Марш десет хиљада грчких хоплита је епска прича о храбрим људима који су, након победе у изгубљеном рату, морали да путују кроз непријатељску територију да би стигли до куће.
Марш десет хиљада грчких хоплита једна је од најнеобичнијих авантура не само из времена античког света већ и из читаве људске историје. То је епска прича о десет хиљада (углавном) грчких плаћеника који су се у Персијском грађанском рату борили на страни Кира Млађег против његовог брата и владара Ахеменидског царства Артаксеркса II.
На несрећу тих храбрих људи, они су добили битку, али изгубили рат. Након што је Кир погинуо у бици код Кунаксе, Грци су изгубили свог господара и покровитеља, нашли су се насукани дубоко на непријатељској територији. Да би стигли до свог далеког дома, ови војници су морали да марширају преко неплодних, безводних степа и кроз снегом затрпане планинске превоје. На својој „Одисеји“, дугој скоро 5.000 километара, ови војници су морали да се боре са свим врстама непријатеља, од персијских армија до планинских група разбојникаи пљачкаша. Упркос свему што су се природа и људи окренули против њих, после две године мукотрпног путовања (401–399. п.н.е.), „Десет хиљада“ је успело да стигне до свог дома.
Десет хиљада грчких хоплита у служби персијског краља
Епска прича о „Десет хиљада“ (старогрчки οἱ Μύριοι,) почиње 401. године пре нове ере. Стара Грчка је тек почела да се опоравља од дугог и разорног Пелопонеског рата између Спарте, Атине и њихових савезника. Међутим, нису сви уживали у дуго очекиваном миру. Скоро три деценије, плаћеници широм грчког света су имали користи од рата, ратовали су као најманици за новац и многи су се обогатили. Када су борбе престале, тим људима је био потребан нови сукоб како искористили и уновчили своје борилачке таленте. Тражили су новог господара и покровитеља. И нашли су једног.
Отприлике у време када је грчки свет завршавао своју крваву борбу, на Истоку је требало да почне још једна. Након смрти краља Дарија II 404. године пре нове ере, персијски престо је прешао на његовог старијег сина Артаксеркса II. Међутим, његов млађи брат, Кир Млађи, такође је пожелео круну. Након што је његова завера да убије краља пропала, Кир је почео тајно да формира своју војску.
Свестан да су његове снаге недовољне да се супротставе краљевској војсци, Кир је послао своје људе да ангажују стране војнике. Упркос вековима непријатељства између Персијанаца и Грка, Кир се дивио дисциплини и храбрости грчких хоплита прекаљених у борби. Привучени обећањима о исплати и војној авантури, грчки плаћеници, око 10.000 војника (отуда и име), прихватили су Кирову понуду. Придружиле су им се трачке лаке трупе и критски стрелци, познати по својим вештинама руковања луком и стрелама. Тачно на време, Артаксеркс је добио вести о Кировом јачању војске и мобилисао је своје снаге. Грађански рат је могао да почне.
Марш „Десет хиљада“ у рат
После вишемесечног путовања, у касно лето 401. године пре нове ере, „Десет хиљада“ и њихов командант — спартански генерал Клеарх — стигли су до предграђа Вавилона, једне од престоница Персијског царства. То није било мирно путовање. У очајничком покушају да се суочи са војском свог брата пре него што је у потпуности мобилисана, Кир је приморао своје трупе да изврше брз и напоран марш. Стога је његова војска била оптерећена борбама, дезертерством и сталним проблемима са снабдевањем. Ипак, „Десет хиљада“ је прешло Анадолију и ушло у Месопотамију, срце Ахеменидског царства.
Грцима је до сада постало очигледно да Кирове праве намере нису биле да искорени разбојничку претњу, већ да се суочи са пуном моћи персијске војске. Али било је прекасно за повлачење. Дакле, након што је Кир обећао да ће им додатно повећати плату, „Десет хиљада“ је заузело борбена места, припремајући се да се суоче са војском краља краљева Артаксеркса од 40.000 људи. Дуго очекивана битка је требало да почне…
Изгубљена победа
Битка код Кунаксе била је крвава. Иако бројчано надмашени, Десет хиљада су доказали своју храброст јуришајући и разбијајући Персијанце који су се суочили са њима. Међутим, док су Грци остварили значајну победу, остатак Кирове војске је претрпео пораз. Након што је видео свог брата на месту битке, Кир је покушао да извојује брзу победу тако што је јурио директно на Артаксеркса, ранивши га у груди. Међутим, Кирово коцкање се изјаловило након што га је једно копље погодило у око, окончавши његове снове о моћи као и његов живот.
