Пошто је бројност и издаја и издајника током последњих пет „писмених“ миленијума огромна, да не идемо дубље у прошлост о којој немамо писане податке — човек стварно мора да буде посебна врста гњиде па да уђе у историју као највећи од свих издајника, као синоним за издају…
Издаја, као појава, вероватно своје корене вуче из доба примитивних родовских заједница у којима су људи живели пре изума цивилизације, када смо били ловци-скупљачи, сточари, коначно и земљоделци. Издаја није нестала када смо створили цивилизацију: шта више, цивилизација је устростручила број издајника.
Пошто говоримо о десетинама хиљада година еволуције људског друштва, говоримо и о непрегледним хордама „проданих душа“ које су учествовале у „забијању ножа у леђа“ својим породицама, родовима, племенима и народима. Издаја нема увек исти облик, не настаје увек у истим околностима, нити издајници увек делују у складу са идентичним побудама. Облици, околности и побуде се мењају, можда су чак увек различити, али суштина издаје, као и издајника, остаје увек иста.
Издаја је најгори облик људског понашања, јер имплицира деловање против заједнице којој човек припада, а у корист неке друге која врши ову или ону форму агресије. Издајник користи поверење своје заједнице, и изневерава то поверење, како би себи прибавио неку корист. Као што рекосмо, шта је та корист зависи од поменутих околности и побуда, али есенција је иста: корист је корист, као што је и издаја — издаја.
Дакле, будући да је бројност и издаја и издајника током последњих пет „писмених“ миленијума огромна, да не идемо дубље у прошлост о којој немамо писане податке — човек стварно мора да буде посебна врста гњиде па да уђе у историју као највећи од свих издајника, као синоним за издају, као Јуда пре Јуде.
Јер овде није реч о Јуди, човеку који је издао Сина Божијег за шаку сребрњака. Реч је о другој особи, о људском бићу рођеном на нашем поднебљу, на тлу нашег полуострва, на простору Балкана, бићу које је издало свој народ. Реч је о Ефијалту.
Термопилска битка — коју називају и Битком код Термопила (Термопиле значи „огњене капије“) — једна је од најславнијих у читавој историји људскога рода. Свакако је најчувенија битка антике, што посебно даје на њеном значају ако узмемо у обзир у каквој је конкуренцији крунисана: ту су Маратонска битка, Битка на Гранику, Битка код Иса, Битка код Гаугамеле, Битка код Кане, Битка код Заме, Опсада Алезије, Битка код Фарсала, Битка код Акцијума, да не идемо даље.
А ипак, упркос свим тим историјски можда далекосежнијим и утицајнијим бојевима, будући да се ова окончала пировом победом Персије, ево, две и по хиљаде година након Термопила (заправо тачно 2.498 година, тек ће за два лета бити тачно два и по миленијума) те су битке пале у заборав (за Гаугамелу ће знати љубитељи историје, али не и „прости пук (народ)“ док скоро свако дете зна за Термопиле, зна за три стотине храбрих Спартанаца који су се супротставили стотинама хиљада Персијанаца (Херодотових два милиона и сто двадесет четири хиљаде војника под Ксерксовом палицом просто нису реална цифра), зна за њихову жртву, зна за Ефијалтову издају.
Или можда за њу не знају сви? Колико је у ствари широј јавности, ако тако можемо да кажемо, позната околност под којом је трећега дана тог боја дошло до слома спартанских борбених редова и до пораза њихове омалене али моћне силе? Уместо да одмах образложимо те околности, далеко је прикладније да кренемо испочетка јер то што сви можда нешто знају, не значи да знају све детаље.
Укратко, 492. године пре Христа почела је Прва персијска инвазија на Грчку која се две године доцније окончала њиховим поразом; Атињани су их тукли у Маратонској бици (која до данас живи у истоименој атлетској дисциплини, али која као битка масама није позната) и протерали са грчког тла. Десет година требало је големом, непрегледном Персијском царству (на пет и по милиона квадратних километара, између Египта и Индије те Кавказа и Арабије, живело је између седамнаест и тридесет пет милиона људи, скоро половина укупне ондашње људске популације) да се накани да наново крене у правцу егејских обала, у правцу династији Ахеменида најближој Европи.
Ахемениди су у том тренутку тек седамдесет година владали царством, и опстаће све до 330. када ће им Грк по имену Александар доћи главе у већ поменутим биткама на Гранику те код Иса и Гаугемеле. Али седамдесет година није мало, посебно у то време, и посебно ако се има у виду да су створили високоефикасну државу којој није било равне у свету. Сви су дрхтали пред њеном силом, сви су повијали леђа, сви су клечали и молили за милост, сви, осим Грка.
