Успон азијске силе

Јачање Јапана почетком 20. века достигао је свој врхунац и угрозио интересе традиционалних глобалних сила, посебно изазивајући Русију у погледу контроле над Корејом и Манџуријом.

Септембар је 1905. године, крај руско-јапанског рата: свет је изненађен, док Јапан, земља која се сматрала неразвијеном и подобном за колонизацију пре мање од пола века, спектакуларно побеђује Русију, највећу империју на свету. Овај рат ће заувек обележити прошлост јапанског и руског народа. За азијску нацију, то је био почетак равнотеже моћи са западним светом, успостављајући Јапан као главног геополитичког играча. За Русе је овај пораз значио слабост режима цара Николаја II и убрзаће пад Руске империје.

Пре руско-јапанског рата: успон јапанске империје и руски интереси на Далеком истоку

Почетком 19. века, Јапан је још увек био феудална земља којом су владали шогуни, или господари рата, који су држали власт у име цара. Међутим, ово је брзо почело да се мења када су Сједињене Државе захтевале, уз претњу војне инвазије, да Царство излазећег сунца отвори своје границе за трговину 1853. Ова претња је у Јапану изазвала шок и на крају је довела до укидања владавине шогуна 1868. и концентрације све власти у рукама цара. Био је то почетак Меиђи рестаурације.

Меиђи обнова, још познато и као Меиђи рестаурација или Меиђи револуција, је комплекс политичких, војних и социјално-економских реформи у Јапану од 1868. до 1889. године,које су претвориле назадну аграну земљу у једну од водећих земаља на свету. Обнова је прелазак са самурајског система са шогуном на челу на непосредну царску власт на челу са царем Муцухитом и његовом владом. Политика обнове је значајно утицала на политички систем, законодавство, царски двор, покрајинску администрацију, финансије, индустрију, дипломатију, образовање, религију и друге сфере живота обичних Јапанаца. Са Меиђи обновом почело је формирање нововековне јапанске националне државе, као и јапанског националног идентитета. За године обнове карактеристично је разбијање јапанског традиционалног начина живота и убрзано прихватање западњачког начина живота. Због тога, обнова се понекад назива „Меиђи револуција“

_{Портрет цара Меиђија који је снимио Куичи Учида у октобру 1873, фото: suginamigaku.org}

Млади јапански цар Меиђи, заједно са својим министрима, покренуо је брзу модернизацију земље, са циљем да сачува њену независност од страних колонијалних сила. До 1880-их, Јапан је имао потпуно нову војску са најсавременијом опремом у то доба а индустрија се убрзано развијала. Јапан је затим покушао да прошири свој утицај у иностранству, означивши Кореју као своју зону утицаја 1895. након што је брзо победио Кину у кратком сукобу.

_{Сцена из Првог кинеско-јапанског рата (1894–95), мастило и боја на папиру Мигита Тошихиде, 1894;  у Метрополитен музеју уметности у Њујорку. фото: fineartamerica}

Овакав развој догађаја није пријао Русији, која је имала своје амбиције на Корејском полуострву. Цареви су вековима покушавали да прошире своје подручје ка „топлим водама“ и отвореним трговачким путевима. 1858. Русија је од Кине на Пацифику преузела област „Златни Рог“, оснивајући луку Владивосток. Међутим, та обала је била употребљива за пловидбу само током периода топлих месеци у години.

После јапанско-кинеског рата 1894-1895, Јапан је стекао Порт Артур (данашња провинција Лушунку у Кини), што је Русија оштро оспоравала. Уз подршку Француске и Немачке у такозваној Трострукој интервенцији, Николај II је успео да преузме контролу над спорном територијом, која је ступила на снагу 1898. године и то на тај начин што је присилила Кину да са њима потпише уговор о изнајмљивању поморске базе Порт Артур на 25 година. Поред тога, рускa војскa je окупиралa Манџурију 1900. током Боксерске побуне у Кини, подижући напетост на ионако крхке односе са Јапаном.

Почетак руско-јапанског рата: битка код Порт Артура и јапанска инвазија на Кореју

После Боксерске побуне, и на ужас Јапана, Русија је распоредила снажно војно присуство у Манџурији, чиме је јасно показала своје намере у региону. Јапанско царство је 1902. потписало одбрамбени савез са Великом Британијом док је преговарало са Русијом о демилитаризацији Манџурије. Поред тога, Француска јавно није одобравала експанзионистичке амбиције Русије на Далеком истоку, позивајући цара да избегава даљу ескалацију.

Упркос томе што се нашао изолован у свом азијском подухвату, Николај II је наставио даље. Кореја и Манџурија су представљале кључне стратешке циљеве за Русију, за коју губитак Порт Артура није био опција. Године 1901. Руси су завршили изградњу најдуже железнице на свету – транссибирске – са циљем да повежу Москву са Владивостоком на обали Тихог океана. Након овог огромног пројекта уследила је изградња мањих железница које повезују Манџурију са остатком Русије. Све ово је додатно погоршало односе Русије и Јапана. Јапан је 4. фебруара 1904. прекинуо све дипломатске везе са Санкт Петербургом. Четири дана касније, Токио је званично објавио рат и одмах напао Порт Артур, што је означило почетак руско-јапанског рата.

_{Потопљени јапански бродови за блокаду на улазу у луку Порт Артур током руско-јапанског рата, 1904–05. фото: britannica.com}

У ноћи након објаве рата, јапанска морнарица, предвођена адмиралом Тогом Хеихачиром, покренула је вишеструке нападе на руску флоту позиционирану у јужној Манџурији. Упркос великим жртвама, јапанска флота је успела да се повуче. Јапанци су  променили стратегију, задовољивши се блокадом града.

Будући да није могла да пробије јапански обруч, руска морнарица није могла да заустави јапанску инвазију на Кореју у априлу 1904. До краја месеца, јапанске трупе под вођством генерала Курокија Тамемота прелазиле су у Манџурију, поразивши руски источни одред у Битки на реци Јалу 1. маја.

Пад Порт Артура

После катастрофалних пораза у Манџурији, руско појачање је стигло у регион како би зауставило јапанско напредовање и избегло потпуно опкољавање Порт Артура морем и копном. Поред тога, под командом адмирала Зиновија Рожествинског, руска Балтичка флота је 15. октобра 1905. кренула из Санкт Петербурга на седмомесечно путовање да би стигла до попришта рата на Далеком истоку. На свом путу, флота је скоро отпочела рат са Великом Британијом пуцајући на британске рибарске бродове 21. октобра, заменивши их за непријатељске бродове.

Док је Балтичка флота пробијала пут ка Пацифику, Јапанско царство је стезало омчу на Манџурији и Порт Артуру. Руска морнарица је покушала у неколико налета да пробије блокаду, а најпознатија је битка на Жутом мору у августу 1904, која се завршила победом Јапана и приморала Русе да се затворе унутар луке, суочени са сталним гранатирањем.