![](https://istorijat.wordpress.com/wp-content/uploads/2023/06/image-1.png?w=1024)
Смрт Кира Млађег оставила је његову војску без вође, што је резултирало потпуним поразом. Међутим, док је већина побуњеника побегла са бојног поља или поубијана покушавајући да побегне, Десет хиљада се и даље чврсто држало и одолевало нападима персијске војске. Као већ доказани и вешти ратници на свом делу бојног поља поразили су персијску војску а затим и кренули у потеру за бегунцима.
Несвесни страшних догађаја на линијама фронта, Грци су наставили потеру за Персијанцима. Ипак, када су се вратили на бојно поље како би задали нови ударац Артаксерксовим снагама, затекли су њихов логор опљачкан. Тек тада су храбри грчки хоплити схватили тежину ситуације. Пошто је Кир мртав, експедиција је сада била бесмислена, а Десет хиљада је насукано усред Месопотамије без савезника.
Далеко од куће
Следећег јутра стигли су Артаксерксови изасланици са понудом примирја. Персијанци су подсетили Грке да су далеко од куће и да су у краљевој милости. Тек након што су им Персијанци дозволили да задрже своје оружје, плаћеници су прихватили понуду. Међутим, мир није дуго трајао. За Персијанце је велика и добро обучена војска плаћеника у срцу њиховог Царства представљала огроман проблем. Стога су одлучили да искористе превару да елиминишу потенцијалну претњу. Када је персијски сатрап (гувернер) по имену Тисаферн понудио Грцима залихе хране и других потрпштина и обећао да ће их одвести кући, они су прихватили. Али сатрап је имао другачији план на уму. Он је позвао грчке старе официре, укључујући спартанског команданта Клеарха, на гозбу, где су били заробљени, одведени пред краља и погубљени.
Још једном, Десет хиљада је изгубило свог вођу. Међутим, уместо брзе предаје, Грци су изабрали нове вође, укључујући Атињанина по имену Ксенофонт. Управо је Ксенофонт предложио ратном савету да одмах крене на север, ка Црном мору и пријатељским територијама. Ксенофонтов ватрени говор ојачао је морал војске и њену одлучност да крене у опасан поход кући. Након што је његов предлог добио општу подршку, Ксенофонт је преузео тежак задатак да одбрани позадину колоне, њену најрањивију тачку.
КА СЕВЕРУ
Био је то дуг и напоран пут. Убрзо након што су Грци почели марширати на север, персијски стрелци и коњица напали су позадину. Персијском умећу јахања и употреби лука и стреле било је немогуће парирати. Није изненађујуће да су критски стрелци једва могли да одоле непријатељским салвама стрела, док су хоплити, иако боље заштићени ипак били много спорији од својих брзих и покретних противника. Ипак, Грци су се храбро држали и упорно бранили. Изнова и изнова, Десет хиљада је демонстрирало генијалност најбоље војске коју је грчки свет могао да понуди. Да би повећали своју мобилност и флексибилност, Грци су променили редослед марша, формирајући мање јединице. Такође су користили лако наоружане и веома мобилне ударне снаге да нападну прогонитеља.
Након што су Грци ушли у северне крајеве планине Загрос, Персијанци су се вратили. Али ово је дало мало предаха опкољеним ратницима. У области Кордуена (данашња југоисточна Турска), Десет хиљада се морало супротставити ратоборним племенима Кардуха (Курда), који су се побунили против Персијанаца, али су и Грке сматрали претњом. Нови непријатељ је бацио камене громаде и засипао стрелама грчке најманике. Поново су се Грци прилагодили, поделивши своје снаге и користили окриље таме да сакрију своје кретање. Напредујући од брда до брда, мање елитне јединице су нападале изоловане непријатељске формације док се главна колона полако вијугала кроз планинске превоје. Међутим, упркос свим њиховим напорима, Десет хиљада је скоро претрпело потпуно уништење након уласка на јерменску територију. Сада су се суочили са две непријатељске силе.
Thalatta! Thalatta!
У фази када је Грцима очајнички требала храна, одлучили су да нападну дрвени замак за који се знало да има залихе. После жестоких борби успели су да заузму замак и тиме обнове залихе хране.
