Бородинска битка

Наполеон се 7. септембра, 1812. суочио са Русима у бици која му је омогућила улаз у Москву. Међутим, када је након тријумфа кренуо назад, суочио се са нечим много горим – „руском зимом“.

Године 1807. Руско царство је било принуђено да се удружи са Наполеоном након пораза у бици код Фридланда, али време ће натерати цара Александра I да увиди како је то био неравноправни пакт који га је учинио најобичнијим вазалом.

Наполеон у бици код Фридланда, рад Хораса Вернеа, фото: worldhistory

Битка код Фридланда одвијала се 14. јунa 1807. на око 43 километра од Кенигзберга. Представљала је највећу битку у рату четврте коалиције. Француска војска под вођством Наполеона је после 23 сата битке остварила одлучну победу над руском војском под вођством Левина фон Бенингсена. До краја битке Французи су овладали бојним пољем, а руска војска се хаотично повлачила преко реке Але. При преласку реке удавило се много руских војника. Том битком завршен је Рат четврте коалиције, а 7. јулa 1807. Русија и Француска склопиле су Тилзитски мир. Фридланд је данашњи руски град Правдинск.

Руски цар Александар I Павлович 1777 – 1825. фото: makemeroyal.com

Тилзитским миром, Руси су пристали да прекину трговину са Енглеском – ово је био део блокаде коју је Наполеон увео да економски угуши свог вечитог ривала. Тако је Русија престала да извози резерве дрвета, коже и житарица у иностранство, што је изазвало рецесију и губитак хиљада радних места.

Тилзитски мир – састанак два цара на сплаву усред реке Њемен, фото: pinterest

Тилзитски мир представља два споразума које је потписао Наполеон у Тилзиту у јулу 1807. после победе код Фридланда. Први споразум су потписали Наполеон и руски цар Александар I Романов 7. јула 1807. године. Уговор, који је остао на снази до Наполеонове инвазије на Русију 1812, подразумевао је и савезништво, а Наполеон се, поред осталог, обавезао да неће прогонити Црногорце због њихове борбе против Француске. Други споразум је Наполеон потписао са Пруском само два дана касније. Тилзитским миром Пруска је изгубила цело подручје између Рајне и Лабе и већи део земаља стечених деобом Пољске.

На политичком нивоу, такође су постојале размирице, поготово по питању независне Пољске као главном тачком спора. Игноришући цареве жеље, Наполеон је створио Варшавско војводство на територијама које су у рату одузете од Руса.

Мало по мало, катастрофални рат у Шпанији и поједини порази у Европи распршили су фатаморгану француске непобедивости, тако да је од 1810. цар поново успоставио трговину са Енглезима, изазивајући Наполеона, који се плашио да ће његов пример следити цела Европа.

Французи нису имали други избор него да изврше инвазију на Русију, како би приморали цара Александра да им се поново покори.

Пут у катастрофу

С обзиром на огромну територију Русије и њено бројно становништво, Наполеон је одлучио да окупи невиђену војску од 450.000 људи на пољској граници: француске, аустријске, немачке и пољске контингенте.

Дана 23. јуна 1812. године, огромна војска је прешла реку Њемен и убрзо је постало јасно да поход неће бити блистав. Изненађени и са две главне армије раздвојене, Руси нису желели битку на граници, већ су се повукли према Москви, палећи усеве и житнице Наполеоновим трупама на путу.

Наполеон на прелазу преко реке Немен 1812 – Руски поход, фото: bridgemanimages

Ово је Наполеона довело у дилему: ако је желео да победи Русе, морао би да их гони преко степе, али би га то све више удаљавало од база за снабдевање, излажући његову војску глади и болести. Ипак, цар је одлучио да настави напред, али како су недеље пролазиле, једине борбе које су се догодиле биле су мање позадинске акције, док су Французи упорно настављали напредовање кроз разорену територију. Претворени у мочваре обилним кишама, руски путеви су „заробили“ вагоне за снабдевање. Без хране и лекова, процењује се да је скоро 200.000 царских војника умрло од глади и дизентерије, пре прве велике битке у Смоленску седам недеља након почетка инвазије.

Француски војници у месту Љозна (Белорусија) у потрази за храном, фото: liozno.by

Царска војска с друге стране се повлачила све док није стигла до града Бородина, где је нови главнокомандујући Кутузов распоредио своју војску за битку која ће одлучити о судбини Москве. Било је то 7. септембра 1812. године.

Почетак битке

Окружење које су Руси одабрали за битку, састојало се од низа села распоређених на обалама реке Колоче. Руске линије су се стационирале на брдима утврђеним земљаним насипима који су на брзину ископани дан пре борбе. 133.000 француских војника стајало је насупрот 155.000 руских.

Битка код Бородина, (слика Луј Франсоа Лежена, 1822), фото: historyhit

Иако је маршал Даву покушао да убеди Наполеона да треба да крене у напад на руско крило и тако избегне крвави фронтални напад, цар је сматрао да је за такав маневар немогућ, па је сковао најједноставнији план: да нападне руску левицу, а затим центар.

Битка је почела у 6:00 када је француска батерија испалила први хитац на село Горки, штаб Кутузова, започевши француско напредовање дуж целе линије. Прве жртве офанзиве били су припадници руске гарде у селу Бородино, који су се нашли на погрешној обали Колоче, одакле су морали да се повуку уз велике губитке.

Наполеон на Бородинским висовима , слика Василија Васиљевича Верешагина из 1897. фото: topwar

Затим је на ред дошла руска левица којом је командовао Петар Багратион, чије трупе су формирале обрнути троугао јужно од града Семионовског. Сав бес Давуовог корпуса пао је на 22.000 Француза, ипак, и поред брзог продора и напредовања, они су у једном тренутку били однесени ватром топова, па су морали да се повуку.

Петар Багратион, фото: wikipedia

У међувремену, с његове десне стране одвијао се напад подршке пољских дивизија кнеза Поњатовског, који је заустављен контранападом друге руске линије, која је укључивала 10.000 милиционера наоружани копљима и секирама.

Борба је постајала све интезивнија све док није постала млин за месо која је апсорбовала снаге обе стране. Губици су били такви да је Кутузов био приморан да пошаље део својих трупа на захтев Багратиона, који је био одлучан да обузда растући француски притисак. Током једног од ових контранапада, Багратион је задобио смртоносну рану док је јахао на челу. Губитак тако вољеног генерала подстакао је незадовољство међу војницима, који без врховне команде нису добро координирали своје нападе.

Михаил Кутузов у ​​Бородинској бици, слика Анатолија Павловича Шепељука, фото: kerchtt.ru

Охрабрени успехом, Наполеонови војници су покушали да наставе напредовање на север, али су налетели на непробојни руски зид код Семионовског. Линија је упркос страшном француском бомбардовању, одбила све нападе француске коњице, спасавајући тако Русе од катастрофе.

У том критичном тренутку, Наполеонови маршали су га молили да пошаље своју царску гарду да разбије руски фронт, али је он тај предлог сматрао глупошћу.

Илустрација: борба између француске и руске коњице у току битке, фото: pinterest

Међутим, битка још није добијена, пошто је у центру војске стајало брдо начичкано топовима, које се и даље супростављало напредовању Француза. Био је то петоугаони насип опремљен са бројним топовима и заштићен десетинама бунара са оштрим дрвеним кочевима изнутра прекривеним грањем.

Први напад је уследио убрзо након Багратионове смри. Укупно 6.000 Француза јурило је уз падину, упадајући у замке и упуштајући се у борбу са руским артиљерцима, који су бранили своје топове. Французи су били „однесени“ руским гелерима, који су борбу претворили у крвопролиће. Руска пешадија је тада охрабрена генералом Јермоловим кренула у напад, потискујући Французе на другу страну Колоче.

