Прича о највећем издајнику у историји

Пошто је бројност и издаја и издајника током последњих пет „писмених“ миленијума огромна, да не идемо дубље у прошлост о којој немамо писане податке — човек стварно мора да буде посебна врста гњиде па да уђе у историју као највећи од свих издајника, као синоним за издају…

Издаја, као појава, вероватно своје корене вуче из доба примитивних родовских заједница у којима су људи живели пре изума цивилизације, када смо били ловци-скупљачи, сточари, коначно и земљоделци. Издаја није нестала када смо створили цивилизацију: шта више, цивилизација је устростручила број издајника.

Пошто говоримо о десетинама хиљада година еволуције људског друштва, говоримо и о непрегледним хордама „проданих душа“ које су учествовале у „забијању ножа у леђа“ својим породицама, родовима, племенима и народима. Издаја нема увек исти облик, не настаје увек у истим околностима, нити издајници увек делују у складу са идентичним побудама. Облици, околности и побуде се мењају, можда су чак увек различити, али суштина издаје, као и издајника, остаје увек иста.

_{Битка код Термопила фото: atanasstoykov.artstation}

Издаја је најгори облик људског понашања, јер имплицира деловање против заједнице којој човек припада, а у корист неке друге која врши ову или ону форму агресије. Издајник користи поверење своје заједнице, и изневерава то поверење, како би себи прибавио неку корист. Као што рекосмо, шта је та корист зависи од поменутих околности и побуда, али есенција је иста: корист је корист, као што је и издаја — издаја.

Дакле, будући да је бројност и издаја и издајника током последњих пет „писмених“ миленијума огромна, да не идемо дубље у прошлост о којој немамо писане податке — човек стварно мора да буде посебна врста гњиде па да уђе у историју као највећи од свих издајника, као синоним за издају, као Јуда пре Јуде.

Јер овде није реч о Јуди, човеку који је издао Сина Божијег за шаку сребрњака. Реч је о другој особи, о људском бићу рођеном на нашем поднебљу, на тлу нашег полуострва, на простору Балкана, бићу које је издало свој народ. Реч је о Ефијалту.

Термопилска битка — коју називају и Битком код Термопила (Термопиле значи „огњене капије“) — једна је од најславнијих у читавој историји људскога рода. Свакако је најчувенија битка антике, што посебно даје на њеном значају ако узмемо у обзир у каквој је конкуренцији крунисана: ту су Маратонска битка, Битка на Гранику, Битка код Иса, Битка код Гаугамеле, Битка код Кане, Битка код Заме, Опсада Алезије, Битка код Фарсала, Битка код Акцијума, да не идемо даље.

А ипак, упркос свим тим историјски можда далекосежнијим и утицајнијим бојевима, будући да се ова окончала пировом победом Персије, ево, две и по хиљаде година након Термопила (заправо тачно 2.498 година, тек ће за два лета бити тачно два и по миленијума) те су битке пале у заборав (за Гаугамелу ће знати љубитељи историје, али не и „прости пук (народ)“ док скоро свако дете зна за Термопиле, зна за три стотине храбрих Спартанаца који су се супротставили стотинама хиљада Персијанаца (Херодотових два милиона и сто двадесет четири хиљаде војника под Ксерксовом палицом просто нису реална цифра), зна за њихову жртву, зна за Ефијалтову издају.

_{Ксерк I фото: about-history.com}

Или можда за њу не знају сви? Колико је у ствари широј јавности, ако тако можемо да кажемо, позната околност под којом је трећега дана тог боја дошло до слома спартанских борбених редова и до пораза њихове омалене али моћне силе? Уместо да одмах образложимо те околности, далеко је прикладније да кренемо испочетка јер то што сви можда нешто знају, не значи да знају све детаље.

Укратко, 492. године пре Христа почела је Прва персијска инвазија на Грчку која се две године доцније окончала њиховим поразом; Атињани су их тукли у Маратонској бици (која до данас живи у истоименој атлетској дисциплини, али која као битка масама није позната) и протерали са грчког тла. Десет година требало је големом, непрегледном Персијском царству (на пет и по милиона квадратних километара, између Египта и Индије те Кавказа и Арабије, живело је између седамнаест и тридесет пет милиона људи, скоро половина укупне ондашње људске популације) да се накани да наново крене у правцу егејских обала, у правцу династији Ахеменида најближој Европи.

Ахемениди су у том тренутку тек седамдесет година владали царством, и опстаће све до 330. када ће им Грк по имену Александар доћи главе у већ поменутим биткама на Гранику те код Иса и Гаугемеле. Али седамдесет година није мало, посебно у то време, и посебно ако се има у виду да су створили високоефикасну државу којој није било равне у свету. Сви су дрхтали пред њеном силом, сви су повијали леђа, сви су клечали и молили за милост, сви, осим Грка.

Грци се нису повијали, нису клечали, нису молили за милост. Напротив, Грци су одлучили да се боре за своју слободу, против те силе која је нагрнула на њих, намерена да „поништи“ Хеладу. Такође су схватили, да традиционалне грчке свађе међу пријатељима, супарништва међу полисима, зађевице међу крајевима, морају да престану истог тренутка. Барем су то схватили у Атини и Спарти и још шачици места, јер нису сви Грци нажалост одлучили да се боре: Македонија је била персијски вазал, док су грчке државице по Тесалији, Етолији, Епиру, Беотији, па чак и деловима Пелопонеза, биле „неутралне“.

_{Темистокле фото: aventurasnahistoria}

Тада је Темистокле — славни политичар и генерал, припадник једне нове врсте атинских државника који нису долазили из племићких редова већ су се на врх друштвене лествице попели током ране фазе атинске демократије — предложио општу савезничку стратегију.

Будући да је персијски цар Ксеркс најезду покренуо са великом копненом војском али и са страшном ратном морнарицом која ју је пратила, Темистокле је сугерисао да би најбоље решење било да се изврши синхронизовано блокирање и једне и друге: да се њихов продор на копну заустави у тактички повољном Термопилском кланцу, а да се истовремено персијска флота блокира у мореузу код рта Артемизиј на острву Еубеји.

Тако је дошло до истоимених битака, копнене Термопилске и поморске код Артемизија; географски, пошто је обала тада била тик уз кланац (данас је нешто даље), ова два боја вођена су малтене у видокругу једна другој. Обе су трајале три дана, али је време њиховог одигравања предмет спора. Неки тврде да су се обе одиграле буквално у исто време, од 8. до 10. септембра 480. године. Други кажу да се Битка код Артемизија водила 7. августа, а у Термопилском кланцу тринаест дана касније, 20. дана тог месеца. Како год да било, обе су окончане победама Персије. Али пирове су то победе биле.

