Битка код Полтаве

Битка код Полтаве: Како је сломљена шведска војна моћ, а Русија постала европска сила.

Велики северни рат био је веома важно раздобље у историји Русије. Након овога рата Русија се потврдила као нова европска сила првог реда и тај статус ће задржати наредна два века. Рат против Шведске, није био ни кратак ни лак. Карло XII важио је за једног од најспособних војсковођа свога времена а шведска армија за једну од најбољих у Европи. Битка код Полтаве 1709. била је прекретница, која је предодредила даљи ток рата. Након велике победе код Нарве 1701. над руском војском, шведски краљ Карло XII није сматрао да му је Русија приоритет у даљем ратовању, окренуо се походу против осталих припадника велике антишведске коалиције у централној и источној Европи, где је повео главнину шведских снага. Та калкулација показала се више него погрешна. Док је шведски краљ ратовао у Европи руска војска се брзо обнављала. Од 1702-1708 године руска војска осваја је низ шведских утврђења на Балтику и побеђује у низу мањих битака, те се пробија на Балтичко море. Да би спречио даље поразе своје војске на северу и покушао да сузбије војну моћ Русије, шведски краљ се одлучио на поход у правцу руске престонице, надајући се да ће главнину руских снага потући у неколико одсудних битака као што је то урадио код Нарве и тиме заувек завршити са источним непријатељем.

Пошто је опоравио и попунио своју војску у Саксонији, Карло се упутио у правцу Пољске, а прешавши Одру, добио је појачање из Шведске. У новембру војска је прешла Вислу. Шведска армија извршила је дуги марш од 500 км и у фебруару 1708. ушла је у Гродно одакле се руска војска без борбе повукла.

БИТКЕ КОД ГОЛОВЧИНЕ И ЛЕСНОЈЕ

План Карла је постао јасан руској команди крајем јуна, када је шведски генерал Левенхаупт кренуо из Риге са великом војском. Циљ ове операције је био сусрет са армијом краља Карла а затим наступање у правцу Моксве. Летње наступање шведске војске почело је успешно. Карло је победио руску војску под командом генерала Аниките Ивановича Репина код Головчине 3. јула 1708. Дрски потезом по мраку је прешао реку Вабич (у Белорусији) и успео да разбије дивизију генерала Репина која је била изолована од остатка руске армије. Без обзира што су Руси под командом генерала Шереметјева имали близу 30 000 војника а шведски краљ око 12 500, брзим маневром шведски краљ је успео да разбије око 9000 војника колико је стигло да учествује у борби. У овој бици преко 3000 руских војника је погинуло, рањено или заробљено, а шведских око 1200. Карло је придавао велики значај овој победи, а шведски историчар Лудбланд је написао да је Головчина последње место где је засјала звезда Карла XII. Руска војска се повукла преко Дњепра а шведска је ушла је у Могиљев.

Армија шведског генерала Адама Левенхаупта која се кретала из Риге није била те среће. Њој у сусрет пошао је лично цар Петар са око 12 000 војника. Код малог села Лесноје у Могиљевској области пошло им је за руком да разбију шведску армију (од преко 15 000 људи). Шведска армија у овој бици била је преполовљена а изгубила је 17 топова и 44 знамења јединица. Такође је приликом одступања изубила скоро читав провијант. Губици руске војске у погинулим и рањеним били су упоредиви са шведским али су шведски материјални губици били неупоредиво већи. Петар Велики касније је писао да је ова битка била мајка битке код Полтаве. Руска војска први пут је успела да победи бројнију шведску војску.

У међувремену руска команда око главнине шведских снага проводила је политику спаљене земље, уништивши преко сто села. Што је дубље шведски краљ продирао војска је била у критичнијем стању са снабдевањима. Позитивне вести Карло је добио из Украјине одакле му се крајем 1708. године придружио атаман Иван Степанович Мазепа са око 5000 козака. Од зиме 1708. до пролећа 1709. шведска војска је изгубила још неколико хиљада војника због мраза и лошег снабдевања.

Мазепа је предочио шведском краљу, да ће у Полтави наћи велике количине хране и муниције због могућег рата Русије са Кримом (Кримским каганатом), и сматра се да се шведски краљ управо зато упутио у Полтаву. Шведској војсци су нарочито недостајала пушчана зрна и ручне гранате.