_{Поглед на јапанске бојне бродове у акцији, Шикишима, Фуџи, Асахи и Микаса, снимљене током битке на Жутом мору, колоризована фотографија, фото: en.wikipedia.org}

На терену, јапанска војска предвођена маршалом Ојамом Иваом успела је да се искрца на полуострву Лиаодонг, западно од Порт Артура.

_{Руска батерија хаубица током одбране Порт Артура током руско-јапанског рата, 1904–05. фото: lenta.ru}

Након што је почетком септембра победила Русе у бици код Лиаојанга, јапанска царска војска је са копна опседала Порт Артур. Суочен са сталним бомбардовањем са мора и копна и претрпевши знатне губитке, последњи генерал у граду – Анатолиј Стесел – предао се 2. јануара 1905. Порт Артур и јужна Манџурија су сада били у рукама Јапанског царства.

Руско-јапански рат у Манџурији

Са Порт Артуром у својим рукама, Јапанско царство је могло да концентрише своје ратне напоре на освајање Манџурије. Због оштре зиме 1905. две стране су избегавале директан сукоб. Међутим, на територији коју су држали Руси, одвијала се масовна репресија над Манџурским и кинеским становништвом. Управо због тога, локално становништво је јапанским освајачима давало кључне обавештајне податке о кретању и положајима руских трупа.

Руска репресија је била подстакнута страхом од „Жуте опасности“, врсте расизма која се проширила на све заједнице источне Азије, тврдећи да оне имају снажну мржњу према Западу и да имају за циљ да га униште. Ова ксенофобија је нагнала руске војнике да почине безбројне злочине над локалним становништвом. Козачке коњичке дивизије често су пљачкале и палиле манџурска села у којима су убијени многи цивили.

_{Јапанска пешадија у Кореји, фото: wikimedia.org}

После неодлучне борбе у бици код Сандепуа, јапанска војска је напала руске трупе у Мукдену крајем фебруара 1905. Трупе Маршала Иваа сусреле су се са војском генерала Алексеја Куропаткина. Обе стране су претрпеле велике губитке, а укупан број погинулих достигао је 25.000 људи. Руси су претрпели укупно 88.000 жртава и били су приморани да се повуку у Северну Манџурију, надајући се да ће добити појачање које је стигло преко транссибирске железнице. Овај пораз је имао тежак утицај на морал међу трупама, као и на подршку народа рату. Јапанске жртве су износиле више од 77.000, тако да ни војска Јапанског царства није била у стању да настави своје освајање.

У јулу 1905. Јапан је започео успешну инвазију на острво Сахалин, која  се завршила победом, означавајући крај копнених борбених операција рата. У мају се последња и најодлучнија битка водила на мору када се Балтичка флота приближила ратишту. Злогласна битка код Цушиме је требало да почне.

Цушима: одлучујућа битка на мору

Упркос застоју јапанског напретка у Манџурији, било је јасно да Русија нема шансе да победи у руско-јапанском рату без победе на мору. До сада је Јапан успоставио чврсте испоставе на тлу и доминирао морима, што је пружало непрекидну линију снабдевања за своју копнену војску. Нарасла опозиција против наставка сукоба у Русији извршила је додатни притисак на власт. Победа је била неопходна, а сваки званичник је са забринутошћу посматрао напредак Балтичке флоте према ратиштима.

Након пада Порт Артура, циљ флоте је био да стигне до Владивостока кроз мореуз Цушима између Кореје и Јапана. Зиновиј Рожественски је знао за опасности преласка овог пута, јер је ризик од напада јапанске флоте био висок. С друге стране, Того Хеихачиро, победник код Порт Артура, спремао се да се супротстави овој новој руској офанзиви, скривајући своје бродове дуж кинеске и корејске обале.

Дана 27. маја 1905. јапанска флота је са више од 60 пловила напала 29 бродова руске морнарице. Битка је почела након што је руску флоту уочио извиђачки брод, који је брзо обавестио адмирала Тогоа о положају непријатеља.

_{Адмирал Того на мосту Микасе, фото: historia.org.pl}

Изненадивши своје непријатеље, јапанска морнарица је нанела катастрофалне губитке Русима. Адмирал Рожесвенски је тешко повређен, а команда је прешла на адмирала Николаја Небогатова. После великих губитака, овај се предао 29. маја 1905. Битка код Цушиме је завршена, а Балтичка флота је потпуно уништена, са 21 потопљених и седам заробљених бродова.

Руска револуција 1905.

Непрекидни порази руске војске погоршали су њене економске проблеме. Нижи слојеви су умногоме патили од последица рата, које су утицале на рад и трговину. У недељу, 22. јануара 1905. руске трупе су брутално угушиле демонстрације које је предводио свештеник Георгиј Гапон. Међу демонстрантима било је између 200 и 1000 погинулих учесника. Догађај је данас познат као Крвава недеља.

Крвава недјеља (рус. Кровавое воскресенье) је назив за догађаје 22. јануара 1905. године (9. јануара по тадашњем јулијанском календару) који су се збили у Санкт Петербургу, тадашњој престоници Руске Империје када су припадници царске војске отворили ватру на поворку демонстраната која је хтела уручити петицију цару Николају II у Зимском дворцу. Демонстранти, које је водио харизматски православни свештеник и активист Георгиј Гапон, захтевали су прекид рата са Јапаном, увођење општег правог гласа, али пре свега побољшање радничких права. Николај је на најаву поворке напустио Зимски дворац и отишао у оближње Царско Село; демонстранти, који су носили иконе и цареве слике, и певали патриотске песме, тога нису били свесни, као ни наређења припадницима војске и полиције да насилно разбију демонстрације. У свеопштој збрци је, према службеним подацима, убијено 96, а рањено 333 особа; антицаристичка опозиција је касније тврдила да је убијено најмање 4000 људи; већина данашњих историчара верује да је убијено или рањено око 1000 људи, највећим делом као последица панике и стампеда по градским улицама. На вести о крвопролићу у Санкт Петербургу, као и другим руским градовима избили су масовни штрајкови, па се тај догађај сматра катализатором Прве руске револуције. Иако је Николај након две године из тих сукоба изашао као номинални победник, његов је режим био трајно ослабљен због тога што је створио репутацију слабића и кукавице, али пре свега због тога што је оружјем насрнуо на своје навјерније и најфанатичније поданике.

Ова брутална репресија изазвала је велико негодовање јавности: штрајкови су избили широм земље, са протестима у свим већим градовима. Континуирани порази на јапанском фронту довели су до безбројних побуна у копненој војсци и морнарици, од којих је најпознатија побуна бојног брода Потемкин на Црном мору.

_{Руски брод “Потемкин“ фото: bs.unansea}

Поред тога, револуционарима су се придружили социјалисти и демократе, захтевајући крај руско-јапанског рата, институцију националне Думе (парламента) и устав. Неки радикали су отишли ​​толико далеко да су тражили укидање монархије. Етничке мањине су се такође побуниле, захтевајући окончање политике присилне русификације предузете током владавине Александра II (1855-1881) и за културна права.

