Алкибијадове авантуре

Прича о Алкибијаду никако се не може одвојити од историје Пелопонеског рата  (431-404 год. пре н.е.).

Када је реч о познатим грчким историјским личностима, атински аристократа Алкиабијад (око 452-404. п. н. е.), био је даровити говорник али и амбициозни нитков. Одувек је изазивао велико интересовање, а био је и  предмет биографије (прилично сумњиве)  у античка времена коју је написао Плутарх у својој књизи “Упоредни животописи“.

_{Алкибијад фото: istorija.fandom}

Он је свакако живописан лик, који се дружио са многим познатим Атињанима, укључујући филозофа Сократа. У Платоновом симпозијуму, Алкибијад чак каже да је покушао да постане Сократов ероменос. У грчкој је  термин за одраслог мушкараца био ерастес, док се предмет његове наклоности назива ероменос што је термин који се користио за млађег мушкарца, обично тинејџера.

Пелопонески рат

Алкибијад и Сократ имају значајну заједничку историју. Платон открива да су се  Сократ и Алкибијад 432. године пре нове ере, заједнички борили у бици код Потидеје. Алкибијад је тада важио за невероватно згодног младића и вероватно је тада имао око 20. година. Платон је записао да је у току битке Сократ спасио живот Алкибијаду. Потидеју је основао Коринт на полуострву Халкидики, на северним обалма  Егејског мора. Потидеја је била под великим притиском да постане члан атинске Делске лиге.

^{Битка код Потидеје (432. пне): Атињани против Коринћана (детаљ). Сцена Сократовог спасавања Алкибијада.  Гравира 18. век фото: en.wikipedia}

Првобитно, Делски савез је основала Атина као одбрамбени савез после завршетка Персијских ратова из ранијег петог века пре нове ере. Током времена, Лига је нарасла и постала  је у суштини Атинско царство, са својим члановима који су били обавезни да плаћају данак. Када се Потидеја побунила 432. пре н.е. Атињани су послали војску  да умири непослушни град, а и Сократ и Алкибијад су били део те експедиције.

Коринћани су послали своју војску да помогну Потидеји у њиховој побуни против Атине. Овај сукоб је заправо поставио темеље за велики рат у којем ће се Делски савез (предвођен Атином) суочити са Пелопонеском савезом (предвођен Спартом), чији је Коринт такође био члан. Овај сукоб великих размера назива се Пелопонески рат (431-404. п.н.е.).

Први део Пелопонеског рата често се назива Архидамов рат (431-421. пре н.е.) назван по Архидаму II, једном од два краља Спарте.

_{Архидам II (дуборез 1629.) фото: stringfixer}

Једна од многих битака вођених током овог рата одиграла се код Делијума (малог града у Беотији), где су се Сократ и Алкибијад поново борили раме уз раме. Архидамoв рат је био дуг и крвав сукоб, из кога је  Атина стекла мало јачу позицију. У сваком случају, до 421. пре нове ере, обе стране су биле уморне од борби и мир је постигнут. Потписан је ткз. Никијин мир, назван по важном атинском генералу.

Сицилијанска експедиција

У старој Грчкој, мировни уговори су обично одређивали колико дуго треба да буду на снази. Никијин мир, закључен 421. пре нове ере, требало је да траје најмање пет деценија. То није значило крај свих непријатељстава, мир је прекршен већ 418. године пре нове ере, када се одиграла прва битка код Мантинеје. Многи Атињани били противници примирја са Спартом. Међу њима је био и Алкибијад који је сматрао да је  лично понижен од стране  Спартанаца јер су изабрали да склопе споразум са Никијом и Лахом, а не са њим, вероватно због његове младости, како образложе Тукидид у свом делу “Историја Пелопонеског рата“.

