Историја јаничарских јединица Османског царства је поучна за све оне који се баве креирањем и политиком оружаних снага једне државе. Јаничари су били огромна снага који је османско царство створило да би водило своју освајачку политику широм Азије, Блиског истока и Европе.
Биле су то посвећене борбене јединице фанатично лојалне владару који их је снабдевао најновијим оружјем из чега је произишао готово неприкосновени стаус унутар царства припадника јаничарских одреда. Јаничаре као елитну пешадијску јединицу основао је османски султан Мурат I, пре свега као снагу која је је имала за циљ заштиту самог владара. Пре њиховог оснивања, османска војска је била састављена од пешадије из различитих племена који нису били довољно одани владајућој породици и често су се показивали као непредвидиви у својој лојалности, ефикасности и ратничком духу. Главни ослонац војске била је коњица коју су чинили искључиво турски племићи који су такође били хировити и не безусловно одани свом владару.
Турски пешадинац средином 15. века, фото: pinterest.de
Султан се суочавао са непрестаним претњама своје аристократије, као и све веће популације незадовољних хришћана који су постали субјекти османске власти како се царство ширило на Балкан и Кавказ. План оснивања ексклузивне оружане формације био је олакшан сложеним робовласничким системом својственим османском друштву. Систем је дозвољавао поробљавање поражених народа, претежно хришћана и других немуслимана. У историји познат као систем девширме (данак у крви), компликован облик ропства према којем је држава куповала ратне заробљенике, таоце и робове за обављање различитих функција. Због тога су хришћанске породице Анадолије, Балкана, Јерменије и Грузије биле принуђене да своје најспособније синове, по могућности од 8-14 година, дају у султанову службу, милом или силом.
За почетак, Османлије су неселективно “регрутовали“ све хришћане, али су у каснијим фазама предност давали хришћанским “регрутима“ са Балкана, јер су се показали далеко бољи у прилагођавању захтевима који су се од њих очекивали.
Дечаци су натерани да пређу на ислам и у складу са тим су били обрезани и углавном су добијали муслиманска имена. Хришћанска деца (сада већ муслимани) даље су били подвргнути тешкој обуци и од њих се захтевало да ментално и физички буду неприкосновени. Такође, водила се таква политика да деца из турских породица нису примана у те новоформиране јаничарске одреде. Хришћанске породице су се у огромној већини жестоко противиле дешвирми, али било је и оних који су сматрали да је служба за султана била далеко кориснија од чамљења у скученим хришћанским одајама у потчињеним областима.
Јаничари нису били обични робови и били су више цењени од многих слојева османског друштва и на крају су формирали своју посебну друштвену класу. Припадници јаничарских одреда су се заклели на целибат јер се сматрало непожељним да остављају потомке. Било им је забрањено да пуштају браду и да се баве било којом другом делатношћу осим војничком. Од њих се захтевало да буду фанатично лојални султану и били су ограничени да живе у границама посебно створених кантона. Јаничарски одреди су постепено бројчано расли и почетком 16. века бројали су око 40.000 припадника.
Султан се према јаничарским војницима односио као према својим миљеницима који су постепено постали снажна противтежа аристократији. Јаничари су дали све од себе да постану део аристократског друштва на који које по правилу нису имали права јер су по пореклу припадали сиромашном (нижем) друштвеном сталежу. Ништа их није омело да докажу своју вредност и потрудили су се да учине управо то. Њихова војна обука била је исцрпљујућа која је дечаке претворила у успешне војнике Царства до 25. године. Јаничари су изазивали завист у остатку турке војске због веома високих плата које су им редовно исплаћиване. Њихова служба код султана је богато награђивана и гарантовала је и пензију по окончању службе. Истовремено за време вршења војничке службе јаничари су у османском царству уживали и многе друге привилегије.
Јаничари су први добили ватрено оружје у османској војсци и за њих је организована специјална обука за коришћење таквог оружја. Држава је преузела обезбеђивање добро организованог логистичког система који их је иу рату иу миру одржавао самодовољним. Медицински систем створен за њих био је изузетно модеран и веома добро опремљен. Османлије су организовале јаничаре у батаљоне. Султан Сулејман је имао 165 батаљона, а њихов број ће ускоро нарасти на 196. Посебну класу јаничара штитили су султани који су се послушно придржавали прописа да јаничаре могу казнити само команданти јаничара.
Јаничари у борби са ватреним оружјем, фото: medium.com
Османлије су свој победнички поход по Азији и Европи првенствено дуговале борбеној храбрости јаничара. Ове елитне јединице постале су непријатељ европских краљевстава и азијских кнежевина. Они су одиграли одлучујућу улогу у заузимању Константинопоља 1453. године. Они су били кључни у победи Османлија против египатских Мамелука уништавајући потенцијалну силу која би их могла изазвати. Користећи топове и ватрено оружје и држећи средиште војске током борби, јаничари су понизили искусне аустријске и мађарске снаге. Јаничаре је обично водио султан и увек су добијали велики део ратног плена. Јаничари су били познати и по томе што нису показивали милост према својим противницима.
Са страхопоштовањем са којим су јаничари били третирани у Османском царству постали су баснословно богати, располажући огромним утицајем и уживајући необуздану моћ. Што су били успешнији, то су више тражили повећање плата и већи проценат ратног плена. Постали су свесни свог статуса као оних који стварају нове султане. Како је њихов утицај растао, убацили су се у све структуре власти постављајући своје људе свуда у влади. Они су игнорисали своју заклетву да ће остати у целибату и натерали султана Селима II да им да дозволу за брак 1566. године.
Престали су да бораве у баракама и купили су сопствене куће у којима су живели са својим проширеним породицама. Погубни аспект јаничарске моћи први пут је уочен 1449. године када су се први пут побунили. Након 1451. године сваки султан је био дужан да плати новчану донацију јаничарима приликом свог ступања на престо. Постојала је велика огорченост према јаничарима и продубљена је чињеницом да је њихов растући материјални просперитет пригушио њихов борилачки дух и да су постали неефикасни као ратна машина.
Кампању против њихове хегемоније покренуо је султан Осман II који је био понижен у рату против Пољске 1621. и планирао је распуштање јаничарских одреда због њиховог лошег учинка, али су се јаничари осветили киднаповањем султана и убили га. Наставили су да повећавају своју моћ и 1804. године јаничари формирају илегалну државу у данашњој Србији, подстичући национални устанак Срба и до 1808. султан Махмуд II је одлучио да их се реши. Бројност ове некада ефикасне ратне машине је нагло порасла на 135.000, али коначни дан обрачуна није био далеко. Султан Махмуд II је пажљиво планирао обрачун са јаничарима готово 18 година и 1826. је био спреман да крене против њих.
Његово проглашење формирања нове војске по узору на европске војске тог времена подстакло је јаничаре на побуну и они су покренули јединице према султановој палати. Султан је намамио јаничаре на отворено подручје око њихових касарни и испалио артиљеријске гранате на њих које су изазвале тренутну погибију 4.000 јаничара. Распустио је јаничарске одреде после више од 500 година њиховог постојања и протерао их или погубио конфискујући њихову имовину.
