Наполеоново доба

Од избијања Француске револуције 1789. године Француска се налазила у великој унутрашњој кризи. Догађаји кроз које је пролазила од 1789. до 1794. године укључују поделе у друштву, убиство краља и краљице, терор на улицама и убиства политичких неистомишљеника. Ипак, у револуцији се народ изборио за идеје које су постале идеал већине европских народа. После убиства Робеспјера, ушло се у мирнију, завршну фазу Француске револуције.

Долазак Наполеона на власт

После пада јакобинске диктатуре на власт је дошло крупно грађанство, које је прогањало јакобинце и поништило њихове мере. Донет је нови устав 1795. године који је потврдио француску републику, али је укинуто опште право гласа. Како би се смирила ситуација у земљи, основан је Директоријум, тело састављено од пет директора, које је имало извршну власт. Циљ Дректоријума био је да успостави мир у Француској, сачува идеје револуције и да припреми Француску за одбрану од напада Велике Британије, Аустрије и других монархија које су намеравале да у Француској укину републику и поново успоставе монархију.

Команду над француском војском преузео је тада најспособнији генерал Наполеон Бонапарта, који је већ 1796. године предузео војни поход на Италију. Аустрија је у сукобу са Наполеоном претрпела пораз и била присиљена да са Француском потпише мир (мир у Кампоформију 1797.) по коме је Француској морала да препусти територије у северној Италији и територије Белгије и Холандије.

Наполеон Бонапарта испред Сфинге,

Да би имали успеха у рату против Велике Британије, Француска је морала да спречи британску трговину са Индијом преко Средоземља. Због тога је требало освојити Египат који је тада био у саставу Османског царства. Поход на Египат је предузет 1798. године. У бици код пирамида Наполеон је однео победу над Османлијама.

Битка код Пирамида

Међутим, на обале Египта је пристигла британска флота, која је нанела велики пораз Французима, чија је флота била уништена. Због губитка флоте Наполеон је био принуђен да се повлачи копненим путем, ратујући успут против Турака и локалног египатског становништва. Следеће, 1799. године Наполеон је успео да се врати у Француску, а команду над француском војском у Египту препустио је свом помоћнику генералу Клеберу.

У Француској је влада Директоријума слабила, француска економија била је у расулу, а војска је претрпела поразе од Русије и Аустрије. Наполеон је због својих војних успеха имао велику подршку у народу, што је искористио и 1799. године извршио државни удар, збацио са власти Директоријум и преузео власт. Основао је ново тело које ће управљати Француском – Конзулат, који су чинила три конзула. Први конзул био је Наполеон док су друга два имала улогу помагача.

Исте године (1799) донесен је и нови устав, који је првом конзулу давао велику власт. По уставу из 1802. године Наполеон је постао доживотни конзул, чиме је завео диктатуру и Француску полако поново водио ка монархијском уређењу. Коначно, 1804. године у Богородичиној цркви катедрали Нотр Дам у Паризу Наполеон је свечано крунисан за цара уз присуство римског папе.

Крунисање Наполеона, насликао Жак Луј Давид.

Овим чином Француска је добила новог владара под именом Наполеон I. Републиканско уређење је званично укинуто и Француска је опет постала монархија.

Наполеонова унутрашња политика

Наполеон је завео диктатуру, похапсио је политичке противнике и контролисао је све преписке, забранио књиге, позоришне представе и листове који нису подржавали његову политику. Истовремено, формирао је бројну и јаку војску, у којој су војници и официри могли да напредују до највиших чинова захваљујући сопственим способностима и заслугама. Најзначајнија тековина Наполеонове унутрашње политике био је Грађански законик (Наполеонов кодекс) из 1804. године којим су потврђене тековине револуције, права грађана, једнакост пред законом и приватна својина. Држава је била подељена на департмане (округе) на чијем челу су стајали префекти (начелници), које је именовао лично цар.

НАПОЛЕОНОВИ РАТОВИ И ОСВАЈАЊА

Наполеон је успешно наставио рат против Пруске, Енглеске, Русије и Аустрије. Укинуо је Млетачку републику (1797) и Дубровачку републику (1806) које су претходно постојале више векова. Ипак, највећи противник Француске била је Велика Британија. Наполеон је знао да прво мора да уништи британску флоту која је владала светским морима, уколико мисли да покори Велики Британију. У том циљу створио је велику флоту чији је недостатак ипак био неискуство француских морнара. У бици код Трафалгара (1805) то неискуство је француску флоту коштало пораза. Британци предвођени адмиралом Хорацијем Нелсоном однели су велику победу, иако је сам Нелсон погинуо на самом крају битке.