_{Никија, фото: edukalife}

Прошло је доста времена пре него што се Алкијабиду указала прилика да поново дигне оружје против Спарте. Али 416/415. пре нове ере, посланици из сицилијанског града Сегесте стигли су у Атину да моле за подршку у њиховом рату против Селинунта, другог града на Сицилији. Селинунт је чак склопио савез са најмоћнијим градом на Сицилији, Сиракузом. Сегестанци су тврдили да би, ако Атина ништа не учини, Сиракуза могла успоставити своју хегемонију над целим острвом, и да би можда, као и сами дорски Грци, осетили потребу да притекну у помоћ својој браћи Доранима – Спартанцима, представљајући значајну претњу Атини и њеним савезницима.

Атињани су у Сегесту послали своје изасланике, који се враћају у пролеће 415. год.пре нове ере са повољним, али, како ће се касније испоставити, на крају неистинитим извештајима о ситуацији на Сицилији. Атињани су тада гласали за организовање Сицилијанске експедиције и именовали Никију за њеног команданта на велику жалост Алкибијада који је сматрао да је водећа команда над експедицијом требала да припадне њему. Алкибијад је ипак изабран за једног од вођа експедиције али је био потчињен Никији. Према Тукидиду, Никија је одржао подужи говор, у којем је указао да је експедиција непотребна ако је једини разлог за њу  помоћ  Сегесту, али је у том говору напао  и Алкибијада, који је био заговорник напада на Сицилију. Том приликом Никија је Алкибијада описао као човека младог и неспремног да преузме било какву команду. Оптужио га је да све што ради, ради у личном интересу, како би стекао што више богатства а не у интересу државе.

_{Еклесија, илустрација фото: thoughtco.com}

Алкибијад је био гласни заговорник Сицилијанске експедиције. Након што је Никија рекао своје, Алкибијад је одржао говор у коме је тврдио да ће експедиција Атини пружила прилику да прошири своју сферу утицаја и стекне више богатства. Никија је затим поново изашао на сцену, али није успео да убеди слушаоце у лудост њиховог избора. Мирећи се са њиховом одлуком, он тврди да би Атињани, ако се одлуче за напад на Сицилију, требало да пошаљу 100 тријера, 5.000 хоплита и друге трупе.

Док су Атињани вршили припреме, једне ноћи су све камене херме у граду биле уништене. Ове херме биле су камене плоче са извајаном главом или торзом и често су прављене да представљају бога Хермеса и коришћене су за обележавање граница. Истрага је показала да су починиоци били пијани младићи. Алкибијадови противници су га оптужили и да је он лично учествовао у уништењу, а за доказ су узели његов стил живота, који су описали као неморалан и раскалашан. Оптужбе су вероватно биле лажне али су за Алкибијада представљале велику опасност.

_{Херма, фото: wikimedia.org}

Херма је назив је за скулптуру која се састоји од главе, понекад заједно с торзом, те која је постављена на једноставно али издужено, често правокутно постоље, на коме су понекад, на одговарајућој висини, урезане и мушке гениталије. Тај облик скулптуре развио се у античкој Грчкој, одакле су га преузели и Римљани, а касније је обновљен у доба ренесансе

Алкибијад је захтевао суђење, али су се његови супарници плашили да би могао имати подршку војске, па су суђење одложили до почетка експедиције на Сицилију, у којој је Алкибијад требало да учествује. Убрзо касније, флота је напустила Пиреј, атинску луку. У међувремену, даља истрага инцидента са хермама, као и онога што се сматрало предстојећом претњом од Спартанаца, уверило је Атињане да Алкибијад кује заверу против демократије, па су га опозвали.

Када је Алкибијад добио вест да треба да се врати у Атину да му се суди, кренуо је назад на свом броду, али је нестао у Турију у Тарентинском заливу. Алкибијад је одлучио да се не враћа у Атину, већ је кренуо на Пелопонез. Сада је Алкибијад сматран одметником, па су Атињани осудили њега и његове сараднике на смрт.