_{Поморска битка у античко доба фото: pinterest.com}

Док се на мору 271 грчка трирема, на којима је било 4.065 морнара и 46.070 веслача, сукобила са 1.207 персијских ратних бродова на којима је било 36.210 морнара и 205.190 веслача (тако је барем било на почетку похода, али су пре саме битке Персијанци изгубили трећину бродовља у олујама) — на Термопилима је било три стотине чистокрвних спартанских ратника предвођених краљем Леонидом, и још седам хиљада савезничких војника, наспрам силе која је бројала између сто и сто педесет хиљада људи.

Спартанци су у кланцу држали персијског душманина пуних седам дана, јер током прва четири битке није ни било. У прва два дана битке Леонида и његови Лакедемоњани успешно су блокирали једини уски пут кроз који је непријатељ могао да прође. Трећег дана битке дошло је до оне поменуте издаје. Један мештанин по имену Ефијалт издао је своју грчку браћу тако што је Персијанцима показао козју стазу којом могу да заобиђу Хелене и да им ударе с леђа.

Леонида, схвативши шта се десило, отпустио је већину војске не желећи да улудо губи мишице које сутра треба да наставе борбу, али сам је остао са три стотине Спартанаца и седам стотина Теспијанаца да им чува одступницу. Остало је и девет стотина спартанских хелота и четири стотине Тебанаца. Ови потоњи су се на крају изгледали предали; сви остали су изгинули, борећи се буквално до последње капи крви.

_{Термопили – последњи спартанци фото: pinterest.com}

Заправо, у прилог тезе да су се обе битке водиле истовремено иде и хронологија наредних догађаја: Темистокле, чувши вест о паду Термопилског кланца, повлачи остатак морнарице на острво Саламину, код Пиреја, пошто је стратегија предвиђала да обе војске изврше блокаду: пропаст једне од њих обесмислила је другу, а хеленска морнарица није смела трпети узалудне губитке. Одмах после тога, међутим, долази до гласовите Битке код Саламине, вођене вероватно 28. септембра исте године, дакле двадесет до тридесет дана након ових које смо малочас описали.

Темистокле је успео да убеди своје сународнике да је нова битка неопходна и да је победа могућа, а и Ксеркс је био жељан одсуднога боја. Грци су потом скупили све могуће бродове које су могли да нађу, па су са својих 371 до 378 пловила ударили на осмоструко јачег душманина. И победили. Победили захваљујући домишљатости Темистокла и Еурибијада, који су за бојиште опет изабрали уски мореуз који је персијску бројчану предност у бродовљу претворио у смртну пресуду: пошто на том скученом простору нису могли да маневришу, настао је хаос, који су Хелени искористили да се са својим мањим и покретљивијим триремама поставе у борбени поредак и ударе свом силом.

_{Битка код Саламине фото: greekcitytimes.com}

Епилог је било неколико стотина потопљених персијских бродова уз свега четдесет грчких. Други епилог је било Ксерксово повлачење у Малу Азију са већим делом војске; војводу Мардонија оставио је да „доврши“ освајање Хеладе, што се наравно није десило пошло је већ наредне године дошло до битака код Платеје (Мардоније ту гине, као и већи део његове војске које опкољена у логору и поклана) и Микале, након којих се персијска армија повлачи да се никада више не врати.

_{Битка код Платеје фото: quora.com}

Прва се водила на тлу континенталне Грчке, док се друга водила на острву Самосу надомак малоазијске обале: дакле, Грци су кренули у офанзиву, мотивисани жељом да заштите и подрже своје сународнике у тамошњим колонијама који су се дигли против ахеменидске превласти. У обе битке Спартанци и Атињани уједињени су тукли душманина, али одмах након победе посејано је семе раздора чији ће крвави листови процветати Пелопонеским ратом шездесет година доцније.

Наиме, Спартанци су предложили евакуацију јонских Грка и њихово враћање у саму Грчку, сматрајући да је немогуће да се они ефикасно штите и бране сваки пут када буду били угрожени. Атињани се нису сложили са тим, понајвише стога, што нису желели да губе своје насеобине на том простору.

Уместо тога, они свим јонским полисима, као и свим полисима другде по Хелади и по егејском острвљу, нуде савез — тако настаје Делски савез са Атином као хегемоном, па га зато зову и Атинском империјом или Атинском таласократијом. Та поморска држава ће поткрај петог века довести у питање војно првенство Спарте, и изгубити, понајвише зато што је Атина врло брзо након оснивања те алијансе почела да силује своје наводне „савезнике“ (кад кажемо „силује“ мислимо у пренесеном значењу; рецимо, Наксосу су уништили флоту и градске зидине те одузели право гласа у савезу када је покушао да изађе из њега; на Лезбосу су из истог разлога побили хиљада угледника а њихову земљу поделили Атињанима).

_{Делски савез- жутом бојом означене су територије под управом Атине фото: wikipedia.org}

Но, шта је било са нашим антихеројем, са највећим издајником икада, са тим рођеним Балканцем који је проклет за сва времена, и од Грка и од не-Грка? Ко је он уопште био? До сада смо се дотакли разлога због којег је у историјским уџбеницима, али ништа о њему као човеку нисмо рекли.

Ефијалт (грч. Ἐφιάλτης, Ефиалтес) — којег Херодот назива Епијалт (грч. Ἐπιάλτης) — био је родом Малијац, и син неког Еуридема. Малијци су били племе које је живело у средишњој Грчкој, тачније на ушћу реке Сперхеј у Егејско море, наспрам најзападнијег дела Еубеје; средиште им је био град Трахин, а данашњи Малијски залив, где се налази Термопилски кланац, њима дугује своје име.

Козја стаза коју је Ефијалт показао Персијанцима, надајући се новчаној награди, била је позната свим мештанима, који су је, по речима Херодота, често користили за нападе на Фокиђане; али никоме другом није пало на памет да о њеном постојању обавести страног агресора који је желео покоравање својој сили, иако се чини да су Малијци били међу оним „неутралним“ Грцима који нису хтели да ратују са Персијом. Његове наде да ће бити богато награђен изјаловиле су се након персијског пораза код Саламине; да ли је Ксеркс збиља намеравао да га обаспе благом у случају успешног исхода похода или не, не зна се.

Оно што се зна јесте то, да је Ефијалт након Саламине побегао у Тесалију, а да је Велики амфиктионски савез потом уценио његову главу (то је била нека врста верске конфедерације свих Грка, која је бринула о законима и правилима ратовања, његовим ограничењима, и томе слично, али и о храмовима Аполона и Деметре; седиште му је било у Делфима, због чега су га звали и Делфски амфиктионски савез; реч „амфиктионија“ дословно значи „савез суседа“).

_{Делфи – центар Амфиктоније (Делфски амфиктионски савез) реконструкција фото: anasynthesis.co.uk}

Убијен је од стране извесног Атенада из Трахина, тек 470. године, пуну деценију након издаје, и то због нечега што није било ни у каквој вези са издајом код Термопила. Спартанци су Атенада без обзира на то богато наградили, а временом су се осветили читавом Ефијалтовом племену.