Прочитај и сазнај више: Битка код рта Трафалгар

Међутим, исте године (1805) Наполеон је на копну, у бици код Аустерлица (југоисточна Чешка) поразио удружену аустријску и руску војску.. 1807 између Француске и Русије склопљен је мир (мир у Тилзиту), по коме је Француска добила доста територија (делови Италије, Немачке, Пољске и Балканског полуострва). Од освојених делова Балканских територија Наполеон је формирао ткз. Илирске провинције. Миром у Тилзиту, Русија је Француској признала контролу над западним деловима Европе, и чак се сагласила да Наполеону помогне у рату против Велике Британије, а заузврат Француска ће помоћи Русију у борби против Османског царства. Овај договор остао је на снази све до 1812. године и Наполеоновог напада на Русију.

Састнак Наполеона и руског цара Александра I Романова у Тилзиту на реци Њемен (састанак је одржан на сплаву на средини реке)

У свим земљама које освојио Наполеон је на власт доводио њему одане људе, а често и чланове своје породице. После ових успеха Наполеон је решио да се коначно обрачуна са Великом Британијом. Знајући да не може да изврши напад на саму Британију због снаге њене морнарице, одлучио је да покуша да је економски уништи. Већ 1806. Наполеон је увео ткз. континеталну блокаду, односно, забранио је свим европским државама да тргују и сарађују са Великом Британијом. У почетку се Британија суочавала са озбиљним економским проблемима. Како је поморска трговина слабила, богати слој друштва остајао је без прихода а радници без плата. Ипак, Француска у наредним годинама није успела да спроведе блокаду, јер су европске земље често кршиле забрану трговине, у чему се нарочито истицала Русија, То ће бити један од главних разлога Наполеонове одлуке да нападне Русију.

НАПОЛЕОНО ПОХОД НА РУСИЈУ

Русија је била једина земља у континеталном делу Европе која је још пружала отпор Наполеону. Њеним освајањем, Француска би остварила потпуну превласт на европском континенту. Поход на Русију започео је 1812. године, француску Велику армију чинило је преко 500.000 војника. Руси су сматрали да ће у отвореном сукобу доживети пораз па су се одлучили за тактику “спаљене земље“. Руска армија константно се повлачила и избегавала сукоб, али је у току повлачења палила све за собом и остављала пустош. Француска Велика армија је у свом напредовању кроз Русију наилазила само на згаришта. Французима је тако било отежано снабдевање храном и другим потрепшинама. Тек у близини Москве Руси су се одлучили да пруже отпор у чувеној бици код Бородина (7. септембар 1812. године).

• 

  БОРОДИНСКА БИТКА 1812.

• 

  Наполеон посматра ток битке

---

Прочитај и сазнај више: Наполеонова катастрофална инвазија на Русију

---

Француска је забележила победу у бици, али је и сама претпела огромне губитке. Руска војска се повукла и напустила и Москву. Наполеон је на челу војске ушао у празнан град. У току ноћи Руси су подметнули пожар и цела Москва се нашла у пламену (грађевине тог доба у Москви биле су углавном од дрвета и пожар се градом брзо раширио). Наполеон је чак послао писмо руском цару Александру у коме је затражио примирје али је руски цар то одбио. Французи су били исцрпљени а поред тога сурова руска зима, глад и велики број жртава лоше су утицали на морал у француској војсци. Наполеон је због свега тога наредио повлачење. Приликом повлачења, руска војска је нападала исцрпљене француске војнике и наносила им велике губитке. Огроман број Француза умро је приликом повлачења од глади и зиме.

КРАЈ НАПОЛЕОНОВЕ ВЛАДАВИНЕ

Наполеонов пораз у Русији охрабрио је еврпске земље, уједињене војске Аустрије, Русије, Пруске и Шведске су 1813. године напале Француску и у бици код Лајпцига (Битка народа) јужно од Берлина нанеле тежак пораз Французима. Победничке војске напредовале су до Париза. Наполеон је 1814. године је збачен са власти и протеран на острво Елба (поред западне обале Апенинског полуострва). На чело Француске дошао је Луј XVIII (1814 – 1824), брат убијеног краља Луја XVI.

