Алкибијадове авантуре

Прича о Алкибијаду никако се не може одвојити од историје Пелопонеског рата  (431-404 год. пре н.е.).

Када је реч о познатим грчким историјским личностима, атински аристократа Алкиабијад (око 452-404. п. н. е.), био је даровити говорник али и амбициозни нитков. Одувек је изазивао велико интересовање, а био је и  предмет биографије (прилично сумњиве)  у античка времена коју је написао Плутарх у својој књизи “Упоредни животописи“.

_{Алкибијад фото: istorija.fandom}

Он је свакако живописан лик, који се дружио са многим познатим Атињанима, укључујући филозофа Сократа. У Платоновом симпозијуму, Алкибијад чак каже да је покушао да постане Сократов ероменос. У грчкој је  термин за одраслог мушкараца био ерастес, док се предмет његове наклоности назива ероменос што је термин који се користио за млађег мушкарца, обично тинејџера.

Пелопонески рат

Алкибијад и Сократ имају значајну заједничку историју. Платон открива да су се  Сократ и Алкибијад 432. године пре нове ере, заједнички борили у бици код Потидеје. Алкибијад је тада важио за невероватно згодног младића и вероватно је тада имао око 20. година. Платон је записао да је у току битке Сократ спасио живот Алкибијаду. Потидеју је основао Коринт на полуострву Халкидики, на северним обалма  Егејског мора. Потидеја је била под великим притиском да постане члан атинске Делске лиге.

^{Битка код Потидеје (432. пне): Атињани против Коринћана (детаљ). Сцена Сократовог спасавања Алкибијада.  Гравира 18. век фото: en.wikipedia}

Првобитно, Делски савез је основала Атина као одбрамбени савез после завршетка Персијских ратова из ранијег петог века пре нове ере. Током времена, Лига је нарасла и постала  је у суштини Атинско царство, са својим члановима који су били обавезни да плаћају данак. Када се Потидеја побунила 432. пре н.е. Атињани су послали војску  да умири непослушни град, а и Сократ и Алкибијад су били део те експедиције.

Коринћани су послали своју војску да помогну Потидеји у њиховој побуни против Атине. Овај сукоб је заправо поставио темеље за велики рат у којем ће се Делски савез (предвођен Атином) суочити са Пелопонеском савезом (предвођен Спартом), чији је Коринт такође био члан. Овај сукоб великих размера назива се Пелопонески рат (431-404. п.н.е.).

Први део Пелопонеског рата често се назива Архидамов рат (431-421. пре н.е.) назван по Архидаму II, једном од два краља Спарте.

_{Архидам II (дуборез 1629.) фото: stringfixer}

Једна од многих битака вођених током овог рата одиграла се код Делијума (малог града у Беотији), где су се Сократ и Алкибијад поново борили раме уз раме. Архидамoв рат је био дуг и крвав сукоб, из кога је  Атина стекла мало јачу позицију. У сваком случају, до 421. пре нове ере, обе стране су биле уморне од борби и мир је постигнут. Потписан је ткз. Никијин мир, назван по важном атинском генералу.

Сицилијанска експедиција

У старој Грчкој, мировни уговори су обично одређивали колико дуго треба да буду на снази. Никијин мир, закључен 421. пре нове ере, требало је да траје најмање пет деценија. То није значило крај свих непријатељстава, мир је прекршен већ 418. године пре нове ере, када се одиграла прва битка код Мантинеје. Многи Атињани били противници примирја са Спартом. Међу њима је био и Алкибијад који је сматрао да је  лично понижен од стране  Спартанаца јер су изабрали да склопе споразум са Никијом и Лахом, а не са њим, вероватно због његове младости, како образложе Тукидид у свом делу “Историја Пелопонеског рата“.

_{Никија, фото: edukalife}

Прошло је доста времена пре него што се Алкијабиду указала прилика да поново дигне оружје против Спарте. Али 416/415. пре нове ере, посланици из сицилијанског града Сегесте стигли су у Атину да моле за подршку у њиховом рату против Селинунта, другог града на Сицилији. Селинунт је чак склопио савез са најмоћнијим градом на Сицилији, Сиракузом. Сегестанци су тврдили да би, ако Атина ништа не учини, Сиракуза могла успоставити своју хегемонију над целим острвом, и да би можда, као и сами дорски Грци, осетили потребу да притекну у помоћ својој браћи Доранима – Спартанцима, представљајући значајну претњу Атини и њеним савезницима.

Атињани су у Сегесту послали своје изасланике, који се враћају у пролеће 415. год.пре нове ере са повољним, али, како ће се касније испоставити, на крају неистинитим извештајима о ситуацији на Сицилији. Атињани су тада гласали за организовање Сицилијанске експедиције и именовали Никију за њеног команданта на велику жалост Алкибијада који је сматрао да је водећа команда над експедицијом требала да припадне њему. Алкибијад је ипак изабран за једног од вођа експедиције али је био потчињен Никији. Према Тукидиду, Никија је одржао подужи говор, у којем је указао да је експедиција непотребна ако је једини разлог за њу  помоћ  Сегесту, али је у том говору напао  и Алкибијада, који је био заговорник напада на Сицилију. Том приликом Никија је Алкибијада описао као човека младог и неспремног да преузме било какву команду. Оптужио га је да све што ради, ради у личном интересу, како би стекао што више богатства а не у интересу државе.

_{Еклесија, илустрација фото: thoughtco.com}

Алкибијад је био гласни заговорник Сицилијанске експедиције. Након што је Никија рекао своје, Алкибијад је одржао говор у коме је тврдио да ће експедиција Атини пружила прилику да прошири своју сферу утицаја и стекне више богатства. Никија је затим поново изашао на сцену, али није успео да убеди слушаоце у лудост њиховог избора. Мирећи се са њиховом одлуком, он тврди да би Атињани, ако се одлуче за напад на Сицилију, требало да пошаљу 100 тријера, 5.000 хоплита и друге трупе.

Док су Атињани вршили припреме, једне ноћи су све камене херме у граду биле уништене. Ове херме биле су камене плоче са извајаном главом или торзом и често су прављене да представљају бога Хермеса и коришћене су за обележавање граница. Истрага је показала да су починиоци били пијани младићи. Алкибијадови противници су га оптужили и да је он лично учествовао у уништењу, а за доказ су узели његов стил живота, који су описали као неморалан и раскалашан. Оптужбе су вероватно биле лажне али су за Алкибијада представљале велику опасност.

_{Херма, фото: wikimedia.org}

Херма је назив је за скулптуру која се састоји од главе, понекад заједно с торзом, те која је постављена на једноставно али издужено, често правокутно постоље, на коме су понекад, на одговарајућој висини, урезане и мушке гениталије. Тај облик скулптуре развио се у античкој Грчкој, одакле су га преузели и Римљани, а касније је обновљен у доба ренесансе

Алкибијад је захтевао суђење, али су се његови супарници плашили да би могао имати подршку војске, па су суђење одложили до почетка експедиције на Сицилију, у којој је Алкибијад требало да учествује. Убрзо касније, флота је напустила Пиреј, атинску луку. У међувремену, даља истрага инцидента са хермама, као и онога што се сматрало предстојећом претњом од Спартанаца, уверило је Атињане да Алкибијад кује заверу против демократије, па су га опозвали.

