

Како је Крез био незадовољан јачином своје војске, имао је мање војника него Кир, и како Кир није нападао, решио је да распусти војску и сам се повуче у Сард. Херодот објашњава да је Крез желео да сачека помоћ савезника, којима Крез и шаље поруке, па да са завршетком зиме нападну Кира удруженим снагама. Наиме у та времена ратовало се сходно временским приликама, у периоду април/новембар, па се Крез осећао сигурним да распусти војску, јер нико није ратовао зими. Супротно Крезовим очекивањима Кир напада Сард у зиму, јер није жлео чекати да Крез поново окупи војску. До новог сукоба измеу Персијанаца и Лиђана долази на равници пред Сардом (Битка код Тимбре). Кир се уплашио лиђанске коњице те је по савету Међанина Харпага своју војску организовао на следећи начин: у прве редове је ставио товарне камиле, иза камила пешадију, па тек онда коњицу.

ХАРПАГ
Херодотова прича о Харпагу данас се углавном сматра легендом темељеној на грчкој митологији о Тиесту.Легенда каже да је Астијаг сањао да ће његова ћерка Мандана родити сина који ће га свргнути са престола, па је наредио Харпагу да убије диете непосредно након порођаја. Ипак, Харпагу морал није допустио да убије новорођенче, па је позвао краљевског пастира Митрадата из планинске области поред границе са Саспиром, ра му је наредио да остави дете да умре у планинама. Срећом, пастир и његова жена су се сажалили над дететом па су га присвојили и одгајили као своје дете, док су своје мртворођенче показали Харпагу као Кира. Десет година касније, када је откривено да је Кир II жив, Астијаг је казнио Харпага на тај начин што му је убио властитог сина и послужио га као јело приликом гозбе. Харпагу је на крају обеда речено да је послужен његов син, након чега је скупио његове остатке и покопао га. Астијаг је тада затражио савет од заратустријанских свештеника како би знао шта да уради са Киром, а они су му саветовали да он више не представља опасност по њега па га је Астијаг вратио његовим биолошким родитељима; Камбизу I. и Мандани који су живели у Аншану (поред Шираза у Ирану).Харпаг је покушавао да придобије Кирову наклоност придајући му велику пажњу и шаљући му дарове, док је истовремено уверавао међанске племиће да се окрену против Астијага. Када је све било спремно за побуну, Харпаг је Киру послао поруку скривену у утроби једног зеца, након чега је Кир покренуо устанак против свог деде.

Коњи Лиђана су се уплашили камила, па су стали бежати. Крезови коњаници када су увидели у чему је ствар, сишли су са коња и даље су се борили као пешадија. Кир је успео да надјача Лиђане, који су били приморани да беже и да се затворе у тврђаву. Опсада Сарда је трајала четрнаест дана. Још на почетку опсаде Крез је послао поруку савезницима да што хитније шаљу помоћ. Лакедемонци су били спремни да пошаљу лађе, када је стигла вест да су Сард освојили Персијанци. Према легенди Персијанци су успели да упадну у Сард са једне стране која је сматрана неосвојивом. Пошто су видели једног Лиђанина како са те стрме стране силази и узима свој шлем који му је испао, а потом се поново враћа у град, Персијанци су запамтили пут и са лакоћом ушли и опустошили Сард. Кир је заузео престоницу Лидије, а затим и само царство, оставивши Креза у животу и узевши га за саветника.

Фото Википедија – Битка код Тимбре (547. п. н. е.)

Пошто је поразио Лиђане, Еолци и Јонци  су Киру послали изасланике са предлогом да ће прихватити његову власт под истим условима под којима су признавали и власт Креза. Кир овај предлог одбија исто као што су и Хелени одбили његов. Наиме пре сукоба са Крезом, Кир је предложио Јонцима и Еолцима да се одметну од Лиђана, обећавајући им при том неке уступке кад Персијанци победе. Самос и Хиос нису имали чега да се боје јер Феничани још нису били део персијске војске. Од јонских градова Кир је једино склопио савез са Милетом, који се обавезао да се неће мешати у Кирове сукобе са другим Грцима. Овим је Кир унео поделу међу самим Хеленима.