Наиме, Малијци су 426. замолили Лакедемоњане за помоћ у рату против оближње Етеје; ови су им помогли али су их и окупирали а на месту њиховог града Трахина подигли сопствену колонију — Хераклеју Трахинијску. Током Коринтског рата (395-387) дигли су побуну против спартанске превласти, што је за последицу имало губитак доброг дела њиховог земљишта. Касније су били чланови Кортинског савеза, а већ почетком другог века пре нове ере попримају тесалски идентитет.

Иначе, Херодот пише да су за издају била осумњичена још два човека, Онета из Кариста на Еубеји, син Фанагоре, и Коридал из Антикире. Међутим, само је Ефијалт оптужен. Отац историје сматра да је то довољан доказ његове искључиве кривице, јер „посланици Грка у амфиктионском савету нису уценили главе Онете и Коридала већ само Ефијалтову“.

_{Eфијалт у филму 300 фото: pinterest.com}

Са тим се изгледа слажу и модерни Грци: у њиховом језику је до дана данашњег „Ефијалт“ синоним за издајника, нешто као квислинг или јуда; додуше, реч „ефијалт“ дословно значи „кошмар“. Као историјска личност нема буквално никакве везе са физички издеформисаним Ефијалтом каквим је представљен у графичком роману Френка Милера „300“, по којем је снимљен истоимени култни филм, у којем његову улогу одлично тумачи врсни британски глумац Ендрју Тирнан, човек необично српског презимена, да не кажемо балканског. Фали само „-ић“ па да буде наш.

---

Грчко – персијски ратови VI

ЈОНСКИ   УСТАНАК    (499 – 494. п. н. е.)

Наксос и Милет, догађаји непосредно пре устанка

Херодот пише како се Наксос истицао богатством међу острвима, а Милет је, уз помоћ Парћана, био на врхунцу своје моћи и понос Јоњана. Око 500/499. п. н. е. становништво Наксоса је протерало неколико богаташа, који су отишли у Милет, град на малоазијској обали. Милетом је владао Аристагора и Накшани му се обраћају за помоћ. Аристагора, заносећи се мишљу да ће и сам завладати Наксосом, заједно са Артафреном (Даријев брат од стрица, намесник у Сарду и управник свих поморских области у Азији) и уз Даријев пристанак шаљу на Наксос двеста лађа под управом Мегабата. Артафрен је пришао Аристагори надајући се да ће краљеву власт проширити на Кикладска острва, између осталих и на Наксос, Парос и Андрос (ова два последња су у то време признавала врховну власт Наксоса), и на Еубеју. Персијска флота се усидрила код Хиоса. Накшани нису очекивали овај поход, али су правовремено били обавешени од Мегабата који се одлучио на овај потез јер је био огорчен што Аристагора није испоштовао његове захтеве.

---

Пошто су били упозорени Наксос се добро утврдио, а Персијанци и Милећани су град безуспешно опседали четири месеца. Аристагора је био економски исцрпен јер је на себе преузео финансирање војске, а није могао ни Артафрена обрадовати ,,добрим” вестима. Постојала је велика вероватноћа да ће изгубити власт у Милету. Претходни милетски тиранин и зет Аристагорин, Хистијеј је био близак пријатељ персијскога цара Дарија. По одлуци овог последњег, Хистијеј је био послат да утврди место Миркин у долини реке Стримон у Тракији. Персијски командант Мегабаз је упозорио Дарија да би се Хистијеј могао обогатити, наићи на подршку околних Хелена и одметнути се од Дарија.

_{Новчић са  Хиоса непосредно пре побуне, око 525–510. п.н.е. фото: wikipedia}

Стога Дарије је изразио жељу да се Хистијеј врати заједно са царем у Сузу, што је овај и учинио. Када Аристагора није успео да освоји Накс, Хистијеј жарко жели да се врати у Милет, те шаље поруку Аристагори да се дигне на устанак против Персијанаца. Прваци у Милету са Аристагором на челу су били за устанак, док је једино логограф Хекатеј изнео аргументе против. Наиме саветовао је Аристагори да узме богатство храма Дидине и да га искористи за градњу бродова, јер Јонци једино на мору могу да се супроставе персијској флоти. Ипак, коначна одлука је била за устанак.

ПРИПРЕМЕ ЗА УСТАНАК

У циљу шТо успешнијег устанка Милеанин Ијетрагора је био послат у Мијунт, где се повукла војска по неуспеху код Наксоса, да похвата војсковође. Како би добио што већу подршку становника Милета, Аристагора се привидно одрекао тираније. У осталој Јонији једне тиране је протерао, а оне који су са њим пловили против Накса је предао градовима у којима су иначе и владали. Неки градови су своје тиране протерали, а Митилењани су свога тиранина Коета каменовали. Грци су се одлучили за устанак јер су били незадовољни владавином Персијанаца.

За успех у предстојећем устанку, зиме 499/8. п. н. е. Аристагора је отпутовао у Хеладу и за помоћ се обратио Спартанцима. Спартанцима је владао Клеомен. Аристагора је замислио да Клеомена придобије најпре причом како треба помоћи угроженим Јоњанима, који су као и Спартанци Хелени; а потом загрејати Клеомена да се за бадава бори са Аргосом око парчета земље, кад може постати господар Азије и при том добрано се обогатити. Иако је Аристагора био вешт у придобијању људи за своје намере, преварио се када је Клеомена обавестио да ће Спартанцима бити потребно чак три месеца да стигну од јонске обале до Сузе (било предалеко за интересе Спарте). Добивши овај одговор, Клеомен је схватио да га Аристагора завлачи и није желео више расправљати са њиме о тој ствари.

_{Ова амфора од теракоте приказује војника хоплита (лево) који напада персијског стрелца у грчко-персијским ратовима. 
(Метрополитен музеј уметности) фото: historynet}

Пошто је био протеран из Спарте Аристагора се за помоћ обратио Атињанима. Атињани нису били у добрим односима са Персијом, где се био склонио протерани и омржени атински тиранин Хипија из рода Пизистратида. Са причом којом није успео да наговори Клеомена, Аристагора је придобио Атињане, посебно истичући да су Милећани пореклом Атињани те Атина има моралну обавезу да ослободи Јонију од персијског јарма. Атињани су решили да у Јонију пошаљу двадесет ратних бродова под управом Мелантија, угледног грађанина. Херодот истиче да су ти бродови почетак невоље и за Хелене и за варваре.