Када је Алкибијад добио вест да треба да се врати у Атину да му се суди, кренуо је назад на свом броду, али је нестао у Турију у Тарентинском заливу. Алкибијад је одлучио да се не враћа у Атину, већ је кренуо на Пелопонез. Сада је Алкибијад сматран одметником, па су Атињани осудили њега и његове сараднике на смрт.

Када су Атињани стигли на Сицилију, Сиракужани су послали изасланике у Спарту и Коринт да траже помоћ. У исто време, Алкибијад се појавио и у Спарти. Обраћао се Спартанцима и тврдио да је Атина организовала експедицију да освоји Сицилију и Италију, наводно као увод у коначно освајање целе Грчке. Позвао је Спартанце да притекну у помоћ Сиракузи како би спречили пад града. Штавише, подстакао их је да утврде град Декелеју у северној Атици.

Алкијабид је постао издајник, али је говорио Спартанцима да је он само „одметник од безакоња оних који су ме отерали“, додајући да „моји најгори непријатељи нисте ви који сте само наудили својим непријатељима, већ они који су своје пријатеље натерали да постану непријатељи“. Спартанци су веровали Алкибијаду и послушали његов савет, шаљући подршку Сиракузи и радећи на утврђивању Декелеје.

До сада, 414. године пре нове ере, Атињани су опседали Сиракузу. У међувремену, у Грчкој, Спарта је напала Аргос, са којим су Атињани раније склопили савез. Атинске снаге су послате на Пелопонез, где су извршиле нападе. Ова непријатељства су била погодан изговор за Спартанце да још једном озбиљније усмере своје војне напоре ка самој Атини.

На Сицилији ствари нису ишле добро за Атињане, а Никија се плашио најгорег ако се не пошаље појачање. Да би ситуација била  још гора, Спартанци су се спремали да нападну Атику да би послушали Алкибијадов савет о утврђивању Декелеје, увлачећи тако Атињане у рат и у земљи и иностранству. Поморске снаге које је Атина послала са циљем да растерети снаге на Сицилији су успешно пресрели Коринћани, доливајући додатно уље на ватру и тиме је сукоб само појачан.

Сада је Никијин мир  већ био ствар прошлости. Овај наставак Пелопонеског рата назива се Декелијски рат (414-404. п.н.е.). Рат на два фронта почео је да оптерећује Атињане. Никија је такође описао мрачну слику ситуације, додајући да ће неуспех на Сицилији на крају довести до пораза Атине од Спарте, што је проницљива белешка коју је Тукидид можда измислио уз помоћ ретроспектива. После даљих тешкоћа, Никија није тражио друго решење осим да се преда. После предаје Никија је убрзо погубљен.

_{Сицилијанска експедиција, фото: thestrategybridge}

Слика изнад: „Уништење атинске војске на Сицилији“ Хермана Фогела, који приказује коначни пораз Атињана код реке Асинарус

Даље компликације

У међувремену, Алкибијад је успео да се спријатељи са спартанским ефором Ендијем. Он је убедио Ендија да га пошаље на Хиос како би убедио тамошње градове да се побуне против Атине и да склопе савез између Персијског царства и Спарте. Алкибијадов циљ је овде био да осигура да ће Ендије бити заслужан за покретање побуне, а не спартански краљ Агис, који је био непријатељски расположен према Алкибијаду. Тукидид не објашњава зашто, али Ксенофонт и много касније, Плутарх тврде да је Алкибијад имао аферу са Агисовом женом и да му је чак родила сина. (У овом случају, изгледа да је Плутархов извор ових информација био Ксенофонт.)

Алкибијад је убедио градове у Малој Азији да се побуне, говорећи им да су Атињани претрпели поразе у поморским сукобима и да су ослабљени ратовима на Сицилији и Атици. У стварности, Пелопонежани су били ти који су били надмашени у недавним поморским сукобима, али Алкибијад се једноставно кретао брже од Атињана у доласку до ових градова. Стигао је у Милет непосредно пре атинске флоте и убедио град да се побуни, без сумње захваљујући личним пријатељствима која је склопио међу водећим људима Милета. Алкибијад је скоро одмах склопио (помало неугодан) савез између Персијанаца и Спартанаца.

У међувремену, Агис је постао довољно фрустриран Алкибијадом да је наредио да га убију. Атињанин је поново побегао тако што је променио страну, овог пута тражећи пријатељство персијанца Тисаферна.

Тисаферн, фото: en.wikipedia

Готово одмах је почео да саветује Персијанце шта би могли да ураде да ослабе Пелопонежане. Када су представници Хиоса дошли код Алкибијада како би се поклонили Персијанцима у име спартанско-персијског савеза, Алкибијад их је отерао, рекавши да раније нису имали проблема да плаћају заштити и порезе  Атињанима и да стога не могу да рачунају да ће Персијанци „не само ризиковати своје животе, већ и новац у име слободе Хиоса“

Алкибијад је тада рекао Тисаферну да је најбоља политика за Персију да допусти да се Атињани и Спартанци истроше у међусобним борбама, идући толико далеко да је рекао да је Спарта, са својим јаким копненим снагама, јача од  Атине и стога најопаснија. Али ово није био крај Алкибијадовим плановима: у потпуно циничном преокрету догађаја, он говори атинским генералима на острву Самос да би могао да преведе Тисаферна на њихову страну ако Атињани напусте демократију и уместо тога успоставе олигархију. Образложење за ово последње је било једноставно: Персијанцима је увек било лакше да се носе са појединачним владарима (краљевима и тиранима) или (малим) олигархијама, него са хировитом и нестабилном демократијом.

Алкибијад се надао да ће комплетна ситуација довести до тога да буде позван назад у Атину. Ипак, његови атински ривали су истицали да Алкибијаду није стало ни до кога осим до самог себе. Један од његових противника, атински генерал Фриних, послао је писмо Спартанцима у којем их је обавестио да Алкибијад игра на обе стране. Заузврат, Алкибијад је писао писма оптужујући Фриниха за дволичност. Ипак, завереници су успели да збаце атинску демократију 411. пре нове ере и успоставили краткотрајну олигархију познату као владавину четири стотине.

Сличан преврат је планиран и на Самосу међу тамошњим атинским генералима. Један од њих, Трасибул, сећао се Алкибијада. Када је стигао на Самос, Алкибијад је одржао говор, где се „жалио на своју приватну несрећу и на то што је био прогнан“,  док је са друге стране учврстио свој савез са Тисаферном. Због његовог наводног утицаја на Персијанце, Атињани на Самосу су изабрали Алкибијада за генерала. Када су Пелопонежани чули за ово, природно су постали неповерљиви према Персијанцима.

Ратна срећа

Алкибијад је покушао да максимално искористи утицај који је имао и међу Атињанима и међу Персијанцима. Доживео је низ војних успеха, као што су битке код Абидоса и Кизика. Опсада Халкедона, у северном делу Грчке, завршила се споразумом између Тразибула и Халкедонаца. На крају, Алкибијад се вратио у свој родни град 407. године  пре нове ере. Када је стигао у Пиреј, дочекан је одушевљено. Ксенофонт, који је написао наставак Тукидидове историје Пелопонеског рата овако је описао Алкибијадов повратак.

