Србија и Црна Гора у Великом рату – 1914.

СРПСКА ПАТРИОТСКА ПЕСМА КОМПОНОВАНА ПОЧЕТКОМ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА У ЧАСТ ПОБЕДЕ СРПСКЕ НАД АУСТРОУГАРСКОМ ВОЈСКОМ НА ЦЕРУ.

ОТПОР СРБИЈЕ И ПОЧЕТАК РАТА

Повод за почетак рата Аустро-Угарска је нашла у Сарајевском атентату, када је млади Србин из Босне, Гаврило Принцип, 28. јуна 1914. године убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинада и његову супругу.

ВИДЕО – САРАЈЕВСКИ АТЕНТАТ 28. ЈУН 1914.

И поред тога што српска влада није била умешана у атентат, Србији је из Беча послат ултиматум 23. јула. Србија је прихватила све услове, осим оних који су кршили њен суверенитет, те јој је влада Аустро-Угарске објавила рат 28. јула 1914. године.

ИЗДАЊЕ АМЕРИЧКИХ НОВИНА У КОЈИМА ЈЕ ОБЈАВЉЕНА ВЕСТ О ОБЈАВИ РАТА СРБИЈИ ОД СТРАНЕ АУСТРОУГАРСКЕ

Србија није желела рат, будући да је била финансијски ослабљена након балканских ратова.

Двојна монархија сматрала је да ће са Србијом ратовати на локалном нивоу и да ће лако победити. Ипак, велике силе су имале своје интересе за учешће у рату, и он се проширио на Европу и свет.

ВОЈНИ САВЕЗИ АНТАНТА И ЦЕНТРАЛНЕ СИЛЕ

ПРВЕ РАТНЕ ПОБЕДЕ

Србија је, спремајући се за рат, прогласила општу мобилизацију, а своју владу и друге државне институције преселила је у Ниш.

Врховни командант српске војске био је регент Александар Карађорђевић, а на челу генералштаба био је командант војвода Радомир Путник.

ВОЈВОДА РАДОМИР ПУТНИК

Српска врховна команда је главни удар очекивала са Севера, преко Саве и Дунава, па је тако и распоредила одбрану. Ипак, командант аустроугарске балканске војске Оскар Поћорек је одлучио да главни напад изврши преко Дрине.

ОСКАР ПОЋОРЕК

Главни удар аустроугарске војске био је усмерен према Ваљеву. Њихов продор успорила је Трећа српска армија, док је Друга армија била под командом Степе Степановића и била је распоређена у близини Аранђеловца. Друга армија извршила је убрзани марш на Дрину.

ВОЈВОДА СТЕПА СТЕПАНОВИЋ

Током августа 1914. године аустроугарска војска је у деловима западне Србије стрељала или обесила око 4.000 стараца, жена, деце и разних заробљеника. Ове злочине истраживао је и представио европској јавности швајцарски криминолог доктор Арчибалд Рајс.

ЦЕРСКА БИТКА

У августу 1914. године догодила се прва већа битка у Првом светском рату, а то је била Церска битка, на планини Церу у северозападној Србији.

Ово је била и одлучујућа битка. Након тешких и вишедневних борби српска војска је однела победу, а онда и протерала непријатељску војску преко Дрине и Саве.

Битка која је ушла у војне уџбенике широм света почела је у ноћи 15. августа, када су делови српске Комбиноване дивизије наишли на аустроугарске извиднице улогорене на падинама Цера. Борбе које су уследиле прерасле су у битку за контролу неколико градића и села у околини планине, као и за контролу Шапца. Због немогућности да сломе отпор српске војске, морал аустроугарских трупа је после четири дана крвавих борби опао и хиљаде војника се повукло у Аустроугарску, а многи су се бежећи подавили у Дрини. Српска војска је 24. августа поново ушла у Шабац, чиме је битка била завршена. У десетодневним борбама са далеко надмоћнијим непријатељем српски губици су били 3.000 мртвих и 15.000 рањених. Аустроугарски губици су били знатно већи – 8.000 мртвих, 30.000 рањених и 4.500 заробљених војника.Пресудну улогу у Церској бици одиграла је Друга армија, на чијем челу је био Степа Степановић. Његова стратегија је оцењена као ремек дело војне вештине и већ пун век се проучава на готово свим светским војним академијама. 