Остали Јоњани увидевши да немају успеха код Кира, утврдили су своје градове и организовали су се у Свејонски савез, чије је седиште било код Посејдоновог светилишта на рту Микале. Свејонски савез и Еолци траже помоћ од Спарте у борби против Кира, међутим Лакедемоњани се нису одазвали. Послали су једну лађу са педесет весала из радозналости да извиде шта Кир чини. Према једној верзији Спартанци су преко изасланика запретили Киру да не учини ништа нажао само Грцима у Хелади. Како било, Кир није много марио за Хелене јер је био заузет походом против Нововавилонског царства. Меанину Харпагу, кога је поставио за врховног заповедника, наредио је да се позабави питањем Јоније.

Фото Википедија – Област Јоније (обележено зеленом бојом)

Харпаг, када је дошао у Јонију, прво је опсео Фокеју. Фокејци су лађама напустили утврђење и побегли најпре на Хиос. Део Фокејаца је отпловио на Кирн (Корзика) у град Алалија, а део се вратио у Фокеју и признао власт парсијског цара. Становници Теја, када их је Харпаг опсео, такође су лађама побегли и отпловили у Тракију, где су населили град Абдеру. Остали Јонци су изашли на мегдан Харпагу и када их је Харпаг поразио, признали су власт цара. Јонци на острвима су се уплашили и добровољно су се предали Киру. Можда би Јонци били спренији да се послушали савет извесног Бијанта из Пријене и да су отпловили у Сардинију и тамо основали један Свејонски град.

Данас се не зна тачно докле се протезело Кирово царство на истоку. Познато је да је покушао и да је успео да пређе Сир-Дарју и да је под своју власт подвео велики део Авганистана, Туркменистана, Узбекистана и Таџикистана. Познато је и да је покорио Бактрију. Основао је град Киреxата (Киров град) и нову престоницу Пасаргаде, који се налазио 75 км северозападно од еламског града Аxнана. Киров наследник Камбиз у територијалном погледу проширио се на северноафричку обалу и долину Нила. Екбатана је била званична резиденција Персијске државе, а након оснивања Пасаргаде имала је стратешки положај. Званична резиденција до Дарија I биће Пасаргаде, а потом Персеполис.

Фото Википедија – Пресликано преко модерних државних граница, Ахеменидско царство под Киром Великим протезало се од Турске, Палестине и Јерменије на западу, до Казахстана, Киргистана и реке Инд на истоку. Персија је постала највеће царство античког доба.

Територија Персијског царства је била подељена на три сатрапије са два сатрапа. Фригијом је управљао сатрап са седиштем у Даскилиону (?), а Лидијом и Јонијом сатрап са седиштем у Сарду. Уређење у сатрапији је било тиранско и свака сатрапија је имала обавезу да цару плаћа годишњи данак и даје одред војске приликом оружаних сукоба.

---

Грчко – персијски ратови V

Спољна политика. – Даријев поход на Ските

Најзначајнији извор за проучавање питања Даријевог похода на Ските јесте IV књига Херодотова дела Историја.

Скити су били велики, ратоборни и номадски народ настањен на јужним крајевима источне Европе — измђеу Дунава, Црног мора и Каспијског језера — чувен по својим стрелцима.

На једном фрагменту пронађеном у околини Рима, који је објављен у збирци Inscriptiones Graeciae, а која садржи натписе из 15. и 16. године н. е., стоји да се Даријев поход на Ските одиграо око 513/512. године п. н. е.

_{Мапа која илуструје експанзију ратника номада  Скита између 7. и 3. века пре нове ере широм Азије и  Европе .фото: worldhistory.org}

Према Херодоту разлог за Даријев подухват јесте освета према Скитима. Наиме, овај народ је својевремено упао у горњу Азију и том приликом прекинуо дотадашњу власт Међана. Медијом у то време владао је Киаксар. Једна група научника верује да је Дарије желео створити нови пут ка својим средњоазијским поседима. Претпоставља се и да је Дарије био заинтересован за европску обалу Егејског мора, Балканско полуострво и Грчку.

Херодот приповеда да, мада га је од похода одвраћао рођени брат Артабан, предочавајући му скитско сиромаштво, Дарије није желео одустати од свог наума. Из Сузе долази у Калхедона, града у Битинији. Код моста, који је саградио Мандрокло са Сама, Дарије је подигао два бела, мермерна стуба и на једном урезао асирским, а на другом хеленским писмом имена свих народа које је повео са собом, што је бројем износило 700 000 људи, док му се флота састојала од 600 бродова. Међутим, према процени модерне историграфије верује се да је персијски цар био у могућности да сакупи ,,само” око 70 000 људи и 200 бродова. Персијску флоту су пак чинили Јонци, Еолци, Феничани и Египћани.