_{Алкибијада поздравља народ у Пиреју, фото; en.wikipedia}

“Неки су говорили да је био најспособнији међу грађанима и да је био једини који је неправедно прогнан; да су га оклеветали они који су били мање способни од њега, они који не мисле добро народу и који су се бавили јавним пословима у циљу сопствене користи, док је Алкибијад увек увећавао државно богатство, како из својих средстава тако и из средстава државе“.

Другим речима, они који су били наклоњени њему једноставно су рекли да је био приморан да изда своје сународнике јер су они њега први издали што је био и аргумент који је раније изнео и сам Алкибијад. Не само да му је еклесија, (народна скупштина) вратила имовину, већ га је именовала  за врховног команданта копна и мора, или стратега аутократора. (ако је веровати увек сумњивом Плутарху)

Алкибијад је наставио да служи као војни командант скоро цео остатак Пелопонеског рата, уз извесне успехе. Међутим, поморска битка код Нотијума (град у Малој Азији), која се одиграла 406. године пре нове ере, завршила се катастрофално за атињане а за пораз је окривљен управо Алкибијад и због тога му је одузета команда. Ипак, његова улога у Пелопонеском рату није била у потпуности одиграна.

Ксенофонт помиње да је непосредно пре битке код Егоспотама (на Хелеспонту) Алкибијад истакао да су атински бродови били усидрени предалеко од града, док су непријатељски били стационирани близу града и да су стога имали при руци све што им је било потребно. Али атински заповедници, Тидеј и Менандар, јасно су рекли Алкибијаду да су они сада главни и наредили му да се изгуби.

Према Плутарху, Алкибијад је тада прешао Хелеспонт и потражио уточиште у Фригији, региону у Малој Азији. Али спартански командант флоте која је победила Атињане код Егоспотама, Лисандар, није намеравао да дозволи Алкибијаду да побегне. Контактирао је Персијанце и замолио их да убију Алкибијада.

У међувремену, Алкибијад се настанио у једном селу у Фригији, где је живео у кући са куртизаном по имену Тимандра. Персијски атентатори су опколили његову кућу, али се нису усуђивали да у њу и уђу, радије су је запалили. Алкибијад је обмотао свој огртач око једне руке, а другом исукао мач пре него што је истрчао из куће и напао своје нападаче. Нико се није усудио да му приђе превише близу па су га убили стрелама и копљима. Тимандра га је сахранила.

_{Алкибајадова смрт, фото: istockphoto.com}

Наравно, то не би био Алкибијад да су ствари овако једноставне. Плутарх додаје да по некима ни Персијанци ни Лисандар нису били узрок Алкибијадове смрти, већ сами Атињани. Према овој верзији његове смрти, Алкибијад је искварио девојку из познате породице, а њена браћа су му током ноћи запалила кућу и убила га када је искочио из запаљене зграде.

---

Најстарији период грчке историје

Грчка племена АХАЈЦИ, ЈОНЦИ и ЕОЛЦИ населили су се на југ Балканског полуострва крајем 3. миленијума пре нове ере. Нешто касније доселило се још једно грчко племе ДОРЦИ.

Територије које су грчка племена населила биле су окружене са три мора: СРЕДОЗЕМНО, ЕГЕЈСКО и ЈОНСКО МОРЕ.

ГРЧКА ПЛЕМЕНА: ДОРЦИ, АХАЈЦИ, ЈОНЦИ И ЕОЛЦИ

КРИТСКА (МИНОЈСКА) ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Цивилизација је добила своје име по острву на коме је настала(ОСТРВО КРИТ ) и по најпознатијем владару (МИНОЈ или МИНОС).

КРИТ се налазио на раскрсници поморских путева Европе, Африке и Азије, и захваљујући свом положају брзо је напредовао у једну од најнапреднијих цивилизација тог времена.

ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ КРИТА НА РАСКРСНИЦИ ПУТЕВА ИЗМЕЂУ ЕВРОПЕ, АФРИКЕ И АЗИЈЕ

Крићани су били вешти МОРЕПЛОВЦИ и ТРГОВЦИ, и њихови бродови су превозили робу широм СРЕДОЗЕМЉА (СРЕДОЗЕМНОГ МОРА).

АРХЕОЛОЗИ су на КРИТУ пронашли остатке градова и палата, од којих се посебно издваја владарска палата у КНОСОСУ. (види галерију слика испод)

• 

• 

• 

  view of ancient ruines of famouse Knossos palace at Crete, Greece

• 

• 

• 

  OLYMPUS DIGITAL CAMERA

• 

• 

  Knossos, Crete, June 10, 2017: Interior of the Minoan Palace of Knossos. Knossos palace is the largest Bronze Age archaeological site on Crete of the Minoan civilization and culture

За Критско – минојску цивилизацију везан је и један од најпознатијих светскив митова (МИТ О МИНОТАУРУ)

МИТ О МИНОТАУРУ

Најпознатија легенда везана за Критску културу био је мит о Минотауру. Минотаур је био дете  жене критског краља Миноја, Пасифаје, створ са људским телом и главом бика. Да би се осветила Хелију због откривања њене прељубе с Аресом, Афродита је у срцу Хелијеве кћери Пасифаје распалила неприродну љубав према бику. Кад је рођен Минотаур, Миној је по савету пророчишта наредио да се подигне здање с многобројним салама и ходницима, Лавиринт, и ту затворио чудовиште. Градитељ Лавиринта био је Дедал, најчувенији грчки архитекта. Атинске жртве су слате у Лавиринт. Жртве су сваки пут биране коцком. То је нарушило углед краља Егеја. Тезеј је приметио растуће незадовољство међу Атињанима. Зато је, против очеве воље, одлучио да оде на Крит не би ли убиством Минотаура повратио углед свога оца. Пред полазак, договорио се са њим да у повратку с Крита развије црна једра ако не успе да убије Минотаура, а бела ако  успе. Стигавши на острво, Тезеј среће лепу Минојеву кћер Аријадну, која се одмах заљубљује у њега и обећава му помоћ ако се обавеже да је поведе са собом и узме за жену. Тезеј пристаје, а она му даје чаробно клупко, помоћу којег он означава пут кроз ходнике Лавиринта. Нашавши Минотаура у срцу тог здања, он га без тешкоћа убија и изводи остале младиће и девојке. Исте ноћи у потаји отпловљава с Аријадном. Успут свраћају на острво Наксос да преноће. Током ноћи Тезеју се у сну јавља богиња Атина, која му открива да Аријадна није судбином одређена да му буде жена. Стога он напушта уснулу Аријадну и наставља бродом за Атину. Када се ујутру пробудила, Аријадна није предуго патила јер ју је на острву пронашао бог Дионис и оженио се њоме. На путу за Атину, Тезеј заборавља да развије бела једра. Егеј, који је на једној стени изнад мора нестрпљиво ишчекивао повратак брода, угледао је црна једра и у очајању се бацио у море, које се од тог времена назива Егејским.