Када су Атињани стигли на Сицилију, Сиракужани су послали изасланике у Спарту и Коринт да траже помоћ. У исто време, Алкибијад се појавио и у Спарти. Обраћао се Спартанцима и тврдио да је Атина организовала експедицију да освоји Сицилију и Италију, наводно као увод у коначно освајање целе Грчке. Позвао је Спартанце да притекну у помоћ Сиракузи како би спречили пад града. Штавише, подстакао их је да утврде град Декелеју у северној Атици.

Алкијабид је постао издајник, али је говорио Спартанцима да је он само „одметник од безакоња оних који су ме отерали“, додајући да „моји најгори непријатељи нисте ви који сте само наудили својим непријатељима, већ они који су своје пријатеље натерали да постану непријатељи“. Спартанци су веровали Алкибијаду и послушали његов савет, шаљући подршку Сиракузи и радећи на утврђивању Декелеје.

До сада, 414. године пре нове ере, Атињани су опседали Сиракузу. У међувремену, у Грчкој, Спарта је напала Аргос, са којим су Атињани раније склопили савез. Атинске снаге су послате на Пелопонез, где су извршиле нападе. Ова непријатељства су била погодан изговор за Спартанце да још једном озбиљније усмере своје војне напоре ка самој Атини.

На Сицилији ствари нису ишле добро за Атињане, а Никија се плашио најгорег ако се не пошаље појачање. Да би ситуација била  још гора, Спартанци су се спремали да нападну Атику да би послушали Алкибијадов савет о утврђивању Декелеје, увлачећи тако Атињане у рат и у земљи и иностранству. Поморске снаге које је Атина послала са циљем да растерети снаге на Сицилији су успешно пресрели Коринћани, доливајући додатно уље на ватру и тиме је сукоб само појачан.

Сада је Никијин мир  већ био ствар прошлости. Овај наставак Пелопонеског рата назива се Декелијски рат (414-404. п.н.е.). Рат на два фронта почео је да оптерећује Атињане. Никија је такође описао мрачну слику ситуације, додајући да ће неуспех на Сицилији на крају довести до пораза Атине од Спарте, што је проницљива белешка коју је Тукидид можда измислио уз помоћ ретроспектива. После даљих тешкоћа, Никија није тражио друго решење осим да се преда. После предаје Никија је убрзо погубљен.

_{Сицилијанска експедиција, фото: thestrategybridge}

Слика изнад: „Уништење атинске војске на Сицилији“ Хермана Фогела, који приказује коначни пораз Атињана код реке Асинарус

Даље компликације

У међувремену, Алкибијад је успео да се спријатељи са спартанским ефором Ендијем. Он је убедио Ендија да га пошаље на Хиос како би убедио тамошње градове да се побуне против Атине и да склопе савез између Персијског царства и Спарте. Алкибијадов циљ је овде био да осигура да ће Ендије бити заслужан за покретање побуне, а не спартански краљ Агис, који је био непријатељски расположен према Алкибијаду. Тукидид не објашњава зашто, али Ксенофонт и много касније, Плутарх тврде да је Алкибијад имао аферу са Агисовом женом и да му је чак родила сина. (У овом случају, изгледа да је Плутархов извор ових информација био Ксенофонт.)

Алкибијад је убедио градове у Малој Азији да се побуне, говорећи им да су Атињани претрпели поразе у поморским сукобима и да су ослабљени ратовима на Сицилији и Атици. У стварности, Пелопонежани су били ти који су били надмашени у недавним поморским сукобима, али Алкибијад се једноставно кретао брже од Атињана у доласку до ових градова. Стигао је у Милет непосредно пре атинске флоте и убедио град да се побуни, без сумње захваљујући личним пријатељствима која је склопио међу водећим људима Милета. Алкибијад је скоро одмах склопио (помало неугодан) савез између Персијанаца и Спартанаца.

У међувремену, Агис је постао довољно фрустриран Алкибијадом да је наредио да га убију. Атињанин је поново побегао тако што је променио страну, овог пута тражећи пријатељство персијанца Тисаферна.