Устанак и пад Милета

Кад су атински бродови и пет тријера из Еретрије стигли на јонску обалу, Аристагора се охрабрио да пошаље војску на Сард. Јонци су бродовима стигли до Ефеса. Унајмивши водиче из овога града, копном, пратећи реку Каистрију, су напредовали према Сарду. Заузели су цео град, осим тврђаве коју је бранио сам Артафрен са осталим Персијанцима и Лиђанима. До пожара је дошло случајно и брзо је захватио цео град, јер су сви кровови били од трске. Овом приликом изгорео је и храм богиње Кибеле, шо ће касније Ксерксу дати повода да пали храмове у Хелади. Како од ватре и дима становништво није могло бежати, пружили су отпор Јонцима, који су били принуђени да се повуку ка својој морнарици. Јонски упад у Сард изазвао је револт код околних сатрапа, те је организован поход против Јоњана. До борбе је доxло код Ефеса када су Јонци потучени. По поразу Атињани сасвим напуштају Јонце, који сада сами организују борбу против персијскога цара Дарија. Током зиме Јонци су се распустили, али ускоро на Хелеспонту су освојили Бизант и друге градове. Успели су да придобију и већи део Карије за устанак.

_{Рушевине јонског града Милета фото: wikipedia}

Пошто су победили код Сарда, Персијске војсковође, Отан, Дауриз и Химеј, поделе између себе (побуњене?) градове и почну их рушити. Химеј крене у Пропонтиду и заузме Киј у Мизији. Дауриз крену на Хелеспонт и заузме Дардан, Абид, Перкоту, Лампсак и Пез. А када је кренуо из Пеза за Париј, сазнао је да су се Карци придружили Јоњанима. Дауриз се повуче са Хелеспонта (где сад долази Химеј и сукоби се са Еолцима које је и поразио) и крену са војском према Карији. Карци су се сукобили са Персијанцима на Марсији код реке Меандар. После неколико неизвесних сукоба, Персијанци су успели да поразе и Карце. Отан и Артафрен су добили задатак да крену на Јонију и Еолију, где су заузели Клазомену у Јонији и Киму у Еолији.

_{Спаљивање Сарда од стране Грка током Јонске побуне 498. пре Христа. фото: wikipedia}

Становници Кипра, са изузетком становника Аматунта, су се такође одметнули од Персијанаца по наговору Онезила, који је, пошто је свог брата Горга свргнуо са власти, постао краљ Саламине. Против Онезила, који је опседао Аматунт, Дарије је послао војску предвођену Артибијом. Онезил у помоћ зове Јоњане, на који су се ови и одазвали. Одлучено је да се Јонска флота бори на мору против Феничана, а Онезил, који је предводио Кипране, неке Саламињане и Солијце, борбу на копну против Персијанаца и њихових савезника. До битке на мору и на копну је дошло истог дана. Јонска флота је успела да порази феничанску. Меутим у копненој бици код Кипарске Саламине Онезил је био поражен, јер је био издан од Куријаца и оних Саламињана, који су остали верни Горгу. По овој бици Кипрани поново долазе под власт Персијанца.

Персијанци су посебно били огорчени на Милет и желели су по сваку цену да га освоје. Сами Јоњани су одлучили да се Милећани сами бране, док се флота усидри на острву Лада у близини Милета. До важне битке је дошло на мору 494/3. п. н. е. између Феничана и Јонаца, када су Феничани победили. Херодот наводи податак да је јонска флота бројала 353 брода, док варвари 600. Пораз Јоњана је био проузрокован неслогом међу самим Јонцима. Наиме најпре се нису сложили са војном тактиком фокејског војсковође Дионисија, сматравши је исувише напорном; у самој бици Самљани напушају бојне редове и одлазе кући, сматрајући да исход битке неће бити у њихову корист јер су Јоњани недисциплиновани; Лезбљани видевxи шта урадиxе Самљани учинише исто, као и многи други Јоњани. Дионисије из Фокеје по поразу се није могао вратити у свој град, већ је отпловио и гусарио прво код Феникије, а потом код Сицилије, никад не узнемиравајући Хелене.

Пошто су на мору победили Јонце, Персијанци су стали Милет опседати и са копна и са мора. После шесте године од како је Аристагора побегао из Милета у град северно од Амфипоља, пао је Милет. Иако је његов заменик побегао, Хистијеј је успео да се оправда пред Даријем како је Аристагора тобоже на своју руку дигао устанак. Дарије Хистијеја шаље на море, мислећи да ће ,,верни” Хистијеј успети угушити буну. Артафрен је прозрео Хистијеја да је он сам зачетник буне, те је Хистијеј морао бежати из Сарда, где је био одлучио да проведе извесно време пре него што оде на море. Одлази на Хиос, где се ставио на чело Јонског устанка, слагавши при том Јоњане да је устанак био неминован јер је Дарије желео преселити Феничане у Јонију. Хистијеј је покушао чак и неке Персијанце да увуче у устанак, али је ово онемогуио Артафрен. Хистијеј је покушао да се врати у Милет, али га огорчани Милећани нису примили, а касније ни становници Хиоса. Овде се и губи значај Хистијеја што се тиче јонског устанка. Што се тиче Милета, по персијском освајању, мушкарци су махом поубијани или су насељени у граду Ампи на Тигру, а жене и деца су одведена у заробљенишво у Сузу.

---

Грчко – персијски ратови VIII

Први Даријев поход

По сузбијању Јонског устанка Дарије је имао два задатка: да учврсти власт у Тракији и да казни Атину и Еретрију за њихово учешће у устанку. Почетком пролећа 492. п. н. е. Даријев зет и заповедник војске Мардоније се са копненом војском и флотом спустио на обалу. У Киликији се Мардоније укрцао на лађу и флотом пловећи око обала Мале Азије, стигао у Јонију, док је копнена војска кренула према Хелеспонту. Пошто је Мардоније збацио са власти све тиране у Јонији и завео у свим градовима демократију, отпловио је према Хелеспонту.

Сва војска је лађама пребачена преко Хелеспонта. Копнена војска потом пролази кроз Европу са циљем да нападне Еретрију и Атину. Херодот сматра да су се Персијанци упутили у Хеладу да покоре што више хеленских градова, а не само да се освете Атини и Еретрији које су помагале устанике. У модерној историографији преовлађује мишљење да је задатак Мароднија био да учврсти власт у Тракији, а потом је Дарије намеравао нови поход чији би циљ био освајање градова на Балканском полуострву. Персијска флота је најпре поразила острво Тасос јер је имало монћу флоту, која је могла угрозити персијску. Пошо Херодот пише како становници Тасоса нису ниша учинили по питању своје одбране, постоји вероватноћа да су добровољно пристали на власт Персијанаца. Како је Дарије већ под своју власт подвргао сво становнишво до Македоније, копнена војска под воством Мардонија сада покорава и народе Македоније где је владао краљ Александар I.

