Алкибијадове авантуре

Прича о Алкибијаду никако се не може одвојити од историје Пелопонеског рата  (431-404 год. пре н.е.).

Када је реч о познатим грчким историјским личностима, атински аристократа Алкиабијад (око 452-404. п. н. е.), био је даровити говорник али и амбициозни нитков. Одувек је изазивао велико интересовање, а био је и  предмет биографије (прилично сумњиве)  у античка времена коју је написао Плутарх у својој књизи “Упоредни животописи“.

_{Алкибијад фото: istorija.fandom}

Он је свакако живописан лик, који се дружио са многим познатим Атињанима, укључујући филозофа Сократа. У Платоновом симпозијуму, Алкибијад чак каже да је покушао да постане Сократов ероменос. У грчкој је  термин за одраслог мушкараца био ерастес, док се предмет његове наклоности назива ероменос што је термин који се користио за млађег мушкарца, обично тинејџера.

Пелопонески рат

Алкибијад и Сократ имају значајну заједничку историју. Платон открива да су се  Сократ и Алкибијад 432. године пре нове ере, заједнички борили у бици код Потидеје. Алкибијад је тада важио за невероватно згодног младића и вероватно је тада имао око 20. година. Платон је записао да је у току битке Сократ спасио живот Алкибијаду. Потидеју је основао Коринт на полуострву Халкидики, на северним обалма  Егејског мора. Потидеја је била под великим притиском да постане члан атинске Делске лиге.

^{Битка код Потидеје (432. пне): Атињани против Коринћана (детаљ). Сцена Сократовог спасавања Алкибијада.  Гравира 18. век фото: en.wikipedia}

Првобитно, Делски савез је основала Атина као одбрамбени савез после завршетка Персијских ратова из ранијег петог века пре нове ере. Током времена, Лига је нарасла и постала  је у суштини Атинско царство, са својим члановима који су били обавезни да плаћају данак. Када се Потидеја побунила 432. пре н.е. Атињани су послали војску  да умири непослушни град, а и Сократ и Алкибијад су били део те експедиције.

Коринћани су послали своју војску да помогну Потидеји у њиховој побуни против Атине. Овај сукоб је заправо поставио темеље за велики рат у којем ће се Делски савез (предвођен Атином) суочити са Пелопонеском савезом (предвођен Спартом), чији је Коринт такође био члан. Овај сукоб великих размера назива се Пелопонески рат (431-404. п.н.е.).

Први део Пелопонеског рата често се назива Архидамов рат (431-421. пре н.е.) назван по Архидаму II, једном од два краља Спарте.

_{Архидам II (дуборез 1629.) фото: stringfixer}

Једна од многих битака вођених током овог рата одиграла се код Делијума (малог града у Беотији), где су се Сократ и Алкибијад поново борили раме уз раме. Архидамoв рат је био дуг и крвав сукоб, из кога је  Атина стекла мало јачу позицију. У сваком случају, до 421. пре нове ере, обе стране су биле уморне од борби и мир је постигнут. Потписан је ткз. Никијин мир, назван по важном атинском генералу.

Сицилијанска експедиција

У старој Грчкој, мировни уговори су обично одређивали колико дуго треба да буду на снази. Никијин мир, закључен 421. пре нове ере, требало је да траје најмање пет деценија. То није значило крај свих непријатељстава, мир је прекршен већ 418. године пре нове ере, када се одиграла прва битка код Мантинеје. Многи Атињани били противници примирја са Спартом. Међу њима је био и Алкибијад који је сматрао да је  лично понижен од стране  Спартанаца јер су изабрали да склопе споразум са Никијом и Лахом, а не са њим, вероватно због његове младости, како образложе Тукидид у свом делу “Историја Пелопонеског рата“.

_{Никија, фото: edukalife}

Прошло је доста времена пре него што се Алкијабиду указала прилика да поново дигне оружје против Спарте. Али 416/415. пре нове ере, посланици из сицилијанског града Сегесте стигли су у Атину да моле за подршку у њиховом рату против Селинунта, другог града на Сицилији. Селинунт је чак склопио савез са најмоћнијим градом на Сицилији, Сиракузом. Сегестанци су тврдили да би, ако Атина ништа не учини, Сиракуза могла успоставити своју хегемонију над целим острвом, и да би можда, као и сами дорски Грци, осетили потребу да притекну у помоћ својој браћи Доранима – Спартанцима, представљајући значајну претњу Атини и њеним савезницима.