У марту 1905. Николај II је обећао оснивање Думе. Међутим, ова скупштина би имала само консултативно овлашћење. То је додатно наљутило револуционаре, а немири су расли. У октобру је цар био приморан да се повинује захтевима народа прихватањем Октобарског манифеста. Тиме је дао већа овлашћења Думи, овлашћеним политичким партијама и дао изборна права. Револуционарни жар је за сада умирен, али је постала очигледна крхкост руског режима.

Крај руско-јапанског рата: мир у Портсмуту

Обе стране су биле свесне да ће рат имати разорне дугорочне последице. За Русију су непрекидни порази на копну и на мору, социјални немири, економска слабост и слаб морал и подршка били главни разлози за тражење мира. За Јапан, дуги рат би их спречио да се усредсреде на друге стратешке преокупације, као што су успостављање сталне окупационе снаге у Кореји и експанзија на Пацифик. Већ у јулу 1904. Јапанско царство је почело да тражи посреднике за почетак мировних преговора.

Председник Сједињених Држава Теодор Рузвелт преузео је на себе да помогне зараћеним странама да постигну мировни споразум. Америчке дипломате су успеле да успоставе контакт са Јапаном у марту 1905, а затим са Русијом у јуну. Мировни преговори требало је да почну у августу 1905. у Портсмуту у Њу Хемпширу са главним преговарачима Комуром Јатуром, јапанским министром спољних послова, и Сергејем Витеом, бившим руским министром финансија.

_{Руска и јапанска делегација на мировним преговорима у Портсмуту, фото: историк.рф}

Русија је пристала да испуни све јапанске захтеве у вези са признавањем утицаја на Кореју, преношењем Порт Артура Јапану и евакуацијом Манџурије. Међутим, цареви делегати су одбили било какве даље територијалне уступке нити исплату ратне одштете. Уз подршку Теодора Рузвелта, Јапанско царство је одустало од захтева за репарацијом у замену за јужни део острва Сахалин. Мир је потписан 5. септембра 1905, а ратификовале су га две владе у октобру.

_{Учесници руско-јапанских преговора након потписивања Портсмутског мировног споразума, фото: lenta.ru}

Руско-јапански рат имао је бројне дугорочне последице. Јапан је започео своју експанзију на континенталну Азију и потврдио свој нови статус глобалне силе. Међутим, то је био и први мањи неспоразум Јапана о геополитичким питањима са САД, које су на Јапан гледале као на потенцијалног ривала за своју доминацију над Тихим океаном. За Русију је пораз симболизовао слабост царског руског режима. Револуција 1905. се данас сматра уводом у бољшевичку револуцију 1917. која је срушила монархију и допринела успону Совјетског Савеза.

---

Напад на Перл Харбор

Два догађаја су 1941. запечатила судбину Сила Осовине. Први је почетак Операције „Барбароса”, то јест Хитлеров напад на Савез Совјетских Социјалистичких Република који је почео 22. јуна. Други је глупост коју су 7. децембра направили Јапанци на Пацифику.

Да постоји могућност рата између Јапанске царевине и Сједињених Америчких Држава, тога су стратези обе земље били свесни још од двадесетих, али су односи били пристојни а трговинска размена одвијала се несметано све до јапанске инвазије на Манџурију 1931. године; потпуно су се срозали после инвазије на Кину 7. јула 1937, када је почео Други кинеско-јапански рат.

_{Почетак јапанске окупације Пекинга 13. августа 1937. године, на самом почетку Другог кинеско-јапанског рата. Фото: Wikimedia Commons / Public domain / AP / researchhistory.org / 俠刀行}

Већ 12. децембра Јапанци су потопили америчку речну топовњачу и три танкера који су спасавали америчке и кинеске цивиле током напада на Нанкинг, да би потом још и пуцали на посаду која је поскакала у воду; обе владе су спречиле ескалацију. 26. јануара 1938. америчког конзула у Нанкингу Џона Мура Алисона ошамарио је јапански војник, али се Токио формално извинио четири дана касније.

Ипак, пресудну улогу у окретању западне јавности против Јапана имао је Нанкиншки масакр (тзв. Силовање Нанкинга; јапански националисти и сада га цинично зову „инцидентом” и тврде да се ништа нарочито није десило), када је јапанска војска месец и по дана, почев од 13. децембра 1937., несметано убијала, пљачкала и силовала (тачан број жртава није утврђен, али се креће у распону 50—300.000).

_{Прва фаза јапанске инвазије на Француску Индокину септембра 1940, када су заузели север те колоније. 28. јула 1941. окупирали су југ. Фото: Wikimedia Commons / Public domain / saigoneer.com / Eastfarthingan}

После слома Француске (јун 1940), Јапан је извршио окупацију северног дела Француске Индокине, формално да би Кини пресекао ту линију снабдевања; због тога су САД зауставиле извоз војне технике, индустријских машина и авио-горива, али не и своје нафте, од које је Јапан био потпуно зависан, јер се ценило да би то било протумачено као отворена провокација.

Уместо тога, не би ли Токио одустао од даље експанзије, Рузвелт је средином 1940. одлучио да Пацифичку флоту пребаци из Сан Дијега на Хаваје, као и да појача војно присуство на Филипинима, који су од 1898. (после Шпанско-америчког рата) били америчка територија а у том тренутку имали транзициону администрацију и били у процесу ка потпуном осамостаљењу (што ће добити 1946).

И тек је крајем јула 1941. Рузвелт одлучио да уведе ембарго на извоз нафте Јапану, пошто је овај извршио окупацију остатка Француске Индокине (мада су француске трупе и цивилна администрација остали на својим местима), истовремено их упозоривши да је Америка спремна да одговори ако „суседне земље” буду нападнуте. Тада су почели преговори Америке и Јапана.

Неуспешни. Вашингтон је тражио безусловно повлачење из Кине и Индокине, док је Токио покушавао да „избоксује” компромис, пошто се на челу јапанске владе налазио Фумимаро Коное, који није желео рат с Америком. Али чак и да су Американци прихватили јапанско повлачење из „већег дела Кине”, тешко да би војна странка у Јапану на то пристала, с обзиром да је већ почела припреме за рат са САД.

Припреме за напад на Перл Харбор, и за истовремену инвазију на „Јужну ресурсну област” (тако су јапански стратези звали Југоисточну Азију; у пропагандне сврхе користили су појам: „Велика источноазијска сфера копросперитета”), у ствари су почеле још почетком 1941. под покровитељством адмирала Исорокуа Јамамота, који је морнаричком главном штабу запретио оставком ако то не дозволи.

Посебно се пажљиво анализирао напад британске Краљевске ратне морнарице на италијанску флоту у Таранту у ноћи између 11—12. новембра 1940., када се одиграла прва морнаричка битка у историји вођена искључиво авионима (са носача „Иластријус” Британци су послали 21 торпедни бомбардер типа фери сордфиш и унаказили оно чиме се Мусолини највише поносио).