_{Мапа европског скитског похода Дарија I фото: wikipedia.org}

Пошто је прешао у Европу, Дарије је Јонце, Еолце и Хелеспонћане послао на реку Истар да тамо направе мост и да га сачекају, док је сам кренуо преко Тракије. Успут је покорио трачко племе Гета, а племена Скирмијада и Нипсејца предала су се без борбе.

Прешавши преко моста на Истру, Дарије је хтео да Јонци поруше мост и крену са њим на копно. Међутим, митиленски војвода Коет посаветовао га је да мост остави читав да би се могли вратити назад из скитских земаља, без обзира да ли ће то учинити као победници или не. Дарију се предлог свидео и он остави Јонце да чувају мост и чекају повратак персијске војске. Том приликом дао им је узде са шездесет везаних чворова, уз наређење да сваког дана разреше по један, те да, ако се за шездесет дана он не врати, оду кућама.

_{Грци  чувају мост Дарија I преко реке Истар (Дунава) . Илустрација 19. века. фото: wikipedia}

Сазнавши за Даријев поход, Скити послаше изасланике околним племенима у намери да склопе одбрамбени савез. У исто доба, видећи и сами огромну војску што им се приближавала, састану се краљеви скитских суседа ради саветовања. Били су то владари Тауријаца, Агатирса, Неура, Андрофага, Меланхлена, Гелона, Будина и Сауромата.

Тауријци су припадали једном од скитских племена. Агатирси су били скитски народ настањен на тлу данаxњег Ердеља и источне Мађарске. Неури су били скитско племе које је живело на подручју данашње Украјине до реке Дњепра. Поједини верују да су се под именом Неура налазили Словени. Андрофаги, шо значи људождери, јесте народ који је живео северно од Скита. Говорио је засебним језиком. Меланхлени, што значи црно одевени, јесте народ из суседства Андрофага. Поједини верују да је овај народ припадник финских племена. Будини су сарматско племе које је становало измеу Волге и Дона. За њих се претпоставља да су словенско племе. Гелони су пореклом Хелени који су својевремено протерани из трговачких насеља. Становали су на територији Будина. Сауромати или Сармати су потомци Амазонки и Скита.

Дакле, краљеви побројаних племена били су на саветовању када су пред њих стигли изасланици Скита, тражећи да се сви уједине против Персијанаца и истичући да Дарије поход није уперио само против Скита због освете за освајања у Азији, већ да он пустоши и роби сваку земљу и сваки народ на који наиђе. Племена Гелона, Будина и Сауромата су одлучила да помогну Скитима, док су остала решила да се не супростављају Персијанцима уколико их ови не буду напали. Скити, добивши одговор племенских вођа, одлуче да се не увлаче у борбе са Персијанцима, него да се повлаче пред њима у унутрашњост територије и да затрпавају бунаре и уништавају поља за испашу. Своју војску поделили су на два крила. Један део предводио је краљ Скопасид и њему су придружени Сауромате. Ова војска имала је задатак да се повлачи поред Меотског језера према Танаису. Други део скитске војске сачињавали су војници из две краљевине, оне којом је владао краљ Идантрис и оне којом је владао краљ Таксакид. Њима су прикључени Гелони и Будини. Ова војска имала је да држи растојање од једног дана хода у повлачењу пред Персијанцима. План је био и да обе војске навлаче Персијанце према оним државама које су одбиле да Скитима притекну у помоћ, не би ли их на тај начин приморале да уђу у борбу.

_{Персијски војници се боре против Скита фото: wikiwand}

Гонећи Ските, који су по плану узмицали уништавајући пашњаке и затрпавајући бунаре, Дарије је прешао целу Скитију и зауставио се на реци Оар, која се улива у Меотско језеро. Наредио је да се на том месту направи логор и подигне осам утврђења на једнаком међусобном растојању. Међутим, за то време Скити су се заобилазним путем вратили у своју земљу. Сазнавши за то, Персијанци напустиxе грађење и окренуше назад. Стигавши тако у Скитију, Дарије наиђе на обе скитске војске и стаде да их гони. Тада Скити усмерише повлачење према народима који су им ускратили помоћ. Узбунили су земљу Меланхлена, Андрофага и Неура. Агатирси, видевши шта се збива око њих, пошаљу гласнике Скитима и објаве им забрану уласка на агатирску територију. Скити, потом, намаме Персијанце у своју рођену земљу.