Атињани су у Сегесту послали своје изасланике, који се враћају у пролеће 415. год.пре нове ере са повољним, али, како ће се касније испоставити, на крају неистинитим извештајима о ситуацији на Сицилији. Атињани су тада гласали за организовање Сицилијанске експедиције и именовали Никију за њеног команданта на велику жалост Алкибијада који је сматрао да је водећа команда над експедицијом требала да припадне њему. Алкибијад је ипак изабран за једног од вођа експедиције али је био потчињен Никији. Према Тукидиду, Никија је одржао подужи говор, у којем је указао да је експедиција непотребна ако је једини разлог за њу  помоћ  Сегесту, али је у том говору напао  и Алкибијада, који је био заговорник напада на Сицилију. Том приликом Никија је Алкибијада описао као човека младог и неспремног да преузме било какву команду. Оптужио га је да све што ради, ради у личном интересу, како би стекао што више богатства а не у интересу државе.

_{Еклесија, илустрација фото: thoughtco.com}

Алкибијад је био гласни заговорник Сицилијанске експедиције. Након што је Никија рекао своје, Алкибијад је одржао говор у коме је тврдио да ће експедиција Атини пружила прилику да прошири своју сферу утицаја и стекне више богатства. Никија је затим поново изашао на сцену, али није успео да убеди слушаоце у лудост њиховог избора. Мирећи се са њиховом одлуком, он тврди да би Атињани, ако се одлуче за напад на Сицилију, требало да пошаљу 100 тријера, 5.000 хоплита и друге трупе.

Док су Атињани вршили припреме, једне ноћи су све камене херме у граду биле уништене. Ове херме биле су камене плоче са извајаном главом или торзом и често су прављене да представљају бога Хермеса и коришћене су за обележавање граница. Истрага је показала да су починиоци били пијани младићи. Алкибијадови противници су га оптужили и да је он лично учествовао у уништењу, а за доказ су узели његов стил живота, који су описали као неморалан и раскалашан. Оптужбе су вероватно биле лажне али су за Алкибијада представљале велику опасност.

_{Херма, фото: wikimedia.org}

Херма је назив је за скулптуру која се састоји од главе, понекад заједно с торзом, те која је постављена на једноставно али издужено, често правокутно постоље, на коме су понекад, на одговарајућој висини, урезане и мушке гениталије. Тај облик скулптуре развио се у античкој Грчкој, одакле су га преузели и Римљани, а касније је обновљен у доба ренесансе

Алкибијад је захтевао суђење, али су се његови супарници плашили да би могао имати подршку војске, па су суђење одложили до почетка експедиције на Сицилију, у којој је Алкибијад требало да учествује. Убрзо касније, флота је напустила Пиреј, атинску луку. У међувремену, даља истрага инцидента са хермама, као и онога што се сматрало предстојећом претњом од Спартанаца, уверило је Атињане да Алкибијад кује заверу против демократије, па су га опозвали.

Када је Алкибијад добио вест да треба да се врати у Атину да му се суди, кренуо је назад на свом броду, али је нестао у Турију у Тарентинском заливу. Алкибијад је одлучио да се не враћа у Атину, већ је кренуо на Пелопонез. Сада је Алкибијад сматран одметником, па су Атињани осудили њега и његове сараднике на смрт.

Када су Атињани стигли на Сицилију, Сиракужани су послали изасланике у Спарту и Коринт да траже помоћ. У исто време, Алкибијад се појавио и у Спарти. Обраћао се Спартанцима и тврдио да је Атина организовала експедицију да освоји Сицилију и Италију, наводно као увод у коначно освајање целе Грчке. Позвао је Спартанце да притекну у помоћ Сиракузи како би спречили пад града. Штавише, подстакао их је да утврде град Декелеју у северној Атици.

Алкијабид је постао издајник, али је говорио Спартанцима да је он само „одметник од безакоња оних који су ме отерали“, додајући да „моји најгори непријатељи нисте ви који сте само наудили својим непријатељима, већ они који су своје пријатеље натерали да постану непријатељи“. Спартанци су веровали Алкибијаду и послушали његов савет, шаљући подршку Сиракузи и радећи на утврђивању Декелеје.

До сада, 414. године пре нове ере, Атињани су опседали Сиракузу. У међувремену, у Грчкој, Спарта је напала Аргос, са којим су Атињани раније склопили савез. Атинске снаге су послате на Пелопонез, где су извршиле нападе. Ова непријатељства су била погодан изговор за Спартанце да још једном озбиљније усмере своје војне напоре ка самој Атини.