Извор: arynews.tv
It was a dedicated fighting force fanatically loyal to the ruler who kept it provisioned with latest weaponry and granted an almost inviolable status to its personnel. Janissaries as an elite infantry unit were raised by Ottoman Sultan Murad I, the third ruler of Ottoman Empire as royal bodyguard. Before their advent, Ottoman army was composed of foot soldiers from various tribes who were in a loose allegiance with the ruling family and often proved unpredictable in their loyalty, efficiency and war spirit. The mainstay of the army was cavalry comprising exclusively of Turkish noblemen who were also whimsical in their adherence to the ruler. The Sultan faced incessant threats from his aristocracy and also from the growing population of protesting Christians who became subjects of Ottoman rule as it expanded to the Balkans and the Caucasus. The plan of raising an exclusive armed group was facilitated by the complex slave-owning system inherent in Ottoman society. The system allowed for enslavement of subject nationalities predominantly Christians and other non-Muslim people. Known to history as the devşirme system, a complicated form of slavery according to which prisoners of war, hostages and slaves were purchased by the state for performing multifarious functions. Consequently, the Christian families of Anatolia, Balkans, Armenia and Georgia were forced to give away their most able sons, preferably 8-14 years of age, into the Sultan’s service…
Yeniçeri Ocağı (Osmanlıca: یڭیچری, çev. ’yeni asker’), Osmanlı İmparatorluğu’nda padişaha bağlı Kapıkulu’nun en büyük birimi olan, Avrupa’nın ilk modern daimi askeri ordusudur. Kesin kuruluş tarihi bilinmese de, on dördüncü yüzyılın son yarısında I. Murad (1362-1389) döneminde kurulduğu kabul edilir. Yeniçeri Ocağı başlangıçta Ahilik temelinde kurulmasına rağmen daha sonra Bektaşîliğe yöneldi. Hanefî Mezhebi’ne mensup olan Yeniçerilerin taşıdığı İmâm-ı Â’zam bayrağı ocağın en büyük bayrağıydı. Ocağa asker alımı pençik adı verilen yöntemle, savaşlarda ele geçirilen her beş erkek esirden birinin kısa bir eğitim görmesi ve ardından yeniçeri yapılmasıyla gerçekleşti. Bunun yanında devşirme denen yöntem ile devletin hüküm sürdüğü topraklardaki Hristiyan çocuklar Müslüman yapılarak ocağa alındılar. Yeniçerilerin evlenmelerine müsaade edilmesiyle birlikte erkek çocukları da „kuloğlu“ adı altında ocağa kaydedilmeye başlandı. Yeniçeri Ocağında „cemâat“, „ağa bölükleri“, „sekban bölüğü“ ve bunlara bağlı toplam 196 adet bölük/orta mevcuttu.
Тие беа посветени борбени единици фанатично лојални на владетелот кој ги снабдуваше со најновото оружје, што резултираше со речиси недостижен статус во империјата на членовите на јаничарските одреди. Јаничарите како елитна пешадиска единица ги основал османлискиот султан Мурат I…
Од 1787. до 1791. године, аустријска војска — тада Хабзбуршко царство — била је у рату са Османлијама (ткз. аустро-турски рат) .На челу Аустрије тада је био цар Јосиф II. Аустријска војска је била по много чему необична, можда је најбољи израз “мешовита“. Војску Хазбуршке монархије чинили су сви њени поданици, војници из Чешке, Немачке, Француске, Хрватске, Србије и Пољске. Стога је комуникација између различитих националности била, у најмању руку, тешка, а веома често комуникације су се дословно губиле у преводу. Војници не само да нису разумели шта им говоре официри (најчешће немачког порекла) већ доста пута не би разумели ни једни друге.
У време битке код Карансебеша, Аустријанци су се борили против Отоманског царства за контролу над реком Дунав. У ноћи 17. септембра аустријски коњаници кренули су у извиђачку патролу са задатком да лоцирају положаје турске војске.
Када је извидница кренула убрзо је наишла на групу путника који су поставили логор са друге стране реке. Путници су војницима понудили пиће. Војници су прихватили и тако је почела ноћ опијања.
У једном тренутку током свечаности, група пешадинаца је налетела на извидничку коњичку чету која се већ добро изнапијала и затражила да им се придруже. Када им је ускраћен алкохол, избила је туча песницама. Убрзо је туча ескалирала, а наводно је и пуцано.
У самом граду Карансебешу, где није било пића, борбе и пијанки, остатак аустријске војске био је у приправности за турске снаге. Када су чули пуцње са друге стране реке, трезвене аустријске снаге су, наравно, протумачиле буку као долазак турске војске. Почели су да вичу „Турци, Турци!“
Са друге стране реке кад су пијани војници чули повике својих другова „Турци, Турци!“ појурили су назад у логор да помогну својим саборцима, верујући да су њихови вапаји молба за помоћ.
Видевши у мраку масу људи која се приближавала, трезвене снаге су отвориле ватру, верујући да су пијани војници непријатељска војска која је започела напад на њих.
Након што су били нападнути, пијани војници су били уверени да су њихов логор заузели Турци, па су узвратили паљбу на војску у логору.
Да ли зато што су схватили грешку која се десила, или једноставно зато што су желели да се ватра заустави, неколико немачких официра је викнуло “halt!” што значи „стани“. Али због језичке баријере, војници који нису разумели немачки су веровали да се чуке узвик „Алах!” који су Турци знали да узвикују у току битке као вапај богу. Уместо да прекину паљбу, повици су је само подстакли.
У аустријском логору је завладао хаос и тако је беснела битка код Карансебеша. Од комбинације пијанства, мрака и језичких баријера, цела аустријска војска се борила сама са собом.
До краја ноћи, око хиљаде аустријских војника је било мртво или рањено.
Турци стижу
До јутра су Аустријанци схватили шта се догодило. Нажалост, до тада је штета учињена и хиљаде војника је страдало у у хаотичној пуцњави. Аустријска војска је тако сама себе веома ослабила.
Најзад, када су Турци заиста извршили напад само два дана касније, он се показао непотребним. Скоро цела аустријска војска је била онеспособљена, остављајући одбрану града срушеном, а Карансебеш отворен за заузимање. Турска војска је управо то и урадила, без борбе ушла у град и заузела га.
Султан над султанима, освајач на три континента, Сулејман I потресао је свет XVI века док је уздизао Османлијско царство до врхунца славе. У Европи познат као Величанствени, а међу својим поданицима као Законодавац, био је истовремено и одличан војни стратег. Његов упечатљиви монограм или туğра потврђивао је многе едикте издате током његове 46-годишње владавине.
Беше то светски рат, Исток против Запада, две велесиле затворене у смртној борби на копну и морима трију континената. Свети рат се водио бесом вере. Трупе османлијског султана, мача ислама, продирале су из Турске у срце хришћанске Европе – Београд, Будимпешту, до самих врата Беча. Хришћанске и муслиманске снаге сударале су се око Индијског океана, у Персијском заливу, на Црвеном мору, док је Средоземље постало њихова арена.
Беше то време кад је Колумбо тражио западни пут у Индију, Васко да Гама нашао источни око Африке, а Магелан повезао Запад и Исток опловивши земаљску куглу. Доба барута, кад су Турци изливали топове разорније него икада пре и претварали замкове с кулама у сликовите анахронизме.
Највеће звезде XVI века били су Карло V, хабзбуршки владар царске Шпаније, свети римски цар и доживотни борац против ислама; његов макијавелистички супарник Франсоа I, најхришћанскији краљ Француске, који би продао душу Сотони или Турчину за посед Милана, италијанске жиле куцавице; Мартин Лутер, саски реформатор који је нехотице засенио јединство цркве којој се Карло зарекао; Хенри VIII, енглески краљ, превртљиви савезник и непријатељ све тројице – папин бранитељ вере који је прекинуо односе с Римом да би могао да се разведе од Карлове тетке; Иван Грозни, који је започео успон Московљана.
У средишту те светске позорнице један лик се издизао изнад осталих: Сулејман, вођа правоверних, сенка Бога на Земљи, заштитник светих градова Меке, Медине и Јерусалима, господар над господарима света, Истока и Запада… Сулејман је Османско царство довео до врхунца моћи, владајући из града „најприкладнијег за управљање светом“ – Истанбула, односно чувеног Константинопоља који је вековима пре основао Константин Велики на раскрсници путева Европе и Азије.