Наводно, цар Хирохито је тек у септембру за то сазнао, тек 5. новембра план одобрио, а примену ауторизовао 1. децембра, пет дана након испловљавања Комбиноване флоте, и то пошто га је већина јапанских вођа убедила да би прихватање коначне америчке Халове ноте (са старим захтевима, достављене 26. новембра, истог дана када је флота испловила), угрозило њихове положаје у Манџурији и Кореји.

_{Јапански адмирал Исороку Јамамото, пре 1943. Фото: Wikimedia Commons / Public domain / National Diet Library}

Јапанцима се журило јер је ратној морнарици остало нафте за још годину дана и морали су деловати „јуче”, што би се жаргонски рекло. Имали су неколико непосредних циљева. Прво, да униште Пацифичку флоту како се не би умешала у освајање нафтом пребогате Холандске Индије (данашња Индонезија), британских колонија Малаје (Малезија и Сингапур) и Хонгконга, те америчких Филипина и острва Гуам и Вејк.

Друго, желели су да купе време и консолидују своје позиције на Далеком истоку пре него што се спроведе у праксу амерички закон који је средином 1940. одобрио увећање ратне морнарице за 70%, након чега не би имали никакву шансу. Коначно, сматрали су да ће то бити снажан удар на амерички морал после којега ће они одустати од захтева противних јапанским интересима, и да ће тражити компромис.

Просто су имали расистичко поимање америчких људи, које су сматрали слабима, млакима, склонима уживању, несклонима борби, и чак ни после битака у Коралном мору и код Мидвеја нису разумели с ким имају посла; рецимо, после америчког искрцавања на Гвадалканалу, они су противнапад концем августа 1942. темпирали за ноћ „зато што су Американци исфеминизирани и неће желети да се боре ноћу”. Од такве предрасуде може мозак да заболи.

Погрешна процена америчког карактера није једина коју су направили. Прво, одустали су од инвазије на Хаваје, упркос упозорењима капетана Миноруа Генде у морнаричком главном штабу, да ће рат у супротном бити изгубљен. Друго, за главну мету су одредили бојне бродове, не схватајући да су носачи постали главно оружје морнарице (парадоксално, имајући у виду да су за напад користили управо њих).

Али чак и да су им носачи били примарна мета, ниједан од три пацифичка није био у луци: „Саратога” је била на Западној обали (упловљавала је у Сан Дијего у тренутку напада), „Лексингтон” је испловио из Перл Харбора 5. децембра како би однео појачања бази на Мидвеју, док је „Ентерпрајз” испловио још 28. новембра, и премда је требало да се врати 6. децембра, каснио је због временских прилика.

_{Почетак напада на Перл Харбор: јапански авијатичари пред полетање примају последње инструкције од својих претпостављених. Фото: Profimedia/Roger Viollet/AFP}

Коначно, сам терен им није ишао у прилог, јер су воде у Перл Харбору плитке, па би Американцима после било лако да оштећене бродове извуку и поново оспособе, или да искористе њихове делове за градњу нових, а и за очекивати је било да се већина морнара спаси; зато амерички стратези нису веровали да ће Јапанци напасти баш ту, мислили су да ће „гађати” само Филипине.

Шест јапанских носача који су, уз велику пратњу, зором 7. децембра 1941. пришли Хавајима били су „Акаги”, „Кага”, „Сорју, ”Хирју”, „Шокаку” и „Зуикаку”. Носили су 414 борбених авиона (за напад ће бити искоришћено 353) који су по плану требали напасти у два таласа. Првом таласу, оном главном, мета су били бојни бродови, док су примарна мета другог били (одсутни) носачи а секундарна крстарице.

Напад авионима и подморницама је почео у 7.48 сати по хавајском времену, без објаве рата. То није била намера адмирала Јамамота. По његовом плану, пола сата раније амбасадор у Вашингтону је требало да достави ноту, али су је јапански шифранти у амбасади предуго транскрибовали, не знајући да је ствар хитна, па није предата у назначено време, већ после напада.

Али то није било ни битно. Американци, који су разбили јапанску дипломатску шифру, имали су поруку сатима пре напада, али нису могли да је протумаче. То није била формална објава рата, чак ни формални прекид дипломатских односа; интерпретирала се као снажна индикација да су преговори окончани. И заправо документи које је 1999. открио јапански професор Такео Игучи показују да је то било намерно.

_{Рано јутро 7. децембра 1941. по хавајском времену. Јапански борбени авиони се припремају за узлетање с једног носача, највероватније „Шокакуа”. Напред је ловац „мицубиши зеро”, један од најбољих у то доба; иза њега су обрушавајући бомбардери „аичији” (у савезничкој номенклатури: „Вал”). Фото: Wikimedia Commons / Public domain / U.S. Navy Photograph 80-G-71198, National Archives / Alonso de Mendoza}

Наиме, јапанска војска и морнарица нису желеле да се рат објави прописном нотом, већ само да пошаљу нешто што ће касније тако моћи да представе. И заиста нису послали ништа садржајно; нада јапанске владе у очување мира је изгубљена, са жаљењем обавештавају америчку владу да „не могу а да не сматрају да је немогуће постићи споразум даљим преговорима”.

Из наше перспективе то ништа не значи; али можда јапанска култура налаже поетичност, елеганцију, уздржаност, суптилност чак и када треба да се објави рат. Мада, пре ће бити да је Такео Игучи у праву.

Сам 90-минутни напад је, мање-више, ишао по плану. Радар је детектовао први талас (183 авиона), али неискусни редови надређеном официру нису рекли да је у питању огромна формација, а он се није сетио да пита, па је протумачено да се ради о шест бомбардера Б-17 које су очекивали из правца Калифорније, свега неколико степени даље; у другом таласу је учествовало 117 авиона.

Јапански губици су наравно били пропорционално мали, али не и занемарљиви, имајући у виду све околности: 55 авијатичара и девет подморничара је погинуло, док је један заробљен. Изгубили су 29 авиона, девет у првом таласу а 20 у другом, док је 74 било оштећено услед дејствовања ПВО-а.

С друге стране, погинуло је 2.008 морнара, 218 војника и авијатичара, 109 маринаца и 68 цивила; рањено је 710 морнара, 364 војника и авијатичара, 69 маринаца и 35 цивила. Укупно: 2.403 мртва и 1.178 рањена. Велика већина војних жртава су били регрути узраста 17—18 година, зато што су они живели на бродовима. Скоро половина (1.177) страдала је због експлозије на бојном броду „Аризона”.

_{Колоризована фотографија настала током јапанског напада на Перл Харбор 7. децембра 1941. Фото: Profimedia/Royston Leonard/mediadrumworld.com}

Потопљено је или насукано 18 ратних бродова, укључујући пет бојних; још три брода су била тешко оштећена. Али сви су оправљени и враћени у службу, с изузетком „Аризоне” која је једина била трајно изгубљена (и сада је на месту свог потонућа, изнад њене олупине у плиткој води луке саграђен је меморијални центар), и два брода чији је материјал рециклиран.