На Сицилији ствари нису ишле добро за Атињане, а Никија се плашио најгорег ако се не пошаље појачање. Да би ситуација била  још гора, Спартанци су се спремали да нападну Атику да би послушали Алкибијадов савет о утврђивању Декелеје, увлачећи тако Атињане у рат и у земљи и иностранству. Поморске снаге које је Атина послала са циљем да растерети снаге на Сицилији су успешно пресрели Коринћани, доливајући додатно уље на ватру и тиме је сукоб само појачан.

Сада је Никијин мир  већ био ствар прошлости. Овај наставак Пелопонеског рата назива се Декелијски рат (414-404. п.н.е.). Рат на два фронта почео је да оптерећује Атињане. Никија је такође описао мрачну слику ситуације, додајући да ће неуспех на Сицилији на крају довести до пораза Атине од Спарте, што је проницљива белешка коју је Тукидид можда измислио уз помоћ ретроспектива. После даљих тешкоћа, Никија није тражио друго решење осим да се преда. После предаје Никија је убрзо погубљен.

_{Сицилијанска експедиција, фото: thestrategybridge}

Слика изнад: „Уништење атинске војске на Сицилији“ Хермана Фогела, који приказује коначни пораз Атињана код реке Асинарус

Даље компликације

У међувремену, Алкибијад је успео да се спријатељи са спартанским ефором Ендијем. Он је убедио Ендија да га пошаље на Хиос како би убедио тамошње градове да се побуне против Атине и да склопе савез између Персијског царства и Спарте. Алкибијадов циљ је овде био да осигура да ће Ендије бити заслужан за покретање побуне, а не спартански краљ Агис, који је био непријатељски расположен према Алкибијаду. Тукидид не објашњава зашто, али Ксенофонт и много касније, Плутарх тврде да је Алкибијад имао аферу са Агисовом женом и да му је чак родила сина. (У овом случају, изгледа да је Плутархов извор ових информација био Ксенофонт.)

Алкибијад је убедио градове у Малој Азији да се побуне, говорећи им да су Атињани претрпели поразе у поморским сукобима и да су ослабљени ратовима на Сицилији и Атици. У стварности, Пелопонежани су били ти који су били надмашени у недавним поморским сукобима, али Алкибијад се једноставно кретао брже од Атињана у доласку до ових градова. Стигао је у Милет непосредно пре атинске флоте и убедио град да се побуни, без сумње захваљујући личним пријатељствима која је склопио међу водећим људима Милета. Алкибијад је скоро одмах склопио (помало неугодан) савез између Персијанаца и Спартанаца.

У међувремену, Агис је постао довољно фрустриран Алкибијадом да је наредио да га убију. Атињанин је поново побегао тако што је променио страну, овог пута тражећи пријатељство персијанца Тисаферна.

Тисаферн, фото: en.wikipedia

Готово одмах је почео да саветује Персијанце шта би могли да ураде да ослабе Пелопонежане. Када су представници Хиоса дошли код Алкибијада како би се поклонили Персијанцима у име спартанско-персијског савеза, Алкибијад их је отерао, рекавши да раније нису имали проблема да плаћају заштити и порезе  Атињанима и да стога не могу да рачунају да ће Персијанци „не само ризиковати своје животе, већ и новац у име слободе Хиоса“

Алкибијад је тада рекао Тисаферну да је најбоља политика за Персију да допусти да се Атињани и Спартанци истроше у међусобним борбама, идући толико далеко да је рекао да је Спарта, са својим јаким копненим снагама, јача од  Атине и стога најопаснија. Али ово није био крај Алкибијадовим плановима: у потпуно циничном преокрету догађаја, он говори атинским генералима на острву Самос да би могао да преведе Тисаферна на њихову страну ако Атињани напусте демократију и уместо тога успоставе олигархију. Образложење за ово последње је било једноставно: Персијанцима је увек било лакше да се носе са појединачним владарима (краљевима и тиранима) или (малим) олигархијама, него са хировитом и нестабилном демократијом.

Алкибијад се надао да ће комплетна ситуација довести до тога да буде позван назад у Атину. Ипак, његови атински ривали су истицали да Алкибијаду није стало ни до кога осим до самог себе. Један од његових противника, атински генерал Фриних, послао је писмо Спартанцима у којем их је обавестио да Алкибијад игра на обе стране. Заузврат, Алкибијад је писао писма оптужујући Фриниха за дволичност. Ипак, завереници су успели да збаце атинску демократију 411. пре нове ере и успоставили краткотрајну олигархију познату као владавину четири стотине.