Сулејман I Величанствени, детаљ гравуре плоче Питера Коека ван Алста која приказује процесију кроз Истанбул, 1533. фото: britannica.com
Сулејман је владао 46 година и доживео 72 године, а дуговечна владавина била је испуњена победама, али и замрачена трагедијама. Због дужности смакнуо је најдражег пријатеља. Његов највећи каваљерски чин узвраћен му је четири деценије касније најгорчим поразом. Пошто га је, како неки кажу, зачарала робиња која је заробила њега, наредио је да му најстаријег сина и најизгледнијег наследника у његовом присуству задаве тетивом лука.
Потражили смо Сулејманове претке у историјском пејзажу X века, дубоко у срцу Евроазије. Пешчана пијавица која је плесала у далеким степама Туркменистана прерасла је у циклон док се ковитлала Ираном и Ираком, те продирала у византијску Анадолију у касном XI веку. Путем је покупила исламску веру, персијску културу и страст гхазија – пограничних хероја џихада, светог рата против неверника.
Тек крајем XIII века на себе скрећу пажњу племена османлијских или отоманских Турака. Ти следбеници Османа, свог првог султана, отргли су северозападну Анадолију од Византинаца и поставили своју прву престоницу у Бурси. Преко Дарданела прешли су у Европу поред Галипоља 1352. године и убрзо се проширили Балканом; из своје нове престонице Једрена – бившег Хадријанопоља – у Тракију, кључном подручју историјских праваца преко Македоније до Јадрана и уз долину реке Марице до Дунава. Пад Константинопоља 1453. године потресао је Европу. Завршило се 1.100 година византијске повести. Исламски сан се испунио.
Мехмед Освајач, Сулејманов прадеда, у једној од најамбициознијих урбаних обнова у историји поново је изградио и настанио град како би створио царску османслијску престоницу. Потомак туркменистанских номада засео је на престо и сматрао се наследником свих земаља којима су римски цареви некада владали. Хроничари су га славили као новог Александра. Неутаживу жеђ гхазија за светим ратом појачао је јасан царски циљ: сан о јединственом свету уједињеном под зеленим барјаком ислама. Тако се циљ који тражи велике жртве наставио у освајању. Србија, Босна, Грчка, Албанија, Молдавија, Влашка, Трансилванија, Крим, Далмација и Хрватска осећале су његове тешке ударце. Млечани су са звоника Цркве Светог Марка могли да виде освајачке ватре. Мехмеда је само смрт 1481. године зауставила да не пође у освајање Италије и опсаде Родоса, последњег упоришта крсташа на Истоку.
С мрачном очараношћу посматрачи су пратили смртоносну битку за престо. Султанова смрт би се држала у тајности док наследник не стигне из провинција до „светог престола“. Међутим, гласници су могли да буду задржани на путу, велики везир је могао да се противи избору свог преминулог господара, војска је могла да се узнемири и побуни ако нови вођа не би био великодушан са златом. Према обичају који је сам Мехмед озаконио, ко год би први био радосно поздрављен, био је владар. Сва његова браћа су морала да умру – задављена свиленим гајтаном, јер је било светогрђе пролити краљевску крв. Боље да неколицина умре него да се краљевство угрози ратовима за наследство. Мехмед је започео своју владавину смакнућем свог млађег брата.
У то време побожност, похлепа и окрутност могле су да настањују исто срце, а да му то нимало не засмета. Муслимани и хришћани подједнако су клали, пљачкали, силовали, одводили жене и дечаке из освојених градова у ропство. Један од разлога зашто су Османлије навалили на хришћанску Европу радије него на исток, био је закон Курана који је корио муслимане ако међусобно ратују.
Изузетак је био Иран, упориште шиитског кривоверја и нож у леђима ортодоксних Турака. Кад је султан напао Европу, Иран га је ударио с леђа. Сунитски Турци одбацивали су иранске јеретике као горе од хришћана.
Према обичају који је сам Мехмед озаконио, ко год би први био радосно поздрављен, био је владар. Сва његова браћа су морала да умру – задављена свиленим гајтаном, јер је било светогрђе пролити краљевску крв.
Сулејману је било седам година кад је шах Исмаил довео на власт сафавидску иранску династију која ће га мучити већи део живота. Вековима разједињени Иран сад је владао новом државном религијом и ширио се науштрб исламских суседа. Сулејманов отац Селим постао је нестрпљив због неодговарајућег одговора свог оца Бајазита II, па га је свргнуо.
„Био је свиреп“, рекао је хроничар Карла V Гомара о султану ког је историја назвала Селим Окрутни. „Погубио је оца и два брата, много нећака и још 62 рођака.“ Такође и седам великих везира у осам година владавине, које је обојио крвљу 40.000 шиитских Турака, присталица шаха Исмаила.
А онда је ударио на Иран. Године 1514. разбио је војску шаха Исмаила код Чалдирана и затим похарао престоницу Табриз. Допремајући плен и заробљенике из Табриза, није заборавио уметничка дела и уметнике, који су снажно утицали на османлијску дворску уметност. Потом се окренуо на југ према мамелуцима, који су оспоравали границу с Османским царством. У биткама код Алепа и Каира окончао је мамелучку владавину и убио њиховог султана.
„Селимово освајање Сирије и Египта удвостручило је величину царства“, каже ми професор Абдул Азиз Навар са Универзитета Аин Шамс у Каиру. Тада се царство у облику полумесеца проширило око источног Средоземља, повезујући се с Берберском обалом на западу и обалама Црвеног мора на југу. „Преузимање калифата дало је османлијским Турцима велики углед. Постали су духовни и световни предводници ислама“, додаје. „Али носили су и ‘исламски терет’– морали су да се бране од два зла, јеретика и неверника.“
Египат им је донео многе предности. Постао је житница Османлијског царства – као што је био и Риму. Био је највећи извор прихода и база за походе према источним морима.
Живот с оцем имао је тешких тренутака, чак и у Трапезунту, опеваном караванском граду на Црном мору, којим је Селим управљао као принц кад је Сулејман рођен 1494. године. Ту је дечак учио јувелирски занат од осорног Грка Константина. Обичај је налагао да се принц из османлијске куће обучи у вештини неког заната, једнако као и вештини управљања и ратовања.
Селим је дечака у тинејџерском добу повео преко Црног мора до Крима. Сулејманова мајка Хафса вероватно је онде била принцеза, па је послата у Истанбул као данак кад је кан постао османлијски вазал – и ту је привукла Селимов поглед. Имала је јак утицај на Сулејмана, што се показало кад их је Селим оставио да се боре за престо. Вероватно је на Криму Хафса за Сулејмана купила две черкеске робиње које су одвели у Манису, у плодну долину покрај Егејског мора, где је Сулејман био намесник када је Селим 1512. године освојио трон.
Маниса је била угодно место, уљуљкано између смеђих брда с обраслим рушевинама древне Магнезије. Ту му је миљеница Махидевран Гилбахар – ‘пролећна ружа’ – подарила сина, Мустафу.
У међувремену Сулејман је надзирао подручје, а тутор је надзирао његово учење – јер је османлијски принц морао да буде образован у историји, Курану, добром управљању, науци, астрологији и посебно песништву. Напорно је радио пишући поезију, како би овладао китњастим персијским стилом и речником. Ту му је учење ишло лакше због Ибрахима, пажа на његовом малом двору. Тешко је замислити двојицу младића тако различитог порекла и истовремено тако сродна. Пошто су га турски освајачи одвели у ропство, тај рибарски син из западне Грчке, образован у богатом дому у Маниси, прешао је у Сулејманову службу као обраћеник у ислам. Султанов и рибаров син убрзо су постали добри пријатељи. Рвали су се, вежбали мачевање, гађање стелама, јахање, делили оброке, уживали у Ибрахимовом свирању виолине и расправљали о књигама које су читали.