ВИДЕО (МИТ О МИНОТАУРУ)

ВИДЕО (МИТ О МИНОТАУРУ)

ВИДЕО (РЕКОНСТРУКЦИЈА ПАЛАТЕ У КНОСОСУ)

РЕКОНСТРУКЦИЈА ПАЛАТЕ У КНОСОСУ

МИКЕНСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА

Оснивачи МИКЕНСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ припадали су грчком племену АХАЈЦИ. МИКЕНА се налази на ПОЛУСТРВУ ПЕЛОПОНЕЗУ. По називу града (Микена) названа је и читава цивилизација која је настала на тим просторима.

МИКЕНСКО “ЦАРСТВО“

АКО БИ КРЕНУЛИ КОЛИМА И ВОЗИЛИ СЕ БЕЗ ПРЕСТАНКА , СТИГЛИ БИ ДО МИКЕНЕ ЗА ОТПРИЛИКЕ 12 САТИ

Крајем 15. века пре н.е. Микенска цивилизација доживела је свој највећи успон, у то доба АХАЈЦИ су освојили и КРИТ и преузели многе тековине Критско – минојске цивилизације.

Писмо које се користило у Микенско доба (ЛИНЕАРНО Б ПИСМО) је дешифровано.

ЛИНЕАРНО Б ПИСМО

Микену је открио немачки археолог ХАЈНРИХ ШЛИМАН који је заслужан и за откриће ТРОЈЕ. Најпознатији део Микене су ткз. “ЛАВЉА ВРАТА“, у граду су пронађене и гробнице као и чувена “ЗЛАТНА МАСКА“ коју је Шлиман назвао АГАМЕМНОНОВОМ МАСКОМ, по најчувенијем краљу МИКЕНЕ – АГАМЕМНОНУ.

• 

  ПРИЛАЗ “ЛАВЉИМ ВРАТИМА“

• 

• 

  Treasury of Atreus in Mycenae, Greece

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

• 

(ВИДЕО) ДАНАШЊИ ИЗГЛЕД МИКЕНЕ

ВИДЕО – КАКО ЈЕ МИКЕНА ИЗГЛЕДАЛА У ПРОШЛОСТИ

ХОМЕРСКО ДОБА

Нови период грчке историје трајало је од средине 11 до срдине 8. века п.н.е. Име „Хомерско доба“ добило је јер се сматра да су тада уобличени Хомерови епови „Илијада“ и „Одисеја“.

ХОМЕР

Тројански рат је по предању описао слепи песник ХОМЕР у делима “ИЛИЈАДА“ и “ОДИСЕЈА“.

У то време пада и досељавање грчког племена ДОРАНИ (ДОРЦИ), за које се претпоставља да су срушили микенску цивилизацију и њихове градове и палате. Хомерско доба помиње се још и као „мрачно доба“ пошто су многа важна достигнућа у њему изгубљена као и да су тадашњи становници Грчке “заборавили да читају и пишу“, што је све управо последица рушилачког освајања од стране ДОРАНА:

ТРОЈАНСКИ РАТ

Тројански рат има своје корене у причи о венчању Пелеја и Тетиде, богиње мора. Пелеј и Тетида нису на свадбу позвали Ериду, богињу раздора, па је бесна богиња улетела на свадбено славље и бацила златну јабуку на сто. „Ова јабука припада оној која је најлепша“, рече она. Хера, Атина и Афродита су кренуле да узму јабуку, али је бог Зевс изјавио да Парис, тројански принц, за кога се сматрало да је најлепши живи човек, треба да буде судија. Хермес је отишао до Париса и он се сагласио да буде судија. Хера му је обећала моћ, Атина богатство а Афродита му је обећала руку најлепше жене на свету.

Парис је изабрао Афродиту и она му је обећала да ће Јелена, жена грчког краља Менелаја (брат микенског краља Агамемнона), постати његова жена. Парис се тада спреми да оде у Спарту да отме Јелену. У Спарти је Менелај, Јеленин муж, угостио Париса као краљевског госта. Међутим, кад је Менелај напустио Спарту, Парис је отео Јелену (а можда је отишла и добровољно), а понео је и много Менелајевог блага.

ВИДЕО (ПРИНЦ ПАРИС И ЛЕПА ЈЕЛЕНА – ХЕЛЕНА ТРОЈАНСКА)

Менелај је био страшно увређен када је сазнао да му је Парис отео Јелену. Позвао је све некадашње Јеленине просце, зато што су се они у своје време заклели да ће помоћи њеном мужу да брани њену част. Многи грчки хероји нису желели да иду у рат. Одисеј се претварао да је полудео, али његову превару је открио Паламед. Ахил, иако није био међу просцима, позван је јер је пророчанство говорило да се Троја не може заузети без Ахила (најпознатији грчки јунак, који је био нерањив, мајка га је као бебу потапала у воду Стиге (чаробна река) да би га учинила нерањивим, али да је десна пета, за коју га је држала, остала ненаквашена и Ахил једино на том месту био рањив (Ахилова пета).

АХИЛ СЦЕНА ИЗ ФИЛМА “ТРОЈА“ 2004 ГОДИНА

Грчка флота се окупила, под Агамемноновим надзором. Одисеј, познат по својој речитости, и Менелај, послати су као изасланици краљу Пријаму (Парисовом оцу). Захтевали су Јелену и повраћај украденог блага. Пријам је одбио, па су се Одисеј и Менелај вратили до грчких бродова и рат је био неизбежан.

Првих девет година рата водиле су се битке како у Троји тако и у околним подручјима. Грци су схватили да Троју снабдевају околна краљевства, тако да су Грци прво морали да поразе та краљевства. Упоредо с уништавањем тројанске привреде, у овим борбама су Грци сакупили и велике количине блага и другог ратног плена. У једном од сукоба Ахил је убио највећег тројанског јунака ХЕКТОРА (Парисов брат).

АХИЛ УБИЈА ХЕКТОРА, СЦЕНА ИЗ ФИЛМА ТРОЈА 2004. ГОДИНА

Парис је стрелом убио Ахила погодивши га у једино рањиво место – пету (врх стреле је био премазан отровом који је и убио Ахила).

АХИЛОВА СМРТ

КАКО СУ ГРЦИ ОСВОЈИЛИ ТРОЈУ?

Тројански коњ

Тражећи начин да уђе у Троју, лукави Одисеј (неки кажу уз помоћ богиње Атине) наредио је да се направи велики дрвени коњ. Његова унутрашњост је била шупља тако да у њега могу да се сместе војници. Када је Епеј саградио коња, један број грчких ратника се, заједно с Одисејем, попео унутра. Остатак Грка је отпловио да би се обманули Тројанци. Један човек, Синон, је остављен на обали. Када су Тројанци дошли да се диве огромном дрвеном коњу, Синон се претварао да је љут на Грке, јер су га оставили. Убеђивао је Тројанце да је дрвени коњ сигуран и да ће донети Тројанцима срећу. Само двоје људи, Лаокоон и Касандра (ћерка тројанског краља Пријама и Парисова сестра), покушавало је да упозоре Тројанце на опасност али их нико није слушао. Тројанци су славили своју наводну победу и унели дрвеног коња у Троју. Те ноћи, пошто је већина Тројанаца заспала или била омамљена пијанством, Синон је пустио грчке ратнике из дрвеног коња. Они су одмах отворили капије града испред којих су чекали преостали Грци који су се вратили и искрцали на обалу. Настао је страшан покољ у коме је погинуло мноштво изненађених и збуњених Тројанаца. Пријам је убијен пред Зевсовим олтаром.