Сличан преврат је планиран и на Самосу међу тамошњим атинским генералима. Један од њих, Трасибул, сећао се Алкибијада. Када је стигао на Самос, Алкибијад је одржао говор, где се „жалио на своју приватну несрећу и на то што је био прогнан“,  док је са друге стране учврстио свој савез са Тисаферном. Због његовог наводног утицаја на Персијанце, Атињани на Самосу су изабрали Алкибијада за генерала. Када су Пелопонежани чули за ово, природно су постали неповерљиви према Персијанцима.

Ратна срећа

Алкибијад је покушао да максимално искористи утицај који је имао и међу Атињанима и међу Персијанцима. Доживео је низ војних успеха, као што су битке код Абидоса и Кизика. Опсада Халкедона, у северном делу Грчке, завршила се споразумом између Тразибула и Халкедонаца. На крају, Алкибијад се вратио у свој родни град 407. године  пре нове ере. Када је стигао у Пиреј, дочекан је одушевљено. Ксенофонт, који је написао наставак Тукидидове историје Пелопонеског рата овако је описао Алкибијадов повратак.

_{Алкибијада поздравља народ у Пиреју, фото; en.wikipedia}

“Неки су говорили да је био најспособнији међу грађанима и да је био једини који је неправедно прогнан; да су га оклеветали они који су били мање способни од њега, они који не мисле добро народу и који су се бавили јавним пословима у циљу сопствене користи, док је Алкибијад увек увећавао државно богатство, како из својих средстава тако и из средстава државе“.

Другим речима, они који су били наклоњени њему једноставно су рекли да је био приморан да изда своје сународнике јер су они њега први издали што је био и аргумент који је раније изнео и сам Алкибијад. Не само да му је еклесија, (народна скупштина) вратила имовину, већ га је именовала  за врховног команданта копна и мора, или стратега аутократора. (ако је веровати увек сумњивом Плутарху)

Алкибијад је наставио да служи као војни командант скоро цео остатак Пелопонеског рата, уз извесне успехе. Међутим, поморска битка код Нотијума (град у Малој Азији), која се одиграла 406. године пре нове ере, завршила се катастрофално за атињане а за пораз је окривљен управо Алкибијад и због тога му је одузета команда. Ипак, његова улога у Пелопонеском рату није била у потпуности одиграна.

Ксенофонт помиње да је непосредно пре битке код Егоспотама (на Хелеспонту) Алкибијад истакао да су атински бродови били усидрени предалеко од града, док су непријатељски били стационирани близу града и да су стога имали при руци све што им је било потребно. Али атински заповедници, Тидеј и Менандар, јасно су рекли Алкибијаду да су они сада главни и наредили му да се изгуби.

Према Плутарху, Алкибијад је тада прешао Хелеспонт и потражио уточиште у Фригији, региону у Малој Азији. Али спартански командант флоте која је победила Атињане код Егоспотама, Лисандар, није намеравао да дозволи Алкибијаду да побегне. Контактирао је Персијанце и замолио их да убију Алкибијада.

У међувремену, Алкибијад се настанио у једном селу у Фригији, где је живео у кући са куртизаном по имену Тимандра. Персијски атентатори су опколили његову кућу, али се нису усуђивали да у њу и уђу, радије су је запалили. Алкибијад је обмотао свој огртач око једне руке, а другом исукао мач пре него што је истрчао из куће и напао своје нападаче. Нико се није усудио да му приђе превише близу па су га убили стрелама и копљима. Тимандра га је сахранила.

_{Алкибајадова смрт, фото: istockphoto.com}

Наравно, то не би био Алкибијад да су ствари овако једноставне. Плутарх додаје да по некима ни Персијанци ни Лисандар нису били узрок Алкибијадове смрти, већ сами Атињани. Према овој верзији његове смрти, Алкибијад је искварио девојку из познате породице, а њена браћа су му током ноћи запалила кућу и убила га када је искочио из запаљене зграде.

---

Да ли би минојска култура заправо могла бити – митска Атлантида.

Део чудесно живе, прекрасне фреске са налазишта Акротити на егејском острву Тера (данас Санторини), на фотографији, приказује два дечака боксера који очигледно припадају једној развијеној култури и судећи по накиту, различитим друштвеним слојевима. Чудесна фреска настала је, веровали или не – пре више од 3500 година, вековима пре Тројанског рата и скоро пола миленијума пре ере гвожђа, у свету који је, по данас све популарнијем тумачењу, решење чувене Платонове загонетке о Атлантиди.

Фреска припада добу које се по традицији назива бронзано, а део је добро познате древне минојске културе – ово неочекивано напредно друштво развило се много пре рађања грчке цивилизације, током другог миленијума пре нове ере, поступном еволуцијом од примитивних пољопривредних заједница каменог доба и потом, раних фаза епохе метала.