Крајем септембра 1520. године гласник је у Манису донео вест о Селимовој смрти. Три дана напорног јахања довело је Сулејмана до Искидара на Босфору. Сулејман је погледом прелазио по обронцима брда. Трошне дрвене куће пружале су уточиште хришћанима, муслиманима и јеврејским породицама које је његов прадеда преселио из свих крајева своје земље. Шпански Јевреји и Мавари, које су истерали Фердинанд и Изабела, убрзо су се придружили Турцима, Грцима и Јерменима. Султани су дозвољавали хришћанима и Јеврејима да дискретно практикују своју веру, обичаје и законе у замену за порез који муслимани нису плаћали.
За османлијске Турке свет је био подељен на краљевство рата, границу према безбожним непријатељима, и краљевство мира, где су расе и вере заједно живеле под султановом праведном управом. Цветајући уз ту концепцију, космополитско раскршће континенталних путева толико је нарасло да га ниједна европска престоница није премашила све до краја XIX века.
На врху Златног рога, међу чемпресима, стоји једноставна џамија. То је једно од најсветијих места ислама – гробница Ејупа, Пророковог стегоноше Абу Ајуба ал Ансарија, који је погинуо у првој исламској опсади Константинопоља 70-их година VII века. Редови верника моле се на његовом гробу.
Ту је 30. септембра, осам дана након Селимове смрти, Сулејман опасао османлијски мач. Сад је био султан, његово име се петком читало у молитвама широм царства и одливало на новчићима. Имао је апсолутну власт, с правом да одреди тренутну смрт било ког од својих поданика. Но кад је први пут изјахао из палате, људи окупљени око двери подигли су гласове у ритуалном напеву: „Не буди горд, мој султане. Бог је већи од тебе!„
Његове прве службене одлуке биле су наредбе да се саграде гробница, џамија и школа у част његовог оца; ослобађање 1.500 заробљених Египћана и Иранаца; надокнада трговцима за добра која је Селим запленио; као и примерено кажњавање високорангираних злочинаца. То му је обезбедило одобравање народа за милосрђе, великодушност и праведност.
„Свима се чинило“, коментарисао је један савременик, „да је нежно јагње наследило дивљег лава.“ Убрзо се показало да је јагње прерушени лав. Пашина побуна у Сирији окрутно је угушена. Потом је Сулејман кренуо да доврши на Западу оно што је његов отац урадио на Истоку. У прва два похода успео је тамо где је Мехмед Освајач заказао. У пролеће 1521. године, кад се Мартин Лутер супротставио Карлу V на царском сабору у Вормсу и покренуо реформацију, Сулејман је започео први поход против Европе. Београд, главно упориште балканске одбране, које је надзирало спој Дунава и Саве, пао је након недеља гранатирања и двадесет масовних напада.
Следећег лета Сулејман је опседао Родос на југозападном крају Мале Азије, седиште витезова Светог Јована. Стајао је између султанове престонице и Египта, а својим флотама је пресретао жито које је ишло према северу и ходочаснике за Меку. Сада је 300 бродова с 10.000 инжењера и артиљераца испловило са Златног рога да припреми положаје око моћног лучког града за 100.000 људи које је Сулејман водио копном. Превезени на острво, започели су опсаду.
Лето је прешло у зиму док су се витезови, плаћеници и чете грађана бориле против нападача који је био бројно надмоћнији у односу отприлике двадесет према један. Турци су копали ровове све ближе и ближе. Топови су се приближавали да туку зидине. Ђулад су разносила куле. Таласи нападача јуришали су у пробој и пунили одбрамбене шанчеве својим телима; 15.000 људи гинуло је у сваком нападу. Након 145 дана очајничка одбрана је окончана.
Савладавши најјачи утврђени град у хришћанском свету, Сулејман је понудио великодушне услове. Витезови и плаћеници могли су слободно да оду у року од 12 дана. Грађани су могли да оду било када у идуће три године. Изазвао је дивљење целе Европе због џентлменског односа према отменом непријатељу. Није ни слутио колику ће цену платити за пуштање витезова.
Какав је човек био Сулејман?
Потоња поколења делила су знатижељу његових савременика, који су са страхопоштовањем посматрали како се поход за походом овенчава успехом.
Гледамо га како петком јаше у џамију на челу поворке, одевен у бело „попут светлог минарета“. Видимо га како добацује златнике извођачима док отвара фестивал на хиподрому на ком су његови синови обрезани или посматра свечану поворку од 500 занатских цехова, сваки у различитој одори.
Палата Топкапи Селим III прима изасланике из царства фото: geo.fr/histoire
Кад није водио ратни поход или био у лову, Сулејман је боравио у палати Топкапи. За разлику од Версаја Луја XIV, ране османслијке палате су биле по мери човека. Монументална здања подизала су се за Бога. Мехмед Освајач замислио је Топкапи с три главна дворишта раздвојена капијама. Султан је боравио у приватним павиљонима; његови везири, судије и управници одељења водили су послове царства у надсвођеној сали, окруженој дугачким, широким тремом – можда као далеко сећање на номадски шатор. Диван се састајао четири дана у недељи, а везири су седели на сећијама с јастуцима. Султан је непримећен могао да слуша иза решеткастог прозора.
Као вежбалиште за елитне трупе, школа за државне чиновнике, атеље за уметнике, стаја за коње, магнет за истраживаче – Топкапи је био кошница, град у граду. Десет огромних кухиња хранило је 3.000 житеља, а у дане дивана чак 8.000 људи. Типичан рецепт гласи: „Узми 500 јагњади…“
Пријем страних изасланика замишљен је тако да прикаже османлијску величину и моћ. Главе издајника дочекивале би их код Царских врата. Код Средњих врата с две куле сви осим султана морали су да сјашу.
Изасланика би дочекао велики везир и, у посебним приликама, уз 2.000 службеника који су се клањали, даривао гомиле сребрних новчића јаничарима с високим перјаницама. Уследила би гозба. Упитавши га о послању, велики везир би предложио теме које ваља изоставити да не би изазвале султанов гнев.
А потом у свети унутрашњи круг. Посетиоци говоре о тишини – „смртној тишини“. Изасланик је умотан у златну тканину док се прегледају његови дарови. „Источњачким владарима се не прилази без дарова.“ На вратима престоне дворане два службеника чврсто га хватају за руке; ни у једном тренутку га неће пустити. Воде га кроз просторију, гурну да пољуби султаново стопало, затим га подижу да пренесе своју поруку. Султан, укочен у тешком свиленом брокату свог церемонијалног кафтана, укрућеног од златних и сребрних нити, равнодушно слуша седећи на престолу опточеном драгуљима.
Султан може да се упусти у коментарисање или да покретом покаже да је аудијенција завршена. Страног изасланика затим изводе из просторије, не допуштајући му да окрене леђа султану. Одговор ће стићи касније, често много касније, преко великог везира.
Дневници с похода? Писани у трећем лицу, лишени су осећања. С првог похода: „Дана 7. јула стигла је вест о заузимању Шапца. Стотину глава војника гарнизона, који нису попут осталих могли да побегну реком, донесено је у султанов табор. Дана 8. јула главе су набијене на кочеве дуж друма.“ Из трећег: „Цар, седећи на златном престолу, прима изразе поштовања везира и бегова; клање 2.000 заробљеника; киша пљушти као из кабла.“
Ретко се може назрети и трачак човечности. На Родосу, лицем у лице с великим мајстором витезова, теши га због губитка, хвали његову витешку одбрану, а онда се поверава Ибрахиму: „Не без жаљења терам овог храброг човека у позним годинама из његовог дома.„
Његова писма другим владарима су бахата: „Ја, султан над султанима, владар над владарима, делитељ круна монарсима на лицу земље…„
Тако поглавар ислама одговара најхришћанскијем краљу Француске, ког свети римски цар држи као заробљеника. Сулејман признаје молбу коју је упутио Франсоа I за „помоћ у вашем ослобођењу […] уз подножје мога престола, уточишта света„.