ТРОЈАНСКИ КОЊ – ПАД ТРОЈЕ

ПОСЛЕ РАТА

Менелај, који се зарекао да ће убити своју неверну жену, ускоро је поново подлегао њеној лепоти и чарима и дозволио јој је да живи. Њих двоје су се, после дугог лутања све до Египта, вратили у Спарту. Преживеле тројанске жене су постале робиње грчких ратника а заплењено је и много блага. Грци су затим запловили кући, али се путовање за неке показало тешким и дугим колико и сам Тројански рат (за Одисеја и Менелаја, на пример). Одисејев повратак описан је Хомеровом епу ОДИСЕЈА:

ВИДЕО ЛЕКЦИЈА “НАЈСТАРИЈИ ПЕРИОД ГРЧКЕ ИСТОРИЈЕ“

Античке Олимпијске игре

Узбуђење расте уочи највећег светског спортског догађаја, Олимпијских игара. Посетили смо древну Олимпију, место где су Олимпијске игре рођене пре 2.797 година и где су се сваке четврте године одржавале више од 11 векова.

Врели јулски дан, асфалт као да се топи и испарава док скрећемо са јонске обале дубље ка срцу Пелопонеза. Тих стотинак километара од Патре чине се као вечност док сунце неумољиво жеже, а песма зрикаваца одзвања вам у глави.

Древна Олимпија – место где се пали олимпијски пламен

Стигли смо у Олимпију. Неописив је осећај док шетате кроз историју тим археолошким локалитетом. Овде се и данас пали олимпијски пламен сваке четврте године, који после обиђе планету и дође на место где се одржавају модерне Олимпијске игре. Гледате реконструкцију једног од стубова некадашњег грандиозног Зевсовог храма и можете само да замишљате како је изгледало импозантно Фидијино ремек-дело, једно од седам светских чуда старог света, хризелефантинска статуа Зевса од злата и слоноваче, висока 13 метара.

Стуб Зевсовог храма

Најпознатији старогрчки вајар је у петом веку пре наше ере, статуу правио осам година, а Зевс који седи на престолу са жезлом у једној и богињом Ником у другој руци, био је тако детаљно и реалистично приказан, да су посетиоци веровали да су угледали самог бога. Легенда каже да је император Калигула покушао да украде статуу, али су његови људи побегли главом без обзира када им се Зевс насмејао, а њихове скеле се разбиле у парампарчад. Овде, у једном од највећих дорских храмова Грчке, у част врховног бога, током Олимпијских игара, стотину волова било би принето на жртву Зевсу.

Обилазите остатке Хериног храма, Пелопиона, у Палестри и Гимназијуму замишљате како су олимпијци тренирали и припремали се за спортска надметања у атлетским и борилачким дисциплинама. А онда на плус 50 крочите на стадион. Готово да можете да чујете хук публике са трибина док бодри Леониду са Родоса, тркача и рекордера, дванаестоструког олимпијског победника, чији је рекорд тек 2016. године оборио пливач Мајкл Фелпс. Или Мила из Кротона, рвача са шест освојених олимпијских венаца од маслинових гранчица.

Стсдион у Олимпији

Или непобедивог Диоксипуса, такмичара у панкратиону, борилачком спорту, мешавини бокса и рвања, толико супериорног, да је за победника проглашен без борбе, јер нико није смео с њим да изађе у ринг. Или храброг Архихиона, највећег од свих панкратијаста, који је на 54. Олимпијади умро у рингу, бранећи своју титулу. Овде је могло да стане 45.000 гледалаца. Потрчали бисте и ви, док вам се од врелине врти у глави, а телефон одбија да прави фотографије јер му је температура превисока и више не функционише.

Егзедра - место на стадиону где су седеле судије

Олимпијске игре су се одржавале без прекида од 776. године п. н. е. до 393. године нове ере, током периода од 1169 година, у светилишту Олимпија на западу Пелопонеског полуострва. Играле су се сваке четврте године, другог пуног месеца од летње дугодневнице, што би у новом календару представљало месец август. 

Осим спортског, манифестација је имала пре свега верски карактер, јер је одржавана у част врховног бога Зевса, али и политички, јер је јачала политички утицај међу градовима државама широм античке Грчке. Била је ствар изузетног престижа имати олимпијског победника за свог суграђанина.

Видео: Изглед античке Олимпије - реконструкција

Историчари бележе случај Сотадеса, тркача на дуге стазе, олимпијског победника на 99. Олимпијади, који је донео славу свом родном Криту. Али на следећим играма тркао се под заставом Ефеса, јер су га власти тог града подмитиле да се представи као Ефешанин. Због тога су га Крићани протерали.

О самом настанку игара много је теорија, најчешће заснованих на митологији.  У првих 200 година игре су имале више регионални карактер и биле део Панхеленских игара, али је с годинама њихов значај растао и традиција опстала више од миленијума.

Археолошки музеј у Олимпији

Трајање игара зависило је од броја дисциплина. У почетку, када су била само атлетска такмичења, трајале су само један дан. После једног века, када су додате и трке кочија, догађај је продужен на два дана, касније на три и коначно, на 77. Олимпијади, три века после оснивања, на пет дана, због лакших припрема и организације. 

Једна од најважнијих институција Олимпијских игара било је Свето примирје – обустава свих ратова и непријатељстава у целој античкој Грчкој уочи, за време и непосредно после игара. О томе какав су значај за Грке имала витешка надметања на Олимпијади говори и податак да се то правило поштовало непрекидно више од миленијума и да игре ниједном нису отказане, упркос бројним ратовима и сукобима. 

Одржаване су и током владавине Римљана, а укинуо их је тек римски император Теодосије Први 393. године, када је хришћанство све више узело маха, а игре изгубиле на значају и биле третиране као пагански обичај.

Уочи игара, тројица гласника обилазила би грчке полисе, објављујући примирје и најављујући почетак надметања. Једном су такмичари из Спарте били новчано кажњени и забрањено им је да се такмиче, јер је Спарта напала град Лепреум током примирја. У Спарти су протестовали и правдали се да се то десило пре званичног почетка примирја.

Дисциплине су у почетку биле само тркачке: спринтерске, од једне или две дужине стадиона (отприлике 200 м и 400 м), средњепругашке (око 800 м) и дуге, где се претрчавало од 7 до 24 дужине стадиона (1.400 м – 4.800 м). Касније су додате атлетске и борилачке дисциплине бацање копља, бацање диска, скок удаљ и рвање, а те четири у комбинацији са спринтом чиниле су пентатлон.

Тимпанон Зевсовог храма

Појам тимпанон потиче из грчког језика и означава троугласт простор који се нлази изнад прозора и врата и по правилу је украшен са рељевима. Још у време Античке Грчке када су се градили велики храмови на почетку и зачељу истих стављан је тимпанон који је украшаван са различитим рељефним украсима или киповима.

На 23. Олимпијади уведен је бокс, а на 25. утрке коњских кочија.  Нешто касније и панкратион, те разне комбинације коњских трка. 