Док су храбри Грци успели да побегну и надмудре до сада све своје непријатеље, најгоре је тек долазило: зима у јерменској висоравни. Овде је Десет хиљада морало да се суочи са још једном издајом, али и да се бори са природом – пре свега, јаким снежним падавинама и температурама испод нуле. Није изненађујуће да су Грци успели да савладају и једно и друго и чак изненадили свог дволичног „савезника“, локалног гувернера Тирибаза, превентивним нападом на његове неприпремљене снаге, заузевши гувернеров шатор и пртљаг!
После месеци пешачења кроз снежне планине и бројних жртава изгубљених услед непријатељских напада, глади и промрзлина, Ксенофонт је успео да доведе своју војску на обалу Црног мора. Угледавши таласе, војници су узвикивали бесмртне речи: „Thalatta! Thalatta!!” — „Море. Море!“ Може се само замислити радост исцрпљених, али још увек издржљивих ратника док су трчали напред ка морској обали.
![](https://istorijat.wordpress.com/wp-content/uploads/2023/06/image-2.png?w=489)
Надреална природа сцене постала је још снажнија након што је позадинска стража, под претпоставком да је непријатељ напао чело колоне, појурила напред са коњицом да пружи подршку. Али непријатеља није било на видику. Уместо тога, официри су могли да виде само огромно пространство воде и чврсте војнике. Борбено прекаљени ветерани су се загрлили, плачући сузама радосницама. Овде на обали Црног мора, Десет хиљада је нашло свој пут кући.
Марш десет хиљада грчких хоплита као легенда
Црно море је означило почетак територије коју су држали Грци. Десет хиљада провело је месец дана у граду Трапезу (данашњи Трапезунт), враћајући снагу и славећи своју дуго тражену сигурност атлетским играма. Међутим, мештанима су недостајали бродови да превезу све ратнике кући, па је већина војске морала да настави свој поход. На путу су се суочили са последњом претњом, снагама непријатељског сатрапа Фарнабаза. Још једном су Грци победили и натерали су Фарнабаза да обезбеди бродове који ће превести војску преко Хелеспонта. Овде се коначно, у безбедности грчке колоније Византион (будући Цариград ), завршио епски поход десет хиљада грчких хоплита.
Ксенофонт, човек чије су вођство, харизма и генијалност обезбедили опстанак три четвртине војске, што је само по себи изузетан подвиг, имао је последњу улогу у причи о десет хиљада. По повратку у Атину, Ксенофонт је забележио епску авантуру и изузетну одисеју у свом делу Анабаза. Чинећи то, Ксенофонт је овековечио поход десет хиљада за потомство. У једном од тих тренутака ироније, Анабаза је инспирисала никог другог до Александра Великог да крене у свој чувени поход на Персију, који је довео до уништења Ахеменидског царства. Дакле, Александрово наслеђе, хеленистички свет, и његов трајни утицај на наш свет били су индиректни резултат амбиције једног персијског вође и храбрости и отпорности десет хиљада Грка.
![](https://istorijat.wordpress.com/wp-content/uploads/2023/05/10000.png?w=730)
The Ten Thousand (Ancient Greek: οἱ Μύριοι, hoi Myrioi) were a force of mercenary units, mainly Greeks, employed by Cyrus the Younger to attempt to wrest the throne of the Persian Empire from his brother, Artaxerxes II. Their march to the Battle of Cunaxa and back to Greece (401–399 BC) was recorded by Xenophon, one of their leaders, in his work Anabasis.
Les Dix-Mille est le nom donné aux 12 800 soldats grecs mercenaires, notamment originaires de Sparte et Thèbes, enrôlés par Cyrus le Jeune pour renverser du trône de Perse son frère aîné, le souverain achéménide Artaxerxès II Mnèmon. Leur expédition dura de 401 av. J.-C. à 399 av. J.-C.. Son histoire est connue par le récit qu’en a fait Xénophon, qui a pris part à l’affaire, puisqu’il s’est engagé comme hoplite puis a ensuite été élu stratège de l’arrière-garde — un poste clé (ce qui lui a valu une grande notoriété). Xénophon, Athénien de naissance, a choisi de suivre Agésilas II. Pour éviter les problèmes, il a fui sa cité, sans pour autant s’établir à Sparte même. Le récit de cette expédition s’appelle l’Anabase.
You must be logged in to post a comment.