_{Мапа света заснована на Херодотовој “Историји“ фото: wikipedia}

Уморан од ове јурњаве, Дарије је преко изасланика поручио скитском краљу Идантрису или да прихвати отворену борбу ако је кадар или да призна врховну власт Персијанаца. Том приликом Идантрис је одговорио да се Скити не повлаче пред Даријевом војском из страха, већ стога што им се не жури: не морају се бојати да ће им бити уништена имања и куће и заузети градови кад ништа од тога они и немају. Међутим, запретио је Персијанцима у случају да пронађу и оскрнаве гробове скитских предака..

У међувремену Скопасид је послат на Истар да ступи у контакт са Јонцима.

Предложио је чуварима моста да положај напусте по истеку договореног рока и тако се не замере ни Дарију ни Скитима. Јонци на то пристадоше. Остали Скити пак стали су нападати Персијанце када су ови ишли по жито. Скитска коњица у тим случајевима увек је потискивала персијску, која се повлачила међу своју пешадију. Кад би разбили непријатељску коњицу, Скити би се повлачили у страху пред Даријевом пешадијом.

Даријев поход се отегао. Једном приликом скитски краљеви послали су персијском цару на поклон птицу, миша, жабу и пет стрела. Гобрије, један од седморице завереника против магова, цару је дарове протумачио на следећи начин: ако се Персијанци не претворе у птице и не одлете у небо или се као мишеви не сакрију у земљу или као жабе не нестану у води, никада се неће вратити својим кућама, јер ће их Скити побити оним стрелама. Напокон Дарије, увидевши да му је војска исцрпена и да не може доскочити Скитима, одлучио је да напусти ове пределе.

_{Скитски врхови стрела.  Државни музеј Ермитаж, Санкт Петербург фото: britishmuseum.org}

Херодот даље прича о томе како су Скити пре Персијанаца стигли до моста на реци Истар. Стали су притискати Хелене, који су остали да чувају мост, да је рок од 60 дана истекао и да је време да поруше мост и оду кућама. Од Јонаца, Атињанин Милтијад сматрао је да треба послушати Ските. Међутим Хистијеј из Милета, који је уживао Даријево покровитељство, успео је Хелене да убеди да то не чине. Хистијеј је знао да без подршке Персијанаца неће моћи очувати тиранску власт над својим суграђанима у Милету. Пошо су Хелени убедили Ските како тобоже руше мост, ови су се повукли. Тако су, пошто су се стицајем околности мимоишли са Скитима, Персијанци су успешно прешли мост.

Мада је поход на Ските представљао први пораз персијске војске, Даријеве војсковође, Мегабаз и Отан, покорили су народе Трачког приморја и Хелеспонта, затим острва Егејског мора: Лемнос, Имброс Хиос, Лезбос, Самос. Македонија је била принуђена да призна врховну власт Персијанаца.

---

Грчко – персијски ратови VI

ЈОНСКИ   УСТАНАК    (499 – 494. п. н. е.)

Наксос и Милет, догађаји непосредно пре устанка

Херодот пише како се Наксос истицао богатством међу острвима, а Милет је, уз помоћ Парћана, био на врхунцу своје моћи и понос Јоњана. Око 500/499. п. н. е. становништво Наксоса је протерало неколико богаташа, који су отишли у Милет, град на малоазијској обали. Милетом је владао Аристагора и Накшани му се обраћају за помоћ. Аристагора, заносећи се мишљу да ће и сам завладати Наксосом, заједно са Артафреном (Даријев брат од стрица, намесник у Сарду и управник свих поморских области у Азији) и уз Даријев пристанак шаљу на Наксос двеста лађа под управом Мегабата. Артафрен је пришао Аристагори надајући се да ће краљеву власт проширити на Кикладска острва, између осталих и на Наксос, Парос и Андрос (ова два последња су у то време признавала врховну власт Наксоса), и на Еубеју. Персијска флота се усидрила код Хиоса. Накшани нису очекивали овај поход, али су правовремено били обавешени од Мегабата који се одлучио на овај потез јер је био огорчен што Аристагора није испоштовао његове захтеве.