Флота је са Тасоса идући обалом отпловила до Аканта, а потом до Атоса. Код Атоса флота је упала у јаку буру, када је унишено триста лађа и када је погинуло двадесет хиљада људи. Мардонија, пак, док је логоровао у Македонији, нападне једно трачко племе Бриги и поубија му доста војника. Мардоније је успео да порази Бриге, али губици су били велики. Како је војска коју је предводио била слаба и редукована у борби са Бригима и како је флота била унишена код Атоса, Мардоније је наредио повлачење у Азију. Тако се завршио Први Даријев поход на Хеладу.

Други Даријев поход

Иако је Мардоније успео да покори многе народе, Дарије никако није био задовољан војном тактиком свога зета и чињеницом да су Атина и Еретрија прошле некажњено, на шта га је стално подсећао један слуга и Хипија из рода Пизистратида. 490. п. н. е. Дарије захтева од становника Тасоса, које су суседи тужакали како се тобоже припремају за устанак против Персије, да му дотерају бродове у Абдеру и сруше градске зидине. Дарије није захтевао само од Тасоса, већ и од других приморских градова, који су му плаћали годишњи данак, да му изграде велике ратне бродове и скеле за превоз коња. Све ово иде у прилог чињеници да се Дарије спремао за нови поход на Хеладу.

Исто тако у градове матичне Хеладе послао је изасланике да од Хелена траже земљу и воду, тј. да се потчине Даријевој власти, како би искушао Хелене да ли ће добровољно прихватити његову власт. Многи градови у Хелади су пристали да се покоре цару, чак и Егина, због чега је посебно била огорчена Атина. За Егину су од давнина били заинтересовани Атињани и сада, како су веровали Атињани, Егина се могла удружити са Персијанцима и нанети многе штете Атини. Дарије незадовољан Мардонијем смењује га и као нове војсковое поставља Меанина Датиса и Артафрена, сина сатрапа Сарда Артафрена. Добро опремљеној копненој војсци, која се улогорила у Алејској равници у Киликији, придружила се и флота.

Војници и коњи су се укрцали на шесто тријера и упутили према Јонији. Повод за други поход било је због одбијања неких грчких градова, као шо су Атина, Спарта, да се покоре персијском цару Дарију. Персијанци бојећи се бура око Атоса и тражећи краћи пут, сада плове Икарским морем. Пошо су допловили до Сама, одатле су путовали Икарским морем између острва. Како Наксос још увек није био под персијском влашћу, план је био да се освоји и ово острво. Накшани уплашивши се Персијанаца, беже у планине, тако да Персијанци освајају скоро празан град. Исто као и Накшани и становници острва Делоса, чувши да долазе Персијанци беже на Тен, остављајући Персијанцима празно острво. Датис је пошедео Делос, које је било значајно светилиште у Јоњана, да би придобио подршку становника Кикладских острва. Упутивши се према Еубеји,

Персијанци су нападали успутна острва и локално становнишво регуртовали за војску, а децу узимали као таоце. На Еубеји прво нападају и освајају Карист, град на југу. Датис се флотом упутио према Еретрији. Еретрија за помоћ моли Атину, која саветује својих 4000 клеруха да населе поседе халкидских велепоседника. Међутим у самој Еретрији становнишво се није могло сложити по питању организације борбе са Персијом. Једни су били за то да се бежи у еубејске планине, док други да се добровољно предају Персијанцима. Један од најугледнијих Еретријаца Есхин обавестио је придошле Атињане о проблемима које муче Еретрију и саветовао им да уколико не желе  џабе да гину боље би им било да се врате у Атику. Атињани су послушали Есхинов савет и прешли Ороп.

Персијанци су напокон допловили до Еубеје и усидрили су се код Тамине, Хереје и Егилије у области Еретрије. Еретријци су се ипак одлучили да не напушају град и да бране само тврђаву. Шест дана су трајале борбе око зидина да би седмог Еретријци Еуфорбо и Филагар издали град Персијанцима. Освајачи су у граду попалили храмове као одмазду на јонско паљење храма богиње Кибеле у Сарду. Становнишво Еретрије је допало ропства и некадашњи атински тиранин Хипија је био задужен за организацију отпремања робова на стиријско острво Егилију. Персијанци су се у Еретрији задржали само неколико дана и ускоро прелазе на простор Атике. Одлучили су да их Хипија одведе на Маратонску равницу и да ту дочекају Атињане јер је равница била погодна за персијску коњицу, а налазила се и преко пута Еретрије одакле им је стизао провијант.

Атињани чувши да их Персијанци очекују почели су припремати војску. Изабрали су десет војсковођа, меу којима је последњи био Милтијад, тиранин са Херсонеса трачког и чији је отац био Кимон, којега је пак Пизистрат протерао из Атине. Кимон је неколико година успевао да буде олимпијски победник у трци четворозапрежних кола. Једну победу је посветио Пизистрату, што је омогућило Кимону да се врати у Атину. Касније су Кимона убили Пизистратови синови. Атињани се нису осећали довољно јаки да се сами обрачунају са персијском војском те преко тркача Филипида у помоћ зову Спарту.

Спартанци су пристали да пошаљу две хиљаде војника, али тек по заврxетку ушапа (славили су Аполона Карнејског). Спартанци нису учествовали у бици, јер су закаснили. Када су се Атињани налазили у Херакловом гају на Маратону помоћ стиже од Платејаца, који су Атињанима били захвални јер су им раније помогли у сукобу са Тебом. Меуђтим и међу самим Атињанима мишљена су била различита. Једни су сматрали да је борба са Персијом узалудна јер Атињани имају исувише мало војске и да је најбоље сачекати Спартанце, док други на челу са Милтијадом су били за то да се ступи у борбу, какав год исход битке био. Одлука о томе шта је Атињанима чинити пала је на полемарха Калимаха из Афидне као једанаестог и врховног комаданта. Милтијад је успео да придобије полемарха за свој план, објаснивши му да свако одлагање мое довести до унутрашњих борби у самој Атини, што би Персијанци знали да искористе. Комаданти, који су били за обрачун, одрекли су се своје власти и признали као врховног комаданта Милтијада.

Милтијад је на себе преузео организацију војске тако шо је крајње десно крило поверио Калимаху, какав је био и обичај, до полемарха једна за другом ређале су се филе којима су управљали стратези, а на левом крилу постројио је Платејце. На Маратону борбена линија Атињана била је дуга колико и персијска, само шо су крила била много јача него средишњи део. Према Херодоту било је око 9000 Атињана, 1000 Платејаца и дупло више варвара. Пошо је издато нареење за напад, Атињани, први пут код Хелена, су у трку јуришали на непријатеља. Последњих 100/150м, који су их делили од непријатеља, Атињани и Платејци су претрчали да би умањили учинак варварских лукострелаца.