Панкратион је спортска дисциплина која представља сам корен данашњег мма.Панкратион или Панкрација,тј свеопшта борба на грчком језику, јесте борилачка вештина која се јавила у старогрчким античким играма.За оснивача овог спорта се сматра Тезеј,грчки легендарни јунак.Постоји легенда која каже да је панкратион уз војску Александра великог стигао у Индију где је покренуо тамношње борилачке вештине,а самим тим и данашње источњачке вештине попут кунг фуа и каратеа. Панкратион је био комбинација рвања и бокса. Укључени су били и ударци ногама, тако да је из данашњег угла овакав начин борења био прави репрезент помешаних борилачких вештина. Само рвање и песничење су врста технике коју данас називамо „гроунд анд поунд“ и која је неизоставни део сваког мма тренинга. Борбе су се одвијале без додатне заштите и без рукавица.Победа се добијала на три начина, нокаутом, предајом или смрћу противника. За разлику од рвања или бокса, у панкратиону нису постојала техничка правила.То значи да су били дозвољени ударци рукама, ногама, коленима, лактовима, прстима, као и разне полуге и бацања. Једине две забрањене ствари су биле уједање и ударци у очи.

Панкратион

Занимљиво је да су се олимпијци надметали углавном наги. На самом почетку носили су лаку одећу и појас око струка, али касније се од те праксе одустало. Према историчарима, први је одећу скинуо олимпијски победник Орсипус 720. п. н. е. током трке, јер му је било лакше да трчи без ње. 

Тукидид наводи да су Спартанци у петом веку пре наше ере увели спектакл јавног обнаживања и мазања тела уљима док су се у гимназијуму припремали за атлетска и борилачка надметања. 

Музеј историје Олимпијских игара

Женама је приступ на стадион био забрањен, нису могле ни да учествују, ни да посматрају олимпијска надметања. Запрећена казна била је протеривање. Ипак, легенда каже да је Калипатира, ћерка чувеног шампиона Дијагораса са Родоса, на 96. Олимпијади покушала да, преобучена у мушкарца, уђе на стадион и гледа свог сина, како се такмичи и побеђује у боксу. Мајчинска љубав и спортски дух били су јачи од претње казном. Њена превара је откривена, али су судије направиле изузетак и нису је казниле из поштовања према њеној угледној породици, овенчаној олимпијским одличјима.

Награде за такмичаре биле су симболичне, али су њихово значење и углед били немерљиви. Одмах након трке или меча победник би од хеланодикеса (судије) добио палмину грану, симбол победе, и љубичасту вунену траку коју би носио око главе.

Званичне награде додељене су на крају игара свим победницима у пронаосу Зевсовог храма. Они су крунисани котиносом, венчићем од гране свете дивље маслине, која је расла иза храма. Венац је код старих Грка имао симболично значење, веровало се да доноси срећу, божју заштиту и освештава оног који га носи.

Статуа Зевса у храму у Олимпји

Статуа Зевса у Олимпији је једно од седам светских чуда античког света. О лепоти овог кипа најбоље сведочи сам Филон (творац листе седам светских чуда) који каже: ''Шест светских чуда заслужује моје дивљење али на колена падам тек пред Олимпијским Зевсом.'' Ово светско чудо се налазило у древној Олимпији (западни Пелопонез) у храму посвећеном Зевсу. Од археолошких остатака од Зевсове статуе није остало ништа али су остали остаци Зевсовог храма на основу кога можемо да судимо о величини кипа који се налазио у њему. Изградња Зевсове статуе је поверена чувеном атинском вајару Фидији. Он је већ имао богато искуство у изградњи сличних статуа (радио је доста статуа у Атини за време Перикла) и он се некако намеће и као логичан избор за иградњу Зевсове статуе. Године 433 пре нове ере започета изградња ове импозантне статуе. Величина статуе као и Фидијина посвећеност детаљима пленили пажњу посетилаца. Статуа је била висока 12-13 метара а у основи је била широка око 6 метара. Фидија је прво направио дрвени скелет па га је онда облагао бронзом, златом и слоновачом. Фидији је било потребно 12 година да заврши Зевсову статуу.

Уследило би приношење жртава Зевсу, свечани банкет, а имена победника била би заведена у званичне архиве града. Олимпијски победник добио би и статуу у светилишту. Слава која је пратила олимпијске шампионе била је велики благослов, а бити крунисан котиносом свете маслине била је највећа част коју је један смртник могао да доживи. 

Од 4.237 шампиона, колико их је укупно било, позната су имена, порекло и такмичарска дисциплина њих 921.

Када би се победници вратили у своје родне градове, доживели би дочек попут војсковођа после победничке битке. Ушли би у град на кочији са четири коња, а у њихову част био би срушен део бедема града. Победник би свој венац посветио богу заштитнику града и на његов олтар би принео жртву. 

Фото Pinterest: Аурелиос Зопирос

Аурелиос Зопирос из Атине је последњи пријављени спортиста на античким олимпијским играма пре забране коју је Теодосије I увео 393. године. Био је олимпијски победник  у "јуниорском боксу" 385. Његов брат Еукарпидес такође је био олимпијски  победник у панкратиону 381. године.

За живота, олимпијски шампиони су уживали велике почасти, били су ослобођени плаћања пореза, добијали бесплатне оброке, имали почасна места у позоришту или на свечаностима, а песници су о њима певали химне. 

Музеј историје Олимпијских игара

У склопу Олимпијског комплекса данас, осим археолошког локалитета, налазе се и два музеја, нови археолошки и Музеј историје древних Олимпијских игара, који је од 1888. године и првих ископавања, био стари археолошки музеј, па касније, после изградње новог музеја, променио намену. 

Археолошки спада у најзначајније музеје у Грчкој. Нарочито је познат по колекцији скулптура и бронзе. Чува збирку уметничких дела непроцењиве вредности, укључујући и нека ремек-дела присутна у свим школским уџбеницима, попут Праксителове скулптуре бога Хермеса који држи малог Диониса.

Праксителова статуа Хермеса

Музеј историје игара чува више од 400 експоната, од праисторијског периода до петог века наше ере. У подруму музеја је дигитална и мултимедијална изложба са 3Д презентацијама античких игара.

---

Извор:

Прича о највећем издајнику у историји

Пошто је бројност и издаја и издајника током последњих пет „писмених“ миленијума огромна, да не идемо дубље у прошлост о којој немамо писане податке — човек стварно мора да буде посебна врста гњиде па да уђе у историју као највећи од свих издајника, као синоним за издају…

Издаја, као појава, вероватно своје корене вуче из доба примитивних родовских заједница у којима су људи живели пре изума цивилизације, када смо били ловци-скупљачи, сточари, коначно и земљоделци. Издаја није нестала када смо створили цивилизацију: шта више, цивилизација је устростручила број издајника.

Пошто говоримо о десетинама хиљада година еволуције људског друштва, говоримо и о непрегледним хордама „проданих душа“ које су учествовале у „забијању ножа у леђа“ својим породицама, родовима, племенима и народима. Издаја нема увек исти облик, не настаје увек у истим околностима, нити издајници увек делују у складу са идентичним побудама. Облици, околности и побуде се мењају, можда су чак увек различити, али суштина издаје, као и издајника, остаје увек иста.