Тисаферн, фото: en.wikipedia

Готово одмах је почео да саветује Персијанце шта би могли да ураде да ослабе Пелопонежане. Када су представници Хиоса дошли код Алкибијада како би се поклонили Персијанцима у име спартанско-персијског савеза, Алкибијад их је отерао, рекавши да раније нису имали проблема да плаћају заштити и порезе  Атињанима и да стога не могу да рачунају да ће Персијанци „не само ризиковати своје животе, већ и новац у име слободе Хиоса“

Алкибијад је тада рекао Тисаферну да је најбоља политика за Персију да допусти да се Атињани и Спартанци истроше у међусобним борбама, идући толико далеко да је рекао да је Спарта, са својим јаким копненим снагама, јача од  Атине и стога најопаснија. Али ово није био крај Алкибијадовим плановима: у потпуно циничном преокрету догађаја, он говори атинским генералима на острву Самос да би могао да преведе Тисаферна на њихову страну ако Атињани напусте демократију и уместо тога успоставе олигархију. Образложење за ово последње је било једноставно: Персијанцима је увек било лакше да се носе са појединачним владарима (краљевима и тиранима) или (малим) олигархијама, него са хировитом и нестабилном демократијом.

Алкибијад се надао да ће комплетна ситуација довести до тога да буде позван назад у Атину. Ипак, његови атински ривали су истицали да Алкибијаду није стало ни до кога осим до самог себе. Један од његових противника, атински генерал Фриних, послао је писмо Спартанцима у којем их је обавестио да Алкибијад игра на обе стране. Заузврат, Алкибијад је писао писма оптужујући Фриниха за дволичност. Ипак, завереници су успели да збаце атинску демократију 411. пре нове ере и успоставили краткотрајну олигархију познату као владавину четири стотине.

Сличан преврат је планиран и на Самосу међу тамошњим атинским генералима. Један од њих, Трасибул, сећао се Алкибијада. Када је стигао на Самос, Алкибијад је одржао говор, где се „жалио на своју приватну несрећу и на то што је био прогнан“,  док је са друге стране учврстио свој савез са Тисаферном. Због његовог наводног утицаја на Персијанце, Атињани на Самосу су изабрали Алкибијада за генерала. Када су Пелопонежани чули за ово, природно су постали неповерљиви према Персијанцима.

Ратна срећа

Алкибијад је покушао да максимално искористи утицај који је имао и међу Атињанима и међу Персијанцима. Доживео је низ војних успеха, као што су битке код Абидоса и Кизика. Опсада Халкедона, у северном делу Грчке, завршила се споразумом између Тразибула и Халкедонаца. На крају, Алкибијад се вратио у свој родни град 407. године  пре нове ере. Када је стигао у Пиреј, дочекан је одушевљено. Ксенофонт, који је написао наставак Тукидидове историје Пелопонеског рата овако је описао Алкибијадов повратак.

_{Алкибијада поздравља народ у Пиреју, фото; en.wikipedia}

“Неки су говорили да је био најспособнији међу грађанима и да је био једини који је неправедно прогнан; да су га оклеветали они који су били мање способни од њега, они који не мисле добро народу и који су се бавили јавним пословима у циљу сопствене користи, док је Алкибијад увек увећавао државно богатство, како из својих средстава тако и из средстава државе“.

Другим речима, они који су били наклоњени њему једноставно су рекли да је био приморан да изда своје сународнике јер су они њега први издали што је био и аргумент који је раније изнео и сам Алкибијад. Не само да му је еклесија, (народна скупштина) вратила имовину, већ га је именовала  за врховног команданта копна и мора, или стратега аутократора. (ако је веровати увек сумњивом Плутарху)

Алкибијад је наставио да служи као војни командант скоро цео остатак Пелопонеског рата, уз извесне успехе. Међутим, поморска битка код Нотијума (град у Малој Азији), која се одиграла 406. године пре нове ере, завршила се катастрофално за атињане а за пораз је окривљен управо Алкибијад и због тога му је одузета команда. Ипак, његова улога у Пелопонеском рату није била у потпуности одиграна.