Почетком 1815. године Наполеон је побегао са Елбе и вратио се у Француску где је дочекан са одушевљењем. Збацио је са власти Луја XVIII и поново се прогласио за цара. Овај период Наполеонове владавине назива се владавина сто дана. Ови догађаји поново су ујединили европске државе против Наполеона. 1815. године код Ватерлоа дошло је до судбоносне битке у којој је Наполеон доживео свој коначан пораз, после кога је протеран на острво Света Јелена у Атлантском океану, где је и умро шест година касније (5. маја 1821).

Наполеоновим ратовима је бар на кратко, измењен однос снага између великих сила у Европи. Његова освајања значајно су ослабила постојећи поредак У Европи. Као заштитник идеја Француске револуције, Наполеон их је ширио у свим земљама које је освојио. Захваљујући ширењу идеја револуције и просвећености, европски народи су схватили значај грађанских права и слобода.

---

Битка код рта Трафалгар

Британија је коначно потврдила своју премоћ над морима. Та је премоћ стварана деценијама пре октобра 1805. и адмирал Нелсон само је крунисао напоре својих великих претходника. погинуо је када је победа већ била постигнута, као војник, од метка. Све до краја другог светског рата Британија је владала морима; а онда је авијација постала главна.

Битка код Трафалгара поучна је из више разлога и дан-данас: она је још једна илустрација и подсећање да ароганција и механички начин мишљења воде у пропаст. Иронија судбине хтела је да управо Нелсонов противник, француски адмирал Вилнев, остане у историји као човек који је на то упозоравао свог цара Наполеона; на несрећу Француске, Наполеон је остао глув за разумне опомене свог адмирала. Цар је мислио да пука бројчана надмоћ гарантује победу и на мору и на копну. Рат на мору, међутим, тражи много више: квалитетну опрему, добро увежбане посаде, официре који деле исту – добро промишљену – доктрину и читају мисли један другоме, самоиницијативу и флексибилно одлучивање без слепог поштовања догми. Победничка британска флота те је предности стекла током вишедеценијског ратовања на мору, учећи из непосредног, често горког искуства.

Адмирал Нелсон

Октобра 1805. Наполеон Бонапарта на врхунцу је своје моћи и хтео би све. На копну му иде од руке, јер има револуционарну и мотивисану војску, вођену великом идејом. На мору, међутим, ствари стоје другачије: после великих пораза од Енглеза, јула 1689. код Бичи Хеда и 1692. код Ла Хога, француска флота никада се није сасвим опоравила. Овај други пораз, код Ле Хога, поучан је: краљ Луј XИВ, такође понесен ароганцијом, хтео је да искрца 20.000 војника на енглеско тло, упркос опоменама свог адмирала Турвила да је та акција непромишљена и недовољно припремљена. Краљ је – као и Наполеон после њега – прекорео свог адмирала због „недостатка храбрости“ и наредио му да сместа крене. Упркос јуначкој борби, француска флота разбијена је прво код Барфлера, а онда поражена код Ла Хога енглеском потером. Министар Колбер, творац француске флоте, није више могао да је опорави и доведе у претходно стање.

Битка код Сан Винсента 1797.

Француска револуција скоро је докрајчила поморску моћ земље, укинувши поморске школе, што ће се касније кобно одразити на судбину флоте. Морал револуционарне морнарице био је висок, али су дисциплина и обученост биле слабе, бродска опрема неквалитетна, а доктрина скоро непостојећа. Уместо да слуша упозорења својих адмирала да су конопци и једра трули, Наполеон је бројао топове на бродовима; испало је да пука надмоћ у топовима није довољна. То се ускоро потврдило у две поморске битке: код Сан Винсента, 1797. и код Абукира 1798. Британски адмирал Џарвис, Нелсонов претходник и учитељ, човек који је реформисао британску поморску стратегију и тактику, спречио је фебруара 1797. уједињавање француске и шпанске флоте код Сан Винсента (мало северније од Гибралтара) бриљантним и храбрим маневром у коме је разбио надмоћну шпанску ескадру. Његови потчињени заповедници бродова као да су му читали мисли: без наредбе су маневрисали управо онако како су знали да адмирал хоће, уштедевши на времену. Нелсон је тада, као командант једне групације, такође самоиницијативно реаговао и једним својим командним бродом пресекао шпанску формацију – знајући да ће остатак британске ескадре разумети шта и зашто ради. Тако је и било. Нелсонов брод Кептејн био је тешко оштећен, али је маневар успео и Шпанска флота била је разбијена и поражена.