ПОЛТАВА, ОДСУДНА БИТКА

Без обзира на губитке које је претрпела шведска војска током зиме, Карло је као и увек ишао на решавајућу битку. Већ 25. априла 1709. Наредио је свом генералу Акселу Спареу да пређе у офанзиву са осам пешадијских пукова, пуком артиљерије и снабдевањима, а 27. априла до Полтаве је дошао и најелитнији Делекарлиски пук, одмах за њим и сам краљ. Како се показало Швеђани су у напад кренули доста непромишљено. Одмах су покушали да заузму Полтаву, али безуспешно. Након тога почели су да раде мортири (бомбарди). Главни проблем Швеђана је био недостатак већег броја опсадних оруђа као и мањак муниције.

Гарнизон у Полтави био је под командом пуковника Алексеја Степановича Келина, бројао је око 4 200 војника и око 2 600 наоружаних становника који су активно помагали одбрану. Од априла до јуна Швеђани су извели око 20 напада на Полтаву и сви су били одбијени. По руским изворима Швеђани су изгубили под зидинама Полтаве око 6 хиљада војника, мада се овај број сматра преувеличаним. Полтава никада није била у потпуном окружењу и у тврђаву је стигло још преко 900 војника.

Главне снаге под командом цара Петра приближиле су се Полтави 25. јуна. Петар је наредио опрезно наступање и ново укопавање при сваком померању војске. Разлог за то је постојао. Научен ранијим искуством није жело да да шведским каролинерима битку на отвореном, јер то је била најбоља пешадија Европе тога доба. Због тога се цар Петар одлучио да сачека шведски напад укопан.  

Када је чуо да се руска војска приближава Полтави, Карло XII се одлучио за још један напад 22. јуна, који се завршио неуспешно. Карло је затим упутио главне снаге у сусрет надолазећим трупама руске војске.  У опсади Полтаве оставио је 2 пука пешадије.

Укупно за битку Швеђани су имали 37 000 људи, од чега је у бици директно учествовало око 15 000, те четири топа. Швеђани су располагали са преко 30 топова, али су због недостатка муниције одлучили да употребе само четири топа. Швеђани за разлику од Руса нису придавали велики значај артиљерији приликом битке на отвореном, већ нападу своје елитне пешадије (каролинера) и хладном оружју.

Руска војска са друге стране остварила је предност и у броју и у ватреној надмоћи. Петар је довео око 60 000 руских пешадинаца и коњаника, а такође нерегуларне трупе попут коњице Калмика. У артиљерији такође је остварио вишеструку премоћ, историчари помињу од 102 до 300 топова.

Швеђани су кренули у напад у зору и после краће борбе каролинери су заузели два шанца. Међутим код трећег утврђења допали су под снажну ватру руске артиљерије и пушака из ровова.  Шведска коњица добила је задатак да заобиђе ровове и нападне руску коњицу. У борбу ступа готово сва руска коњица, око 17 000 људи. Управо интервенција коњице омогућила је да ровови испуне своју улогу и задрже пробој шведске пешадије.

Због немогућности да добије решавајућу битку у првом нападу и због разбијања нападног поретка шведска војска се нашла у критичној ситуацији. Цар Петар је извео своје резервне снаге из позадине и спремао се за генералну битку обезбедивши сада још већу надмоћ у људству него на почетку битке. У девет ујутру шведска пешадија поново је напала руску пешадију. Руска пешадија и коњица биле су подржане снажном артиљеријском ватром. После изнурујуће борбе дошло је до преломне фазе битке где су Швеђани почели са повлачењем. После слома шведског поретка руска армија и посебно коњица су кренули да гоне Швеђане, око 11 часова ујутру битка се за Швеђане претворила у бекство, а шведски краљ је побегао у Османско царство где је остао дуги низ година.

Руска војска је изгубила 1345 војника, а рањено је преко 3200. Губици шведске војске били су виши од 12 000, од тога је око 3000 шведских војника заробљено док је више од 6000 погинуло. Од ових губитака шведска војска никада се није опоравила нити је током наставка Северног рата успела да врати свој углед. Са друге стране Русија и Коалиција против Шведске узели су иницијативу у своје руке коју нису испуштали до победоносног завршетка рата.