Ксенофонт помиње да је непосредно пре битке код Егоспотама (на Хелеспонту) Алкибијад истакао да су атински бродови били усидрени предалеко од града, док су непријатељски били стационирани близу града и да су стога имали при руци све што им је било потребно. Али атински заповедници, Тидеј и Менандар, јасно су рекли Алкибијаду да су они сада главни и наредили му да се изгуби.

Према Плутарху, Алкибијад је тада прешао Хелеспонт и потражио уточиште у Фригији, региону у Малој Азији. Али спартански командант флоте која је победила Атињане код Егоспотама, Лисандар, није намеравао да дозволи Алкибијаду да побегне. Контактирао је Персијанце и замолио их да убију Алкибијада.

У међувремену, Алкибијад се настанио у једном селу у Фригији, где је живео у кући са куртизаном по имену Тимандра. Персијски атентатори су опколили његову кућу, али се нису усуђивали да у њу и уђу, радије су је запалили. Алкибијад је обмотао свој огртач око једне руке, а другом исукао мач пре него што је истрчао из куће и напао своје нападаче. Нико се није усудио да му приђе превише близу па су га убили стрелама и копљима. Тимандра га је сахранила.

_{Алкибајадова смрт, фото: istockphoto.com}

Наравно, то не би био Алкибијад да су ствари овако једноставне. Плутарх додаје да по некима ни Персијанци ни Лисандар нису били узрок Алкибијадове смрти, већ сами Атињани. Према овој верзији његове смрти, Алкибијад је искварио девојку из познате породице, а њена браћа су му током ноћи запалила кућу и убила га када је искочио из запаљене зграде.

---

Грчко – персијски ратови I

Персија у VI веку

Почетак владавине Кира II

Кир II Велики из династије Ахеменида је владао од 559. до 530. године п. н. е. Вавилонска хроника даје тачан датум његове смрти, август 530., а антички писац Херодот, користећи се Ктесијом, наводи да је овај персијски владар столовао 29 година. Пре него што је освојио Медију, Лидију и Вавилон и начинио Персију водећом силом Старог света, Кир II је упраљао еламским градом Ашнан.

Кир II

Око 558. п. н. е. Кир II уједињује персијска племена. 553. кренуо је у Медију да се обрачуна са владаром Астијагом. Рат је трајао којих три године и завршен је победом Персијанаца, пре свега захвљујући богатим Међанима који су се одметнули од Астијага. У хроници Набонида, вавилонског владара, сазнајемо да су Персијанци опљачкали Екбатану, чиме Медија званиqно престаје да постоји. Ускоро Кир осваја и Јерменију и Кападокију. Остала царства су била више него узнемирена јачањем Персије, па долази до стварања једне коалиције за борбу против Кира.

Лидско царство

По владавини Алијата, лидског краља који се сукобио са Међеанима и Милећанима, престо је наследио његов син Крез. Крез из рода Мермнада владао је од 560 до 546. п. н. е. царством које се простирало од Пергама до Ефеса. Крез је први успео да присили један део Хелена  да му плаћају годишњи данак и да му дају одред војске приликом оружаних сукоба, док се са другим спријатељио . Пре Креза сви Хелени у Малој Азији су били слободни, а власт је била у рукама Хераклида. Истина било је и раније налета других народа, као нпр. Кимеријаца на Јонију, али у тим приликама градови су били само привремено заузети. Да би стекао подршку Грка којима је владао, помагао је грчка светилишта. У Јонији богато је даровао, између осталих, Артемидин храм у Ефесу, о чему сведочи и натпис (посветио краљ Крез). У матичној Хелади даровао је, поред многих храмова, Делфе и Амфијарајево пророчиште, које се налазило на граници Беотије и Атике. Крез ова пророчишта није даровао само да би добио подршку Грка, већ и да би подмитио пророчиште да одговори оне Хелене који би пожелели да се одметну од његове власти.