Штета би била далеко већа, да је адмирал Нагумо (који је непосредно командовао носачима) прихватио наговарање Генде и капетана Фућиде, који је предводио први талас, да покрене трећи с циљем уништења морнаричког бродоградилишта, нафтних складишта, подморничке базе (управо су подморнице до краја 1942. зауставиле јапанску привреду прекидом свих поморских рута снабдевања) и других постројења.

_{Колоризована фотографија настала током јапанског напада на Перл Харбор 7. децембра 1941. Фото: Profimedia/Royston Leonard/mediadrumworld.com}

Адмирал Честер Нимиц, десет дана касније именован за главнокомандујућег Пацифичке флоте, сматрао је да би то продужило рат за две године; већина војних аналитичара се данас слаже, да у том случају америчка морнарица барем годину дана не би била способна за озбиљније операције на Пацифичком ратишту, уместо што је само неколико месеци касније почела Јапанцима да наноси што тактичке што стратешке поразе.

Али Јапанци, уверени у брзу и одлучујућу победу, у свом општем плану то нису ни предвидели, и постојало је неколико разлога због којих се Нагумо није одлучио на тај потез, што је сутрадан Јамамото подржао, да би касније жалио за пропуштеном приликом и ту одлуку називао великом грешком. А Генда је тада био само капетан: мали чин за уши силних адмирала.

_{Укупно је убијено 2.335 америчких војника, док је 1.143 рањено. Погинуло је и 68 цивила, а 35 је рањено. Јапанци су изгубили 65 људи Фото: imgur.com}

Адмирал Хара Ћуићи чувши за исход битке одмах је рекао: „Остварили смо велику тактичку победу код Перл Харбора и стога изгубили рат”. И то је правилно оценио а да чак није ни знао да у подруму Старе администрације у Перл Харбору на разбијању јапанске морнаричке шифре вредно раде криптоаналитичари, што ће пар месеци касније пресудити Битку код Мидвеја.

_{Разарања која су заостала након напада била су тешка, али су само три брода трајно уништена. Међу њима је био и УСС Оклахома (на слици, прекривен димом). На слици је и УСС Калифорнија, Фото: dailymail.co.uk}

Рузвелт је сутрадан у Конгресу одржао свој чувени говор („„Yesterday, December 7, 1941 — a date which will live in infamy” – „Јуче, 7. децембар 1941 — датум који ће живети у срамоти“)

) и тражио подршку за рат против Јапана, коју је добио сат времена касније: у Сенату резултат гласања је био 82-0 а у Представничком дому 388-1 (против је била само заступница из Монтане, Џанет Ренкин, републиканка и пацифисткиња; једва се спасла линчовања на улици).

_{Рузвелтов говор у Конгресу Фото: www.taraross.com}

Британија је рат Јапану објавила одмах, пошто је овај паралелно с нападом на Хаваје покренуо инвазију на Филипине, Малају са Сингапуром, Хонгконг и Холандску Индију, које је све ускоро окупирао, док је Тајланд прешао на његову страну; али нису заузели Папуу Нову Гвинеју и тиме изоловали Аустралију, јер су их у томе осујетили Американци Битком у Коралном мору почетком маја.

Сасвим неочекивано, а на велико задовољство Рузвелта, којем је Немачка била примарна мета а не Јапан, и који није знао како да изманеврише у том смеру — Адолф Хитлер је без икакве потребе, у нади да ће Јапанци после тога реципрочно објавити рат СССР, 11. децембра објавио рат Америци, и тиме себи склепао мртвачки сандук (раку је већ ископао „Барбаросом”). Следио га је Мусолини истога дана.

Још једна последица напада на Перл Харбор било је интернирање јапанске популације Сједињених Држава, које је и данас контроверзно. Оно је последица расизма, али и конкретног инцидента који се одиграо током битке. Наиме, један јапански пилот зера принудно је слетео на оближње острво Нихау, где га је један Хавајац онеспособио и одузео му оружје, мапе, шифре и документа.

_{Логори за американце јапанског порекла у САД – Јапански Американци су били затворени у пренасељеним условима у Санта Анити – Фото: www.history.com}

Пилот је затражио помоћ три локална јапанска житеља, који су се одазвали. Он је погинуо, Хавајац је рањен, док је један од тих месних Јапанаца извршио самоубиство. На крају је 110.000 америчких Јапанаца на Западној обали интернирано „за сваки случај”; истовремено, на Хавајима, где је живело 150.000 Јапанаца, који су чинили трећину популације, то је задесило само 1.200—1.800 људи.

Од старта се провлачи мит да америчка јавност уопште није очекивала напад. Истина, свега 8% њих је подржавало улазак у рат (који је тек тада стварно постао светски, пошто су пре тога јапански ратови на истоку били логички невезани за дешавања у Европи), али је анкета „Галупа” непосредно пре напада показала да чак 52% очекује рат с Јапаном, 21% не зна, а 27% верује да до тога неће доћи.

А да ли је америчка влада учинила све да Јапан натера на атак, да ли за све сазнала и пустила их да то изведу, зато што је Рузвелт на све начине покушавао да Америку уведе у рат како би на тлу континенталне Европе спречио победу или геноцидних немачких нациста или комунистичког Совјетског Савеза — историчари се споре. Већина то одбацује. Не можемо стога ни ми одговорити на то питање.

---

Извор:

Свет на путу ка новом рату

Тридесетих година XX века подела европских држава на таборе била је још израженија и дубља него после Конференције мира у Паризу. Демократске земље, међу којима су се истицале Француска и Велика Британија, бориле су се за очување версајског поретка. Оне су водиле политику очувања мира, али је свако желео да осигура своје интересе. На другој страни биле су Немачка и Италија, које су све отвореније изражавале тежњу за територијалним проширењем и стварањем новог поретка. Њиховој агресивној политици придружио се и Јапан, који је акцијама на Далеком истоку отпочео рушење постојећег међународног поретка. Оба блока били су непријатељски настројени према СССР-у због страха од ширења коминизма.

ЈАПАН

Јапан је учествовао у Првом светском рату на страни Антанте и тиме искористио прилику да потисне Немачку на Далеком истоку и прошири свој утицај на Кину. Попут Италије, ни Јапан на Конференцији у Паризу није добио све оне територије које је захтевао. Јапански националисти имали су јако упориште у војсци и веровали су да Јапан мора да има водећу улогу у источној Азији и да је због тога неопходна агресивна политика нарочито према Кини. Након доласка на власт цара Хирохита (1926-1989) на власт јапански милитаризам је ојачао, а томе је допринело и незадовољство и сиромаштво као последица Велике економске кризе.

Милитаризам је оријентација одржавања јаких војних снага њихове припремљености и мотивисаности и, једним делом, становништва за ратно стање. Милитаризам се посебно изражава кроз оријентацију да се војна опција искористи пре него што су остале опције исцрпљене.
Милитаризам је схватање владе или народа да држава треба одржавати јаку војну моћ, те да је треба користити агресивно, не би ли проширила своје националне интересе и/или вредности. 