---

Битка код Нарве

30. новембра 1700, пре 315 година, догодила се једна од првих битака Великог северног рата између руске војске Петра I и шведске војске Карла XII.

Крајем 17. века, Шведско царство, симболизовано лавом испод три круне, с правом се сматрало доминантном силом на Балтичком мору. Територија Шведске обухватало је читаву обалу Финског залива, део јужне обале Балтичког мора и савременог Балтика.

Када је шведски краљ Карлo XI умро 1667. године, а његов син, петнаестогодишњи Kарло XII, ступио на престо, данско-норвешко краљевство, Саксонија и Русија одлучили су да ће им та околност омогућити да остваре своје територијалне претензије. И Петар I је намеравао да укине понижавајуће услове мира у Столбову. Столбовски мир је уговор закључен између руског цара Михаила Федоровича и шведског краља Густава II Адолфа, којим је окончан руско-шведски рат 1614-1617. Према документу, Русија је уступила Шведској Ивангород, Јам, Копорје, Орешек, – односно читав излаз на Балтичко море, због чега је Русија остала без излаза на море. Дуго су руске дипломате покушавале да опозову и оспоре услове Столбовског мира али без успеха. „

Међутим, млади краљ Карл XII се потрудио да се спријатељи са Петром I и спречи рат: на пример, Швеђанин је руском владару дао 300 пушака за потребе рата против турака за Азовско море. У лето 1700. године цар је послао писмо у Штоткхолм са својим уверавањима у пријатељство, да би само неколико дана касније, у Москви је најављен почетак рата са Швеђанима. Према његовим савременицима, Петар I се „у потпуности предао духу рата“ и потпуности се посветио  борби против Шведске. Почео је Велики северни рат, који ће трајати до 1721.

Карло XII

„У историји почетка рата постоји одређени сумњив етички тренутак“, рекао је Евгени Анисимов, доктор историјских наука – Саксонија и Русија напале су Шведску изненада, издајнички, што се у то време сматрало неприхватљивим, осуђено као недостојан чин (а касније – 1941. речено је и о издајничком нападу Немачке на СССР). Буквално уочи рата, Петар је од Карла XII не само узео на поклон 300 топова, већ је Шведска отворила  дипломатско представништво у Москви, најавом Карловог ступања на престо. Поново је потврдио све међународне уговоре на снази у то време између Шведске и Русије, укључујући и уговоре о граници. Штавише, послао је амбасадoрa  Хилкова, који је краљу Карлу XII уручио писмо о пријатељству од Петра готово на дан када је Русија објавила рат Шведској. Након сазнања неколико дана касније о руском нападу, Карл је био бесан – наредио је затварање Хилкова и његових сарадника. Оптужио је  Петра да   је као владар прекршио прихваћену етику комуникације између господе и због тога је у Карловим очима прекршио заклетву и варао. Поред тога, Петар је  и пре закључења мира са Швеђанима – основао не само град Санкт Петербург на освојеној шведској територији, већ га је 1712. прогласио престоницом! И само девет година касније, према Ништатском миру, територија на којој се налазио Санкт Петербург постала је де јуре руска!

Према Петру I, велика руска војска била је спремна да победи Швеђане. Тада су руске трупе бројиле око 200 хиљада војника, међутим, како је касније сам владар признао, „војсци је недостајало дисциплине, обуке и материјалне подршке“. Шведска војска је, како пишу историчари, била спремнија и издржљивија. Војску Карла XII подржала је Лутеранска црква, која је успех шведских војних похода објаснила „вољом Божијом“.

11. септембра 1700. године руске трупе су се приближиле тврђави Нарва. Према проценама савременика, војска, која је ишла да порази Швеђане, бројала је око 40 хиљада војника. Међутим, битка је започела тек касне јесени – чињеница је да су руске трупе морале да сачекају да им се донесе опсадно оружје. Киша је бескрајно падала, болести су почеле да се шире у логору, војници су били нерасположени – речено им је да је Карло XII окружио главни град Данске и да су се Данци предали, чиме је практично дошло да распада Северне алијансе – (споразум закључен између Русије, Комонвелта, Данске и Саксоније против Шведске као резултат руске дипломатске мисије у Европи). Показало се да је млади шведски краљ био сјајан заповедник.