_{Битка код Термопила фото: atanasstoykov.artstation}

Издаја је најгори облик људског понашања, јер имплицира деловање против заједнице којој човек припада, а у корист неке друге која врши ову или ону форму агресије. Издајник користи поверење своје заједнице, и изневерава то поверење, како би себи прибавио неку корист. Као што рекосмо, шта је та корист зависи од поменутих околности и побуда, али есенција је иста: корист је корист, као што је и издаја — издаја.

Дакле, будући да је бројност и издаја и издајника током последњих пет „писмених“ миленијума огромна, да не идемо дубље у прошлост о којој немамо писане податке — човек стварно мора да буде посебна врста гњиде па да уђе у историју као највећи од свих издајника, као синоним за издају, као Јуда пре Јуде.

Јер овде није реч о Јуди, човеку који је издао Сина Божијег за шаку сребрњака. Реч је о другој особи, о људском бићу рођеном на нашем поднебљу, на тлу нашег полуострва, на простору Балкана, бићу које је издало свој народ. Реч је о Ефијалту.

Термопилска битка — коју називају и Битком код Термопила (Термопиле значи „огњене капије“) — једна је од најславнијих у читавој историји људскога рода. Свакако је најчувенија битка антике, што посебно даје на њеном значају ако узмемо у обзир у каквој је конкуренцији крунисана: ту су Маратонска битка, Битка на Гранику, Битка код Иса, Битка код Гаугамеле, Битка код Кане, Битка код Заме, Опсада Алезије, Битка код Фарсала, Битка код Акцијума, да не идемо даље.

А ипак, упркос свим тим историјски можда далекосежнијим и утицајнијим бојевима, будући да се ова окончала пировом победом Персије, ево, две и по хиљаде година након Термопила (заправо тачно 2.498 година, тек ће за два лета бити тачно два и по миленијума) те су битке пале у заборав (за Гаугамелу ће знати љубитељи историје, али не и „прости пук (народ)“ док скоро свако дете зна за Термопиле, зна за три стотине храбрих Спартанаца који су се супротставили стотинама хиљада Персијанаца (Херодотових два милиона и сто двадесет четири хиљаде војника под Ксерксовом палицом просто нису реална цифра), зна за њихову жртву, зна за Ефијалтову издају.

_{Ксерк I фото: about-history.com}

Или можда за њу не знају сви? Колико је у ствари широј јавности, ако тако можемо да кажемо, позната околност под којом је трећега дана тог боја дошло до слома спартанских борбених редова и до пораза њихове омалене али моћне силе? Уместо да одмах образложимо те околности, далеко је прикладније да кренемо испочетка јер то што сви можда нешто знају, не значи да знају све детаље.

Укратко, 492. године пре Христа почела је Прва персијска инвазија на Грчку која се две године доцније окончала њиховим поразом; Атињани су их тукли у Маратонској бици (која до данас живи у истоименој атлетској дисциплини, али која као битка масама није позната) и протерали са грчког тла. Десет година требало је големом, непрегледном Персијском царству (на пет и по милиона квадратних километара, између Египта и Индије те Кавказа и Арабије, живело је између седамнаест и тридесет пет милиона људи, скоро половина укупне ондашње људске популације) да се накани да наново крене у правцу егејских обала, у правцу династији Ахеменида најближој Европи.

Ахемениди су у том тренутку тек седамдесет година владали царством, и опстаће све до 330. када ће им Грк по имену Александар доћи главе у већ поменутим биткама на Гранику те код Иса и Гаугемеле. Али седамдесет година није мало, посебно у то време, и посебно ако се има у виду да су створили високоефикасну државу којој није било равне у свету. Сви су дрхтали пред њеном силом, сви су повијали леђа, сви су клечали и молили за милост, сви, осим Грка.

Грци се нису повијали, нису клечали, нису молили за милост. Напротив, Грци су одлучили да се боре за своју слободу, против те силе која је нагрнула на њих, намерена да „поништи“ Хеладу. Такође су схватили, да традиционалне грчке свађе међу пријатељима, супарништва међу полисима, зађевице међу крајевима, морају да престану истог тренутка. Барем су то схватили у Атини и Спарти и још шачици места, јер нису сви Грци нажалост одлучили да се боре: Македонија је била персијски вазал, док су грчке државице по Тесалији, Етолији, Епиру, Беотији, па чак и деловима Пелопонеза, биле „неутралне“.

_{Темистокле фото: aventurasnahistoria}

Тада је Темистокле — славни политичар и генерал, припадник једне нове врсте атинских државника који нису долазили из племићких редова већ су се на врх друштвене лествице попели током ране фазе атинске демократије — предложио општу савезничку стратегију.

Будући да је персијски цар Ксеркс најезду покренуо са великом копненом војском али и са страшном ратном морнарицом која ју је пратила, Темистокле је сугерисао да би најбоље решење било да се изврши синхронизовано блокирање и једне и друге: да се њихов продор на копну заустави у тактички повољном Термопилском кланцу, а да се истовремено персијска флота блокира у мореузу код рта Артемизиј на острву Еубеји.

Тако је дошло до истоимених битака, копнене Термопилске и поморске код Артемизија; географски, пошто је обала тада била тик уз кланац (данас је нешто даље), ова два боја вођена су малтене у видокругу једна другој. Обе су трајале три дана, али је време њиховог одигравања предмет спора. Неки тврде да су се обе одиграле буквално у исто време, од 8. до 10. септембра 480. године. Други кажу да се Битка код Артемизија водила 7. августа, а у Термопилском кланцу тринаест дана касније, 20. дана тог месеца. Како год да било, обе су окончане победама Персије. Али пирове су то победе биле.

_{Поморска битка у античко доба фото: pinterest.com}

Док се на мору 271 грчка трирема, на којима је било 4.065 морнара и 46.070 веслача, сукобила са 1.207 персијских ратних бродова на којима је било 36.210 морнара и 205.190 веслача (тако је барем било на почетку похода, али су пре саме битке Персијанци изгубили трећину бродовља у олујама) — на Термопилима је било три стотине чистокрвних спартанских ратника предвођених краљем Леонидом, и још седам хиљада савезничких војника, наспрам силе која је бројала између сто и сто педесет хиљада људи.

Спартанци су у кланцу држали персијског душманина пуних седам дана, јер током прва четири битке није ни било. У прва два дана битке Леонида и његови Лакедемоњани успешно су блокирали једини уски пут кроз који је непријатељ могао да прође. Трећег дана битке дошло је до оне поменуте издаје. Један мештанин по имену Ефијалт издао је своју грчку браћу тако што је Персијанцима показао козју стазу којом могу да заобиђу Хелене и да им ударе с леђа.

Леонида, схвативши шта се десило, отпустио је већину војске не желећи да улудо губи мишице које сутра треба да наставе борбу, али сам је остао са три стотине Спартанаца и седам стотина Теспијанаца да им чува одступницу. Остало је и девет стотина спартанских хелота и четири стотине Тебанаца. Ови потоњи су се на крају изгледали предали; сви остали су изгинули, борећи се буквално до последње капи крви.