Остаци палате на Кнососу

У хеленској баштини забележени су бројни митови који су очували сећање на свет пре доласка ратоборних племена Грка на Егеј – легенде о монструозном бику Минотауру и лавиринту на Криту – али је мало ко веровао да је таква култура заиста и постојала пре доласка Ахајаца. Након Шлимановог открића митске Троје у Малој Азији, британски археолог сер Артур Еванс (који је иначе био својеврсни амбасадор народа Балкана и заговорник ослобођења од Аустрије) 1900. године окушава срећу на Криту и открива древну минојску престоницу – Кносос.

Дечаци боксери, соба Б1, објекат Б, налазиште Акротири

Како у 2019. године објављеном и свеобухватном прегледу грчке историје Greece in Ancient World  пише Џереми Мекинерни, професор са Универзитета у Пенсилванији, минојску културу – уз обожавање божанства у облику бика – одликује обрада папируса и развој писма (линеар А, а касније и линеар Б), сложена религија (која је битно другачија од хеленистичког пантеона) и уз то, такозвана економија редистрибуције добара за коју се сазнало управо захваљујући писму.

Студиозна анализа сачуваних минојских записа из Кнососа дала је, наиме, помало разочаравајући резултат у погледу њихових књижевних домета. За Илијаду и Одисеју биће потребно још 1000 година и бар један слепи песник попут Хомера. Показује се да су древни Крићани (тада ултрамодерну) технологију којом и званично завршава праисторија, писмо, користили искључиво да би водили опсежну економску евиденцију, као и да су се жито, уље и вино прикупљали и складиштили у заједничким магацинима за доба кризе и за снабдевање разних занатлија, од златара и ковача до произвођача парфема, што говори о сложености и високој организацији овог раног друштва.

Но, и без велике литературе, уметничка достигнућа примитивних Минојаца су заиста запањујућа. Уз бројне фигуре бикова, друге религиозне представе, серија домаћих фрески коју је у вулканском пепелу на острву Тера 1967. године открио грчки археолог Спиридон Маринатос не укључује само дечаке боксере, него и узбудљиве приказе поморских борби и свакодневног живота – софистицирано, па чак и декадентно украшене жене у раскошним хаљинама, поља папируса, риболовце и поврх свега – узбудљиве композиције плавих мајмуна и чудесних летећих делфина.

Минојска култура се ширила бројним острвима око Крита – град Акротири подигнут је 150 километара северно од Кнососа, на острву Тера, у калдери угашеног вулкана, на лепом и плодном месту за које безбрижни Минојци нису ни претпостављали да представља само тренутно успавану претњу. И онда се, највероватније током једног лета између 1627. и 1620. године пре нове ере догодила ерупција на Тери – највећа вулканска ерупција икада забележена у људској историји.

Палата у Кнососу – реконструкција

Догађај је оставио траг на бројне потоње грчке легенде, а последице су забележене и у Египту, као и кинеским хроникама. Скорашња истраживања Смитсонијан института показују да је вулкан на Тери избацио чак 100 кубних километара материјала што овај догађај чини такозваном суперколосалном експлозијом.

Сматра се да је снага ове ерупције око четири пута јача од ерупције вулкана Кракатау и упоредива са – експлозијом 150 термонуклеарних бомби. Следила ју је серија застрашујућих земљотреса и разорни цунами који је брзо стигао до Крита и уништио градове минојског света. Због силне количине пепела у атмосфери, небо се замрачило и последице по климу нису биле мале – дошло је до захлађења које је уздрмало пољопривреду на дужи период. Био је то тренутак од кога се минојска култура никада више није опоравила и која је извесно довела до њеног уништења.

Размере овог догађаја првим модерним истраживачима нису биле познате све док крајем 1860. инжењери на Санторинију нису почели да ископавају вулкански пепео за производњу цемента и изградњу Суецког канала, кад је на копну и у води откривен чудовишни кратер. Касније ће у истом пепелу археолог Маринатос открити и осликане зидове и делове космополитског насеља Акротити.

Све то, по мишљењу историчара Џеремија Мек Инернија, говори како би минојска култура заправо могла бити – митска Атлантида. Након свих потрага по дубинама Атлантика и кроз друга светска мора, она је можда заправо била ту, у суседству Хеладе. На исти начин на који је прича о Тезеју и Минотауру очувала сећање на прве грчке сусрете са Критом и пловидбе до Кнососа, древна атинска легенда о Атлантиди и прича коју Платон излаже у делу Тимај садрже језгро историјске истине о моћној цивилизацији која је претходила Старој Грчкој. О свету који је био блистав на врхунцу, а потом био уништен вулканом. И сахрањен у таласима.