Грци се нису повијали, нису клечали, нису молили за милост. Напротив, Грци су одлучили да се боре за своју слободу, против те силе која је нагрнула на њих, намерена да „поништи“ Хеладу. Такође су схватили, да традиционалне грчке свађе међу пријатељима, супарништва међу полисима, зађевице међу крајевима, морају да престану истог тренутка. Барем су то схватили у Атини и Спарти и још шачици места, јер нису сви Грци нажалост одлучили да се боре: Македонија је била персијски вазал, док су грчке државице по Тесалији, Етолији, Епиру, Беотији, па чак и деловима Пелопонеза, биле „неутралне“.
Тада је Темистокле — славни политичар и генерал, припадник једне нове врсте атинских државника који нису долазили из племићких редова већ су се на врх друштвене лествице попели током ране фазе атинске демократије — предложио општу савезничку стратегију.
Будући да је персијски цар Ксеркс најезду покренуо са великом копненом војском али и са страшном ратном морнарицом која ју је пратила, Темистокле је сугерисао да би најбоље решење било да се изврши синхронизовано блокирање и једне и друге: да се њихов продор на копну заустави у тактички повољном Термопилском кланцу, а да се истовремено персијска флота блокира у мореузу код рта Артемизиј на острву Еубеји.
Тако је дошло до истоимених битака, копнене Термопилске и поморске код Артемизија; географски, пошто је обала тада била тик уз кланац (данас је нешто даље), ова два боја вођена су малтене у видокругу једна другој. Обе су трајале три дана, али је време њиховог одигравања предмет спора. Неки тврде да су се обе одиграле буквално у исто време, од 8. до 10. септембра 480. године. Други кажу да се Битка код Артемизија водила 7. августа, а у Термопилском кланцу тринаест дана касније, 20. дана тог месеца. Како год да било, обе су окончане победама Персије. Али пирове су то победе биле.
Док се на мору 271 грчка трирема, на којима је било 4.065 морнара и 46.070 веслача, сукобила са 1.207 персијских ратних бродова на којима је било 36.210 морнара и 205.190 веслача (тако је барем било на почетку похода, али су пре саме битке Персијанци изгубили трећину бродовља у олујама) — на Термопилима је било три стотине чистокрвних спартанских ратника предвођених краљем Леонидом, и још седам хиљада савезничких војника, наспрам силе која је бројала између сто и сто педесет хиљада људи.
Спартанци су у кланцу држали персијског душманина пуних седам дана, јер током прва четири битке није ни било. У прва два дана битке Леонида и његови Лакедемоњани успешно су блокирали једини уски пут кроз који је непријатељ могао да прође. Трећег дана битке дошло је до оне поменуте издаје. Један мештанин по имену Ефијалт издао је своју грчку браћу тако што је Персијанцима показао козју стазу којом могу да заобиђу Хелене и да им ударе с леђа.
Леонида, схвативши шта се десило, отпустио је већину војске не желећи да улудо губи мишице које сутра треба да наставе борбу, али сам је остао са три стотине Спартанаца и седам стотина Теспијанаца да им чува одступницу. Остало је и девет стотина спартанских хелота и четири стотине Тебанаца. Ови потоњи су се на крају изгледали предали; сви остали су изгинули, борећи се буквално до последње капи крви.
Заправо, у прилог тезе да су се обе битке водиле истовремено иде и хронологија наредних догађаја: Темистокле, чувши вест о паду Термопилског кланца, повлачи остатак морнарице на острво Саламину, код Пиреја, пошто је стратегија предвиђала да обе војске изврше блокаду: пропаст једне од њих обесмислила је другу, а хеленска морнарица није смела трпети узалудне губитке. Одмах после тога, међутим, долази до гласовите Битке код Саламине, вођене вероватно 28. септембра исте године, дакле двадесет до тридесет дана након ових које смо малочас описали.
Темистокле је успео да убеди своје сународнике да је нова битка неопходна и да је победа могућа, а и Ксеркс је био жељан одсуднога боја. Грци су потом скупили све могуће бродове које су могли да нађу, па су са својих 371 до 378 пловила ударили на осмоструко јачег душманина. И победили. Победили захваљујући домишљатости Темистокла и Еурибијада, који су за бојиште опет изабрали уски мореуз који је персијску бројчану предност у бродовљу претворио у смртну пресуду: пошто на том скученом простору нису могли да маневришу, настао је хаос, који су Хелени искористили да се са својим мањим и покретљивијим триремама поставе у борбени поредак и ударе свом силом.
Епилог је било неколико стотина потопљених персијских бродова уз свега четдесет грчких. Други епилог је било Ксерксово повлачење у Малу Азију са већим делом војске; војводу Мардонија оставио је да „доврши“ освајање Хеладе, што се наравно није десило пошло је већ наредне године дошло до битака код Платеје (Мардоније ту гине, као и већи део његове војске које опкољена у логору и поклана) и Микале, након којих се персијска армија повлачи да се никада више не врати.