Фото Википедија: Лидијски владар Крез на слици Крезов данак (Claude Vignon, 1629.)

Крез се заносио мишљу да порази Кира и освоји моћно Персијско царство. Крез се плашио ширења моћи персијскога царства. Исто тако био је огорчен што је његовог зета, Међанина Астијага, Кир збацио са власти. Распитијући се по пророчиштима, добијене одговоре тумачио је онако како му је било по вољи. Предсказње је било да када Лиђани пређу реку Халис, једно царство ће пасти (сматра се да је овај одговор пророчишта накнадно убачен у традицију), што је Крез протумачио како ће Персија пасти. Између осталог, пророчиште га је саветовало да се у предстојећем сукобу удружи са неким грчким племенима.

Границе (територија) Лидије (Λυδία, Lydia) под Крезовом владавином

Како је већ склопио савез са египатским фараоном Амазисом и нововавилонским владарем Набонидом, распитивао се кога од Хелена да прикључи савезу. У то време Атина је била заузета решавњем унутрашњих проблема  и ратом са Еубејом, те Крез савезништво тражи у Спарти, на шта Спартанци пристају.

---

Грчко – персијски ратови VI

ЈОНСКИ   УСТАНАК    (499 – 494. п. н. е.)

Наксос и Милет, догађаји непосредно пре устанка

Херодот пише како се Наксос истицао богатством међу острвима, а Милет је, уз помоћ Парћана, био на врхунцу своје моћи и понос Јоњана. Око 500/499. п. н. е. становништво Наксоса је протерало неколико богаташа, који су отишли у Милет, град на малоазијској обали. Милетом је владао Аристагора и Накшани му се обраћају за помоћ. Аристагора, заносећи се мишљу да ће и сам завладати Наксосом, заједно са Артафреном (Даријев брат од стрица, намесник у Сарду и управник свих поморских области у Азији) и уз Даријев пристанак шаљу на Наксос двеста лађа под управом Мегабата. Артафрен је пришао Аристагори надајући се да ће краљеву власт проширити на Кикладска острва, између осталих и на Наксос, Парос и Андрос (ова два последња су у то време признавала врховну власт Наксоса), и на Еубеју. Персијска флота се усидрила код Хиоса. Накшани нису очекивали овај поход, али су правовремено били обавешени од Мегабата који се одлучио на овај потез јер је био огорчен што Аристагора није испоштовао његове захтеве.

---

Пошто су били упозорени Наксос се добро утврдио, а Персијанци и Милећани су град безуспешно опседали четири месеца. Аристагора је био економски исцрпен јер је на себе преузео финансирање војске, а није могао ни Артафрена обрадовати ,,добрим” вестима. Постојала је велика вероватноћа да ће изгубити власт у Милету. Претходни милетски тиранин и зет Аристагорин, Хистијеј је био близак пријатељ персијскога цара Дарија. По одлуци овог последњег, Хистијеј је био послат да утврди место Миркин у долини реке Стримон у Тракији. Персијски командант Мегабаз је упозорио Дарија да би се Хистијеј могао обогатити, наићи на подршку околних Хелена и одметнути се од Дарија.

_{Новчић са  Хиоса непосредно пре побуне, око 525–510. п.н.е. фото: wikipedia}

Стога Дарије је изразио жељу да се Хистијеј врати заједно са царем у Сузу, што је овај и учинио. Када Аристагора није успео да освоји Накс, Хистијеј жарко жели да се врати у Милет, те шаље поруку Аристагори да се дигне на устанак против Персијанаца. Прваци у Милету са Аристагором на челу су били за устанак, док је једино логограф Хекатеј изнео аргументе против. Наиме саветовао је Аристагори да узме богатство храма Дидине и да га искористи за градњу бродова, јер Јонци једино на мору могу да се супроставе персијској флоти. Ипак, коначна одлука је била за устанак.