1931. године Јапан је освојио кинеску провинцију Манџурију, најбогатији део Кине и тамо основао своју државу – Манџуко..

Зеленом бојом представљена је територија Кине коју је Јапан освојио 1931. (Манџуко)

Кина се обратила Друштву народа захтевајући помоћ, али осим критика на рачун Јапана Друштво ништа више није предузело. То ће ослабити углед Друштва народа и угрозити версајски систем. Јапан је 1933. напустио Друштво народа, да би 1937. извршио нови напад на Кину и наставио освајања нових територијана Далеком истоку користећи слабост европских колонијалних сила (Јапан је освојио и британске и француске колоније у југоисточној Азији)

РУШЕЊЕ ВЕРСАЈСКОГ СИСТЕМА

Немачка је 1932. године престала да плаћа ратну одштету која јој је била наметнута одлукам Конференције у Паризу (Версајским уговором). По доласку нациста на власт Немачка је напустила Друштво народа (1933), чиме је ставила до знања да више неће поштовати међународни поредак и одлуке мировног уговора.

Хитлер је 1935. године припојио Сар (Сарску област) Немачкој која је била под контролом Друштва народа. Сарска област прикључена је Немачкој након плебисцита (референдума) на коме се 90% становништва одлучило за припајање Немачкој. Хитлер је увео општу војну обавезу чиме је такође прекршио одредбе мировног уговора, да би затим 1936. освојио и Рајнску област. Како не би изазвале нови рат Француска и Велика Британија нису реаговале на овакву агресивну политику Хитлера, надајући се да би Немачка могла бити та која ће зауставити ширење комунизма из СССР-а.

Италија је планирала да оствари контролу на Балканом, Медитераном и Блиским истоком и тај подухват предузела је 1935. године. Прво је напала Етиопију (Абисинију) која је била богата природним богатствима (сировине и руде). Етиопија се обратила за помоћ Друштву народа које је осудило италијанску агресију и Италији су уведене делимичне санкције.. Осуда Италије и санкције нису дале никакве резултате, и рат се завршио 1936. потпуним заузимањем Етиопије.

ШПАНСКИ ГРАЂАНСКИ РАТ (1936-1939)

Услед економске кризе, социјалних немира Шпанију су захватили сукоби, нарочито између републиканаца и националиста. Монархија је укинута 1931. године када је шпански краљ Алфонсо XIII збачен са власти и проглашена је република. На изборима 1936. године победио је Народни фронт (републиканци, социјалисти и комунисти). Неколико месеци касније избила је побуна у шпанском Мароку коју је предводио генерал Франциско Франко кога су подржавали монархисти и католичка црква. Немири су убрзо захватили читаву Шпанију и то је био почетак Шпанског грађанског рата у коме је погинуло око 500.000 људи.

Франциско Франко

Франциско Франко био је шпански генерал и диктатор. 1936. започео је грађански рат у коме је однео победу. Власт је преузимао постепено све до 1939. године када завео диктатуру у целој Шпанији. Иако је на чело државе дошао уз помоћ Немачке и Италије, у Другом светском рату није стао на њихову страну, већ је Шпанију прогласио за неутралну земљу. На власти је остао до смрти 1975. године. Власт је после тога предата Хуану Карлосу, унуку краља Алфонса XIII чиме је у Шпанији поново успостављена монархија.

Овај рат поделио је Европу. Италија, Немачка и Португалија пружали су подршку Франку (националистима) док је СССР помагао републиканце. На страни републиканаца борило се на десетине хиљада добровољаца из целог света (углавном комунисти и социјалисти) међу којима и око 1700 добровољаца из Краљевине Југославије. Рат је завршен у априлу 1939. године победом националиста генерала Франка.

Герника – Пабло Пикасо

ЗАНИМЉИВОСТ
Бомбардовање Гернике је био ваздушни напад на баскијски град Гернику, ког су 26. априла 1937. извршили припадници Легије Кондор која је припадала немачким ваздухопловним снагама Луфтвафе током Шпанског грађанског рата. Бомбардовање је резултовало потпуним материјалним уништењем града и огромним бројем људских жртава у републиканском граду Герника. Иако није први пут примењена, ова тактика је запањила цео свет величином рушења цивилних циљева и бројем цивилних жртава.
Бомбардовање је извршила ваздухопловна јединица Кондор коју је формирала и упутила нацистичка Немачка да се бори на страни генерала Франка у Шпанском грађанском рату.
 Бомбардовање је овековечено на познатој слици Пабла Пикаса, која је први пут изложена у Шпанском павиљону на Светској изложби 1937. године.

АНШЛУС АУСТРИЈЕ И ОКУПАЦИЈА ЧЕХОСЛОВАЧКЕ

У новембру 1936. године Немачка и Јапан су потписали уговор под називом Антикоминтерна пакт. Њихов заједнички непријатељ био је Совјетски Савез и комунизам. По уговору обе стране потписнице обавезале су се на међусобну помоћ у случају рата против СССР-а. Немачка је тада признала независност Манџукоа. Овом савезу се наредне године придружила и Италија. Ово је била претеча Тројног пакта који ће ове земље потписати 1940. године.

На конференцији у Паризу једна од одлука била је забрана уједињења Немачке и Аустрије. Хитлер је сматрао да Аустрија мора да буде део Велике Немачке и у марту 1938. године извршио аншлус (анексија- припајање туђе територије) Аустрије, чиме је она постала део Немачке. Ни овог пута Француска и Велика Британија ништа нису предузеле како би се супсоставиле Хитлеровој политици.

Чехословачка

У Судетској области на западу Чехословачке живело је око 3 милиона Немаца, у којој је после аншлуса Аустрије започела пропаганда за припајање Немачкој.

Чехословачка је извршила делимичну мобилизацију у случају да се Хитлер одлучи за напад, Немачка је такође спровела мобилизацију што је означио почетак Судетске кризе. Намера Француске и Велике Британије била је да под сваку цену избегне рат са Немачком и због тога су били спремни на нове уступке Хитлеру.

Због тога је у септембру 1938. године сазвана Минхенска конференција на којој су се састали Адолф Хитлер, Бенито Мусолини, Невил Чемберлен (британски премијер) и Едуард Даладје (председник француске владе) на којо је донета одлука да се Немачкој дозволи припајање Судетске области. Тиме су Француска и Велика Британија опет попустили пред Хитлеровом агресивном политиком и нису заштитили Чехословачку.

• 

  Едуард Даладје

• 

  Невил Чемберлен

Британски премијер по повратку у Лондон после Минхенске конференције изјавио је: “Верујем да је ово мир за све наше земље“, међутим показало се да овај споразум није зауставио Хитлерове тежње за новим освајањима. У марту наредне године (1939) Немачка је Словачкој признала независност чиме је Чехословачка као независна држава престала да постоји. Од чешких земаља формиран је протекторат Чешка и Моравска под контролом Немачке.