_{Термопили – последњи спартанци фото: pinterest.com}

Заправо, у прилог тезе да су се обе битке водиле истовремено иде и хронологија наредних догађаја: Темистокле, чувши вест о паду Термопилског кланца, повлачи остатак морнарице на острво Саламину, код Пиреја, пошто је стратегија предвиђала да обе војске изврше блокаду: пропаст једне од њих обесмислила је другу, а хеленска морнарица није смела трпети узалудне губитке. Одмах после тога, међутим, долази до гласовите Битке код Саламине, вођене вероватно 28. септембра исте године, дакле двадесет до тридесет дана након ових које смо малочас описали.

Темистокле је успео да убеди своје сународнике да је нова битка неопходна и да је победа могућа, а и Ксеркс је био жељан одсуднога боја. Грци су потом скупили све могуће бродове које су могли да нађу, па су са својих 371 до 378 пловила ударили на осмоструко јачег душманина. И победили. Победили захваљујући домишљатости Темистокла и Еурибијада, који су за бојиште опет изабрали уски мореуз који је персијску бројчану предност у бродовљу претворио у смртну пресуду: пошто на том скученом простору нису могли да маневришу, настао је хаос, који су Хелени искористили да се са својим мањим и покретљивијим триремама поставе у борбени поредак и ударе свом силом.

_{Битка код Саламине фото: greekcitytimes.com}

Епилог је било неколико стотина потопљених персијских бродова уз свега четдесет грчких. Други епилог је било Ксерксово повлачење у Малу Азију са већим делом војске; војводу Мардонија оставио је да „доврши“ освајање Хеладе, што се наравно није десило пошло је већ наредне године дошло до битака код Платеје (Мардоније ту гине, као и већи део његове војске које опкољена у логору и поклана) и Микале, након којих се персијска армија повлачи да се никада више не врати.

_{Битка код Платеје фото: quora.com}

Прва се водила на тлу континенталне Грчке, док се друга водила на острву Самосу надомак малоазијске обале: дакле, Грци су кренули у офанзиву, мотивисани жељом да заштите и подрже своје сународнике у тамошњим колонијама који су се дигли против ахеменидске превласти. У обе битке Спартанци и Атињани уједињени су тукли душманина, али одмах након победе посејано је семе раздора чији ће крвави листови процветати Пелопонеским ратом шездесет година доцније.

Наиме, Спартанци су предложили евакуацију јонских Грка и њихово враћање у саму Грчку, сматрајући да је немогуће да се они ефикасно штите и бране сваки пут када буду били угрожени. Атињани се нису сложили са тим, понајвише стога, што нису желели да губе своје насеобине на том простору.

Уместо тога, они свим јонским полисима, као и свим полисима другде по Хелади и по егејском острвљу, нуде савез — тако настаје Делски савез са Атином као хегемоном, па га зато зову и Атинском империјом или Атинском таласократијом. Та поморска држава ће поткрај петог века довести у питање војно првенство Спарте, и изгубити, понајвише зато што је Атина врло брзо након оснивања те алијансе почела да силује своје наводне „савезнике“ (кад кажемо „силује“ мислимо у пренесеном значењу; рецимо, Наксосу су уништили флоту и градске зидине те одузели право гласа у савезу када је покушао да изађе из њега; на Лезбосу су из истог разлога побили хиљада угледника а њихову земљу поделили Атињанима).

_{Делски савез- жутом бојом означене су територије под управом Атине фото: wikipedia.org}

Но, шта је било са нашим антихеројем, са највећим издајником икада, са тим рођеним Балканцем који је проклет за сва времена, и од Грка и од не-Грка? Ко је он уопште био? До сада смо се дотакли разлога због којег је у историјским уџбеницима, али ништа о њему као човеку нисмо рекли.

Ефијалт (грч. Ἐφιάλτης, Ефиалтес) — којег Херодот назива Епијалт (грч. Ἐπιάλτης) — био је родом Малијац, и син неког Еуридема. Малијци су били племе које је живело у средишњој Грчкој, тачније на ушћу реке Сперхеј у Егејско море, наспрам најзападнијег дела Еубеје; средиште им је био град Трахин, а данашњи Малијски залив, где се налази Термопилски кланац, њима дугује своје име.

Козја стаза коју је Ефијалт показао Персијанцима, надајући се новчаној награди, била је позната свим мештанима, који су је, по речима Херодота, често користили за нападе на Фокиђане; али никоме другом није пало на памет да о њеном постојању обавести страног агресора који је желео покоравање својој сили, иако се чини да су Малијци били међу оним „неутралним“ Грцима који нису хтели да ратују са Персијом. Његове наде да ће бити богато награђен изјаловиле су се након персијског пораза код Саламине; да ли је Ксеркс збиља намеравао да га обаспе благом у случају успешног исхода похода или не, не зна се.

Оно што се зна јесте то, да је Ефијалт након Саламине побегао у Тесалију, а да је Велики амфиктионски савез потом уценио његову главу (то је била нека врста верске конфедерације свих Грка, која је бринула о законима и правилима ратовања, његовим ограничењима, и томе слично, али и о храмовима Аполона и Деметре; седиште му је било у Делфима, због чега су га звали и Делфски амфиктионски савез; реч „амфиктионија“ дословно значи „савез суседа“).

_{Делфи – центар Амфиктоније (Делфски амфиктионски савез) реконструкција фото: anasynthesis.co.uk}

Убијен је од стране извесног Атенада из Трахина, тек 470. године, пуну деценију након издаје, и то због нечега што није било ни у каквој вези са издајом код Термопила. Спартанци су Атенада без обзира на то богато наградили, а временом су се осветили читавом Ефијалтовом племену.

Наиме, Малијци су 426. замолили Лакедемоњане за помоћ у рату против оближње Етеје; ови су им помогли али су их и окупирали а на месту њиховог града Трахина подигли сопствену колонију — Хераклеју Трахинијску. Током Коринтског рата (395-387) дигли су побуну против спартанске превласти, што је за последицу имало губитак доброг дела њиховог земљишта. Касније су били чланови Кортинског савеза, а већ почетком другог века пре нове ере попримају тесалски идентитет.

Иначе, Херодот пише да су за издају била осумњичена још два човека, Онета из Кариста на Еубеји, син Фанагоре, и Коридал из Антикире. Међутим, само је Ефијалт оптужен. Отац историје сматра да је то довољан доказ његове искључиве кривице, јер „посланици Грка у амфиктионском савету нису уценили главе Онете и Коридала већ само Ефијалтову“.

_{Eфијалт у филму 300 фото: pinterest.com}

Са тим се изгледа слажу и модерни Грци: у њиховом језику је до дана данашњег „Ефијалт“ синоним за издајника, нешто као квислинг или јуда; додуше, реч „ефијалт“ дословно значи „кошмар“. Као историјска личност нема буквално никакве везе са физички издеформисаним Ефијалтом каквим је представљен у графичком роману Френка Милера „300“, по којем је снимљен истоимени култни филм, у којем његову улогу одлично тумачи врсни британски глумац Ендрју Тирнан, човек необично српског презимена, да не кажемо балканског. Фали само „-ић“ па да буде наш.

---