---

Пошто су били упозорени Наксос се добро утврдио, а Персијанци и Милећани су град безуспешно опседали четири месеца. Аристагора је био економски исцрпен јер је на себе преузео финансирање војске, а није могао ни Артафрена обрадовати ,,добрим” вестима. Постојала је велика вероватноћа да ће изгубити власт у Милету. Претходни милетски тиранин и зет Аристагорин, Хистијеј је био близак пријатељ персијскога цара Дарија. По одлуци овог последњег, Хистијеј је био послат да утврди место Миркин у долини реке Стримон у Тракији. Персијски командант Мегабаз је упозорио Дарија да би се Хистијеј могао обогатити, наићи на подршку околних Хелена и одметнути се од Дарија.

_{Новчић са  Хиоса непосредно пре побуне, око 525–510. п.н.е. фото: wikipedia}

Стога Дарије је изразио жељу да се Хистијеј врати заједно са царем у Сузу, што је овај и учинио. Када Аристагора није успео да освоји Накс, Хистијеј жарко жели да се врати у Милет, те шаље поруку Аристагори да се дигне на устанак против Персијанаца. Прваци у Милету са Аристагором на челу су били за устанак, док је једино логограф Хекатеј изнео аргументе против. Наиме саветовао је Аристагори да узме богатство храма Дидине и да га искористи за градњу бродова, јер Јонци једино на мору могу да се супроставе персијској флоти. Ипак, коначна одлука је била за устанак.

ПРИПРЕМЕ ЗА УСТАНАК

У циљу шТо успешнијег устанка Милеанин Ијетрагора је био послат у Мијунт, где се повукла војска по неуспеху код Наксоса, да похвата војсковође. Како би добио што већу подршку становника Милета, Аристагора се привидно одрекао тираније. У осталој Јонији једне тиране је протерао, а оне који су са њим пловили против Накса је предао градовима у којима су иначе и владали. Неки градови су своје тиране протерали, а Митилењани су свога тиранина Коета каменовали. Грци су се одлучили за устанак јер су били незадовољни владавином Персијанаца.

За успех у предстојећем устанку, зиме 499/8. п. н. е. Аристагора је отпутовао у Хеладу и за помоћ се обратио Спартанцима. Спартанцима је владао Клеомен. Аристагора је замислио да Клеомена придобије најпре причом како треба помоћи угроженим Јоњанима, који су као и Спартанци Хелени; а потом загрејати Клеомена да се за бадава бори са Аргосом око парчета земље, кад може постати господар Азије и при том добрано се обогатити. Иако је Аристагора био вешт у придобијању људи за своје намере, преварио се када је Клеомена обавестио да ће Спартанцима бити потребно чак три месеца да стигну од јонске обале до Сузе (било предалеко за интересе Спарте). Добивши овај одговор, Клеомен је схватио да га Аристагора завлачи и није желео више расправљати са њиме о тој ствари.

_{Ова амфора од теракоте приказује војника хоплита (лево) који напада персијског стрелца у грчко-персијским ратовима. 
(Метрополитен музеј уметности) фото: historynet}

Пошто је био протеран из Спарте Аристагора се за помоћ обратио Атињанима. Атињани нису били у добрим односима са Персијом, где се био склонио протерани и омржени атински тиранин Хипија из рода Пизистратида. Са причом којом није успео да наговори Клеомена, Аристагора је придобио Атињане, посебно истичући да су Милећани пореклом Атињани те Атина има моралну обавезу да ослободи Јонију од персијског јарма. Атињани су решили да у Јонију пошаљу двадесет ратних бродова под управом Мелантија, угледног грађанина. Херодот истиче да су ти бродови почетак невоље и за Хелене и за варваре.

Устанак и пад Милета

Кад су атински бродови и пет тријера из Еретрије стигли на јонску обалу, Аристагора се охрабрио да пошаље војску на Сард. Јонци су бродовима стигли до Ефеса. Унајмивши водиче из овога града, копном, пратећи реку Каистрију, су напредовали према Сарду. Заузели су цео град, осим тврђаве коју је бранио сам Артафрен са осталим Персијанцима и Лиђанима. До пожара је дошло случајно и брзо је захватио цео град, јер су сви кровови били од трске. Овом приликом изгорео је и храм богиње Кибеле, шо ће касније Ксерксу дати повода да пали храмове у Хелади. Како од ватре и дима становништво није могло бежати, пружили су отпор Јонцима, који су били принуђени да се повуку ка својој морнарици. Јонски упад у Сард изазвао је револт код околних сатрапа, те је организован поход против Јоњана. До борбе је доxло код Ефеса када су Јонци потучени. По поразу Атињани сасвим напуштају Јонце, који сада сами организују борбу против персијскога цара Дарија. Током зиме Јонци су се распустили, али ускоро на Хелеспонту су освојили Бизант и друге градове. Успели су да придобију и већи део Карије за устанак.