Карлова црна овца Мартин Лутер занима Сулејмана. Колико је стар? Четрдесет осам? „Волео бих да је млађи, у мени би нашао милостивог заштитника.“ Кад су му то пренели, практични теолог попио је још гутљај витенбершког пива и гласно се насмејао: „Нека ме Господ сачува тако милостивог заштитника!„
Штур у дневницима, благоглагољив у писмима, скривен у својој светој палати. „Како упознати правог Сулејмана?“ питам др Бернарда Луиса, пензионисаног професора с Принстона.
„Не можете. Нико не прилази традиционалном источњачком владару, приватној особи. Имају зид приватности кроз који не можете продрети.“
Прикладно именован према библијском Соломону, Сулејман је показао мудрост као законодавац – не у смислу новина, него као онај који је обновио равнотежу.
Био је побожан, о најважнијим одлукама саветовао се с теолозима. Поштен, вратио је преплаћени порез у Египту да сакупљачи не би претеривали. Праведан, није допуштао да корупција или неправда прођу некажњено.
Међутим, понекад је деловао пре него што би располагао свим чињеницама. И био је подложан утицајима са стране.
Изнад свега био је освајач. Гхази султан који је осигуравао успех тиме што је лично водио војску. Као што је написао француском краљу Франсоау I: „Дању и ноћу наш је коњ оседлан, а сабља наоштрена.„
Иако је стално било у рату, Османлијско царство је својим разноликим народима донело добробит мира. Pax Ottomanica довела је до пораста становништва, ширења мреже путева и караван-сараја, развоја трговине, процвата заната.
Запањене европске владаре занимала је тајна толиког успеха. „Желите да кажете да пастирски дечак може да постане велики везир?“, снебивао се млетачки сенат, састављен од патриција, док је њихов амбасадор описивао друштво у којем је свако био поносан да се назове султановим робом. Друштво робова у ком су робови били господари? Највиши државници нискорођени? Исламском моћи су владали људи крштени и одгајани као хришћани? Невероватно!
Али истинито. Сулејманових осам великих везира били су хришћани скромног порекла, доведени у Турску као робови. Исто је било и с највишим цивилним службеницима и с јаничарима, док су припадници улеме, чувари шеријата или светог закона, судије и учитељи редом били синови турских отаца, подигнути на Курану.
Османлијско царство било је војна машинерија припремљена за ширење, која се хранила земљом и људима које је прегазила: нова села плаћају порезе и дају нову радну снагу. Нова земља јамчи издржавање коњаника који ће контролисати подручје и ићи са султаном у походе. Петина целокупног плена и заробљеника постајала је царско власништво. Одатле се регрутују државни чиновници и јаничари.
Томе је служио и devşirme или данак у крви. Сваких неколико година Османлије би отишле у, рецимо, балканско село и узеле најјаче и најбоље дечаке. Љубљени синови, заувек изгубљени. У Турској би их подвргли напорном школовању: тешком физичком раду да изграде снажна тела, часовима ислама и турског језика. Оне који би се истакли у спортовима и борилачким вештинама бирали су за кадете у јаничарским јединицама – „људе од мача“. Лишени породичних веза, нису имали сукоб интереса и били су одани само султану. Борили су се фанатизмом преобраћеника.
Оне склоне учењу из књига, математици и калиграфији, узимали су за „људе од пера“, да их обучавају у дворској школи и да служе као царски пажеви. Међу њима су се бирали будући управници. Тај систем, за разлику од хришћанске Европе, био је у потпуности утемељен на заслугама, уместо на рођењу.
Сулејман је све више потпадао под утицај двоје робова које је издигао до моћи: Ибрахима, ког је брзо унапредио у великог везира, и Хурем, ’Насмејане’, заробљене Рускиње коју Запад познаје као Рокселану и која му је постала супруга. Након пожара у старој палати 1541. године, она се с харемом преселила у Топкапи, средиште моћи.
„Имамо 1,3 милиона посетилаца годишње“, каже ми Сабахатин Туркоглу, директор Музеја палате Топкапи. „Желе да виде ризницу, свакако.“ Четири просторије блеште у обиљу жада, бисера, рубина, смарагда и дијаманата који обичне предмете претварају у уметничка дела. У свакој просторији је престо који сјајем надвисује остале. „А још више их занима харем.“
Харем. Могли бисте платити животом ако само провирите. Најлепше жене затворене под будним оком белих и црних евнуха – обично хришћана с Кавказа или анимиста из Судана јер Куран забрањује сакаћење муслимана. У тако затвореном простору приче су бујале: о конкубинама које су се замериле господару и биле зашивене у отежалу врећу, те бачене у море. Кажу да се један султан у дивљем бесу тако решио читавог харема. Ронилац који је ослобађао сидро наишао је на сабласну подводну шуму врећа које је њихала морска струја.
Султану је био довољан мали изговор да зарати с Угарском. Провале су запалиле границу. Јаничари су били немирни; није било већег похода још од Родоса. Верске вође одобриле су свети рат. Гатања су предсказивала добар исход.
Дана 23. априла 1526. године Сулејман је кренуо из Истанбула. Коњица с Балкана и тешка артиљерија укрцани су на бродове и послати су уз Дунав; војску је чинило укупно 80.000 људи. Хиљаде камила и кола носили су намирнице за трупе, барут и ђулад за 300 топова. Инжењери су премошћивали реке, градили опсадне справе да заузму дунавска утврђења на путу, поткопавали зидине.
На челу су се ширили акинџије, лака коњица и извиђачи, углавном стрелци. Они и делије с огртачима од леопардове коже, с великим крилатим капама, били су плаћени само пленом и заробљеницима. Када би били пуштени на непријатељску територију, похарали би земљу као скакавци, а дим од спаљених села обележавао је њихов ужасни поход.
Регуларну коњицу чиниле су спахије, назване према ненаследном поседу који им је султан додељивао за војне услуге. Одевени у верижњачу, борили су се луковима и стрелама, копљима, сабљама и буздованима.
У центру су марширали јаничари, пешадија наоружана аркебузама или мускетама и сабљама. У плавим или црвеним огртачима, са застрашујућим брковима, издвајала су их висока покривала за главу.
Сулејман је стајао по страни, с белим турбаном на глави и одећом с драгуљима, на црном коњу с амовима и плаштом украшеним златом, окружен пажевима и личном коњицом, с издигнутим султановим барјаком од седам коњских репова.
Најупечатљиви је био мехтер – војни оркестар од бучних кожних бубњева, чинела, труба и продорних зурли. „Кад пролазе и свирају сви истовремено, њихова бука тера људски мозак из главе, кроз уста“, приповедао је један преживели. Та османлијска новотарија, војна музика у маршу, ширила је страх кад је најављивала напад или је у поворци улазила кад би град пао.
Сулејман се чудио што ниједна угарска јединица није покушала да спречи његов прелазак преко Драве. Међутим, Мађари су одабрали Мохачко поље да својој коњици омогуће пуни трк. Сулејманова војска је до њега стигла за 128 дана – прешавши 1.500 км, просечно 12 км дневно, по киши и сунцу. Кише су натопиле Мохач.
Недисциплинованим дворанима Лајоша II требало је 38 дана да се помакну 174 км јужно од Будима. Друге јединице су се трудиле да стигну. Јављено је да је Јован (Јанош) Запоља, угарски великаш, на путу с 20.000 људи. Но Лајошеви племићи, пуни самопоуздања, свађали су се око тога ко треба да буде заповедник. У сјајним оклопима и шлемовима с перјем, јашући ватрене коње, били су сигурни да ће њихова храброст донети победу, чак и ако су бројно надјачани три према један.
Доживели су страшан пораз који се претворио у кланицу. У року од два сата све је било готово. Следеће јутро нађено је тело краља Лајоша II. Док је бежао, коњ му се спотакао на обронку. Збачен, откотрљао се у поток. Златни оклоп га је повукао и утопио се с лицем у блату.