Борба је трајала дуго. На средњем одсеку фронта Персијанци и Саке су успели да пробију борбену линију Атињана. Меутим на оба крила су победили Атињани и Платејци. Побеђеним варварима су дозволили да побегну, а сами су се обрачунали са оним делом непријатељске војске која је напредовала у средишњем делу. Иако је у бици погинуо Калимах, Атињани су успели да потисну Персијанце и гонили су их све до бродова, где су запленили седам персијских лађа.

У Маратонској бици убијено је 6400 варвара и 192 Атињана. Персијанци пошо су претрпели пораз на Маратону, најпре одлазе по заробљенике Еретријце, а затим плове око Сунија са намером да предухитре Атињане и освоје саму Атину јер им је неко (Херодот преноси традицију, у коју и сам сумња, да су издајице били Алкмеониди) од Атињана штитом дао знак да је град небрањен. Атињани су брзим маршом стигли у град пре варвара и организовали се да дочекају Персијанце у Херакловом гају у Киносаргу. Персијанци су се усидрили код атинског пристаниша Фалерона, међутим нису изашли на мегдан Атињанима, ве одлазе у Азију. Датис и Артафрен су Еретријце одвели Дарију, који их је населио на свом имању Ардерику у кисијској земљи.

Остало је нерешено питање шта се десило са коњицом на коју су Персијанци толико рачунали, јер на дан битке Херодот не помиње никакву коњицу. Суида тврди како су Јонци, који су се борили на страни Персијанаца, сигналирали Атињанима да је право време да нападну, јер је персијска коњица напустила Маратон. У модерној историографији преовлауђју два мишљења: или су Персијанци, нечим незадовољни, повлачивши се са Маратона, најпре укрцали коње на лађе, а пешадија, закаснивши, сукобила се са Атињанима или је битка почела у зору, па су Персијанци, који су током ноћи напасали коње, закаснили.

Најстарији извор о Маратонској бици потиче из 460. п. н. е. и то је био осликани трем Стое Политије. Данас ово уметничко дело није сачувано, али о њему сазнајемо у Паусанијевом Опису Хеладе. Слика је представљала више сцена почевши од приказа Беоана, Платејаца и варвара, где сви имају подједнаке шансе за победу…

---

The Persian attack and the Battle of Marathon (490 BCE)

Darius punished the ringleaders in Asia by execution or deportation, but he made a liberal settlement with the states. Democratic governments were permitted, a moderate rate of tribute was imposed, and the states had to submit their disputes to arbitration. This was politic, since Darius hoped to use the Ionian fleet against Greece. In Europe his son-in-law Mardonius extended Persian rule to the borders of Macedonia, and his envoys visited the free Greek states to ask for “earth and water,” the tokens of submission to Persia. By 491 Eretria and Athens knew that an attack by sea was impending. Before the Ionian Revolt Sparta and Athens had been at war, but the Persian threat brought them closer together. Athenian policy toward Persia had vacillated before and during the Ionian Revolt, but the will to resist was now strengthened by the Persian support of the exiled Athenian tyrant Hippias. The Athenians were also receiving advice from Miltiades, the leader of a semi-independent Athenian principality in the Chersonese. As a vassal of Darius, Miltiades had fought with the Persians in the Scythian campaign, and he was thus well versed in Persian tactics. Even so, Sparta and Athens had no plans for united action when the Persian force, perhaps comprising about 25,000 fighters, sailed across the Aegean, landed on Euboea, and captured Carystus and Eretria. In September 490 the Persian army landed unopposed on the plain of Marathon in northeast Attica, where the lines of supply with Euboea and the east were easy and secure. The speed and the initiative of the Persians found Athens still isolated. The Athenian army was at Athens, prepared to repel any landing in its vicinity, and the small fleet was ready to attack any Persian convoy in the area. When news came from Marathon, the assembly sent a runner to inform Sparta and decided on the proposal of Miltiades to send the heavily armed hoplite army to the foothills above Marathon. The decision was wise, for the alternative—to stay and defend Athens—would have cut Athens off from Sparta by land and sea and exposed the city to blockade. At Marathon, however, the polemarchos (supreme military commander) Callimachus and the 10 generals (each of whom held operational command for one day according to Herodotus) had to choose between attack and delay. Miltiades’s advice prevailed: the Athenians would attack as soon as opportunity offered. First the Athenians advanced their position to within a mile of the enemy by felling trees and creating obstacles for the dreaded Persian cavalry. Then the opportunity came. Before dawn some Ionian deserters reported, “The cavalry are away.” Miltiades, who held the operational command, attacked at dawn. With a thin centre and strengthened wings, the line of about 10,000 Athenians and 1,000 Plataeans charged the enemy infantry before the cavalry could return. The Greek wings defeated the Persians and wheeled inward to attack the Persian centre, which had driven the Greek centre back. The longer spears and heavier armour of the bronze-clad Greek infantry prevailed over the Persians with their short spears, wicker shields, and padded clothing. The rout was complete. According to Herodotus, the Greeks lost 192 soldiers, the Persians 6,400. The majority escaped to the fleet, which sailed at once, hoping to surprise Athens, but the Athenians—by a forced march—arrived that evening to defend the city. The Persians then departed. The next day a Spartan force, which had been delayed by religious observances at Sparta, reached Athens and went on to view the battlefield. One episode from the Greek victory at Marathon would serve as the inspiration for the modern marathon footrace. According to legend, an Athenian messenger was sent from Marathon to Athens, a distance of about 25 miles (40 km), and there he announced the Persian defeat before dying of exhaustion. Herodotus, however, relates the story of Pheidippides (also spelled Phidippides or Philippides), a hēmerodromos, or professional long-distance “day runner,” employed by the Athenian military as a courier. Pheidippides was dispatched from Athens to Sparta before the battle in order to request assistance from the Spartans; he is said to have covered about 150 miles (240 km) in about two days.

Битка на Маратонском пољу

Пре тачно 2500 година мала војска састављена од Атињана поразила је огромну силу Персијског царства у бици о којој се често говори као о прекретници светске историје .Колико је заправо била важна Маратонска битка?

„Јер ако се са мном сложиш да морамо да се боримо, земљу своју учинићеш слободном, а град свој најбољим у читавој Грчкој. Али ако одлуку донесеш да се не боримо, изгубићемо све.”
    (Херодот 6.109)

Ово су биле надахнуте речи Милтијада, атинског генерала, упућене саборцу генералу Калимаху, које су проузроковале један од највећих коцкарских потеза у историји ратовања. Било је то 490. године пре наше ере. Место догађаја било је Маратонско поље. Задатак је био одбранити се од најезде војске Персијског царства, највеће војне силе икад виђене у античкој Грчкој.

Персијанци

Персијска војска искрцала се почетком августа исте године у Маратонском заливу, четрдесетак километара северно од Атине, а уз њу је био и протерани атински тиранин Хипија, који је издао бивше суграђане. Број персијских војника био је невероватан: антички историчар Херодот записао је да су Персијанци довезли 600 борбених бродова – тријера – пуних војника; историчари из каснијег раздобља – Плутарх и Паузанија – проценили су укупан број персијских војника на задивљујућих 300.000!