Прва се водила на тлу континенталне Грчке, док се друга водила на острву Самосу надомак малоазијске обале: дакле, Грци су кренули у офанзиву, мотивисани жељом да заштите и подрже своје сународнике у тамошњим колонијама који су се дигли против ахеменидске превласти. У обе битке Спартанци и Атињани уједињени су тукли душманина, али одмах након победе посејано је семе раздора чији ће крвави листови процветати Пелопонеским ратом шездесет година доцније.
Наиме, Спартанци су предложили евакуацију јонских Грка и њихово враћање у саму Грчку, сматрајући да је немогуће да се они ефикасно штите и бране сваки пут када буду били угрожени. Атињани се нису сложили са тим, понајвише стога, што нису желели да губе своје насеобине на том простору.
Уместо тога, они свим јонским полисима, као и свим полисима другде по Хелади и по егејском острвљу, нуде савез — тако настаје Делски савез са Атином као хегемоном, па га зато зову и Атинском империјом или Атинском таласократијом. Та поморска држава ће поткрај петог века довести у питање војно првенство Спарте, и изгубити, понајвише зато што је Атина врло брзо након оснивања те алијансе почела да силује своје наводне „савезнике“ (кад кажемо „силује“ мислимо у пренесеном значењу; рецимо, Наксосу су уништили флоту и градске зидине те одузели право гласа у савезу када је покушао да изађе из њега; на Лезбосу су из истог разлога побили хиљада угледника а њихову земљу поделили Атињанима).
Но, шта је било са нашим антихеројем, са највећим издајником икада, са тим рођеним Балканцем који је проклет за сва времена, и од Грка и од не-Грка? Ко је он уопште био? До сада смо се дотакли разлога због којег је у историјским уџбеницима, али ништа о њему као човеку нисмо рекли.
Ефијалт (грч. Ἐφιάλτης, Ефиалтес) — којег Херодот назива Епијалт (грч. Ἐπιάλτης) — био је родом Малијац, и син неког Еуридема. Малијци су били племе које је живело у средишњој Грчкој, тачније на ушћу реке Сперхеј у Егејско море, наспрам најзападнијег дела Еубеје; средиште им је био град Трахин, а данашњи Малијски залив, где се налази Термопилски кланац, њима дугује своје име.
Козја стаза коју је Ефијалт показао Персијанцима, надајући се новчаној награди, била је позната свим мештанима, који су је, по речима Херодота, често користили за нападе на Фокиђане; али никоме другом није пало на памет да о њеном постојању обавести страног агресора који је желео покоравање својој сили, иако се чини да су Малијци били међу оним „неутралним“ Грцима који нису хтели да ратују са Персијом. Његове наде да ће бити богато награђен изјаловиле су се након персијског пораза код Саламине; да ли је Ксеркс збиља намеравао да га обаспе благом у случају успешног исхода похода или не, не зна се.
Оно што се зна јесте то, да је Ефијалт након Саламине побегао у Тесалију, а да је Велики амфиктионски савез потом уценио његову главу (то је била нека врста верске конфедерације свих Грка, која је бринула о законима и правилима ратовања, његовим ограничењима, и томе слично, али и о храмовима Аполона и Деметре; седиште му је било у Делфима, због чега су га звали и Делфски амфиктионски савез; реч „амфиктионија“ дословно значи „савез суседа“).
Убијен је од стране извесног Атенада из Трахина, тек 470. године, пуну деценију након издаје, и то због нечега што није било ни у каквој вези са издајом код Термопила. Спартанци су Атенада без обзира на то богато наградили, а временом су се осветили читавом Ефијалтовом племену.
Наиме, Малијци су 426. замолили Лакедемоњане за помоћ у рату против оближње Етеје; ови су им помогли али су их и окупирали а на месту њиховог града Трахина подигли сопствену колонију — Хераклеју Трахинијску. Током Коринтског рата (395-387) дигли су побуну против спартанске превласти, што је за последицу имало губитак доброг дела њиховог земљишта. Касније су били чланови Кортинског савеза, а већ почетком другог века пре нове ере попримају тесалски идентитет.
Иначе, Херодот пише да су за издају била осумњичена још два човека, Онета из Кариста на Еубеји, син Фанагоре, и Коридал из Антикире. Међутим, само је Ефијалт оптужен. Отац историје сматра да је то довољан доказ његове искључиве кривице, јер „посланици Грка у амфиктионском савету нису уценили главе Онете и Коридала већ само Ефијалтову“.
Са тим се изгледа слажу и модерни Грци: у њиховом језику је до дана данашњег „Ефијалт“ синоним за издајника, нешто као квислинг или јуда; додуше, реч „ефијалт“ дословно значи „кошмар“. Као историјска личност нема буквално никакве везе са физички издеформисаним Ефијалтом каквим је представљен у графичком роману Френка Милера „300“, по којем је снимљен истоимени култни филм, у којем његову улогу одлично тумачи врсни британски глумац Ендрју Тирнан, човек необично српског презимена, да не кажемо балканског. Фали само „-ић“ па да буде наш.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.