Мохач је унео страх у Европу. Без Угарске Аустрија ће бити следећа, потом Немачка. Раније је Лутер, чија је реформација могла да успе и због тога што се царство бавило Турцима, изјављивао да „борити се против Турака значи противити се Господу који подсећа на наше грехе таквом казном“. Сад је проповедао свети рат, подстичући сваког владара да помогне цару у одбрани хришћанског света.
Са 137 метара високог торња Катедрале Светог Стефана гледам Беч. Данашњи саобраћај на Рингштрасе окружује унутрашњи град, а кровови су заменили бело море турских шатора које се 1529. године простирало изван градских зидина.
Гледам низ Картнерштрасе, шеталиште с радњама које је испресецано примамљивим улицама с ресторанима, винским подрумима, баровима и кафанама. Ту се Бечлије опуштају уз кафу и кроасане који обликом и бојом подсећају на заплењени златни турски полумесец који је дуго стајао на врху торња Светог Стефана као победнички трофеј.
„Турци су се усмерили на Картнертору – Корушким вратима – тамо на крају улице“, показује кустос градског историјског музеја. „Отворили су процеп и извели неколико јуриша, али никад се нису пробили у град. То се догађало тамо на Рингу, где је данас Опера.“ Осмехује се. „С тако скупим улазницама то је још увек место на које је врло тешко ући.“
Сулејманов највећи непријатељ било је време. Због сталних киша до Беча је путовао 141 дан, тешки топови били су напуштени у блату, војска је била недовољно опремљена, деморалисана. За мање од три недеље Турци су се повукли – по дубоком снегу. Док их је коњица узнемиривала а зима гризла, људи су падали на путу, а стотине камила је страдавало. Међутим, опасност за Беч није прошла.
Сулејман се поново приближио граду три године касније, с још већом војском. Невероватно јуначка обрана Кисега, утрврђења на угарско-аустријској граници којим је заповедао капетан Никола Јуришић, задржала га је већи део августа. Поново је било прекасно за ратовање.
Фердинанд, који је полагао право на Угарску на основу брачног уговора, и Сулејман, узнемирен због ширења хабзбуршке власти у Европи од Атлантика до Црног мора, потпиривали су ватру. Султан је „преплавио угарску равницу с 200.000 коњаника; запретио је Аустрији и угрозио Немачку“, писао је царски посланик Ожије де Бузбек. „Попут грома убија, разбија и уништава све што му стоји на путу […] Само се Персија испречила у нашу корист јер непријатељ, док жури да нападне, мора једним оком да мотри на претњу иза леђа.“
„Ово је војно постројење“, један официр ме попреко гледа.
„Наравно“, саглашавам се. „Ова лука је била истурена база Сулејмана Величанственог у поморском рату са Шпанијом.“ Појављујем се из лавиринта зидова Казбе који су се низ обронке спуштали до старе алжирске луке. Модерни алжирски град протеже се десно у блештавом белом завоју око много веће луке коју штите вештачки лукобрани. Рибарски бродићи су се удобно сместили у сликовитом низу у луци из XVI века из које су у Средоземље испловљавале пиратске галије. Подижем камеру. Млади војник ме зауставља, узима ми камеру и пасош и одводи ме до дежурног официра. „Забрањено је фотографисати луку“, каже строго.
„Ову луку је успоставио Сулејманов адмирал Барбароса“, објашњавам. „Овде није било готово ничег кад је почео са гусарењем дуж Берберске обале. Топови шпанског утврђења на малом острву испред копна владали су старим градом – Казбом. Међутим, 1529. године, оне године кад је Сулејман опседао Беч, Барбароса је уништио шпанско утврђење. Тада је присилио 20.000 заробљених хришћана да изграде велики мол и направе луку какву данас видимо. Ево, показаћу вам шта је урадио.“ Ширим мапу по столу.
Споменик адмиралу Барбароси у Истанбулу фото: penchalk.com
Други официр, који мирно седи, сад нам прилази. Опуштају се кад схвате да то није савремена карта.
„Из Алжира су Барбаросине галије могле да нападају хришћанске бродове и обале. Шпанију и Италију, али не и Француску, јер су Сулејман и француски краљ Франсоа I постали савезници против цара Карла V. Османлијска флота је чак презимила на француској обали 40-их година XVI века.“
„La Côte d’Azur!“ узвикује један официр.
„Барбароса је повећао становништво Алжира тиме што је из Шпаније спасао на хиљаде Мавара које је прогонила инквизиција“, настављам. „Од њих су састављене жестоке посаде на галијама жељне освете. Пустолови су се скупљали у Алжиру. Богатили су се од пљачке и новца за откупнину заробљеника. Европске мајке су плашиле непослушну децу говорећи им да ће их Барбароса одвести ако се не буду лепо понашала. Алжир је постао такав трн у царевој пети да је је 1541. године одлучио да га уништи.“
Официри се гледају.
„Страхујући да би Барбаросина флота могла да нападне с леђа док буде опседао град, Карло је одлучио да исплови након уобичајене пловне сезоне, упркос савету свог адмирала Андрије Дорије. Погрешно! Страховита олуја подигла се крајем октобра кад се Карло искрцао. Разбила је више од две трећине његових 200 теретних бродова и галија услед чега је изгубио на хиљаде људи. Један од највећих бродолома свих времена. Догодио се баш источно одавде, низ обалу.“
Оба официра се нагињу над мапу. Потом дежурни официр почиње да напето зури у мене, као да жели да прочита моју судбину, која је, према исламској традицији, исписана на мом челу.
Кисмет ми је наклоњен. Пружа ми пасош и камеру и показује врата.
Нуњо да Куња и ја срећемо се у дворишту – он у бронзи, а ја запањен тврђавом коју је 30-их година XVI века саградио на индијском острву Диу, 10.000 наутичких миља далеко од двора свог господара, португалског краља.
Људи попут Нуња да Куње жестоко су се сукобљавали са Сулејманом и његовим савезницима око контролних тачака и трговачких путева под контролом ислама, које су Васко да Гама и његови наследници заобилазили. Сулејман је слао флоте да разбију португалска утврђења. Диу је преживео две страховите опсаде. Ради одбране исламских светих градова и приступа караванским путевима од Персијског залива и Црвеног мора до Бејрута и Александрије, Сулејман се борио на четвртом фронту: у Европи, на Средоземљу, у Ирану и сад на Индијском океану.
Стратегија Португалаца била је да контролишу улазе и излазе у Индијски океан те да упуте арапски терет кроз своја складишта у Малаги, вратима према Зачинским острвима, Кини и Јапану; Хормуз, кључ Персијског залива и извор арапских коња који су били врло тражени у индијској војсци; и Гоу, њихов главни град на Малабарској обали, у којем су се издавале дозволе и опорезивао терет. Одатле су португалски бродови носили зачине око Рта добре наде у Лисабон. Једна врата Португалци нису могли да затворе: Црвено море. Проваљивали су, једном чак до Суеца, а 1517. године узбунили су Меку бомбардовањем луке Џеде у коју стижем преко арапских вода.
„Ово је арена за ратовање галијама„, објашњава ми историчар Џон Гилмарин. „На отвореном мору бокови португалских каравела могли су да разнесу османлијску галију. Међу спрудовима Црвеног мора галија с веслима била је у предности јер је могла да маневрише тамо где једрењак не може. А с пријатељском територијом иза леђа могла је крмом да се насуче на обалу и окрене своје далекометне прамчане топове на каравелу која није у могућности да се довољно приближи и узврати ударац. Код Џеде су се османлијске галије склањале у каналу вијугавом попут слова С, па би приближавање једрењака било самоубилачки чин.“
Сулејман је осигурао контролу над Црвеним морем освајањем Адена и Јемена. У давна времена тај југозападни део Арабије је називан Арабиа Фелиџ, ’Срећна Арабија’, због горја високог више од 2.000 метара, чије свеже зелене висоравни пружају олакшање од ужареног песка пустиње у унутрашњости и испаравања Црвеног мора.