---

Извор:

Хеленска религија, уметност, књижевност и наука

РЕЛИГИЈА

Грци су веровали у много богова, полубогова, натприродна бића и у разне духове. Сачувано је много митова о боговима и херојима, који су најчешће били полубогови. Скуп свих ових митова чини грчку митологију.

Дванаест олимпских богова су били најважнији богови који су живели на врху планине Олимп.

Списак богова

• Зевс је највиши и најмоћнији бог, владар Олимпа
• Посејдон, заједно с Хадом, други по важности бог, који управља океанима и морима
• Хад је такође други по важности бог, који води бригу о душама умрлих
• Атина је богиња мудрости, уметности, унутрашње лепоте, образовања и рата
• Арес је бог рата и хероја
• Артемида је богиња лова, животиња, плодности и чедности
• Хефест је бог ватре, рада, занатлија и оружара
• Аполон је бог плеса, музике, излечења и медицине
• Афродита је богиња љубави, спољне лепоте и привлачности
• Хера је Зевсова супруга, богиња брака, жртвовања и верности
• Деметра је богиња земље, цвећа и биљака, хране, заштитница брака и пољопривреде
• Дионис је најмлађи бог у Пантеону, бог вина, опијања

ВИДЕО МАТЕРИЈАЛ – ОЛИМП – ПЛАНИНА БОГОВА

ХЕРОЈИ

У грчкој митологији спомињу се и полубогови, који се називају херојима. Они имају натчовечанску снагу, памет, спретност. Обично су били синови богова и смртника, заштитници људи, убице чудовишта и разбојника. Најпознатији грчки хероји јесу Херакле ( Херкул), Тезеј, Јасон, Персеј.

ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ – СПОРТСКА ТАКМИЧЕЊА У ЧАСТ БОГОВА

Најзначајније спортско такмичење у част богова биле су олимпијске игре. Прве олимпијске игре одржане су 776. год. пре н.е (грци су по олимпијским играма и рачунали време, одржаване су сваке четврте године и за време одржавања олимпијских игара стари Грци прекидали су све ратове и непријатељства). На олимписким играма могли су да учествују само мушкарци.

Најважнија дисциплина била је петобој (скок у даљ, бацање диска, бацање копља, трчање и рвање). Поред тога такмичили су се и у боксу, трци коња… Трка двоколица са два или четири коња била је врхунац такмичења. Награда за такмичаре био је венац од маслинових гранчица који је победнику стављан на главу. Победници су били поштовани и уважавани у читавом грчком свету.

ВАЈАРСТВО

Грчко вајарство заузима важно место у античкој уметности. Храмови су рељефима са сценама из грчке митологије, ау средишту сваког храма налазио се кип божанства коме је храм посвећен.

Грчки идеали лепоте, здравља и снаге изражавани су у вајарству. Скулптуре су рађене од дрвета, мермера и бронзе, а украшаване су слоновачом. Најпознатији вајари били су:

• МИРОН (Бацач диска)
• ФИДИЈА (Атина Партенос, Зевс у Олимпији)
• ПОЛИКЛЕТ (Бацач копља)

• 

• 

• 

• 

АРХИТЕКТУРА

Храмови су најзначајнији остаци грчке архитектуре. Постоје различити архитектонски стилови, а најлакше их је разликовати по стубовима. ДОРСКИ стил је најстарији, па су стубови били једноставни, без много украса. ЈОНСКИ је карактеристичан по стубовима који на врху имају капител (капител је горњи део стуба, често декоративно урађен) у облику полуотвореног свитка. КОРИНТСКИ стил је најмлађи и при врху је украшен биљним мотивима.

ТРИ СТИЛА ГРЧКЕ АРХИТЕКТУРЕ

ПИСМО И КЊИЖЕВНОСТ

Грци су преузели феничанско писмо и створили свој АЛФАБЕТ који има 24 слова. Име је добило по прва два слова, која се називају алфа и бета.

ГРЧИ АЛФАБЕТ

Прве значајније књижевне форме били су ЕПОВИ. Најпознатији епови су ИЛИЈАДА и ОДИСЕЈА за које се верује да их је испевао ХОМЕР. Илијада говори о опсади Троје, а Одисеја о грчком јунаку Одисеју који је после Тројанског рата десет година пловио покушавајаћи да се врати на своје острво – Итаку.