Руска пешадија у време Наполеонових ратова, фото: community

Руска лака коњица, која је на почетку битке прешла реку Москову, сада је напала непријатеља који је остао у околини Бородина. Под командом атамана Платова, хусари и козаци су натерали француску пешадију да се заустави, што је изоловало подршку Моранду, усамљеним пред руским контранападом.

Завршни јуриш почео је у 14:00 часова

Подржана артиљеријским рафалима, француска пешадија се поново попела на брдо прекривено мртвима, док су француски и немачки хусарски одреди поделили руску линију и дошли им са леђа.

Овим одлучним нападом битка је завршена. Разбијени, али не и уништени, Руси су се повлачили све док нису заузели нове одбрамбене положаје са обе стране московског магистралног пута. Превише исцрпљени да би их јурили, Французи су се бринули за своје рањенике у бици која је постала најсмртоноснија у свим ратовима које је Наполеон предузео.

Илустрација – сцена из битке код Бородина, фото: zzzshop2

Концентрација тако великог броја трупа на бојном пољу од само 6 км2 изложила је војнике страшној ватри шрапнела, која је покосила читаве јединице на положајима. Штавише, заробљено је само 2.000 војника, при чему су обе стране погубили све рањенике који су им пали у руке. После дванаест сати борбе, дан је завршен са приближно 30.000 француских и 50.000 руских жртава.

Кутузов је покушао да свом суверену представи овај покољ као руску победу, уверавајући га да су Французи пропатили исто или више од Руса. Али његово наређење да се повуче исте ноћи јасно показује у каквој су се позицији нашли.

Илустрација- Кутузов у току битке код Бородина, фото: raresy

На овај начин се царска војска повукла изван Москве, коју су њени грађани евакуисали. У напуштеној престоници Русије, Наполеон је наишао на одбијање цара да постигне споразум о миру, а са одсеченим путевима за снабдевање, глад међу војницима је била све већа.

Последњи ексер у француском ковчегу били су пожари који су избили широм града: било због непажње трупа или од паликућа које је платио гроф Ростопчин (градоначелник Москве), град је горео четири дана.

Илустрација- пожар у Москви 15-18 септембра 1812, након што је Наполеон заузео град, фото: rbth

Потпуно деморалисани, француски војници су се нашли у још незавиднијем положају када је руска добила појачање. То је био тренутак када су сви схватили да је инвазија пропала: Наполеон је покушао да се повуче на југ, тражећи пут који би га одвео до нетакнутих градова и места, али када га је Кутузов зауставио код Малојарославеца, па није имао другог избора него да побегне разореним Смоленским путем.

Илустрација, Наполеон међу рушевинама спаљене Москве, фото: ftlsalesvs

У новембру је пао први снег и температура је постепено опадала све док није достигла -21º. Константно нападани од стране козака, број  Француза се полако смањивао. Глад, болсети и промрзлине су додатно допринеле коначном збиру, а прелазак реке Березине био је посебно драматичан: њих неколико хиљада упали су у залеђене воде док су се импровизовани дрвени мостови ломили под њиховом тежином.

Илустрација: повлачење француске војске из Русије, фото: reddit

Од 100.000 људи који су напустили Москву 18. октобра, само 25.000 је стигло до Њемена у децембру. Сенка велике војске која је напала Русију шест месеци раније.

Наполеон се вратио у Париз и на брзину формирао војску са којом се 1813. суочио са Русима, Швеђанима, Аустријанцима и Прусима, али је поражен код Лајпцига, након чега је морао да оде у изгнанство на Елбу.

---

Извор:

On June 24, 1812, the Grande Armée, led by French Emperor Napoleon Bonaparte, crossed the Neman River, invading Russia from present-day Poland. The result was a disaster for the French.

The Russian army refused to engage with Napoleon’s Grande Armée of more than 500,000 European troops. They simply retreated into the Russian interior. The Grande Armée did not have the supplies or the distribution networks required for such a long march. French strategists assumed the Grande Armée would be supplied by wagons, or would be able to gather supplies as they went. Russian roads, however, were in very poor condition, making it very difficult to transport supplies. The Grande Armée also failed to prepare for Russia’s harsh winter. Its troops were not dressed or trained for the kind of weather they faced.

The invasion lasted six months, and the Grande Armée lost more than 300,000 men. Russia lost more than 200,000. A single battle (the Battle of Borodino) resulted in more than 70,000 casualties in one day. The invasion of Russia effectively halted Napoleon’s march across Europe, and resulted in his first exile, to the Mediterranean island of Elba.

Успон азијске силе

Јачање Јапана почетком 20. века достигао је свој врхунац и угрозио интересе традиционалних глобалних сила, посебно изазивајући Русију у погледу контроле над Корејом и Манџуријом.

Септембар је 1905. године, крај руско-јапанског рата: свет је изненађен, док Јапан, земља која се сматрала неразвијеном и подобном за колонизацију пре мање од пола века, спектакуларно побеђује Русију, највећу империју на свету. Овај рат ће заувек обележити прошлост јапанског и руског народа. За азијску нацију, то је био почетак равнотеже моћи са западним светом, успостављајући Јапан као главног геополитичког играча. За Русе је овај пораз значио слабост режима цара Николаја II и убрзаће пад Руске империје.

Пре руско-јапанског рата: успон јапанске империје и руски интереси на Далеком истоку

Почетком 19. века, Јапан је још увек био феудална земља којом су владали шогуни, или господари рата, који су држали власт у име цара. Међутим, ово је брзо почело да се мења када су Сједињене Државе захтевале, уз претњу војне инвазије, да Царство излазећег сунца отвори своје границе за трговину 1853. Ова претња је у Јапану изазвала шок и на крају је довела до укидања владавине шогуна 1868. и концентрације све власти у рукама цара. Био је то почетак Меиђи рестаурације.

Меиђи обнова, још познато и као Меиђи рестаурација или Меиђи револуција, је комплекс политичких, војних и социјално-економских реформи у Јапану од 1868. до 1889. године,које су претвориле назадну аграну земљу у једну од водећих земаља на свету. Обнова је прелазак са самурајског система са шогуном на челу на непосредну царску власт на челу са царем Муцухитом и његовом владом. Политика обнове је значајно утицала на политички систем, законодавство, царски двор, покрајинску администрацију, финансије, индустрију, дипломатију, образовање, религију и друге сфере живота обичних Јапанаца. Са Меиђи обновом почело је формирање нововековне јапанске националне државе, као и јапанског националног идентитета. За године обнове карактеристично је разбијање јапанског традиционалног начина живота и убрзано прихватање западњачког начина живота. Због тога, обнова се понекад назива „Меиђи револуција“

_{Портрет цара Меиђија који је снимио Куичи Учида у октобру 1873, фото: suginamigaku.org}

Млади јапански цар Меиђи, заједно са својим министрима, покренуо је брзу модернизацију земље, са циљем да сачува њену независност од страних колонијалних сила. До 1880-их, Јапан је имао потпуно нову војску са најсавременијом опремом у то доба а индустрија се убрзано развијала. Јапан је затим покушао да прошири свој утицај у иностранству, означивши Кореју као своју зону утицаја 1895. након што је брзо победио Кину у кратком сукобу.

_{Сцена из Првог кинеско-јапанског рата (1894–95), мастило и боја на папиру Мигита Тошихиде, 1894;  у Метрополитен музеју уметности у Њујорку. фото: fineartamerica}

Овакав развој догађаја није пријао Русији, која је имала своје амбиције на Корејском полуострву. Цареви су вековима покушавали да прошире своје подручје ка „топлим водама“ и отвореним трговачким путевима. 1858. Русија је од Кине на Пацифику преузела област „Златни Рог“, оснивајући луку Владивосток. Међутим, та обала је била употребљива за пловидбу само током периода топлих месеци у години.

После јапанско-кинеског рата 1894-1895, Јапан је стекао Порт Артур (данашња провинција Лушунку у Кини), што је Русија оштро оспоравала. Уз подршку Француске и Немачке у такозваној Трострукој интервенцији, Николај II је успео да преузме контролу над спорном територијом, која је ступила на снагу 1898. године и то на тај начин што је присилила Кину да са њима потпише уговор о изнајмљивању поморске базе Порт Артур на 25 година. Поред тога, рускa војскa je окупиралa Манџурију 1900. током Боксерске побуне у Кини, подижући напетост на ионако крхке односе са Јапаном.

Почетак руско-јапанског рата: битка код Порт Артура и јапанска инвазија на Кореју

После Боксерске побуне, и на ужас Јапана, Русија је распоредила снажно војно присуство у Манџурији, чиме је јасно показала своје намере у региону. Јапанско царство је 1902. потписало одбрамбени савез са Великом Британијом док је преговарало са Русијом о демилитаризацији Манџурије. Поред тога, Француска јавно није одобравала експанзионистичке амбиције Русије на Далеком истоку, позивајући цара да избегава даљу ескалацију.

Упркос томе што се нашао изолован у свом азијском подухвату, Николај II је наставио даље. Кореја и Манџурија су представљале кључне стратешке циљеве за Русију, за коју губитак Порт Артура није био опција. Године 1901. Руси су завршили изградњу најдуже железнице на свету – транссибирске – са циљем да повежу Москву са Владивостоком на обали Тихог океана. Након овог огромног пројекта уследила је изградња мањих железница које повезују Манџурију са остатком Русије. Све ово је додатно погоршало односе Русије и Јапана. Јапан је 4. фебруара 1904. прекинуо све дипломатске везе са Санкт Петербургом. Четири дана касније, Токио је званично објавио рат и одмах напао Порт Артур, што је означило почетак руско-јапанског рата.

_{Потопљени јапански бродови за блокаду на улазу у луку Порт Артур током руско-јапанског рата, 1904–05. фото: britannica.com}

У ноћи након објаве рата, јапанска морнарица, предвођена адмиралом Тогом Хеихачиром, покренула је вишеструке нападе на руску флоту позиционирану у јужној Манџурији. Упркос великим жртвама, јапанска флота је успела да се повуче. Јапанци су  променили стратегију, задовољивши се блокадом града.

Будући да није могла да пробије јапански обруч, руска морнарица није могла да заустави јапанску инвазију на Кореју у априлу 1904. До краја месеца, јапанске трупе под вођством генерала Курокија Тамемота прелазиле су у Манџурију, поразивши руски источни одред у Битки на реци Јалу 1. маја.

Пад Порт Артура

После катастрофалних пораза у Манџурији, руско појачање је стигло у регион како би зауставило јапанско напредовање и избегло потпуно опкољавање Порт Артура морем и копном. Поред тога, под командом адмирала Зиновија Рожествинског, руска Балтичка флота је 15. октобра 1905. кренула из Санкт Петербурга на седмомесечно путовање да би стигла до попришта рата на Далеком истоку. На свом путу, флота је скоро отпочела рат са Великом Британијом пуцајући на британске рибарске бродове 21. октобра, заменивши их за непријатељске бродове.

Док је Балтичка флота пробијала пут ка Пацифику, Јапанско царство је стезало омчу на Манџурији и Порт Артуру. Руска морнарица је покушала у неколико налета да пробије блокаду, а најпознатија је битка на Жутом мору у августу 1904, која се завршила победом Јапана и приморала Русе да се затворе унутар луке, суочени са сталним гранатирањем.

_{Поглед на јапанске бојне бродове у акцији, Шикишима, Фуџи, Асахи и Микаса, снимљене током битке на Жутом мору, колоризована фотографија, фото: en.wikipedia.org}

На терену, јапанска војска предвођена маршалом Ојамом Иваом успела је да се искрца на полуострву Лиаодонг, западно од Порт Артура.

_{Руска батерија хаубица током одбране Порт Артура током руско-јапанског рата, 1904–05. фото: lenta.ru}

Након што је почетком септембра победила Русе у бици код Лиаојанга, јапанска царска војска је са копна опседала Порт Артур. Суочен са сталним бомбардовањем са мора и копна и претрпевши знатне губитке, последњи генерал у граду – Анатолиј Стесел – предао се 2. јануара 1905. Порт Артур и јужна Манџурија су сада били у рукама Јапанског царства.

Руско-јапански рат у Манџурији

Са Порт Артуром у својим рукама, Јапанско царство је могло да концентрише своје ратне напоре на освајање Манџурије. Због оштре зиме 1905. две стране су избегавале директан сукоб. Међутим, на територији коју су држали Руси, одвијала се масовна репресија над Манџурским и кинеским становништвом. Управо због тога, локално становништво је јапанским освајачима давало кључне обавештајне податке о кретању и положајима руских трупа.

Руска репресија је била подстакнута страхом од „Жуте опасности“, врсте расизма која се проширила на све заједнице источне Азије, тврдећи да оне имају снажну мржњу према Западу и да имају за циљ да га униште. Ова ксенофобија је нагнала руске војнике да почине безбројне злочине над локалним становништвом. Козачке коњичке дивизије често су пљачкале и палиле манџурска села у којима су убијени многи цивили.

_{Јапанска пешадија у Кореји, фото: wikimedia.org}

После неодлучне борбе у бици код Сандепуа, јапанска војска је напала руске трупе у Мукдену крајем фебруара 1905. Трупе Маршала Иваа сусреле су се са војском генерала Алексеја Куропаткина. Обе стране су претрпеле велике губитке, а укупан број погинулих достигао је 25.000 људи. Руси су претрпели укупно 88.000 жртава и били су приморани да се повуку у Северну Манџурију, надајући се да ће добити појачање које је стигло преко транссибирске железнице. Овај пораз је имао тежак утицај на морал међу трупама, као и на подршку народа рату. Јапанске жртве су износиле више од 77.000, тако да ни војска Јапанског царства није била у стању да настави своје освајање.

У јулу 1905. Јапан је започео успешну инвазију на острво Сахалин, која  се завршила победом, означавајући крај копнених борбених операција рата. У мају се последња и најодлучнија битка водила на мору када се Балтичка флота приближила ратишту. Злогласна битка код Цушиме је требало да почне.

Цушима: одлучујућа битка на мору

Упркос застоју јапанског напретка у Манџурији, било је јасно да Русија нема шансе да победи у руско-јапанском рату без победе на мору. До сада је Јапан успоставио чврсте испоставе на тлу и доминирао морима, што је пружало непрекидну линију снабдевања за своју копнену војску. Нарасла опозиција против наставка сукоба у Русији извршила је додатни притисак на власт. Победа је била неопходна, а сваки званичник је са забринутошћу посматрао напредак Балтичке флоте према ратиштима.

Након пада Порт Артура, циљ флоте је био да стигне до Владивостока кроз мореуз Цушима између Кореје и Јапана. Зиновиј Рожественски је знао за опасности преласка овог пута, јер је ризик од напада јапанске флоте био висок. С друге стране, Того Хеихачиро, победник код Порт Артура, спремао се да се супротстави овој новој руској офанзиви, скривајући своје бродове дуж кинеске и корејске обале.

Дана 27. маја 1905. јапанска флота је са више од 60 пловила напала 29 бродова руске морнарице. Битка је почела након што је руску флоту уочио извиђачки брод, који је брзо обавестио адмирала Тогоа о положају непријатеља.

_{Адмирал Того на мосту Микасе, фото: historia.org.pl}

Изненадивши своје непријатеље, јапанска морнарица је нанела катастрофалне губитке Русима. Адмирал Рожесвенски је тешко повређен, а команда је прешла на адмирала Николаја Небогатова. После великих губитака, овај се предао 29. маја 1905. Битка код Цушиме је завршена, а Балтичка флота је потпуно уништена, са 21 потопљених и седам заробљених бродова.

Руска револуција 1905.

Непрекидни порази руске војске погоршали су њене економске проблеме. Нижи слојеви су умногоме патили од последица рата, које су утицале на рад и трговину. У недељу, 22. јануара 1905. руске трупе су брутално угушиле демонстрације које је предводио свештеник Георгиј Гапон. Међу демонстрантима било је између 200 и 1000 погинулих учесника. Догађај је данас познат као Крвава недеља.

Крвава недјеља (рус. Кровавое воскресенье) је назив за догађаје 22. јануара 1905. године (9. јануара по тадашњем јулијанском календару) који су се збили у Санкт Петербургу, тадашњој престоници Руске Империје када су припадници царске војске отворили ватру на поворку демонстраната која је хтела уручити петицију цару Николају II у Зимском дворцу. Демонстранти, које је водио харизматски православни свештеник и активист Георгиј Гапон, захтевали су прекид рата са Јапаном, увођење општег правог гласа, али пре свега побољшање радничких права. Николај је на најаву поворке напустио Зимски дворац и отишао у оближње Царско Село; демонстранти, који су носили иконе и цареве слике, и певали патриотске песме, тога нису били свесни, као ни наређења припадницима војске и полиције да насилно разбију демонстрације. У свеопштој збрци је, према службеним подацима, убијено 96, а рањено 333 особа; антицаристичка опозиција је касније тврдила да је убијено најмање 4000 људи; већина данашњих историчара верује да је убијено или рањено око 1000 људи, највећим делом као последица панике и стампеда по градским улицама. На вести о крвопролићу у Санкт Петербургу, као и другим руским градовима избили су масовни штрајкови, па се тај догађај сматра катализатором Прве руске револуције. Иако је Николај након две године из тих сукоба изашао као номинални победник, његов је режим био трајно ослабљен због тога што је створио репутацију слабића и кукавице, али пре свега због тога што је оружјем насрнуо на своје навјерније и најфанатичније поданике.

Ова брутална репресија изазвала је велико негодовање јавности: штрајкови су избили широм земље, са протестима у свим већим градовима. Континуирани порази на јапанском фронту довели су до безбројних побуна у копненој војсци и морнарици, од којих је најпознатија побуна бојног брода Потемкин на Црном мору.

_{Руски брод “Потемкин“ фото: bs.unansea}

Поред тога, револуционарима су се придружили социјалисти и демократе, захтевајући крај руско-јапанског рата, институцију националне Думе (парламента) и устав. Неки радикали су отишли ​​толико далеко да су тражили укидање монархије. Етничке мањине су се такође побуниле, захтевајући окончање политике присилне русификације предузете током владавине Александра II (1855-1881) и за културна права.

У марту 1905. Николај II је обећао оснивање Думе. Међутим, ова скупштина би имала само консултативно овлашћење. То је додатно наљутило револуционаре, а немири су расли. У октобру је цар био приморан да се повинује захтевима народа прихватањем Октобарског манифеста. Тиме је дао већа овлашћења Думи, овлашћеним политичким партијама и дао изборна права. Револуционарни жар је за сада умирен, али је постала очигледна крхкост руског режима.

Крај руско-јапанског рата: мир у Портсмуту

Обе стране су биле свесне да ће рат имати разорне дугорочне последице. За Русију су непрекидни порази на копну и на мору, социјални немири, економска слабост и слаб морал и подршка били главни разлози за тражење мира. За Јапан, дуги рат би их спречио да се усредсреде на друге стратешке преокупације, као што су успостављање сталне окупационе снаге у Кореји и експанзија на Пацифик. Већ у јулу 1904. Јапанско царство је почело да тражи посреднике за почетак мировних преговора.

Председник Сједињених Држава Теодор Рузвелт преузео је на себе да помогне зараћеним странама да постигну мировни споразум. Америчке дипломате су успеле да успоставе контакт са Јапаном у марту 1905, а затим са Русијом у јуну. Мировни преговори требало је да почну у августу 1905. у Портсмуту у Њу Хемпширу са главним преговарачима Комуром Јатуром, јапанским министром спољних послова, и Сергејем Витеом, бившим руским министром финансија.

_{Руска и јапанска делегација на мировним преговорима у Портсмуту, фото: историк.рф}

Русија је пристала да испуни све јапанске захтеве у вези са признавањем утицаја на Кореју, преношењем Порт Артура Јапану и евакуацијом Манџурије. Међутим, цареви делегати су одбили било какве даље територијалне уступке нити исплату ратне одштете. Уз подршку Теодора Рузвелта, Јапанско царство је одустало од захтева за репарацијом у замену за јужни део острва Сахалин. Мир је потписан 5. септембра 1905, а ратификовале су га две владе у октобру.

_{Учесници руско-јапанских преговора након потписивања Портсмутског мировног споразума, фото: lenta.ru}

Руско-јапански рат имао је бројне дугорочне последице. Јапан је започео своју експанзију на континенталну Азију и потврдио свој нови статус глобалне силе. Међутим, то је био и први мањи неспоразум Јапана о геополитичким питањима са САД, које су на Јапан гледале као на потенцијалног ривала за своју доминацију над Тихим океаном. За Русију је пораз симболизовао слабост царског руског режима. Револуција 1905. се данас сматра уводом у бољшевичку револуцију 1917. која је срушила монархију и допринела успону Совјетског Савеза.

---

Како се појавио и како је завршио

Био је први руски цар који је успоставио стабилне односе између Русије и Европе, али и жртва зле судбине, неродних година и пољске инвазије.

Чини се као да је историјско наслеђе Бориса Годунова обележено проклетством. Мада је већина његових одлука била рационална и добра за Русију, његова владавина окончана је у расулу, а живот завршен нагло и трагично. Чак и после смрти га је пратила зла срећа. Када је 1945. године крипта са остацима цара Бориса и његових блиских рођака отворена, испоставило се да је гробница опљачкана, а лобање и кости помешани и изломљени. Зато антрополози нису могли чак ни приближно да реконструишу лик Годунова.

Пре доласка на власт био је један од „опричникаˮ Ивана Грозног.

„Био је висок и крупан човек, чије присуство је изазивало осећање неминовног потчињавања његовом ауторитету. Имао је црну, мада ретку, косу и правилне црте лица, чврст поглед и телесну снагуˮ, записао је енглески трговац Томас Смит који је Годунова срео у последњим годинама царевог живота.

_{Борис Годунов фото: histrf.ru}

Борис Годунов (1552-1605) се појавио на двору Ивана Грозног 70-их година 16. века захваљујући свом стрицу Дмитрију Годунову. Дмитриј је служио на двору Јурија Угличког  (1532-1563), Ивановог млађег брата за кога се сматра да је вероватно био глув. После Јуријеве смрти Дмитриј је постао један од најближих Иванових сарадника, па је свог нећака Бориса довео међу опричнике, припаднике Иванове личне војске. 1571. године 19-годишњи Годунов је позван на Иваново венчање, а 1575. године његова сестра Ирина се удала за Фјодора Ивановича (1557-1598), Ивановог млађег сина. Након тога Борис Годунов је стекао статус бољара и постао утицајна фигура у држави.

Владао је земљом као шурак цара Фјодора

За живота Ивана Грозног Борис се мудро држао у његовој сенци. Али био је један од неколико људи присутних у тренутку Иванове смрти 1584. године и онај који је овај тужни догађај објавио московској властели са Црвеног трема московског Кремља. Нико не може са сигурношћу да тврди какву је улогу Годунов одиграо у Ивановој смрти, али већ 1585. године постао је једини поглавар руске владе и фактички управљао земљом уместо следећег цара Фјодора Ивановича.

Цар Фјодор није био у стању да сам влада земљом. Сматрало се да је интелектуално хендикепиран, мада историчар Дмитриј Волоткин тврди да је Фјодор желео да људи тако о њему мисле. Било како било, Фјодор је узде власти добровољно препустио Борису Годунову. 

Већина Годуновљевих државних подухвата била је успешна

Након што је постао први руски „владар из сенкеˮ Годунов није почивао на ловорикама, него је показао приличну предузимљивост. Најпре је убрзао изградњу тврђава на руској граници: Вороњеж 1585, Ливни и Самара 1586, Царицин (каснији Стаљинград и Волгоград) 1589, Саратов 1590, Белгород 1596. године. Све ове тврђаве су допринеле заштити земље од пљачкашких похода татарских номадских племена на југу Русије. 1604. године у Сибиру је основан Томск. Осим тога, Годунов је такође наредио да се унапреде и заштите градови у централној Русији.

По Годуновљевом налогу подигнута је Смоленска тврђава, једно од најимпресивнијих утврђења епохе, које је требало да штити московске земље од напада Пољака. У Москви су подигнуте две линије одбране: зидине Белог града са 29 кула које су окруживале центар града и Скородом, дрвено утврђење које је окруживало ширу територију града. Испоставило се да су ови радови имали смисла: 1591. године кримски кан Гази II Герај (1554-1607) покушао је да освоји Москву, али је његова војска била немоћна пред чврсто утврђеним градом.

Годунов је водио успешну спољну политику. После победе у Руско-шведском рату 1590-1595. успео је да поврати територије које је Русија препустила Шведској после Литванског рата 1558-1583.

Како би подржао државне финансије Борис Годунов је морао да пооштри мере које су се односиле на кметове. Почев од 1597. године  кметови који побегну од својих господара морали су бити пронађени и враћени у року од пет година.

Био је први руски цар који је успоставио јаке везе са Европом

1598. године, после смрти Фјодора Ивановича, Земски сабор (нека врста средњовековног руског парламента) изабрао је Бориса Годунова за новог цара. Током своје кратке владавине Годунов је према странцима показивао поштовање какво раније није било уобичајено за Русију. „Чим је амбасадор ушао, Борис Фјодорович је кренуо да га дочека, примио га је са великим поштовањем, поклонио се како налажу московски обичаји и пружио му рукуˮ, овако се описује пријем Никласа фон Варкоча, аустријског изасланика.   

Био је то невероватан призор: руски цар који устаје и прилази странцу, чак му пружајући руку! Тако нешто је било незамисливо у доба Ивана Грозног! Према речима Исака Масе (1586-1643), холандског изасланика у Москви, Борис Годунов је објавио да су „за њега све нације једнаке и да жели да живи у пријатељству са свимаˮ. Годунов је позивао стране трговце, лекаре и инжењере да раде у Москви, обасипао их новцем и скупим поклонима, па чак и увео страну музику у Кремљ. Његова сестра Ирина је била запањена када је чула оргуље и клавикорд које је Борису донео његов енглески пријатељ, дипломата Џером Хорси (1550-1626).

Годунов је такође успоставио посебно добре односе са Енглеском. Дописивао се са Елизабетом  I (1533-1603) и чак водио преговоре да се његов син Фјодор ожени неком енглеском племкињом, али Елизабетина смрт је прекинула ове договоре.

Његова владавина окончана је у расулу

1601. године Русију је погодила велика глад. Током лета киша је падала непрекидно преко 10 недеља, па жито није родило, а на јесен је рани мраз уништио оно што је преостало од усева. Наредне године слаби приноси су се поновили. Разлог за тако лоше временске услове била је ерупција вулкана Вајнапутина на југу Перуа (у фебруару 1600) која је изазвала облак пепела у Земљиној атмосфери, блокирајући Сунчеву светлост. Али Руси то нису знали. 

„У Москви и околини људи су јели коњско месо, псе и мачке, па чак и људеˮ, наводе руски хроничари тог времена. Властела је ослободила кметове, а изгладнели људи су пљачкали пролазнике. Настао је хаос. У Москви Борис Годунов је делио помоћ из царске ризнице, али новац није могао да купи храну које није било. Притом је цена житарица сачуваних од претходне године скочила 100 пута.

Људи су за ову несрећу кривили цара, бољаре и властелу. Устанак сељака под вођством Хлопока Косолапа трајао је од 1601. до 1603. године и, мада га је царска војска угушила, разбојништва и пљачке су се наставили.

1604. године појавио се Лажни Димитрије, узурпатор који је тврдио да је он Дмитриј Углички, син Ивана Грозног који је умро 1591. године под тајанственим околностима. Са малом војском пољских присталица и разочараних Руса који су им се придружили, Дмитриј је покушао да заузме Москву, али га је поразила царска војка и приморала на повлачење. Усред овог хаоса Борис Годунов изненада умире.

13. априла 1605. године по старом календару холандски трговац Исак Маса је записао: „Борис је био веома весео, много је јео за ручком и био радоснији него што је његово окружење навикло да га виђа. После ручка отишао је у високу кулу, одакле је могао да види читаву Москву са околином и сматра се да је тамо попио отров, јер чим је сишао у дворану, одмах је послао по патријарха и епископе, да му донесу монашку капу и одмах су га постригли, јер је умирао. И чим су они изговорили молитву, постригли га и ставили му монашку капу, он је испустио душу и преминуо око три сата послеподне. ˮ

Не зна се, међутим, да ли се Борис заиста отровао. Он се, наиме, од 1599-1600. често лоше осећао. Али, како год било, после Борисове смрти и убиства његовог наследника Фјодора Борисовича за руско царство је наступило време невоља познато као Смутно доба.

---

Извор: rs.rbth.com

Иван Грозни

Данас се реч „ужасно“ може користити да опише било шта, од посебно лошег оброка до природне катастрофе која убија милионе људи. Још у 16. веку, када је то био надимак руском владару Ивану IV, то је посебно значило „задивљујуће“, „моћно“ и „страшно“. Међутим, ако испитамо владавину једног од најпараноичнијих, најкрвожеднијих и непредвидивих људи који су икада владали земљом, можда дођемо до одговора шта је тачно Ивана учинило тако страшним?

Семе страшног људског бића које ће Иван постати посејано је у његовом тешком детињству. Његов отац, Василиј Велики кнез Москве, умро је када је Иван имао само три године, а мајка му је преминула када је он имао осам. Млади принц је тада постао предмет борбе за власт између различитих чланова племства, посебно између моћних породица Шујски и Белески. Док је краљевски двор запао у опасан хаос убистава и сплетки, Иван и његов глувонеми брат Јуриј су били третирани као улични пси.

Било је тренутака када су Иван и његов брат и сестра остали обучени у крпе и на ивици глади. „Мог брата Јурија и мене су васпитавали као скитнице и децу најсиромашнијих“, написао је Иван у писму свом блиском пријатељу кнезу Андреју Курбском. ‘Шта сам патио због недостатка одеће и хране!’ Занемаривање и лоше третирање учинило да Иван стекне неповерење у племство: неповерење је временом прерасло у заслепљујућу мржњу. Када је постао цар, његово малтретирање се вратило властели као бумеранг. Племићке породице су Иванов бес осетиле широм царства. 

_{Цар Иван Грозни слика Виктора Михајловича Васњецова, 1897. фото: wikipedia}

Међутим, то ће бити у будућности. Не могавши да своју фрустрацијуи и бес због лошег опхођења према њему истресе на своје мучитеље, Иван је своју љутњу и огорченост уместо тога усмерио на животиње, чупајући перје живих птица и бацајући псе и мачке кроз прозоре.

Са тринаест година Иван је коначно показао зубе. Моћна породица Шујски је у то време била де факто владар Русије. Шујски су изашли као победници из борбе за власт са Белскијима за контролу над принцом. Међутим, нису рачунали на дечака којег су игнорисали и злостављали толико година да би могао да им поквари успон ка власти. На гозби одржаној 1453. године, Иван је оптужио најмоћнијег од Шујских, кнеза Андреја, да лоше управља земљом и наредио је да га ухапсе и убију. Неки кажу да су несрећног Андреја растргли гладни ловачки пси, мада је веродостојнија прича да су га тамничари претукли на смрт.

Пуна власт је пренета на Ивана на његов шеснаести рођендан. Две недеље касније, оженио се својом првом женом, Анастасијом. Није се догодило ништа спектуларно и страшно у Ивановим раним годинама на престолу. Заиста, било је то време релативног мира и напретка. Увео је реформе које су укључивале ажурирање кривичног закона које је увео његов деда, успостављање сталне војске и увођење регионалне самоуправе. Иван је такође увео прве штампарије у Русију и наредио изградњу величанственог храма Василија након освајања татарске области у Казању. Постоји прича која траје до данас да је Иван био толико импресиониран завршеним храмом да је ослепео архитекту да више никада не може направити и осмислити нешто тако лепо. Нема доказа да је таква казна заиста и извршена.,

_{Данашњи изглед храма Василија Блаженог}

Оно што је Ивана променило и претворило га од разумног владара у тиранина била су два догађаја која су се догодила 1558. и 1560. Први је била издаја његовог великог пријатеља кнеза Курбског. Племић је пребегао Литванцима током Ивановог несрећног покушаја да освоји балтичку територију Ливоније 1558.

Курбски је преузео контролу над литванском војском и, заједно са снагама из Пољске и Шведске, нанео је Русији пораз који је оставио Ивана ван себе од беса и убеђенији него икад да га племство његове земље не жели. Други догађај је била смрт његове вољене жене Анастасије 1560. године. Иван је био сигуран да су му жену отровали непријатељи. Иако се у то време нису могли наћи докази о отрову, испитивање царичиних костију у 20. веку открило је необично висок ниво живе.

Иванова прва реакција на смрт његове жене и издају пријатеља била је да се из Москве пресели у Александров, град који се налази 120 километара североисточно од руске престонице. Овде је написао два писма у којима је наговестио своју намеру да абдицира. Његово веће племића и свештеника покушало је да влада у његовом одсуству, али када се то показало немогућим, послат је посланик да моли Ивана да се предомисли. Он је то учинио, под условом да му се да право да отме земље оних који су га издали и да погуби свакога за кога је сумњао да га је издао. Очајни савет и свештенство пристали су на Иванове захтеве. 

_{Опричники  слика Николаја Неврева (1888) фото: quora.com}

Слика приказује последње минуте бојара Феодорова, који је ухапшен због издаје. Да би се ругао својим наводним амбицијама о царској титули, племић је пре погубљења добио царске регалије .

Иван се вратио у Москву и кренуо у поделу земље на две административне области. Једном би владало племство, а другом, названом Опричнина, управљао би сам Иван на начин који му је одговарао. Испоставило се да је то укључивало мучење и погубљење велике већине његових политичких ривала и скоро свих других који су му се нашли на путу. Да би контролисао своју нову територију, Иван је створио опричнике. Обучени у црно, опричници су били Иванови лични телохранитељи и извршитељи који су лутали новоствореном територијом извршавајући сваку цареву наредбу. Опричницима је дато слободно право да муче и убију свакога за кога је Иван сумњао да га је издао. Банда плаћених насилника којих се сви плашили, опричници су јахали унаоколо са одсеченим псећим главама причвршћеним за седла како би симболизовали њушкање издајника.

_{Опричник фото: artist-tyrant}

Убрзо је постало уобичајено у градовима и селима Опричнине видети сељаке, средњу класу и високорођене како беже да спасу своје животе док се ширила вест да су опричници у том подручју.

Опричници су били потпуно немилосрдни. Свако кога је Иван осумњичио за нелојалност мучен је и стравично погубљен. Омиљене методе погубљења су биле кување живог човека, набијање на колац, печење на отвореној ватри или кидање удова од стране коња. Живети на територији којом су владали Иван и опричници значило је живети у трајном страху, што је у великој мери демонстрирано ужасном судбином која је пала на Новгород – други по величини град у Русији и најмоћнији ривал Москве.

_{Слика Аполинар Васњецов 1911. „Улица у граду“: људи беже пред доласком Опричника фото: wikipedia}

Уверен да градске старешине, свештенство и најистакнутији грађани организују заверу против њега, Иван је наредио јуриш на град 1570. Свештеници и монаси су похватани и пребијени на смрт, док су им цркве и манастири пљачкани. Угледни трговци, чиновници и племићи су мучени и погубљени; многи су печени живи на посебно конструисаним тигањима. Како су ови јадни несрећници трпели споре и мучне смрти, њихове жене и деца нису прошли ништа боље. Били су заробљени, везани и бачени у реку Волхов. Све несрећнике који су покушали да побегну војници наоружани копљима и секирама гурали су под ледену воду и давили.

Опричницима су били на мети и трговци којима су запленили сву профитабилну робу а потом им уништили складишта и продавнице. Свако ко је покушао да пружи отпор је убијен, као и многи који нису пружили отпор. Ништа боље нису прошли ни сиромашни. Град је био пун сиромашних сељака који су тражили посао као резултат низа глади које су се десиле у региону током претходних неколико година. Заједно са исељеним трговцима и њиховим породицама, ове јадне душе су избачене из града и остављене да се смрзавају и умру од глади у оштрој руској зими.

_{Уништење Новгорода фото: museum.ru}

Све у свему, оргија крвопролића и разарања у Новгороду резултирала је смрћу око 12.000 његових грађана. Са уништеним административним и верским структурама, погубљеним угледним грађанима, уништеном трговином и већином украденог богатства, град је био толико десеткован нападом да је престао да буде други по величини град у Русији. Већина преосталог становништва побегла је из рушевина у потрази за бољим животом негде другде. Биће потребни векови да се Новгород потпуно опорави од напада и никада више неће бити ривал Москви. Новгород је био само један од многих примера Ивановог немилосрдног приступа током освајања. Током дугих година своје бруталне владавине, био је похвално опљачкати град и побити све у њему.

Новгородски масакр се показао као последњи тренутак на сунцу за омражене опричнике. Иванова свакодневна параноја већ га је довела до тога да почне да сумња да су се вође опричника уротили против њега. Томе је придонела и чињеница да напад на Москву од стране Татара опричници нису успели да одбију. То је за Ивана био још један доказ да опричници нису тако лојални као што су тврдили.  Организација је распуштена, а многи њени лидери су погубљени 1571. Сам регион Опричнина је укинут 1572. године. После тога само помињање опричника постало је кривично дело које се кажњава смрћу.

_{Татари (Монголи) пред Москвом фото: epicworldhistory}

Иваново стално ратно хушкање, мучење сопственог становништва, напади на свештенство, племство и средњу класу, мучење и погубљење било кога за кога је сматрао да је против њега и пљачкање народног богатства на крају је бацило руску привреду на колена, а ствари се нису побољшале. Како је Иван старио и његово ментално здравље се још више погоршавало. Један од последњих бруталних чинова његове владавине догодио се 1581. године, када је наишао на своју трудну снају голу и тако је жестоко претукао да је она побацила. Када је чуо вест о губитку нерођеног детета, Иванов други син се суочио са оцем. Иван, који је увек носио наоштрену палицу којом је тукао свакога са којим је био незадовољан, ударио је сина тако јако по глави да се овај срушио и умро неколико дана касније.  Нико више није био сигуран од гнева Ивана Грозног, чак ни његова породица.

_{Иван Грозни и његов син Иван слика Иље Рјепина фото: wikipedia.org}

Иван је преминуо од можданог удара док је играо шах са блиским пријатељем 1584. године у својој педесет трећој години. Његово краљевство је прешло на његовог средњег сина, слабоумну будалу по имену Фјодор.који је умро без деце 1598. године, гурнувши Русију у период безакоња и анархије који је постао познат као “Време невоља“ (Смутное время – смутно време)

_{Смрт Ивана Грозног. Константин Маковски, 1888 фото: moiarussia}

Од клања својих поданика до клања грађана градова које је освојио до убиства сопственог сина, Иван је био ужасан и у старој и у новој дефиницији те речи. Почео је као разуман владар, али његова ескалирајућа параноја и погоршање његовог менталног здравља од 1558. па надаље претворили су га у монструозног тиранина који је иза себе оставио смрт, уништење и економску пропаст. Да, Иван Грозни је заиста био страшан колико му надимак говори.

---

Извор.

Битка код Полтаве

Битка код Полтаве: Како је сломљена шведска војна моћ, а Русија постала европска сила.

Велики северни рат био је веома важно раздобље у историји Русије. Након овога рата Русија се потврдила као нова европска сила првог реда и тај статус ће задржати наредна два века. Рат против Шведске, није био ни кратак ни лак. Карло XII важио је за једног од најспособних војсковођа свога времена а шведска армија за једну од најбољих у Европи. Битка код Полтаве 1709. била је прекретница, која је предодредила даљи ток рата. Након велике победе код Нарве 1701. над руском војском, шведски краљ Карло XII није сматрао да му је Русија приоритет у даљем ратовању, окренуо се походу против осталих припадника велике антишведске коалиције у централној и источној Европи, где је повео главнину шведских снага. Та калкулација показала се више него погрешна. Док је шведски краљ ратовао у Европи руска војска се брзо обнављала. Од 1702-1708 године руска војска осваја је низ шведских утврђења на Балтику и побеђује у низу мањих битака, те се пробија на Балтичко море. Да би спречио даље поразе своје војске на северу и покушао да сузбије војну моћ Русије, шведски краљ се одлучио на поход у правцу руске престонице, надајући се да ће главнину руских снага потући у неколико одсудних битака као што је то урадио код Нарве и тиме заувек завршити са источним непријатељем.

Пошто је опоравио и попунио своју војску у Саксонији, Карло се упутио у правцу Пољске, а прешавши Одру, добио је појачање из Шведске. У новембру војска је прешла Вислу. Шведска армија извршила је дуги марш од 500 км и у фебруару 1708. ушла је у Гродно одакле се руска војска без борбе повукла.

БИТКЕ КОД ГОЛОВЧИНЕ И ЛЕСНОЈЕ

План Карла је постао јасан руској команди крајем јуна, када је шведски генерал Левенхаупт кренуо из Риге са великом војском. Циљ ове операције је био сусрет са армијом краља Карла а затим наступање у правцу Моксве. Летње наступање шведске војске почело је успешно. Карло је победио руску војску под командом генерала Аниките Ивановича Репина код Головчине 3. јула 1708. Дрски потезом по мраку је прешао реку Вабич (у Белорусији) и успео да разбије дивизију генерала Репина која је била изолована од остатка руске армије. Без обзира што су Руси под командом генерала Шереметјева имали близу 30 000 војника а шведски краљ око 12 500, брзим маневром шведски краљ је успео да разбије око 9000 војника колико је стигло да учествује у борби. У овој бици преко 3000 руских војника је погинуло, рањено или заробљено, а шведских око 1200. Карло је придавао велики значај овој победи, а шведски историчар Лудбланд је написао да је Головчина последње место где је засјала звезда Карла XII. Руска војска се повукла преко Дњепра а шведска је ушла је у Могиљев.

Армија шведског генерала Адама Левенхаупта која се кретала из Риге није била те среће. Њој у сусрет пошао је лично цар Петар са око 12 000 војника. Код малог села Лесноје у Могиљевској области пошло им је за руком да разбију шведску армију (од преко 15 000 људи). Шведска армија у овој бици била је преполовљена а изгубила је 17 топова и 44 знамења јединица. Такође је приликом одступања изубила скоро читав провијант. Губици руске војске у погинулим и рањеним били су упоредиви са шведским али су шведски материјални губици били неупоредиво већи. Петар Велики касније је писао да је ова битка била мајка битке код Полтаве. Руска војска први пут је успела да победи бројнију шведску војску.

У међувремену руска команда око главнине шведских снага проводила је политику спаљене земље, уништивши преко сто села. Што је дубље шведски краљ продирао војска је била у критичнијем стању са снабдевањима. Позитивне вести Карло је добио из Украјине одакле му се крајем 1708. године придружио атаман Иван Степанович Мазепа са око 5000 козака. Од зиме 1708. до пролећа 1709. шведска војска је изгубила још неколико хиљада војника због мраза и лошег снабдевања.

Мазепа је предочио шведском краљу, да ће у Полтави наћи велике количине хране и муниције због могућег рата Русије са Кримом (Кримским каганатом), и сматра се да се шведски краљ управо зато упутио у Полтаву. Шведској војсци су нарочито недостајала пушчана зрна и ручне гранате.

ПОЛТАВА, ОДСУДНА БИТКА

Без обзира на губитке које је претрпела шведска војска током зиме, Карло је као и увек ишао на решавајућу битку. Већ 25. априла 1709. Наредио је свом генералу Акселу Спареу да пређе у офанзиву са осам пешадијских пукова, пуком артиљерије и снабдевањима, а 27. априла до Полтаве је дошао и најелитнији Делекарлиски пук, одмах за њим и сам краљ. Како се показало Швеђани су у напад кренули доста непромишљено. Одмах су покушали да заузму Полтаву, али безуспешно. Након тога почели су да раде мортири (бомбарди). Главни проблем Швеђана је био недостатак већег броја опсадних оруђа као и мањак муниције.

Гарнизон у Полтави био је под командом пуковника Алексеја Степановича Келина, бројао је око 4 200 војника и око 2 600 наоружаних становника који су активно помагали одбрану. Од априла до јуна Швеђани су извели око 20 напада на Полтаву и сви су били одбијени. По руским изворима Швеђани су изгубили под зидинама Полтаве око 6 хиљада војника, мада се овај број сматра преувеличаним. Полтава никада није била у потпуном окружењу и у тврђаву је стигло још преко 900 војника.

Главне снаге под командом цара Петра приближиле су се Полтави 25. јуна. Петар је наредио опрезно наступање и ново укопавање при сваком померању војске. Разлог за то је постојао. Научен ранијим искуством није жело да да шведским каролинерима битку на отвореном, јер то је била најбоља пешадија Европе тога доба. Због тога се цар Петар одлучио да сачека шведски напад укопан.  

Када је чуо да се руска војска приближава Полтави, Карло XII се одлучио за још један напад 22. јуна, који се завршио неуспешно. Карло је затим упутио главне снаге у сусрет надолазећим трупама руске војске.  У опсади Полтаве оставио је 2 пука пешадије.

Укупно за битку Швеђани су имали 37 000 људи, од чега је у бици директно учествовало око 15 000, те четири топа. Швеђани су располагали са преко 30 топова, али су због недостатка муниције одлучили да употребе само четири топа. Швеђани за разлику од Руса нису придавали велики значај артиљерији приликом битке на отвореном, већ нападу своје елитне пешадије (каролинера) и хладном оружју.

Руска војска са друге стране остварила је предност и у броју и у ватреној надмоћи. Петар је довео око 60 000 руских пешадинаца и коњаника, а такође нерегуларне трупе попут коњице Калмика. У артиљерији такође је остварио вишеструку премоћ, историчари помињу од 102 до 300 топова.

Швеђани су кренули у напад у зору и после краће борбе каролинери су заузели два шанца. Међутим код трећег утврђења допали су под снажну ватру руске артиљерије и пушака из ровова.  Шведска коњица добила је задатак да заобиђе ровове и нападне руску коњицу. У борбу ступа готово сва руска коњица, око 17 000 људи. Управо интервенција коњице омогућила је да ровови испуне своју улогу и задрже пробој шведске пешадије.

Због немогућности да добије решавајућу битку у првом нападу и због разбијања нападног поретка шведска војска се нашла у критичној ситуацији. Цар Петар је извео своје резервне снаге из позадине и спремао се за генералну битку обезбедивши сада још већу надмоћ у људству него на почетку битке. У девет ујутру шведска пешадија поново је напала руску пешадију. Руска пешадија и коњица биле су подржане снажном артиљеријском ватром. После изнурујуће борбе дошло је до преломне фазе битке где су Швеђани почели са повлачењем. После слома шведског поретка руска армија и посебно коњица су кренули да гоне Швеђане, око 11 часова ујутру битка се за Швеђане претворила у бекство, а шведски краљ је побегао у Османско царство где је остао дуги низ година.

Руска војска је изгубила 1345 војника, а рањено је преко 3200. Губици шведске војске били су виши од 12 000, од тога је око 3000 шведских војника заробљено док је више од 6000 погинуло. Од ових губитака шведска војска никада се није опоравила нити је током наставка Северног рата успела да врати свој углед. Са друге стране Русија и Коалиција против Шведске узели су иницијативу у своје руке коју нису испуштали до победоносног завршетка рата.

---

Седмогодишњи рат (1756 – 1763) – Први светски рат

У савременом свету постало је општеприхваћено да су се светски ратови догодили „само“ у 20. веку. То се на први поглед може препознати по њиховим именима. Према главним обележјима и последицама ових великих оружаних сукоба, нема сумње да су то заиста били светски ратови. Истовремено, две основне чињенице биле су свакако пресудне за њихов глобални значај, препознатљивост и назив. То су били ратови у које је већи део човечанства био директно и индиректно умешан, а главни актери рата биле су најмоћније државе.

Светске размере Седмогодишњег рата

Врло је сумњиво да ли је Први светски рат заиста био први рат светских размера и да ли оправдано носи његово име? Занимљиво је да се за овај рат, током његовог трајања и непосредно по његовом завршетку, највише користио назив „Велики рат“.

Када се објективно упореде основне чињенице, као и неке кључне светскоисторијске последице Седмогодишњег рата, постаје очигледно да је Седмогодишњи рат заправо био Први светски рат. Током Седмогодишњег рата, државе на европском континенту биле су далеко најмоћнији део света. Европске земље имале су најбројније и у сваком погледу најмоћније војске. Европа је била технолошки, економски и културни центар света. Бројне моћне европске државе биле су колонијални господари готово читавог ваневропског света, које су немилосрдно експлоатисале на све начине.
Седмогодишњи рат био је вероватно највећи оружани сукоб у историји до сада. Све најмоћније европске државе у то време активно су учествовале у рату, а колонијалне силе су у рат укључиле своје колонијалне поседе, директно или индиректно. То значи да је велика већина тадашњег човечанства учествовала у Седмогодишњем рату.

Сви учесници Седмогодишњег рата.   (плаво) Велика Британија, Пруска, Португалија са савезнцима   (зелено) Француска, Шпанија, Аустрија, Русија, Шведска са савезницима

У Седмогодишњем рату – као и касније у Првом и Другом светском рату – главно бојно поље било је у Европи. Битке су се такође водиле у бројним колонијама, посебно у већем делу Северне Америке и Источне Индије, а све колоније су биле логистички, мобилистички или на други начин умешане у рат.
Узрок Седмогодишњег рата – као и Првог и Другог светског рата – био је сукоб интереса између европских сила, који није успео да се реши политички, дипломатски или на неки други начин ненаоружан. Између европских држава пре Седмогодишњег рата, као и пре Првог светског рата, бројни мањи ратови водили су се широм Европе и у колонијалним поседима. Ови оружани сукоби повећали су проблеме који су довели до нових ратова.

Рат и његови резултати на европском ратишту

У Седмогодишњем рату Велика Британија, Пруска, Португал и неколико севернонемачких држава биле су на једној страни. С друге стране рата биле су Аустрија, Француска, Русија, Шведска, Пољска и већина јужнонемачких држава, а касније су им се придружиле Шпанија и Напуљско краљевство и Краљевина Сицилија.
Пруска је имала 150.000 војника и није имала никакву морнарицу. Британија је имала само 18.000 војника, али најјачу и најобученију морнарицу од 160 бојних бродова, 60 фрегата и корвета.
Русија је, с друге стране, имала 320.000 војника. Француска 280.000 војника и 90 бојних бродова, 50 фрегата и корвета. Аустрија је имала 150.000 војника, укључујући чак 34.000 хрватске пјешадије и 6.000 коњаника (хусара). Шпанија је имала 50 бојних бродова и 35 фрегата и корвета. Јужнонемачке државе имале су укупно 55.000, а Шведска 16.000 војника.

Рат је почео пруским нападом на Саксонију и Аустрију. Затим се седам година водио низ стратешких и тактичких маневара, ратних операција и лукавстава, великих и мањих битака променљивих резултата. Занимљиво је да никада није дошло до веће одлучујуће битке. То је избјегла Пруска, која је, иако војно способнија, била много пута слабија у броју војника. С друге стране, антипруски савезници се нису сложили. Ни у једном случају нису успели да уједине своје циљеве и војне снаге, већ је свака земља у рату деловала у складу са својим интересима.
Било је издаја савезника, појединачних примирја и повратка у рат. Најдраматичније је било 1762. године, када је Русија, због смене на руском престолу, променила ратну страну, па тако и Шведска. Тако је по први пут дошло до изједначавања односа између супротстављених војних снага. Ово је кратко трајало јер је након месец дана на руском престолу дошло до насилне смене и Русија се због тога повукла из рата. Неколико месеци касније, Пруска је са јужнонемачким државама закључила споразум о неутралности. У фебруару 1763. Велика Британија и Португал потписали су мир са Француском и Шпанијом, а убрзо је склопљен мир између Аустрије и Пруске. Тако се исцрпљујући Седмогодишњи рат на европском ратишту завршио постепеним распадом савеза, без војног победника и без већих промена граница између држава.

Рат у колонијама и његове последице

Међутим, резултати колонијалног рата, који је био друга димензија Седмогодишњег рата, изазвали су велике и дугорочне промене у односу снага на европском континенту и у свету. Овај колонијални рат водио се углавном између Велике Британије и Француске и био је наставак дугог низа ранијих сукоба између западноевропских земаља за превласт у колонијама. Француској је помагала Шпанија, а Британија је имала Португал на својој страни.

Главни циљ Велике Британије у Седмогодишњем рату био је разбијање Француске као колонијалне и поморске силе. Одлучујући фактор за то била је моћна и искусна британска морнарица. Користила је комбинацију поморских битака и рација и поморске блокаде Француске како би олакшала британско освајање француских колонијалних поседа. Осим тога, на ратишту у Европи, Велика Британија је великодушно помогла Пруску и њене војне претње Француској финансијски, логистички и посебним ратовањем. На овај начин је растегнула француске војне снаге и значајно ослабила покушаје Француске да нападне Велику Британију.
Стога је генерално велики и једини победник Седмогодишњег рата била Велика Британија, која је у потпуности постигла свој циљ. Освојила је огромна француска колонијална имања у Северној Америци (Канада) и Источној Индији и део шпанских колонијалних поседа. До краја Седмогодишњег рата, Британија је била на врхунцу своје колонијалне моћи, поставши господар приближно две трећине целог колонијалног света. Осим тога, британска поморска надмоћ се још више повећала.

Седмогодишњи рат имао је и трећу, најдуготрајнију димензију, која се манифестовала у великој општој исцрпљености свих европских земаља и отварању бројних нових оружаних сукоба у Европи, што је довело до дугорочног слабљења Европе у поређењу са другим деловима свет. Двадесет година након Седмогодишњег рата, у ратном сукобу неких колонија Северне Америке против Велике Британије, „рођена“ је садашња светска суперсила – Сједињене Државе. Поразу Велике Британије допринеле су и европске земље предвођене Француском. Приближно 150 година након Седмогодишњег рата (1914), сукоби између европских сила око расподеле колонијалних поседа ескалирали су у Велики рат. Двадесет година касније (1939.) у Европи је почео још један светски оружани сукоб.

У сва три светска оружана сукоба – Седмогодишњем рату и Првом и Другом светском рату – главна ратишта и највеће жртве и штете догодили су се у Европи. Ова три рата могу се посматрати као три кључне тачке повезаног историјског процеса, који је окончан потпуним колапсом вековне светске доминације на европском континенту. Због свега овога, Седмогодишњи рат је заправо Први светски рат.

---