Ирански шах Тахмасп могао је да се осмехне. Поново су стигли Сулејманови изасланици. Поруке су прешле целу скалу: пријатељство, учтиви захтеви да се шахови гости врате неозлеђени, претње ратом. Овог пута посланици су донели 500.000 златника, 40 сиријских и арапских коња, ненадмашних у „брзини, са седлима опточеним драгим камењем […] прекривачима од броката“. Један од тих гостију заиста је био важан: Сулејманов син Бајазит.
Иронично, али три највеће Сулејманове личне трагедије повезане су с Ираном – и његовом женом, Рокселаном.
Црномањасти шах, дебелих усана и густе браде, осврнуо се по својој величанственој новој дворани за пријеме у Казвину. Сулејман му је спалио стару у Табризу, граду који су Сулејманове снаге освајале три пута, а који се налази 400 км северозападно.
Изгубљени су били и Багдад и Басра у долини Тигра и Еуфрата у данашњем Ирану; очишћен део земље од Кавказа према Персијском заливу до Бахреина. Напослетку, два царства, сунитско османлијско и шиитско сафавидско, склопила су некакво примирје у борби за духовно вођство ислама: договорен је мир у Амасји 1555. године, исте године кад су католици и протестанти предахнули од верских ратова у Немачкој миром склопљеним у Аугсбургу.
Тахмасп није желео рат, још изгубљених покрајина. Тако је принц Бајазит 1561. године предат посланицима. Није прошао кроз врата Казвина. Сулејманови џелати су угасили његов живот. Бајазит је потражио уточиште код вечног непријатеља. Правда његовог оца није подносила изузетке.
Иронично, али три највеће Сулејманове личне трагедије повезане су с Ираном – и његовом женом, Рокселаном. Како би постигла неограничену власт над Сулејманом, Рокселана је морала да се реши Ибрахима, који је једини делио приватност његових оброка, који је добио палату поред хиподрома и Сулејманову сестру за жену, и који је тринаест година одлично служио као велики везир.
Рокселанине сплетке уродиле су плодом кад је Сулејман доделио Ибрахиму титулу сераскер султан, главни заповедник, која је до тада припадала једино султану. Љубомору су изазивали извештаји с похода у Ирану да се Ибрахим понаша као да јесте султан. Кад се вратио, Ибрахим је позван на вечеру са Сулејманом. Следећег јутра је нађен задављен.
Следећа мета био је Мустафа, Сулејманов син првенац. По закону о братоубиству био је претња њеним синовима. Најпре је средила да његова мајка Ђулбехар оде с двора. Постигла је да јој зет, Рустем-паша, пореклом Хрват, постане велики везир. С једног похода на Иран Рустем је послао поруку да је Мустафа, управитељ покрајине, тако популаран да његове трупе траже да их он води уместо све старијег султана (као што је Сулејманов отац Селим збацио свог оца).
Преузевши војску, Сулејман је позвао Мустафу да се објасни. Мустафа је с поверењем дошао у очев шатор. Свилени гајтан обавио је свој смртоносни посао око Мустафиног врата.
Потом су се два Рокселанина сина борила у грађанском рату. Поражен, Бајазит је побегао у Иран, где су га стигли џелати његовог оца. Тако је остао најневреднији син – Селим Пијаница. Приповеда се да је освојио Кипар како би се домогао омиљених кипарских вина. То је подстакло хришћански свет да порази Османлије код Лепанта (данас Нафпактоса), у последњој великој поморској бици између Османлија и Запада.
У ствари, узроке опадања Османлијског царства – слабе султане и „владавину жена“ након Сулејмана – многи приписују Рокселани, жени јаке воље у мушком свету која је, подстакнута инстинктом да заштити своју децу, савршеном вештином играла мушку игру за највеће улоге.
„Знате ли да се малтешки јунак из 1565. године Жан де ла Валет као младић борио против Сулејмана у опсади Родоса 1522. године и Сулејман га је пустио?“ Питање др Елијаса Колијада ођекује у палати Великог мајстора на Родосу. Ла Валетова обрана Малте 43 године касније била је Сулејманов најгорчи пораз.
На Родосу обилазим његове невероватне зидине, прегледам неке од 85.000 топова, камен и гвожђе којим је гађан град, шетам Улицом витезова, где су различити langues – језици или народи – имали своје гостионице и обнављали приче о витезовима. Основани у Јерусалиму у XI веку да би штитили ходочаснике у Светој земљи, витезови хоспиталци Св. Јована од лекара постали су војници, најпре заштитнички, потом нападачки. На Родосу је њихова морнарица пљачкала османлијско бродовље.
У архиву реда на Малти, витез Џозеф Галеа показује ми повељу с печатом Карла V из 1530. године којом је окончао осам година прогонства за витезове након Родоса. Доделио им је Малту и Триполи на оближњој либијској обали, како би онемогућавали дејства османлијске флоте у западном Средоземљу. Годишња плата је био соко – отуд и филм „Малтешки соко“.
Триполи су Турци освојили 1551. године. Међутим, Малта је и даље слала флоте да пресецају османлијске поморске путеве. Очекујући одмазду, Ла Валет, тада 71-годишњак и велики мајстор малтешких витезова, ојачао је лучки комплекс острва. Ту су новом италијанском војном технологијом подигнута звездолика утврђења која су могла да издрже чак и ударе великих бронзаних топова из истанбулских ливница. Топови су прављени од бакра из исламске Анадолије и месинга из хришћанског Корнвола.
Опсада Малте била је свети рат у свом најнесветијем облику: отровани бунари, пламени обручи за спаљивање нападача, летње сунце које обара витезове у тешким оклопима.
Према турском плану, тврђава Светог Елма на улазу у луку требало је да буде освојена за пет дана. Требало им је скоро месец дана да је разоре до темеља. Рањени браниоци давали су све од себе да још једном ударе пре него што умру. Разјарене због губитака, Османлије су главе витезова набадале на кочеве, прибијале тела на крстове, бацале их у луку да доплутају до сународника. Ла Валет је одговорио: одрубљене главе заробљених Турака испаљиване су натраг из хришћанских топова.
Тада су Османлије удариле на друга два утврђења. Људи су се борили у рудницима, као кртице; пливачи с ножевима и бодежима изводили су смртоносни подводни балет изнад зашиљеног коља.
Ла Валет и његове преживеле трупе приносе захвалност Богу на крају опсаде фото: historynet.com
На хиљаде Турака умрло је на врућини, у смраду и прашини од разрушених зидова. Лажна дојава о појачању одвукла је Османлије од пробијених бедема у које су могли да уђу преко тела последњих 600 бранилаца. Вратили су се и нашли своје опсадно постигнуће уништено. Потом је са Сицилије стигло 7.000 Шпанаца. Не много, али довољно. Флота Карла V, коју је код Алжира разбила олуја, није заборављена. Хиљаду миља од матичне луке у Истанбулу са зимом на прагу – баш као код Беча – окончана је и опсада Малте. Османлијска војска и морнарица досегле су своје границе.
Сулејман је стар и слаб – 72 године много су за владара његовог времена. Постао је строжи у верским и моралним начелима, мрачнијег расположења. Наређује да се разбију музички инструменти у палати, једе из глиненог уместо из сребрног посуђа. Румени лице како би приказао добро здравље. Не дозвољава да било који амбасадор извести како царство није снажно у самом центру.
Мучи га пораз код Малте. Хабзбуршки цар додаје и увреду одбивши да плати договорени данак и напада угарске пограничне градове које држе Турци. Рокселанина кћи Михримах тврди да је прошло превише времена откад је султан изјахао у свети рат.
Сулејман је, каже Бузбек, себи поставио три циља: да заврши џамију, обнови старе аквадукте који ће водом снабдевати Истанбул и да освоји Беч. Остварио је прва два. Сада му остаје још да спере љагу са неуспешног похода на Малту и освети се за увреду Угарске у посљедњем удару гхази султана.