„СА ПРЕДАЈОМ ИЛИ СМРЋУ ЦАРА, РАТ БИ БИО НЕПОВРАТНО ИЗГУБЉЕН“

Убрзо је домаћа војска занемела због још једне непријатне вести – Јаков Гумерт (родом из Естланда), капетан бомбардерске чете Преображенског пука, издао је Петра I, побегао у Нарву и извештавао Швеђане о стању руске војске. Сазнавши за то, Петар је одмах протерао све официре шведске нације из Нарве и распоредио их у друге пукове. Поверење у страно војно особље било је нарушено.

Антон Михајлович Головин

28. новембра, одред Шереметева донео је Петру вест о шведској офанзиви. Примивши ову вест, Петар је у пратњи фелдмаршала Головина и поручника  Меншикова оишао за Новгород, препуштајући команду фелдмаршалу војводи де Круа.

Тако је битка код Нарве, која се одиграла 30. новембра, вођена без краља.

„Нема разлога за оптуживање Петра за кукавичлук – под зидовима Азова показао се са најбоље стране. Можда је, не знајући Карлове војне таленте, мислио да се неће усудити да одмах нападне надмоћне снаге Руса, већ ће маневрисати, тражити могућности за удруживање са опкољеним гарнизоном. Можда је Петар, напустивши логор код Нарве, одлучио да не ризикује, јер ће се предајом или смрћу цара рат неповратно изгубити. Упркос свој својој храбрости, Петар је увек избегавао непотребне ризике “, пише Евгениј Анисимов у књизи„ Царска Русија “.

Швеђани освајају победу

Сама битка започела је поподне – падао је јак снег, а захваљујући овоме, Карлове трупе успеле су да изненаде непријатеља и пробију одбрану руске војске. Петрове трупе биле су превише растегнуте, па их стога ни бројчана предност није спасила. Ускоро је пробој руске одбрамбене линије већ био на три места. У редовима петринских војника избила је паника. Ратници су почели да беже са бојног поља у нади за бекством, али многи су се утопили у реци. Страни официри руске војске предали су се један по један. Само десни бок, који су бранили Преображенски и Семеновски пук, као и пук Лефортово, није се повукао и наставио је да пружа отпор непријатељу. На левом боку, дивизија под командом руског генерала Адама Адамовича такође је успешно одбила нападе Швеђана. Битка се наставила до касно у ноћ.

Битка код Нарве

У ноћи 30. новембра шведска војска је напредовала ка руским положајима. Карло XII је савршено добро знао да је центар Петрових трупа најбоље утврђен и зато је одлучио да нападе концентрише на бокове. Сам краљ је командовао шведском војском, упозоривши своје војнике да ће притиснути Русе до тврђаве и одбацити их у реку.

Следећег јутра руски команданти одлучили су да се предају. Кнез Долгоруков се договорио за слободан пролазак трупа на десну обалу са оружјем, али без артиљерије и конвоја. Швеђани су се домогли 20 хиљада мушкета, краљевске ризнице од 32 хиљаде рубаља. Губици руске војске износили су око 7 хиљада људи убијених, утопљених и рањених, укључујући дезертере и убијене од глади и хладноће. 700 људи остало је у заточеништву Швеђана.

„Дакле, швеђани су добили битку, што је неспорно”, написао је Петар I о резултатима битке. „Али морате разумети коју су војску добили. Јер постојао је само један стари пук Лефортово, а само Азов је имао два пука страже, и никада нису видели пољске битке, а још мање са регуларним трупама: други пукови, осим неких пуковника, и официри и војници били су сами регрути. Штавише, после извесног времена због великог блата, нису могли да се снабдеју храном, и једном речју, чинило се да је цела ствар налик дечјој игри. Какво је то изненађење за тако шведску обучену и увежбану војску да освоји Викторију над тако незрелом руском војском “

Двадесет и једну годину касније, када је сећање на пораз код Нарве постало дугогодишња традиција, Велики северни рат се завршио – и истовремено је формирано ново царство – Руско царство, које поседује моћну војску и морнарицу и има приступ Балтичком мору.