Битка код Абукира

Код Абукира (близу Александрије), француска ескадра која је допратила Наполеона у његовом походу на Египат усидрила се у једној линији близу плићака, крајње неопрезно. Почетком августа 1798. Нелсон их је изненадио на сидришту, зашао у две колоне са обе стране и потопио 13 француских бродова; 6000 француских морнара погинуло је, док су Британци имали 218 мртвих и ниједан изгубљени брод. Французи су ту имали 1200 топова, а Британци 900.

Таква је ситуација била октобра 1805. Британска предност била је у квалитету бродовља, опреме и посада, али и у јединственој доктрини и креативном, самоиницијативном приступу официра.

Како је уопште дошло до судбоносне битке код рта Трафалгар (од арапског Тараф ел Гхарб; западни рт), близу Кадиса, на атлантској обали Шпаније, одмах код Гибралтара?

Наполеон је, као многи пре и после њега, направио план да се искрца у Енглеској. Тај план, као и већина планова на ту тему, није био баш најпромишљенији. Пре свега, Наполеонови ресурси били су тада већ прилично развучени на танко: Египат, европско ратиште, Италија, Средоземље. Француска јесте била највећа и најбогатија европска држава, али је већ била исцрпљена револуцијом, терором, хиперинфлацијом равном оној нашој из 1993. и ратовима са суседима.

Наполеон Бонапарта

Наполеон је ипак направио план за освајање Енглеске звани Булоњска операција. Да би армију од 120.000 војника пребацио преко Ламанша, наредио је градњу 2000 десантних бродова. Та десантна флота требало је да се скупи у луци Булоњ. Лука је имала 500 топова, а стотине су биле распоређене по атлантској обали Француске ради заштите бродовља које се окупљало у Булоњу. Да би надмоћну британску флоту раздвојио, Наполеон је смислио план: одмамити ратним лукавством део британске флоте на југ, па извести инвазију против остатка. План је био лукав, али је имао једну озбиљну ману: био је превише сложен. Познато је да у рату најбоље успевају једноставни планови са мало променљивих величина. Осим тога, план није водио пресудној и трајној надмоћи на мору, што је угрожавало судбину експедиционих трупа све и да се успешно искрцају на енглеску обалу: шта ако британска флота победи и врати се?

Пошто се Наполеон оглушио о савете својих адмирала, Вилнева пре свега, план је почео да се спроводи: јануара 1805. Вилнев је на челу ескадре испловио из Тулона, у Средоземљу. Британци су имали мрежу брзих фрегата око свих француских лука; задатак те мреже био је да јавља сваки покрет Француза. Нелсон се у том тренутку са ескадром од 13 бродова налазио код Сардиније. Чим је обавештен о покрету Француза, кренуо је у потеру. Али, како то бива, француска ескадра измакла је пратњи. Вилнев се спојио са Шпанцима, па је комбинована ескадра достигла број од 42 брода, усидрена у луци Кадис, на шпанској обали Атлантика, северно од Гибралтара. Британске фрегате то су приметиле и почела је акција окупљања британских бродова на пучини пред Кадисом. Нелсон је стигао 11 дана касније и преузео команду над преко 30 британских бродова.

Битка код Трафалгара

Стање у француској флоти није се много поправило у међувремену, о чему сведоче сачувана писма адмирала Вилнева министарству морнарице у Паризу. Адмирал пише да су једра, ужад, јарболи, морнари и официри пођеднако слаби и да нема наде за успех. Наполеон је, међутим, бројао бродове и топове, па је Вилнева оптужио малтене за кукавичлук, што је заиста била неправда: адмирал је био веома храбар, али и разуман човек. Нелсонова процена била је ближа Вилневовој него Наполеоновој и он се уплашио да комбинована француско-шпанска ескадра не одустане од борбе и остане у Кадису. Своју ескадру повукао је 50 миља ка југозападу и оставио само извиђачке фрегате пред Кадисом. Зна се да је Вилнев био свестан Нелсонових намера и да је познавао његов тактички „рукопис“, али није могао да се супротстави: по његовој оцени, француски поморски официри били су троми, пасивни и неспособни.