Свет се променио од времена првог Сулејмановог дунавског похода пре 45 година. Франсоа I и Хенри VIII умрли су 1547. године, годину дана након Лутера и Барбаросе. Ратови Валоа и Хабзбурга водили су се до 1559. године. Карло V се већ повукао. Изморен ратовањем против Француске, немачких протестаната и Османлија, Карло је царски терет пренео на брата Фердинанда у Бечу, краљевање над Шпанијом пренео на сина Филипа II и повукао се у скромну палату близу манастира Јусте у Шпанији. Ту се монарх који је говорио италијански женама, француски мушкарцима и немачки свом коњу, богу обраћао на шпанском како би могао bien morir, “добро умрети“, што је дочекао 1558. године.
Сатерано у процеп између руског ширења степама и европске доминације јужном Азијом, османлијско Средоземље постало је економска жабокречина. Западњачка технологија надвладала је њихову војну снагу. Без нових земаља, пореза и радне снаге, кола су кренула низбрдо.
Владавина се од примерне претворила у своју супротност: корупцију и тиранију. Конзервативизам је ућуткао идеје; трговина и занатство су стагнирали. Суседи су се окупљали попут лешинара око царства. Кад су, у сумраку империје која је трајала 600 година, многи народи изашли испод њеног космополитског кишобрана, сачували су своје језике, веру и културу. По томе је османлијско искуство различито од онога у „прочишћеној“ Шпанији, где се није чуо мујезинов зов или арапски језик.
Међутим, још није било готово. Постројивши велику војску, Сулејман је кренуо према Дунаву у мају 1566. године. Кретање је било споро, болно споро. Сулејман више није могао да јаше па се возио у кочији, док су инжењери равнали друм испред њега. Требало им је 49 дана до Београда, уз обилне кише, порушене мостове и поплављене путеве. Стигла је вест да је један угарско-хрватски кнез погубио једног од Сулејманових гувернера и утврдио се у Сигету, недалеко од Мохача. У бесу Сулејман је скренуо целу војску да уништи тврђаву.
Са само 2.500 бранилаца мочварама окружени Сигет задржао је Османлије читав месец. Масовни напади остављали су гомиле тела. Велики подземни ров уништио је главни бедем. Напослетку, одевен у свечано рухо, с мачем опточеним драгуљима и стотину златника у врећици како би војник који буде пљачкао његово тело знао да је реч о великашу, кнез Никола Шубић Зрински је са преживелим саборцима изашао из тврђаве у пробој.
Јуриш Николе Шубића из утврђења Сигета фото: wikipedia.org
„Кад 150 људи јуриша на 100.000 исход је прилично известан“, примећује професор Густав Бајерле, мој учени водич по угарским бојним пољима. Али посматрач којем је то јунаштво било намењено није га видео. Сулејман Величанствени умро је током ноћи у свом шатору.
Султан је мртав, али ни реч не сме да процури како се војска не би деморалисала. Ни реч пре него што Сулејманов син Селим, 800 миља далеко у Кутахји, дође до престола. Наредбе су одлазиле из шатора као обично; награде за храброст, писма да обавесте владаре о победи. Кнежева глава је послата његовом царском господару. Коначно и наредба за покрет. Сулејман, односно његово балзамовано тело у седећем положају иза навучених завеса, започело је дуг пут кући. Три недеље касније, када је стигла вест да је Селим сео на престо, велики везир Мехмед-паша Соколовић објавио је Сулејманову смрт. Соколовић, један од највећих међу великим везирима, водиће царство следећих 13 година Селимове владавине.
Војска је тиха, пренеражена. Као и становништво у Истанбулу, које прати све дужу поворку до Сулејманове џамије. Велики вођа издигао је њихово свето царство и омогућио златно доба. Њихови потомци ће гледати у прошлост с поносом и носталгијом. И никад више неће видети некога попут Сулејмана.
Према обичају, његово је срце покопано тамо где је умро. Стога тражим то место поред Сигета. Ознака на путу привлачи ми поглед: „Сулиман“ (мађарски, Szulimán). Село на умору, млади су отишли, стари се још држе. „Одакле име овом селу?“, питам човека у врту.
„Добило га је по султану који је давно дошао“, каже ми.
„Шта је радио овде?“
„Чула сам да је ту умро“, каже жена нагнута над мотиком, којој су многе године избраздале лице. „Стари би знали. Али сви су мртви“.
Моја потрага се завршава на црквеном гробљу међу пољима кукуруза у околини. Црква без села зацело обележава неку посебну тачку. То би могло да буде место које се зове Тубрек, слично türbe, турској речи за гроб. Улазим кроз капију, пролазим поред великог распећа и на прочељу цркве угледам натпис на османлијском турском. Полумесец с именом града Кутахја стајао је на зиду.
Док читам да је овде покопано срце султана Сулејмана, сунце на заласку баца слику распећа на тај зид и купа полумесец топлим сјајем. Присећам се турског песника који је пожелео „Не судњи дан. Него дан разумевања“ и уздам се у то да су сенке султана Сулејмана и цара Карла, трагичног младог краља Лајоша, страховитог Жана де ла Валета и осталих јунака негде нашле свој мир.
Кратка прича о Осману I, човеку који је створио империју која је постојала више од 600 година
Држава коју је основао потпуно је изменила лице Балкана и Блиског Истока. Угасила је царство Ромеја и континуитет успостављан вековима.
Осман I
Са простора данашње Србије, из периода дугог петсто година, остале су углавном песме и приче од којих неке клизе по граници између мита и истине: о девширми и болу мајки, њивама и порезима, и о јунаштву хајдука, које је можа није утицало на ширу слику, али је српском народу давало наду.
Ипак, за Османлије та страница историје је славна, а у првом реду на тој страници стоји име Османа I – оца краљева.
Порекло Османа I
О пореклу оснивача Османског царства не може са сигурношћу да се тврди, али се већина турских историчара слаже да су његови преци припадали племену Каји Огуз које је пред најездом Монгола у 13. веку из централне Азије стигло у Анадолију у Селџучки султанат Рум.
Предања кажу да се племе Каји посебно истицало по храбрости, да су били вешти у борби и да су стога били у првим редовима селџучке војске.
Више од свих истицао се Ертугрул који је као награду за велике заслуге у победама Селџука, од султана Кајкубада I добио власт у граду Согуту, на Византијској граници.
Ертугрул Гази – велики борац за ислам, имао је веће амбиције. Иако тада још увек у име султана, нападао је и освајао византијске, али и друге селџучке градове и ширио своју моћ.
Са Халиме Хатун добио је, 1258. године у граду Согуту, сина Османа.
Оснивање Османског царства
Како је растао Осман је делио очеве амбиције о освајању и ширењу моћи, а амбиције оца и сина поклопиле су се са слабљењем Византије на западу, и нападима Монгола са истока – због чега су Селџуци тамо морали да преусмере своје снаге.
Територију је проширивао више на рачун Источног римског царства, док су му муслимански Гази ратници сами прилазили повлачећи се пред Монголима. Муслимани са истока су се полако усељавали у куће хришћана који их напуштали, а цркве су претваране у џамије.
Османско царство званично се осамосталило 1299. године и добило име по свом оснивачу.
Након победе у бици код Бафеона, 1302. године, која се водила између Османлија – на челу са Османом и Византијске војске, и освајања Јенишехира, отпочео је низ освајања кључних градова и хришћанских упоришта.
Први велики град на списку за освајање била је Бурса. Опсада града трајала је неколико година, а Осман И дао је да се око ње изграде две тврђаве, којима је град опкољен. Током дуге опсаде, султану је слабило здравље.
Турбе Османа I у Бурси
Осман I је умро 9. августа 1326. године у Бурси, где његове мошти и данас почивају.
У Бурсу је – крунисан Османовим мачем, ушао његов син Орхан.
Османско царство, чији је отац, је постојало од 1299. до 1923. године – 624 година.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.