фелдмаршал Реншилд

Занимљиво је да у књизи „Руска историја у биографијама њених главних личности“ историчар и публициста Николај Костомаров говори како је, једном после Полтавске битке, Петар I позвао за свој сто заробљене шведске официре и изрекао следећу здравицу: „ Пијем у здравље својих учитеља из војне уметности! ”

Шведски фелдмаршал Реншилд питао је на кога је цар имао на уму. Петар I је прецизирао да мисли на Швеђане, укључујући и овде присутне. „Ваше Царско Височанство! Веома сте незахвални ако се тако лоше понашате са својим наставницима “, рекао је Реншилд увређен.

Према легенди, Петру I се Реншилдов одговор толико свидео да је наредио да му се мач одмах врати.

---

Седмогодишњи рат (1756 – 1763) – Први светски рат

У савременом свету постало је општеприхваћено да су се светски ратови догодили „само“ у 20. веку. То се на први поглед може препознати по њиховим именима. Према главним обележјима и последицама ових великих оружаних сукоба, нема сумње да су то заиста били светски ратови. Истовремено, две основне чињенице биле су свакако пресудне за њихов глобални значај, препознатљивост и назив. То су били ратови у које је већи део човечанства био директно и индиректно умешан, а главни актери рата биле су најмоћније државе.

Светске размере Седмогодишњег рата

Врло је сумњиво да ли је Први светски рат заиста био први рат светских размера и да ли оправдано носи његово име? Занимљиво је да се за овај рат, током његовог трајања и непосредно по његовом завршетку, највише користио назив „Велики рат“.

Када се објективно упореде основне чињенице, као и неке кључне светскоисторијске последице Седмогодишњег рата, постаје очигледно да је Седмогодишњи рат заправо био Први светски рат. Током Седмогодишњег рата, државе на европском континенту биле су далеко најмоћнији део света. Европске земље имале су најбројније и у сваком погледу најмоћније војске. Европа је била технолошки, економски и културни центар света. Бројне моћне европске државе биле су колонијални господари готово читавог ваневропског света, које су немилосрдно експлоатисале на све начине.
Седмогодишњи рат био је вероватно највећи оружани сукоб у историји до сада. Све најмоћније европске државе у то време активно су учествовале у рату, а колонијалне силе су у рат укључиле своје колонијалне поседе, директно или индиректно. То значи да је велика већина тадашњег човечанства учествовала у Седмогодишњем рату.

Сви учесници Седмогодишњег рата.   (плаво) Велика Британија, Пруска, Португалија са савезнцима   (зелено) Француска, Шпанија, Аустрија, Русија, Шведска са савезницима

У Седмогодишњем рату – као и касније у Првом и Другом светском рату – главно бојно поље било је у Европи. Битке су се такође водиле у бројним колонијама, посебно у већем делу Северне Америке и Источне Индије, а све колоније су биле логистички, мобилистички или на други начин умешане у рат.
Узрок Седмогодишњег рата – као и Првог и Другог светског рата – био је сукоб интереса између европских сила, који није успео да се реши политички, дипломатски или на неки други начин ненаоружан. Између европских држава пре Седмогодишњег рата, као и пре Првог светског рата, бројни мањи ратови водили су се широм Европе и у колонијалним поседима. Ови оружани сукоби повећали су проблеме који су довели до нових ратова.

Рат и његови резултати на европском ратишту

У Седмогодишњем рату Велика Британија, Пруска, Португал и неколико севернонемачких држава биле су на једној страни. С друге стране рата биле су Аустрија, Француска, Русија, Шведска, Пољска и већина јужнонемачких држава, а касније су им се придружиле Шпанија и Напуљско краљевство и Краљевина Сицилија.
Пруска је имала 150.000 војника и није имала никакву морнарицу. Британија је имала само 18.000 војника, али најјачу и најобученију морнарицу од 160 бојних бродова, 60 фрегата и корвета.
Русија је, с друге стране, имала 320.000 војника. Француска 280.000 војника и 90 бојних бродова, 50 фрегата и корвета. Аустрија је имала 150.000 војника, укључујући чак 34.000 хрватске пјешадије и 6.000 коњаника (хусара). Шпанија је имала 50 бојних бродова и 35 фрегата и корвета. Јужнонемачке државе имале су укупно 55.000, а Шведска 16.000 војника.