ДРАМА

Драма је књижевни род који је настао у старој Грчкој. Две основне драмске врсте су КОМЕДИЈА и ТРАГЕДИЈА.

КОМЕДИЈЕ су писане са циљем да развеселе и насмеју публику. Најпознатији писац комедија био је АРИСТОФАН.

ТРАГЕДИЈЕ говоре о тужним и потресним људским судбинама. Најпознатији писци трагедија били су: ЕСХИЛ, СОФОКЛЕ и ЕУРИПИД.

ПОЗОРИШТЕ У ЕПИДАУРУСУ

У позориштима су глумили само мушкарци, они су играли и женске улоге. Позоришта су била велика и акустична, па је публика могла јасно да чује гласове глумаца.

ВИДЕО МАТЕРИЈАЛ – ЕПИДАУРУС (ПОЗОРИШТЕ И ЛЕЧИЛИШТЕ)

ПРИРОДНЕ НАУКЕ

Стари Грци заслужни су за развој природних наука као што су: математика, географија, медицина, физика и астрономија.

Математичари: АРХИМЕД и ПИТАГОРА

Медицина: ХИПОКРАТ

Географија: СТРАБОН

ИСТОРИЈА, ФИЛОЗОФИЈА И БЕСЕДНИШТВО

Два најпознатија историчара били су ХЕРОДОТ и ТУКИДИД. Херодот је написао књигу “ИСТОРИЈА’‘ у којој је оставио доста података из историје Египта а нарочито је значајан његов опис Грчко – персијских ратова. Тукуидид је описао чувени Пелопонески рат.

• 

  ТУКИДИД

• 

  ХЕРОДОТ

ФИЛОЗОФИЈА у преводу са грчког значи “ЉУБАВ ПРЕМА МУДРОСТИ или ПРИЈАТЕЉИ МУДРОСТИ) ФИЛОС – ПРИЈАТЕЉ и СОФИА – МУДРОСТ. Филозофи су се бавили различитим темама – настанком света, постојањем, разумом, вредностима…. Најпознатији грчки филозофи били су: СОКРАТ, ПЛАТОН и АРИСТОТЕЛ.

• 

  АРИСТОТЕЛ

• 

  ПЛАТОН

• 

  СОКРАТ

У античкој Грчкој, нарочито у Атини, неговано је ГОВОРНИШТВО. Највећи говорник био је ДЕМОСТЕН, а чувени су његови говори против македонског краља Филипа II (ФИЛИПИКЕ).

ДЕМОСТЕН

ПРЕПИСАТИ:

• Грци су били многобошци, а њихов врховни бог био је Зевс. Скуп свих митова чини грчку митологију.
• Грци су веровали да богови живе у храмовима и на планини Олимпу.
• У част богова одржаване су спортске игре, а најпознатије су олимпијске.
• Идеали у грчком свету били су здравље, снага и лепота.
• Храмови и позоришта су најзначајнија достигнућа античке архитектуре.
• Главни стилови грчке архитектуре су дорски, јонски и коринтски стил.
• Грчки алфабет настао је из феничанског писма.
• Песници и писци су у својим делима често описивали стварне догађаје, због чега су важни и за историју и за књижевност.
• У грчкој су биле развијене следеће науке: математика, историја, географија, астрономија, медицина и филозофија.
• Грци су ценили добре говорнике.

РТС МОЈА ШКОЛА – ЛЕКЦИЈА Хеленска религија, уметност, књижевност и наука

Златно доба Атине

ЗЛАТНО ДОБА АТИНЕ

Златно доба Атине  или Периклово доба јесте период грчког полиса Атине од протеривања Персијанаца из Грчке до почетка Пелепонеског рата, односно од 480. до 404. године п.н.е. Овај период атинске историје одликовала је политичка хегемонија, велики економски раст и културни процват, развој демократије и трговине као и оснивање и јачање Атинског поморског савеза.

Тада Атина постаје огњиште мудрости за Грчку, повезујући религију, филозофију, политику и уметност у складну целину, дајући пример комплетног деловања државе. У 5. веку п.н.е. стварали су неки од највећих мислилаца Атине и уопштено античког света: писци Есхил, Софокле и Еурипид, затим историчари Херодот и Тукидид, лекар Хипократ и филозофи Платон и Сократ.