Након победе на Церу српска војска је наставила офанзиву, па су њене јединице прешле у Срем и источну Босну, близу Сарајева. Ове јединице су се повукле под новом офанзивом војске Двојне монархије.

Нови напад Аустро-Угара уследио је у септембру 1914. године. Најжешће битке вођене су на Гучеву и Мачковом камену. Непријатељ је крајем новембра заузео Ваљево и Ужице, а почетком децембра и Београд. Ово је за мало био потпуни пораз српске војске.

ВИДЕО – ЦЕРСКА БИТКА

У најтежим тренуцима команду над Првом српском армијом преузео је Живојин Мишић који је реорганизовао војску и подигао јој борбени дух.

БИТКА НА КОЛУБАРИ

Почетком децембра 1914. гдоине почела је офанзива српске војске на реци Колубари. Територија је била ослобођена, а више дестина хиљада непријатељских војника било је заробљено.

КЛИКНУТИ НА СЛИКУ ДА БИ САЗНАО ВИШЕ О КОЛУБАРСКОЈ БИТКИ

Ово је била једна од највећих ратних поеда српског народа у историји.

ЦРНА ГОРА 1914.

Србија и Црна Гора су у Велики рат ушле као савезници.

Како би придобила Црну Гору, Аустро-Угарска јој је понудила финансијску помоћ и територијално проширење на Скадар и делове Рашке области. Краљ Никола је остао одлучан у томе да је Црна Гора на страни Србије, па је Аустро-Угарској објавио рат 6. августа 1914. године.

И пре рата Црна Гора је била окружена територијама Двојне монархије, а аустроугарска војска је била надмоћнија по броју, наоружању и техници. И поред овога, Црна Гора је одмах прешла у офанзиву.

Црна Гора је, у договору са Србијом, формирала штаб Врховне команде на челу са српским официрима. На чело штаба је постављен генерал Божидар Јанковић. Заједничи план дејства српске и црногорске војске направио је војвода Радомир Путник.

Примена плана донела је током јесени 1914. године значајне заједничке победе.

ПОГЛЕДАТИ ВИДЕО

СРБИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ 1914. ГОДИНЕ

Погледи – век од почетка Првог светског рата – Пуцањ у Фердинанда

Аустроугарска полиција имала је податке о Гаврилу Принципу и окупљањима младобосанаца. Српска Влада послала је упозорење Бечу да се нешто у Босни и Херцеговини спрема.

Гаврило Принцип, припадник „Младе Босне“, убио је аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна 1914. године. Фердинанд је дошао на војне маневре које је аустроугарска војска организавала на граници са Србијом и Црном Гором. Било је то на дан када је српски народ у Босни славио Видовдан.

Долазак Франца Фердинада у Сарајево за српски народ била је несумљива провокација – оцењује професор Филозофског факултет у Београду Љубодраг Димић и цитира енглеског историчара Алена Тејлора који је долазак аустроугарског престолонаследника окарактерисао као лудост која би могла бити слична шетњи британског монарха улицама Даблина на дан Светог Патрика. Шта би се могло очекивати да је принц од Велса 1914. године прошетао Ирском која је била у стању грађанског рата и то још на дан чувеног верског празника? – пита се Димић.

Срби су Фердинандов долазак тада доживели као шамар, као понижење – каже за РТС професор Милош Ковић. И Гаврило Принцип и његови пријатељи су реаговали као неко кога су покушали да понизе, да увреде, да обешчасте. Маневре и Фердинанада на Видовдан доживели су као отворену провокацију.

Краљевина Србија је у годинама напетих односа била веома обазрива са аустроугарском монархијом. Малој краљевини, која само што је изашла из балканских ратова, сукоб са моћном царевином није одговарао. Зато су из Србије тих дана у Беч стизала разне информације и обавештења. Српска влада је преко Јована Јовановића Пижона, посланика у Бечу, обавестила министра финансија Леона Билинског (био је задужен и за Босну и Херцеговину) да се у Сарајеву нешто спрема и да се зато обавезно повећа безбедност приликом доласка престолонаследника на маневре – наводи за документарни филм „Србија у Великом рату“ академик Драгољуб Живојиновић.

Српско упозорење у Бечу и Сарајеву схваћено је неозбиљно, као још један пропагандни блеф непријатељске Србије. Не само да безбедност није повећана већ је престолонаследник са својом супругом, малтене, пуштен да без икакве заштите прошета Сарајевом. Припадници „Младе Босне“ чекали су га распоређени по групама на различитим локацијама у граду.