У јутро 21. октобра 1805. адмирал Вилнев испловио је из луке Кадис на челу комбиноване ескадре од 18 француских и 13 шпанских бродова, у нади да су Британци далеко. Кренуо је ка Гибралтару, с намером да уплови у Средоземно море. Нелсон, обавештен о том покрету, запловио је за њима и већ око 7 сати сустигао Вилнева са својих 27 бродова.

Битка код Трафалгара

Вилнев је издао наређење за повратак у Кадис – једини разуман потез – али ветар је био слаб, а посаде неспретне, па је дошло до збрке у формацији. Нелсон је кренуо у две формације у бразди, један брод за другим. Слаб ветар успорио је акције обе стране, па је Нелсон пловио поред противничке формације тражећи адмиралски брод. Французи су испалили много плотуна из топова, али су лоше гађали, па је Нелсонов командни брод Виктори имао само 50 морнара избачених из строја. Кад је стигао до француског командног брода Бисентор, Нелсон је испалио плотун; погинуло је 400 људи, трећина посаде.

После три сата битке Британци су потопили или заузели 12 бродова из заштитнице комбиноване ескадре, а ускоро су угрозили и главнину од десет ратних бродова под командом адмирала Диманоара. Овај је, међутим, наставио пловидбу као да се ништа није десило, очито невољан да се сукобљава. Тек на директну наредбу Вилнева окренуо је натраг, али док је стигао ескадра је била потучена, а Вилнев заробљен. Од целе француско-шпанске ескадре само 11 бродова дочепало се Кадиса, а четири Диманоарова отвореног мора. Британци нису изгубили ниједан брод, али су сви бродови били оштећени, неки тешко. Французи су изгубили 14.000 морнара, а Британци 1600. Хорације Нелсон, који је под Корзиком у борби изгубио око, а код Санта Круса десну руку, код Трафалгара је погођен пушчаним метком са француског брода и умро је неколико сати касније, кад је победа већ била извесна. Наполеон је отеран са мора, а Велика Британија је морима загосподарила за наредних век и по. Током првог века своје неоспорене моћи на океанима, Британска империја постала је „царство у коме сунце никада не залази“.

Битка код Трафалгара

Славно доба британске флоте имало је и своју другу страну – ону свакодневну, испод палубе. Величанствени једрењаци тражили су огромне посаде због руковања компликованим једриљем. Те су посаде спавале на смене у збијеним мрежама, у смраду и прљавштини данас једва замисливим. Пацови су били господари бродске утробе и складишта; храна је била по правилу црвљива: усољене рибе и месо, тврди двопек, смрдљива вода. Кад у каквом бољем филму из тог доба видите господу адмирале како за столом лупкају комадима двопека, то је зато да би из њих истресли црве. Дисциплина је била окрутна, заснована на бичу и оковима; морнари су били регрутовани тако што су их на силу скупљали по улицама и крчмама. Једина утеха био је рум, па одатле и она тврдња да се британска премоћ на морима заснивала на три ствари: бичу, содомији и руму (леасх, содомy анд рум). У поморским биткама главна лекарска помоћ рањеницима била је ампутација на живо, а једини анестетик рум: пола флаше за рањеника, пола за хирурга. Једино средство комуникације међу бродовима биле су сигналне заставице при доброј видљивости, или брзи чамци при слабој. Тадашњи црни барут имао је незгодну особину да сам експлодира из разних разлога и да се лако овлажи кад је најпотребнији; топови су се прегревали од паљбе или откидали у бурама и пробијали оплату брода. Није било нимало лако бити морнар у то време, али ни официр. Навигација је била примитивна, до проналаска првог хронометра и секстанта, поморске карте апроксимативне, а метеорологија непостојећа. Маневрисање великим једрењаком захтевало је велику спретност, искуство и извежбану посаду, јер је ветар био једини погон. Спретна и брза посада значила је не само победу у биткама већ и спас у невремену. Кад се све то зна, јасније је зашто су баш Енглези изашли као господари мора: они су дисциплиновани острвљани протестанти, склони пожртвовању и свесни да њихово острво може да опстане само на тај начин.

---