ПРИПРЕМЕ ЗА УСТАНАК

У циљу шТо успешнијег устанка Милеанин Ијетрагора је био послат у Мијунт, где се повукла војска по неуспеху код Наксоса, да похвата војсковође. Како би добио што већу подршку становника Милета, Аристагора се привидно одрекао тираније. У осталој Јонији једне тиране је протерао, а оне који су са њим пловили против Накса је предао градовима у којима су иначе и владали. Неки градови су своје тиране протерали, а Митилењани су свога тиранина Коета каменовали. Грци су се одлучили за устанак јер су били незадовољни владавином Персијанаца.

За успех у предстојећем устанку, зиме 499/8. п. н. е. Аристагора је отпутовао у Хеладу и за помоћ се обратио Спартанцима. Спартанцима је владао Клеомен. Аристагора је замислио да Клеомена придобије најпре причом како треба помоћи угроженим Јоњанима, који су као и Спартанци Хелени; а потом загрејати Клеомена да се за бадава бори са Аргосом око парчета земље, кад може постати господар Азије и при том добрано се обогатити. Иако је Аристагора био вешт у придобијању људи за своје намере, преварио се када је Клеомена обавестио да ће Спартанцима бити потребно чак три месеца да стигну од јонске обале до Сузе (било предалеко за интересе Спарте). Добивши овај одговор, Клеомен је схватио да га Аристагора завлачи и није желео више расправљати са њиме о тој ствари.

_{Ова амфора од теракоте приказује војника хоплита (лево) који напада персијског стрелца у грчко-персијским ратовима. 
(Метрополитен музеј уметности) фото: historynet}

Пошто је био протеран из Спарте Аристагора се за помоћ обратио Атињанима. Атињани нису били у добрим односима са Персијом, где се био склонио протерани и омржени атински тиранин Хипија из рода Пизистратида. Са причом којом није успео да наговори Клеомена, Аристагора је придобио Атињане, посебно истичући да су Милећани пореклом Атињани те Атина има моралну обавезу да ослободи Јонију од персијског јарма. Атињани су решили да у Јонију пошаљу двадесет ратних бродова под управом Мелантија, угледног грађанина. Херодот истиче да су ти бродови почетак невоље и за Хелене и за варваре.

Устанак и пад Милета

Кад су атински бродови и пет тријера из Еретрије стигли на јонску обалу, Аристагора се охрабрио да пошаље војску на Сард. Јонци су бродовима стигли до Ефеса. Унајмивши водиче из овога града, копном, пратећи реку Каистрију, су напредовали према Сарду. Заузели су цео град, осим тврђаве коју је бранио сам Артафрен са осталим Персијанцима и Лиђанима. До пожара је дошло случајно и брзо је захватио цео град, јер су сви кровови били од трске. Овом приликом изгорео је и храм богиње Кибеле, шо ће касније Ксерксу дати повода да пали храмове у Хелади. Како од ватре и дима становништво није могло бежати, пружили су отпор Јонцима, који су били принуђени да се повуку ка својој морнарици. Јонски упад у Сард изазвао је револт код околних сатрапа, те је организован поход против Јоњана. До борбе је доxло код Ефеса када су Јонци потучени. По поразу Атињани сасвим напуштају Јонце, који сада сами организују борбу против персијскога цара Дарија. Током зиме Јонци су се распустили, али ускоро на Хелеспонту су освојили Бизант и друге градове. Успели су да придобију и већи део Карије за устанак.