Најпре је на Франца Фердинанда Недељко Чабриновић бацио бомбу. Бомба се одбила од прeстолонаследников ауто и уништила други аутомобил који је био у колони. Безбедност ни после првог атентата није повећана. Франц Фердинанд је са супругом наставио пут ка општини да би после те посете продужили вожњу кроз Сарајево планираном трасом као да се ништа није догодило. Неколико стотина метара даље, на обали Миљацке, у улици која се тада звала Франц Јозеф, Гаврило Принцип испалио је смртоносне хице из пиштоља у аустроугарског престолонаследника и његову супругу.

Пропусти аустроугарске полиције тога дана били су огромни – оцењује професорка Филозофског факултета у Београду Мира Радојевић. Ту је са једне стране упозорење српске Владе која је имала информације за прелазак појединаца преко Дрине, а са друге чињеница да је аустроугарска полиција и пре атентата знала за Гаврила Принципа. Они су имена младобосанаца имали у својим белешкама, много раније од саме припреме су сазнали за те покрете, за њихова окупљања и договарања – каже професорка Радојевић.

Сасвим је другачија ситуација била 1910. године, када је у посету Сарајеву дошао цар Хабсбуршке монархије Фрањо Јосиф. Мере заштите биле су максималне – наводи академик Живојиновић. Где год је цар прошао – ту је био војник до војника. Кроз гарду која је чувала приступ хабсбуршком монарху нико није могао да прође, никакав цивил, а да не говоримо о атентатору. Фрањи Јосифу се тада ништа није догодило, људи из Беча преузели су одговорност и урадили посао како треба – оцењује Живојиновић .

Одговорност аустроугарске полиције никада није доведена у питање. Генрал Оскар Поћорек који је за време атентата био гувернер Босне и Херцеговине унапређен је у главнокомандујућег балканске аустроугарске армије која ће ускоро кренути на Србију. Морао се наћи кривац за атентат. Била је то српска краљевина.

Апис и атентат

Умешаност српске Владе у убиство повезивала се са учешћем Драгутина Димитријевића Аписа, шефа контраобавештајног одељења Врховне команде. Апис је имао податке да ће аустроугарски маневри који почињу у Босни, завршити упадом у Србију – каже за РТС професор Чедомир Антић и додаје да је Апис подржавао настојање младобосанаца да изврше атентат али и да постоје докумената која показују да се он и пре атентата покајао. Профосорка Мира Радојевић оцењује да ни на Солунском процесу 1917. године није доказано учешће Димитријевића у атентату иако је у том политички измонтираном процесу Апис преузео кривицу на себе

Професорка Мира Радојевић твдри да није могуће пронаћи документ из којег би могло да се закључи да је српска влада одговорна за организовање атентата. Никола Пашић је на све начине покушавао да смири ситуацију и слао је упозорења поверљивим људима у Босни и Херцеговини да не ураде ништа што би испровоцирало Аустроугарску, што би могло да буде повод за рат.

Одговорности Владе није било, али умешаност појединих српских официра постоји. Мајор српске војске, четнички војвода Војислав Танкосић обучавао је и наоружавао атентаторе. Он је касније у Београду на захтев Аустроугарске ухапшен под оптужбом да је један од организатора атентата. Без обзира на учешће појединих српских официра, припадника организације „Црна рука“, не може се тврдити да је идеја о атентату настала у Београду – сматра историчар Чедомир Антић. Идеја је настала у Сарајеву, међу младобосанцима.

И сама Аустроугарска је имала проблем да прикаже атентат као српско дело – наводи Антић и објашњава како су Аустроугари тридесет година објашњавали како нема Срба у Босни и Херцеговини, како постоје само ортодоксни Босанци. Српски посланик у Бечу Јован Јовановић Пижон приметио је да су у бечким новинама одмах после атентата Срби поново добили нацију и име. Инсистира се на чињеници да су атентатори Срби, пренебегава се податак да су они поданици Хабсбуршке монархије. Идеја је била, да се одмах након убиства покаже да је Србија главни кривац и да се самим тим хипотека одговорности за предстојећи светски рат пребаци на њу.
Стручни консултант: др Александар Животић, Филозофски факултет, Београд

Интервјуи су део документарно – играног филма „Србија у Великом рату“ који Радио – телевизија Србије реализује у сарадњи са Министарством одбране Републике Србије.

---