ПАКТ РИБЕНТРОП – МОЛОТОВ

Почетком августа 1939. Француска, Велика Британија и СССР преговарали су о склапању савеза против Немачке, али су преговори завршили неуспехом. Стаљин је схватио да Француска и Велика Британија прижељкују рат између Немачке и СССР-а, и убрзо затим 23. августа СССР је са Немачком склопио Пакт о ненападању. Пакт су потписали министри спољних послова Немачке (Јоаким фон Рибентроп) и СССР-а (Вјачеслав Молотов). Споразум је имао и тајни део по коме је извршена подела територија по коме је СССР добио право да запоседне прибалтичке државе, Молдавију (тада део Румуније) и источне делове Пољске насељене Белорусима и Украјинцима. Остатак пољских територија припао би Немачкој. Такође, СССР се обавезао на неутралност у случају рата Немачке против Велике Британије и Француске.

И Немачка и СССР су овим пактом добили на времену. Немачка је тежила да не води рат на два фронта истовремено на западу (против Француске и Велике Британије) и на истоку (против СССР-а), а Стаљину је било потребно време да што боље опреми војску за предстојећи рат.

Тридесетих година ХХ века Немачка, Италија и Јапан почињу са освајачком политиком. Јапан је 1931. године освојио Манџурију. Немачка је најпре 1935. присајединила Сарску, а наредне године године војно је заузела и Рајнску област. Исте 1936. године почео је грађански рат у Шпанији, из којег су 1939. године као победници изашли фашисти на челу са генералом Франциском Франком. Јапан је 1937. године напао Кину. Немачка је 1938. године извршила аншлус (анексију) Аустрије и после Минхенске конференције припојила Судетску област у Чехословачкој. Немачка и Совјетски Савез су 1939. године потписали Пакт о ненападању (Пакт Рибентроп - Молотов). Сви ти догађаји водили су свет у нови рат.

---

Зашто Јапан није напао СССР

Вишемесечна битка на граници Совјетског Савеза, Монголије и државе Манчуко, марионетске творевине на територији Манџурије којом је по свом нахођењу управљала Јапанска царска војска, иако одсутна из европских уџбеника и прилично непозната ван источне Азије, заправо је имала велики утицај на отпочињање и, посредно, ток Другог светског рата на „старом континенту“. Ту битку поједини историчари чак сматрају и правим почетком, или бар делом, највећег оружаног сукоба у историји човечанства. 

У јуну 1939. године над Европом су се већ надвили густи, тмурни облаци новог великог рата. И док је хитлеровска Немачка остварила припајање Аустрије и окупацију и поделу Чехословачке без испаљеног метка, у источној Азији, где је 1931. Јапан окупирао пространу кинеску област Манџурију на северу и почев од 1937. године заузео већа приобална насеља у централној и јужној Кини уз повремене продоре дубље у унутрашњост, жртве су се већ бројале у стотинама хиљада.

_{Јапански војници пуцају из лежећег положаја испред уништених совјетских тенкова.
Public domain}

Манџурију је под контролом држала злогласна Квантуншка армија, формација Јапанске царске војске основана по завршетку Првог светског рата, која је без знања државног врха у Токију 1931. у кинеском граду Мукден инсценирала напад на железничку пругу над којом је Јапан имао концесију и исти искористила као изговор за окупацију Манџурије. 

Та регија је својим великим пространством и плодном земљом снажно привлачила јапанске националисте као житница и извориште сировина попут угља, гвожђа и дрвне грађе.

Захваљујући заузимању Манџурије Јапан је изненада добио више хиљада километара дугу копнену границу са Совјетским Савезом и Монголијом, која је тада била под јаким војнополитичким и економским утицајем Москве. 

Та граница, међутим, није била прецизно дефинисана и амбициозној и агресивној Квантуншкој армији, чија је команда сањала о заузимању источног Сибира, пружала је обиље прилика да кроз провокације и чарке испипа пулс СССР-а, који почетком тридесетих година није имао довољно војних ефектива на Далеком истоку да се супротстави јапанском продору у северну Кину.

_{Монголска коњица – Халкинг Хол 1939. Фото: wikiwand.com}

Ипак, растућа јапанска претња навела је власти у Москви да уложе више новца и напора у јачање одбране уз границу са Кином и у своје присуство у Монголији. 

Када су у мају 1939. избиле борбе између монголских јединица и Квантуншке армије у простору између реке Халхин Гол, коју су јапански окупатори и њихови кинески поданици сматрали границом између Кине и Монголије, и петнаестак километара удаљеног села Номохан, који су Улан Батор и Москва сматрали државном међом, Стаљин је одлучио да стане на пут амбицијама Квантуншке армије, с којом је Црвена армија у другој половини тридесетих већ имала неколико оружаних окршаја.

_{Георгиј Константинович Жуков}

Почетком јуна 1939. на чело совјетских снага постављен је командант корпуса Георгиј Константинович Жуков, који је ојачао и организовао совјетске снаге у рејону и у августу командовао одлучујућом битком у којој су јапанске јединице подржане кинеским регрутима одбачене са Халхин Гола. 

_{Заробљени јапански војници у бици код Халкин Гола, фото: wikiwand.com}

Та војна операција, у којој је укупно ангажовано око 100.000 људи, у Совјетском Савезу и Монголији је позната као битка на Халхин Голу, а у Јапану као Номонхански инцидент. У њој је, по конзервативним проценама, на обе стране погинуло по око 10.000 људи. 

И мада многи војни историчари процењују да је Совјетски Савез имао више рањених и теже губитке у техници, као што су тенкови и авиони, битка се доживљава као јасна победа Црвене армије пошто је ставила тачку на оружане провокације Квантуншке армије и јапанске претензије према совјетском Далеком истоку и Монголији.  

Прави почетак Другог светског рата у источној Азији? 

Интересантно, ова у Европи мало позната битка данас се међу стручњацима за азијски континент понекад доживљава као интегрални део Другог светског рата. 

Поједини историчари Азије, међу којима су многи Американци, данас тврде да је традиционално виђење по којем је Други светски рат почео нападом нацистичке Немачке на Пољску 1. септембра 1939. евроцентричан, односно, узан и пристрасан поглед на највећи сукоб у историји света. По њима, вишемесечни окршај Совјетског Савеза и Јапана на Халхин Голу, иако просторно и по броју зараћених страна ограничен, се с правом може сматрати почетком тог рата. 

Основни разлог је, тврде они, то што то сучељавање СССР-а и Јапана, од којег је потенцијално зависила судбина Монголије, па, можда, и совјетског источног Сибира, представља управо врсту сукоба који је карактеристичан за Други светски рат: судар чланице осовине Берлин-Рим-Токио, једне од нових светских сила које су тежиле коренитој измени дотадашњег светског поретка, Јапана, и савезничке силе, СССР-а, (наследника) једне од старих светских сила, које су се том изазову супротстављале. 

Осим тога, хронолошки гледано, непријатељства на граници између СССР, Монголије и од стране Лиге Народа непризнате државе Манчуко којом је владао Јапан, буквално се (временски) надовезују на рат у Европи, јер је битка на реци Халхин Гол окончана само дан пред улазак немачких трупа у Пољску. 

_{Монголска пешадија у борби на реци Халкин Гол.
Фото: Валериј Суходољски/Sputnik}

Такође, примирје између Москве и Токија потписано је две недеље доцније, 15. септембра, а совјетске трупе, ослобођење претње са истока, су ушле у Пољску само два дана касније, па се може рећи и да је Халхин Гол конкретно, садржајно, одредио ратне догађаје у Европи, образујући с њима узрочно-последичну везу.  

Штавише, поједини истраживачи почетак Другог светског рата виде још мало дубље у прошлости Азије – у јапанско-кинеском окршају у предграђу Пекинга 1937. након којег је уследила шира агресија Токија на централну и јужну Кину, што је даље довело до уплитања САД и Совјетског Савеза, који су новцем, намирницама и оружјем снабдевали кинеске националисте, односно, комунисте у борби против јапанске окупације.

_{Јапанска војска у Кини 1937. Фото: discover.hubpages.com}

То мишљење се правда аргументом да је јапански покушај да загосподари читавом Кином израз настојања да се наруши и обори дотадашњи светски поредак, те да је проузроковао ангажовање СССР-а и САД и тако произвео структуру сучељавања карактеристичну за Други светски рат. 

Такође, он је подстакао Вашингтон да према Токију уведе делимичне економске санкције, односно, ускрати му увоз материјала и машина из САД које би могле бити искориштене у војне сврхе, чиме је почела директна конфронтација двју земаља, која ће касније еволуирати у нафтни ембарго против Јапана и отворени рат у Пацифику.

Дакле, у обе горе наведене теорије, битка на Халхин Голу је део већег сукоба познатог као Други светски рат. Зато је, рецимо, амерички историчар Стјуарт Голдман, назива „најважнијом битком Другог светског рата за коју већина људи никада није чула“.  

Утицај битке за Халхин Гол на војно-политичке прилике у Европи и Азији

Било да се сматра уводом у Други светски рат, каснијим догађајем у његовом току или инцидентом потпуно невезаним за њега, битка за Халхин Гол последично је несумњиво имала велики војно-политички утицај на ситуацију у Европи и Пацифику. 

Наиме, те борбе на монголско-кинеској граници, односно, реална могућност истовременог сукоба на два фронта, с Јапаном на истоку и Немачком на западу, су, уз аспирације према некадашњим руским територијама које су тада биле у саставу Пољске, подстакле Стаљина да потпише пакт о ненападању са Хитлером, што је потоњег охрабрило да крене у освајање те словенске земље, будући да му није претила опасност од интервенције Москве.

_{Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин, фото: wikipedia}

Стаљин се уздржао од тога да искористи победу на Халхин Голу за улазак у Манџурију и уништење Квантуншке армије. То се у ретроспективи оцењује као далекосежна одлука која је могуће спасла Москву од пада 1941. године, јер је брзо окончање сукоба на Далеком истоку омогућило Совјетском Савезу да усмери више људских и материјалних ресурса на ратиште у Европи. 

Погранични сукоб на потезу између Халхин Гола и Номохана важан је и јер се у њему као вешт стратег и човек вредан Стаљиновог поверења истакао генерал Жуков, који је победом у тој бици стекао не само прву од своје четири титуле „хероја Совјетског Савеза“, већ и репутацију која му је омогућила да почетком 1941, четири месеца пред почетак немачке инвазије на СССР, буде постављен и за Начелника генералштаба Црвене армије. 

Мада је повучен са те позиције након првих совјетских пораза у Другом светском рату, Жуков је повратио углед и Стаљиново поверење командовањем у одбрани Лењинграда, Москве и Стаљинграда, после чега је стекао чин маршала, да би 1945. добио и прилику да руководи операцијама од суштинског значаја за ослобађање Источне Европе и коначно уништење Трећег Рајха, међу којима и битком за Берлин.

Са друге стране, у Јапану су пораз и самовоља Квантуншке Армије урушили углед копнених снага у унутрашњем сукобу око стратегије даље експанзије – на уштрб њихове жеље да се у борбу за сировине попут нафте, угља и руде гвожђа крене продором у источни Сибир.

У државном врху превагу је однело инсистирање морнарице да се то учини нападом на војне ефективе САД на Хавајима, који би отворио пут за освајање Тихог океана и британских, француских и холандских колонија у југоисточној Азији. 

Зато је Токио у априлу 1941. са Москвом закључио уговор о ненападању, који је наставио да поштује и након немачке инвазије на европски део Совјетског Савеза. 

Поред свести да предстоји велики конфликт са САД и жеље да се обезбеди позадина од евентуалног напада Совјета како би Јапанска царска војска могла да се сконцентрише на гушење отпора у Кини, један од фактора у тој одлуци била је и чињеница да су јапански команданти у Манџурији били импресионирани ватреном моћи и количином ратне технике коју је СССР извео на бојиште током борби око Халхин Гола.  

Напад на Манџурију 1945. докрајчио Јапан

Погранични окршај из 1939. није био последњи сукоб Совјетског Савеза и Јапана у Манџурији. На за будућност целог света необично важној конференцији у Јалти у фебруару 1945. совјетски лидер Јосиф Висарионович Стаљин дао је реч америчком председнику Френклину Делану Рузвелту, који је страховао да ће сламање Јапана коштати САД преко пола милиона живота, да ће његова земља објавити рат Токију три месеца након предаје Берлина. 

То обећање је и одржао – грандиозни јуриш Црвене армије на Манџурију, северни део Корејског полуострва, јужну половину Сахалина и острва из Курилског ланца, у којем је учествовало 89 дивизија са милион и по људи, почео је одмах после поноћи 9. августа, тачно три месеца после капитулације Немачке. 

_{Порт Артур. Гардијски поручник Василиј Сарафонов, командант совјетског борбеног тенка Т-34, позира за време Совјетско-јапанског рата 1945. фото: popularmechanics}

Касније тог дана јапански град Нагасаки опустошила је друга по реду америчка нуклеарна бомба. Мада је то разарање невероватних размера, заједно са сравњивањем Хирошиме, нокаутирало Јапан и довело до првог јавног обраћања цара нацији путем радија, у којем је он, донекле нејасно, обзнанио својим поданицима да ће се Земља излазећег Сунца предати, борбе између совјетских снага и јапанских јединица у североисточној Азији наставиле су се све до краја августа. 

У њима је у заробљеништво пало близу 600.000 јапанских војника, чиме је острвска царевина задобила последњи у серији тешких удараца који су је бацили на колена. 

Тако се испоставило да је Халхин Гол, река која пресеца границу Монголије и Кине и коју је Црвена Армија опет прегазила 1945. да би протерала јапанску војску са североистока азијског континента, била сведок два оружана сукоба Москве и Токија са врло далекосежним последицама. Или, како би критичари историјског евроцентризма можда рекли – била је поприште и почетних и завршних операција Другог светског рата. 

---

Извор: