Део чудесно живе, прекрасне фреске са налазишта Акротити на егејском острву Тера (данас Санторини), на фотографији, приказује два дечака боксера који очигледно припадају једној развијеној култури и судећи по накиту, различитим друштвеним слојевима. Чудесна фреска настала је, веровали или не – пре више од 3500 година, вековима пре Тројанског рата и скоро пола миленијума пре ере гвожђа, у свету који је, по данас све популарнијем тумачењу, решење чувене Платонове загонетке о Атлантиди.
Фреска припада добу које се по традицији назива бронзано, а део је добро познате древне минојске културе – ово неочекивано напредно друштво развило се много пре рађања грчке цивилизације, током другог миленијума пре нове ере, поступном еволуцијом од примитивних пољопривредних заједница каменог доба и потом, раних фаза епохе метала.
![Ancient tablets may reveal what destroyed Minoan civilization - Archaeology - Haaretz.com](https://img.haarets.co.il/img/1.7809357/3159621634.jpg?precrop=1647,1648,x116,y0&height=1200&width=1200)
У хеленској баштини забележени су бројни митови који су очували сећање на свет пре доласка ратоборних племена Грка на Егеј – легенде о монструозном бику Минотауру и лавиринту на Криту – али је мало ко веровао да је таква култура заиста и постојала пре доласка Ахајаца. Након Шлимановог открића митске Троје у Малој Азији, британски археолог сер Артур Еванс (који је иначе био својеврсни амбасадор народа Балкана и заговорник ослобођења од Аустрије) 1900. године окушава срећу на Криту и открива древну минојску престоницу – Кносос.
Како у 2019. године објављеном и свеобухватном прегледу грчке историје Greece in Ancient World пише Џереми Мекинерни, професор са Универзитета у Пенсилванији, минојску културу – уз обожавање божанства у облику бика – одликује обрада папируса и развој писма (линеар А, а касније и линеар Б), сложена религија (која је битно другачија од хеленистичког пантеона) и уз то, такозвана економија редистрибуције добара за коју се сазнало управо захваљујући писму.
Студиозна анализа сачуваних минојских записа из Кнососа дала је, наиме, помало разочаравајући резултат у погледу њихових књижевних домета. За Илијаду и Одисеју биће потребно још 1000 година и бар један слепи песник попут Хомера. Показује се да су древни Крићани (тада ултрамодерну) технологију којом и званично завршава праисторија, писмо, користили искључиво да би водили опсежну економску евиденцију, као и да су се жито, уље и вино прикупљали и складиштили у заједничким магацинима за доба кризе и за снабдевање разних занатлија, од златара и ковача до произвођача парфема, што говори о сложености и високој организацији овог раног друштва.
![History of Crete: From Minoan Civilization to Modern Times](https://s.inyourpocket.com/gallery/256330.jpg)
Но, и без велике литературе, уметничка достигнућа примитивних Минојаца су заиста запањујућа. Уз бројне фигуре бикова, друге религиозне представе, серија домаћих фрески коју је у вулканском пепелу на острву Тера 1967. године открио грчки археолог Спиридон Маринатос не укључује само дечаке боксере, него и узбудљиве приказе поморских борби и свакодневног живота – софистицирано, па чак и декадентно украшене жене у раскошним хаљинама, поља папируса, риболовце и поврх свега – узбудљиве композиције плавих мајмуна и чудесних летећих делфина.
Минојска култура се ширила бројним острвима око Крита – град Акротири подигнут је 150 километара северно од Кнососа, на острву Тера, у калдери угашеног вулкана, на лепом и плодном месту за које безбрижни Минојци нису ни претпостављали да представља само тренутно успавану претњу. И онда се, највероватније током једног лета између 1627. и 1620. године пре нове ере догодила ерупција на Тери – највећа вулканска ерупција икада забележена у људској историји.
![Minoan | Minoan, Ancient greek architecture, Ancient greece](https://i.pinimg.com/originals/6c/dd/1b/6cdd1bde6d1ac45d8a4d7a0e805bfe69.jpg)
Догађај је оставио траг на бројне потоње грчке легенде, а последице су забележене и у Египту, као и кинеским хроникама. Скорашња истраживања Смитсонијан института показују да је вулкан на Тери избацио чак 100 кубних километара материјала што овај догађај чини такозваном суперколосалном експлозијом.
Сматра се да је снага ове ерупције око четири пута јача од ерупције вулкана Кракатау и упоредива са – експлозијом 150 термонуклеарних бомби. Следила ју је серија застрашујућих земљотреса и разорни цунами који је брзо стигао до Крита и уништио градове минојског света. Због силне количине пепела у атмосфери, небо се замрачило и последице по климу нису биле мале – дошло је до захлађења које је уздрмало пољопривреду на дужи период. Био је то тренутак од кога се минојска култура никада више није опоравила и која је извесно довела до њеног уништења.
Размере овог догађаја првим модерним истраживачима нису биле познате све док крајем 1860. инжењери на Санторинију нису почели да ископавају вулкански пепео за производњу цемента и изградњу Суецког канала, кад је на копну и у води откривен чудовишни кратер. Касније ће у истом пепелу археолог Маринатос открити и осликане зидове и делове космополитског насеља Акротити.
Све то, по мишљењу историчара Џеремија Мек Инернија, говори како би минојска култура заправо могла бити – митска Атлантида. Након свих потрага по дубинама Атлантика и кроз друга светска мора, она је можда заправо била ту, у суседству Хеладе. На исти начин на који је прича о Тезеју и Минотауру очувала сећање на прве грчке сусрете са Критом и пловидбе до Кнососа, древна атинска легенда о Атлантиди и прича коју Платон излаже у делу Тимај садрже језгро историјске истине о моћној цивилизацији која је претходила Старој Грчкој. О свету који је био блистав на врхунцу, а потом био уништен вулканом. И сахрањен у таласима.
Извор:
You must be logged in to post a comment.