Рат је почео пруским нападом на Саксонију и Аустрију. Затим се седам година водио низ стратешких и тактичких маневара, ратних операција и лукавстава, великих и мањих битака променљивих резултата. Занимљиво је да никада није дошло до веће одлучујуће битке. То је избјегла Пруска, која је, иако војно способнија, била много пута слабија у броју војника. С друге стране, антипруски савезници се нису сложили. Ни у једном случају нису успели да уједине своје циљеве и војне снаге, већ је свака земља у рату деловала у складу са својим интересима.
Било је издаја савезника, појединачних примирја и повратка у рат. Најдраматичније је било 1762. године, када је Русија, због смене на руском престолу, променила ратну страну, па тако и Шведска. Тако је по први пут дошло до изједначавања односа између супротстављених војних снага. Ово је кратко трајало јер је након месец дана на руском престолу дошло до насилне смене и Русија се због тога повукла из рата. Неколико месеци касније, Пруска је са јужнонемачким државама закључила споразум о неутралности. У фебруару 1763. Велика Британија и Португал потписали су мир са Француском и Шпанијом, а убрзо је склопљен мир између Аустрије и Пруске. Тако се исцрпљујући Седмогодишњи рат на европском ратишту завршио постепеним распадом савеза, без војног победника и без већих промена граница између држава.

Рат у колонијама и његове последице

Међутим, резултати колонијалног рата, који је био друга димензија Седмогодишњег рата, изазвали су велике и дугорочне промене у односу снага на европском континенту и у свету. Овај колонијални рат водио се углавном између Велике Британије и Француске и био је наставак дугог низа ранијих сукоба између западноевропских земаља за превласт у колонијама. Француској је помагала Шпанија, а Британија је имала Португал на својој страни.

Главни циљ Велике Британије у Седмогодишњем рату био је разбијање Француске као колонијалне и поморске силе. Одлучујући фактор за то била је моћна и искусна британска морнарица. Користила је комбинацију поморских битака и рација и поморске блокаде Француске како би олакшала британско освајање француских колонијалних поседа. Осим тога, на ратишту у Европи, Велика Британија је великодушно помогла Пруску и њене војне претње Француској финансијски, логистички и посебним ратовањем. На овај начин је растегнула француске војне снаге и значајно ослабила покушаје Француске да нападне Велику Британију.
Стога је генерално велики и једини победник Седмогодишњег рата била Велика Британија, која је у потпуности постигла свој циљ. Освојила је огромна француска колонијална имања у Северној Америци (Канада) и Источној Индији и део шпанских колонијалних поседа. До краја Седмогодишњег рата, Британија је била на врхунцу своје колонијалне моћи, поставши господар приближно две трећине целог колонијалног света. Осим тога, британска поморска надмоћ се још више повећала.

Седмогодишњи рат имао је и трећу, најдуготрајнију димензију, која се манифестовала у великој општој исцрпљености свих европских земаља и отварању бројних нових оружаних сукоба у Европи, што је довело до дугорочног слабљења Европе у поређењу са другим деловима свет. Двадесет година након Седмогодишњег рата, у ратном сукобу неких колонија Северне Америке против Велике Британије, „рођена“ је садашња светска суперсила – Сједињене Државе. Поразу Велике Британије допринеле су и европске земље предвођене Француском. Приближно 150 година након Седмогодишњег рата (1914), сукоби између европских сила око расподеле колонијалних поседа ескалирали су у Велики рат. Двадесет година касније (1939.) у Европи је почео још један светски оружани сукоб.

У сва три светска оружана сукоба – Седмогодишњем рату и Првом и Другом светском рату – главна ратишта и највеће жртве и штете догодили су се у Европи. Ова три рата могу се посматрати као три кључне тачке повезаног историјског процеса, који је окончан потпуним колапсом вековне светске доминације на европском континенту. Због свега овога, Седмогодишњи рат је заправо Први светски рат.

---