Персијанци су дошли у Грчку да би се осветили. Краљ Дарије био је бесан због тога што су Атињани и Еретријци (становници полиса – града-државе – који се налазио на данашњем острву Еубеја) притекли у помоћ побуњеницима у покрајинама које су се налазиле на ободу Персијског царства, на обалама Јонског мора (у данашњој Турској). Дарије је поразио побуњенике, али је одлучио и да се једном за свагда реши Грчке коју је, највероватније, сматрао мајушном и досадном бувом на кожи огромне Персије. Његова велика војска развила је једра и запловила преко Егејског мора, прегазивши острво Наксос и Еретрију, да би се искрцала на Маратонском пољу, на путу ка Атини као следећем циљу.

Чувши за вест о искрцавању Персијанаца, Атињани су на брзину мобилисали све војнике које су имали. Антички историчари су проценили да су огромној персијској сили Атињани супротставили 9000 војника, којима се придружило око 1000 војника из суседног града Платеје.

Кад Грци полуде

Атињани су послали и Филипида (Фидипида), гласника тркача, у Спарту (удаљену око 240 километара) да замоли за помоћ. У Спарти је у току био један од верских празника па су Спартанци поручили да ће моћи да пошаљу трупе тек за десет дана. Филипид је потом опет претрчао растојање од 240 километара да би атинским војницима пренео поражавајућу вест да ће Атињани и Платејанци морати сами да се сукобе с Персијанцима. Кад се персијска војска искрцала на обалу и почела да заузима борбене редове у Маратонској равници, малобројне атинске и платејске снаге запречиле су уски кланац кроз који су Персијанци морали да прођу да би стигли до Атине.

Створила се нека врста пат позиције коју је нарушио Милтијад, претходно убедивши свог саборца, генерала Калимаха, да Грци морају да нападну. Херодот је забележио да су тог 12. августа (или 12. септембра, што зависи од начина на који се тумачи антички календар) 490. године пре наше ере грчке снаге први пут од почетка битке напале Персијанце претрчавши, уместо да марширају, око 1500 метара који су их делили од непријатеља. То су урадили с толиким одушевљењем да су Персијанци помислили да су Грци полудели.

Малобројне грчке снаге састављене од грађана добровољаца брзо су разбиле лако наоружана персијска крила, да би се потом обрушиле на снажније средиште персијског борбеног поретка. Том приликом погинуо је Калимах, заједно с још 192 Атињанина и једанаесторицом Платејанаца.  Персијски губици били су много већи: погинуло је 6400 војника и уништено седам бродова. Поражени персијски војници побегли су у нереду да би потражили спас на својим бродовима, а многи су се удавили у мочварама које окружују Маратонско поље. Докопавши се мора, персијска флота покушала је да нападне Атину с југа, опловивши око полуострва Атика. Грчке снаге су, у усиљеном маршу, прешле 40 километара од Маратонског поља до Атине и поново се распоредиле да би одбраниле град. Кад су Персијанци видели Атињане како се постављају у борбене редове пред градом, коначно су одустали од напада, окренули бродове и отпловили кући. На тај начин Атињани су уз помоћ Платеје извојевали победу и слободу, не само за своје градове него и за читаву Грчку.

Значај битке у античко време

Данас, 2500 година после Маратонске битке, тркачи се у градовима широм света такмиче у дисциплини која се назива маратон. Ова дисциплина смишљена је тако да симболично представља пут који је атинска војска превалила од Маратонског поља до Атине, а посебно да обележи подвиг војника и гласника Филипида који је претрчао ту удаљеност да би донео вест о победи.

Колико је заправо важна ова битка? Историчар Криси уврстио је 1851. године Маратонску битку у ред петнаест најважнијих битака у историји човечанства, а Џон Стјуарт Мил је 1846. године у есеју о раној грчкој историји и легендама написао:

„Прави праоци европских народа нису они од чије су крви ти народи потекли већ они од којих је потекао највећи део њиховог наслеђа. Маратонска битка је можда најзначајнија од свих битака за све европске народе. Да је исход битке тог дана био другачији, европски народи би можда и даље ходали по шумама.”

Да ли је Мил у праву? Колики је био стварни значај ове битке за Персију, Грчку, Атину и за нас који данас живимо? За Персијанце, значај ове битке највероватније је био веома мали. Персијски краљ је, у свом непрегледном краљевству, располагао практично неограниченим изворима. Само десет година касније, Даријев син Ксеркс вратио се с још већом силом да би напао Грчку. Његову најезду је, у чувеној бици код Термопилског кланца, зауставила чета од 300 Спартанаца, да би га нешто касније поразила здружена војска грчких градова код Платеје и Саламине.

Ипак, победе код Платеје, Саламине и Термопилског кланца вероватно не би биле могуће да није било победе на Маратонском пољу, пошто је то била прва битка у којој су Грци победили Персијанце. Несумњиво је да је Маратонска битка Атињанима била веома важна. Ипак је она, и поред свега – ако се изузме скромна подршка Платеје – била њихова победа над моћним царством. Та чињеница није само ојачала крила демократије у Атини (која се појавила и почела да живи само двадесет година пре Маратонске битке), већ је Атину издигла до свеопштег поштовања.

Атињани, са своје стране, нису губили време и потрудили су се да поруке које је ова битка послала свету, као и власништво над „маратонском легендом”, постану вечни. На бојишту су направили победнички трофеј – стуб од мермера висок десет метара, као и погребну хумку за 192 погинула Атињанина која је била висока девет, а широка педесет метара. У то време војницима је била посебна част да буду сахрањени поред бојишта, а не на јавном гробљу у Атини. Ови трофејни неимарски подухвати и данас могу да се виде на Маратонском пољу.    Претпоставља се да је на Акропољу, главном светом подручју Атине на коме ће педесет година касније бити подигнут Партенон, започела градња великог храма који је срушен пре него што је завршен, током другог напада Персије, десет година касније.

Уз то, поред новог храма била је подигнута и статуа Атине, богиње заштитнице града, висока девет метара, за чију изградњу је био употребљен плен извојеван на Маратонском пољу. Један храм био је саграђен и на Соуниону, најјужнијој тачки полуострва Атика, а још један у Рамноусу, светилишту које се налазило недалеко од Маратонског поља.

Споменик богињи Атини испред Партенона (реконструкција)

Атина се својом победом разметала и на међународном плану. У великом панхеленском светилишту на Олимпији, Милтијад је као жртву принео персијски шлем с детаљним записима о бици и победи Атине. Овај шлем изложен је у музеју Олимпије. У међународном светилишту у Делфима, Атина је саградила групу скупих бронзаних статуа и ризницу од мермера. Те статуе, грађевине и ратни плен обзнанили су победу Атине у читавом античком свету и од Маратонске битке створиле нешто више од победе.