Перикле

Перикле није оставио никакав писани документ, али државников говор из пера оновременог историчара Тукидида, а који он означава као Периклов, може нам послужити за осликавање Перикловог погледа на структуру државе:

“Ми имамо устав који ни по коме другоме није грађен и ми сами више служимо другима за углед, него што би требало да се у томе угледамо на друге. Он се назива демократија, јер се управа државе не заснива на мањини грађана, него на њиховој већини и свако у својим приватним пословима има по закону једнака права с другима, док у јавном животу својим личним угледом, што га зна стећи, постигне части према томе како се у том послу одликује, не зато што је члан сталежа, него због својих заслуга; и ниједном сиромаху, ако је способан користити држави не омета у томе неугледан положај.”

''И још не заборавите да, ако ваша домовина има најславније име у целом свету, то је зато што никад није устукнула пред невољом; зато што је дала више живота и уложила више труда у рат него било који други град, што је освојила за себе моћ највећу од свих, и та успомена ће остати заувек да нас подсећа на те славне тренутке.''

У Периклово доба приступ власти имали су сви сталежи, осим најнижег, тако да су народну скупштину – еклесију – чинили сви пуноправни и пунолетни грађани Атине.

Фото Википедија – Периклов Посмртни говор

Скупштина је сваке године бирала веће од 500 чланова – буле, које је водило државне послове. Због веће ефикасности рада, веће је било састављено од десет одбора – пританија – са по педесет чланова, а сваки од тих  одбора водио је државне послове у току једног месеца.

Десет поротничких судова – хелиеја, доносило је одлуке о жалбама против државних чиновника. Сви државни чиновници имали су ограничен мандат, а бирани су жребом, како би се сачувала што већа власт демоса и спречило да се нико не издвоји по свом утицају, успостављајући тиранију. Због тога је и уведен остракизам (грч. острака, гласање црепићима) који је као заштиту атинског уређења у другој половини VI века п.н.е. увео Клистен. Народна скупштина могла је тако на десет година да прогна особе великог политичког угледа и моћи, не одузимајући њихову имовину и друштвени положај, а на основу резултата гласања, за које је било потребно само то да шест хиљада гласача напише на глиненим плочицама име исте особе.

Иако се може учинити да је остракизам био добар начин да се заштите интереси Атине, многи угледни Атињани били су жртве “воље народа”. И Сократ је искусио превртљивост демократије, а и самом Периклу Атињани су пред крај живота одузели част стратега и новчано га казнили. Част и новац убрзо су му враћени, али остала је чињеница да је настрадао управо онај који је у том времену био најзаслужнији за процват Атине.

У државни систем Перикле уводи дневнице за све изабране чиновнике. На тај начин привлачи народ на своју страну, а против аристократске опозиције, па је 443. г. п.н.е. био изабран за једног од десет стратега (једину функцију с могућношћу поновног избора) и ту улогу задржава петнаест година. Стратег је имао само војне одговорности, али Перикле је својим ауторитетом успевао да доноси и издејствује и многе друге одлуке.

На челу Атинског поморског савеза био је савет са седиштем на светом отоку Делу (Делосу). Тамо је у Аполоновом и Артемидином храму била и савезничка благајна. Перикле тај новац користи да би остварио визију Атине као средишта културног живота грчког света. Он иницира предузимање многих грађевинских радова с циљем подизања Акропоља на узвисини изнад града.

Атински акропољ – Периклово доба

Према историчару Диодору, такви грађевински подухвати, плаћени из заједничке благајне, нису наишли на одобравање атинских савезника, због тога су – у почетку тихо, а онда све гласније – замерали Периклу неопрезно и неоправдано трошење новца.

Перикле се потпуно предавао државничким дужностима, одбијао је све позиве на забаве и кажу да је могао бити виђен у граду једино онда кад је ишао према градском тргу и скупштини. Живео је скромно, избегавајући раскош и сјај и радио је само оно што је било најпотребније за живот њему и породици.

Атињани су га ценили јер је омогућио да њихово учестовање у власти буде плаћено, живот угоднији, а утицај и слава у грчком свету већи.

Што се спољне политике тиче, Атина је и у Периклово доба имала највише проблема у односима с Персијом и Спартом. Перикле постиже мир с Персијом. На наговор Периклеа, 456. г. п.н.е. Спарта и Атина потписују тзв. тридесетогодишњи мир.

Атински акропољ, данашњи изглед

Године 431. п.н.е. започињу тзв. Пелопонески ратови. Атина је у предности јер избегава копнене сукобе и својом морнарицом напада Пелопонез, али када у Атини избијe епидемија куге која је покосила атинско становништво, а с њиме и Периклеа, прилике се потпуно мењају. Његови наследници нису имали довољно политичке и војне мудрости, а ни поверења народа, тако да је 404. г. п.н.е. Атина  коначно поражена. Тада се распада и атински савез грчких држава с Атином као предводницом.

---