_{Рушевине јонског града Милета фото: wikipedia}

Пошто су победили код Сарда, Персијске војсковође, Отан, Дауриз и Химеј, поделе између себе (побуњене?) градове и почну их рушити. Химеј крене у Пропонтиду и заузме Киј у Мизији. Дауриз крену на Хелеспонт и заузме Дардан, Абид, Перкоту, Лампсак и Пез. А када је кренуо из Пеза за Париј, сазнао је да су се Карци придружили Јоњанима. Дауриз се повуче са Хелеспонта (где сад долази Химеј и сукоби се са Еолцима које је и поразио) и крену са војском према Карији. Карци су се сукобили са Персијанцима на Марсији код реке Меандар. После неколико неизвесних сукоба, Персијанци су успели да поразе и Карце. Отан и Артафрен су добили задатак да крену на Јонију и Еолију, где су заузели Клазомену у Јонији и Киму у Еолији.

_{Спаљивање Сарда од стране Грка током Јонске побуне 498. пре Христа. фото: wikipedia}

Становници Кипра, са изузетком становника Аматунта, су се такође одметнули од Персијанаца по наговору Онезила, који је, пошто је свог брата Горга свргнуо са власти, постао краљ Саламине. Против Онезила, који је опседао Аматунт, Дарије је послао војску предвођену Артибијом. Онезил у помоћ зове Јоњане, на који су се ови и одазвали. Одлучено је да се Јонска флота бори на мору против Феничана, а Онезил, који је предводио Кипране, неке Саламињане и Солијце, борбу на копну против Персијанаца и њихових савезника. До битке на мору и на копну је дошло истог дана. Јонска флота је успела да порази феничанску. Меутим у копненој бици код Кипарске Саламине Онезил је био поражен, јер је био издан од Куријаца и оних Саламињана, који су остали верни Горгу. По овој бици Кипрани поново долазе под власт Персијанца.

Персијанци су посебно били огорчени на Милет и желели су по сваку цену да га освоје. Сами Јоњани су одлучили да се Милећани сами бране, док се флота усидри на острву Лада у близини Милета. До важне битке је дошло на мору 494/3. п. н. е. између Феничана и Јонаца, када су Феничани победили. Херодот наводи податак да је јонска флота бројала 353 брода, док варвари 600. Пораз Јоњана је био проузрокован неслогом међу самим Јонцима. Наиме најпре се нису сложили са војном тактиком фокејског војсковође Дионисија, сматравши је исувише напорном; у самој бици Самљани напушају бојне редове и одлазе кући, сматрајући да исход битке неће бити у њихову корист јер су Јоњани недисциплиновани; Лезбљани видевxи шта урадиxе Самљани учинише исто, као и многи други Јоњани. Дионисије из Фокеје по поразу се није могао вратити у свој град, већ је отпловио и гусарио прво код Феникије, а потом код Сицилије, никад не узнемиравајући Хелене.

Пошто су на мору победили Јонце, Персијанци су стали Милет опседати и са копна и са мора. После шесте године од како је Аристагора побегао из Милета у град северно од Амфипоља, пао је Милет. Иако је његов заменик побегао, Хистијеј је успео да се оправда пред Даријем како је Аристагора тобоже на своју руку дигао устанак. Дарије Хистијеја шаље на море, мислећи да ће ,,верни” Хистијеј успети угушити буну. Артафрен је прозрео Хистијеја да је он сам зачетник буне, те је Хистијеј морао бежати из Сарда, где је био одлучио да проведе извесно време пре него што оде на море. Одлази на Хиос, где се ставио на чело Јонског устанка, слагавши при том Јоњане да је устанак био неминован јер је Дарије желео преселити Феничане у Јонију. Хистијеј је покушао чак и неке Персијанце да увуче у устанак, али је ово онемогуио Артафрен. Хистијеј је покушао да се врати у Милет, али га огорчани Милећани нису примили, а касније ни становници Хиоса. Овде се и губи значај Хистијеја што се тиче јонског устанка. Што се тиче Милета, по персијском освајању, мушкарци су махом поубијани или су насељени у граду Ампи на Тигру, а жене и деца су одведена у заробљенишво у Сузу.

---