_{Рушевине јонског града Милета фото: wikipedia}

Пошто су победили код Сарда, Персијске војсковође, Отан, Дауриз и Химеј, поделе између себе (побуњене?) градове и почну их рушити. Химеј крене у Пропонтиду и заузме Киј у Мизији. Дауриз крену на Хелеспонт и заузме Дардан, Абид, Перкоту, Лампсак и Пез. А када је кренуо из Пеза за Париј, сазнао је да су се Карци придружили Јоњанима. Дауриз се повуче са Хелеспонта (где сад долази Химеј и сукоби се са Еолцима које је и поразио) и крену са војском према Карији. Карци су се сукобили са Персијанцима на Марсији код реке Меандар. После неколико неизвесних сукоба, Персијанци су успели да поразе и Карце. Отан и Артафрен су добили задатак да крену на Јонију и Еолију, где су заузели Клазомену у Јонији и Киму у Еолији.

_{Спаљивање Сарда од стране Грка током Јонске побуне 498. пре Христа. фото: wikipedia}

Становници Кипра, са изузетком становника Аматунта, су се такође одметнули од Персијанаца по наговору Онезила, који је, пошто је свог брата Горга свргнуо са власти, постао краљ Саламине. Против Онезила, који је опседао Аматунт, Дарије је послао војску предвођену Артибијом. Онезил у помоћ зове Јоњане, на који су се ови и одазвали. Одлучено је да се Јонска флота бори на мору против Феничана, а Онезил, који је предводио Кипране, неке Саламињане и Солијце, борбу на копну против Персијанаца и њихових савезника. До битке на мору и на копну је дошло истог дана. Јонска флота је успела да порази феничанску. Меутим у копненој бици код Кипарске Саламине Онезил је био поражен, јер је био издан од Куријаца и оних Саламињана, који су остали верни Горгу. По овој бици Кипрани поново долазе под власт Персијанца.

Персијанци су посебно били огорчени на Милет и желели су по сваку цену да га освоје. Сами Јоњани су одлучили да се Милећани сами бране, док се флота усидри на острву Лада у близини Милета. До важне битке је дошло на мору 494/3. п. н. е. између Феничана и Јонаца, када су Феничани победили. Херодот наводи податак да је јонска флота бројала 353 брода, док варвари 600. Пораз Јоњана је био проузрокован неслогом међу самим Јонцима. Наиме најпре се нису сложили са војном тактиком фокејског војсковође Дионисија, сматравши је исувише напорном; у самој бици Самљани напушају бојне редове и одлазе кући, сматрајући да исход битке неће бити у њихову корист јер су Јоњани недисциплиновани; Лезбљани видевxи шта урадиxе Самљани учинише исто, као и многи други Јоњани. Дионисије из Фокеје по поразу се није могао вратити у свој град, већ је отпловио и гусарио прво код Феникије, а потом код Сицилије, никад не узнемиравајући Хелене.

Пошто су на мору победили Јонце, Персијанци су стали Милет опседати и са копна и са мора. После шесте године од како је Аристагора побегао из Милета у град северно од Амфипоља, пао је Милет. Иако је његов заменик побегао, Хистијеј је успео да се оправда пред Даријем како је Аристагора тобоже на своју руку дигао устанак. Дарије Хистијеја шаље на море, мислећи да ће ,,верни” Хистијеј успети угушити буну. Артафрен је прозрео Хистијеја да је он сам зачетник буне, те је Хистијеј морао бежати из Сарда, где је био одлучио да проведе извесно време пре него што оде на море. Одлази на Хиос, где се ставио на чело Јонског устанка, слагавши при том Јоњане да је устанак био неминован јер је Дарије желео преселити Феничане у Јонију. Хистијеј је покушао чак и неке Персијанце да увуче у устанак, али је ово онемогуио Артафрен. Хистијеј је покушао да се врати у Милет, али га огорчани Милећани нису примили, а касније ни становници Хиоса. Овде се и губи значај Хистијеја што се тиче јонског устанка. Што се тиче Милета, по персијском освајању, мушкарци су махом поубијани или су насељени у граду Ампи на Тигру, а жене и деца су одведена у заробљенишво у Сузу.

---