Биста Милтијада, творца победе Атине на Маратонском пољу, направљена око 400. године пре наше ере.

Атина и њени наследници у античком свету наставили су да користе легенду о Маратонској бици. Догађаји у 5. веку пре наше ере низали су се даље: Персијанци су се поново вратили да би их победила заједница грчких држава, Атина се даље развијала и саградила је Партенон, изгубивши касније све током тридесетогодишњих пелопонеских ратова, а Маратон је, корак по корак, постао метафора славних дана Атине.

Милтијадов син Кимон направио је средином 5. века пре наше ере нови споменик у част Маратонске битке, Ликург, атински реформатор који је живео у 4. веку пре наше ере, често је помињао Маратонску битку као тренутак у историји у коме су Атињани били највећи у Грчкој, династија Аталида из Пергамона, која се у 2. веку пре наше ере прогласила наследницима Атине, поредила је своје победе с победом на Маратонском пољу и победом Грчке у Тројанском рату.

Значај битке у данашње време

Али, да ли је Маратонска битка и даље важна? С једне стране, једноставно је играти се претпоставком „шта би било кад би било”: да је Грчка била покорена на Маратонском пољу, како би изгледала Европа? Сигурно је да би била другачија.

Реплика мермерног стуба подигнутог у славу Атињана погинулих у бици код Маратона.

С друге стране, да бисмо боље разумели зашто је Мил сматрао да је Маратонска битка толико важна, морамо да сагледамо и време и околности у којима је Мил живео. Западна Европа у 19. веку поново је полудела за старогрчком културом и свиме што је било грчко. Сама грчка нација доживљавала је у то време препород и, на неки начин, поново се „родила” после рата за независност с Отоманском империјом.

Уколико томе придодамо и растућу популарност величанственог приповедања о европској историји која је поистовећена с појмом „Запада” који, је л’, симболизује слободу, и супротстављен је појму „Истока”, који је означавао деспотизам, лако је схватити како је Херодотова прича о грчком сукобу с Персијом, а посебно Маратонска битка, постала толико важна и чувена. Била она или не пресудан тренутак у схватању прошлости Европе, прича о грчким јунацима с Маратонског поља је врста приче коју историчари највише воле да причају младим поколењима.

ТОК ДОГАЂАЈА

Почетак августа 490. године пре наше ере

Персијанци се искрцавају
Персијанци се искрцавају на Маратонском пољу, вођени прогнаним атинским тиранином Хипијом. Он се надао да ће повратити власт у Атини и да ће срушити атинску демократију која је била у повоју.
Стижу Атињани
Милтијад и друге атинске војсковође групишу снаге у уском пролазу који води с Маратонског поља ка Атини, да би препречили пролаз Персијанцима.
Фидипид креће за Спарту
Гласник је послат да похита до Спарте и замоли за помоћ. Рекао је да му се, док је трчао кроз планине Тегеје, обратио бог Пан који је понудио да помогне у предстојећој бици, а заузврат је тражио да га обожавају у Атини. Спартанци су одбили да током својих свечаности Карнеје пруже помоћ Атињанима. Фидипид се враћа с лошим вестима.
Ометен пробој Персијанаца
Персијанци су покушали да брзо напредују кроз уски пролаз који су Атињани препречили, али је њихов покушај осујећен. Атинске снаге не желе да се супротставе огромној персијској сили на отвореном пољу. Створила се пат позиција.
Атињани се одлучују за напад
После пет дана током којих ни једна ни друга војска није ништа покушала, Милтијад је успео да убеди Калимаха, атинског врховног команданта битке, да нападну одмах, можда не желећи да Персијанци развију своју тешку коњицу.

12. август (или 12. септембар) 490. године
 пре наше ере

Милтијад предводи Атињане у битку
Милтијад шири линије атинске војске, ослабивши тим потезом своје средиште. Атињани јуришају према Персијанцима.
Персијске трупе су разбијене
Јака крила атинске војске разбијају лако наоружане крилне положаје персијске војске, упркос томе што Персијанци у средишту битке успешно одолевају нападу Атињана. Легенда каже да су у току битке у редовима Атињана примећени и бог Пан и митолошки атински јунак Тезеј који су раме уз раме с атинским јунацима нападали персијске војнике. Пошто су се пробила, атинска крила опкољавају персијско средиште и потискују Персијанце ка мору и њиховим бродовима. Многи Персијанци подавили су се у мочварама покушавајући да доспеју до бродова и отплове.
Победници се враћају у Атину
Атинска војска одмах се упућује натраг ка Атини, марширајући 40 километара не би ли спречила могући напад Персијанаца с југа.
Стижу трупе Спарте
Сутрадан стижу и трупе из Спарте. Спартанци су пропустили битку, али су стигли на време да присуствују прослави победе Атине.

ФиЛипидово наслеђе

Од маратонске битке до модерних олимпијских игара

Према речима Херодота, који је о Маратонској бици писао седамдесет година пошто се она одиграла, човек по имену Филипид трчао је од Атине до Спарте и назад да би питао Спартанце за помоћ, том приликом претрчавши 420 километара. Али Херодот не помиње модерну верзију предања о Филипиду по којој је он, осим поменутих 420 километара, после битке претрчао још 42 километра који деле Маратонско поље од Атине да би Атињанима пренео вест о победи – после чега је, како каже прича, пао мртав. Уместо тога, по Херодотовим записима, читава атинска војска брзо је одмарширала назад у Атину не би ли спречила могући нови напад Персијанаца с југа. На причу по којој је један тркач обзнанио победу морало је да се причека до 1. века пре наше ере, а 180. године у списима Лусијана осванула је верзија коју и данас познајемо.

Песма Роберта Браунинга из 1879. године која је имала наслов „Филипид”, написана је у славу Филипида из Лусијанове приче који је издахнуо после претрчана 42 километра од Маратона до Атине да би донео величанствену вест. Романтична представа на којој је ова прича заснована подстакла је Мишела Брела да 1896. године, током првих модерних Олимпијских игара, предложи Пјеру де Кубертену, приређивачу овог такмичења, да у списак дисциплина укључи и трку од 42 километра. Стаза је била постављена од Маратона до Атине и пратила је у највећој могућој мери трасу коју је стотинама година раније претрчао легендарни гласник.

Први победник био је Грк Спирос Луис, а та трка била је прва у дугом низу трка које се од тада одржавају у градовима и на такмичењима широм света.

Спирос Луис

Ипак, тачна дужина стазе од 42.195 метара није била одређена све до 1908. године и Олимпијских игара у Лондону, кад је дотадашња дужина мало повећана како би стаза могла да почне код Виндзорског дворца и да се заврши испред краљевске ложе на Олимпијском стадиону.

---

Аутор: С. Николић

Извор: