Битка код Монте Касина била је једна од најбруталнијих борби италијанске кампање у Другом светском рату, која је трајала четири месеца.
У јулу 1943. године, снаге западних савезника искрцале су се у Италији. Намера је била да једну од три чланице сила Осовине буде поражена и потпише капитулацију. Уколико Савезници успеју у тој намери пренели би рат до јужних граница Немачке. Пут до Рима и индустријског срца северне Италије био је тежак, са безбројним планинским долинама и утврђеним одбрамбеним линијама које су Немци изградили припремајући се за напад савезника. Једна од најстрашнијих је била злогласна Густавова линија.
На најјужнијем делу Густавове линије налазила се раносредњовековна опатија Монте Касино, основана 529. године. Овде се одиграла једна од најтежих и најскупљих битака за западне савезнике, битка код Монте Касина. Ово је, заједно са истовременом битком код Анција, држало савезнике у месту нешто више од четири месеца. Даље напредовање није било могуће све док се Монте Касино налази у немачким рукама. Сам манастир на врху брда, важно историјско место, била је мета четири одвојена покушаја напада и скоро потпуно је уништена пре него што је коначно била освојена.
Рат који води до битке
Годинама је Европа била захваћена Другим светским ратом, а битке су се водиле не само широм континента, већ и у Азији и Африци. Италија, сила Осовине, започела је свој рат у Северној Африци, надајући се да ће преузети контролу над британском територијом и бродским путевима кроз Медитеран, стварајући Маре Нострум (Mare Nostrum).
Mare Nostrum (латински - Наше море) је био римски назив за Средоземно море. У деценијама након уједињења Италије 1861, италијански националисти и италијански фашисти који су видели Италију као државу наследницу Римског царства покушали су да оживе тај термин.
Врло брзо је постало јасно да фашистичка Италија није била у стању да ефикасно води рат, са својом опремом која се показала старомодном. Војно руководство истакло се некомпетентношћу а њена индустрија која је знатно заостајала за већином других учесника рата показала је неспособност да прати трку у наоружању и развој нових оружаних система. Уз све претходно набројано брзо је постало очигледно нацистичком руководству у Немачкој да ће Италији бити потребна скоро стална помоћ у виду вођства, опреме и војника.
Ово је резултирало Кампањом за Северну Африку, дугом серијом битака између западних савезника и комбинованих италијанско-немачких снага, на челу са познатим немачким генералом Ервином Ромелом (Пустињска лисица). На крају, снаге Осовине су биле поражене и протеране су из северне Африке, повлачећи се ка Сицилији и Италији. Савезничке снаге су их убрзано пратиле.
На истоку, Русија је била у сталној борби против највећег дела немачке војске и захтевала је отварање нових фронтова што би приморало Немце да делове својих армија повуче са источног фронта. Савезничко искрцавање на Сицилији и напад на копнену Италију у септембру 1943. на најјужнијој тачки је било је остварење совјетских жеља, отварање новог фронта у Европи. План савезника је био једноставан: да напредују уз „чизму“ Италије, заузму Рим а затим наставе нападе на Немачку са југа.
Сама Италија је капитулирала неколико дана након што су се савезничке снаге искрцале на њено копно. Немачке трупе које су још увек окупирале већи део Италије окренуле су се против својих бивших савезника, убијајући и разоружавајући велики део италијанске војске и постављајући Мусолинија на чело марионетске „Италијанске социјалне републике“.
Упркос томе, Италија је од овог тренутка у великој мери изашла из рата. Терет борбених дејстава су углавном пале на Немце, који су изградили низ одбрамбених линија дуж целог планинског центра Италије, са намером да зауставе напредовање савезника на север.
Једна од најимпресивнијих од њих, прва велика линија била је позната као Зимска линија, а све је усредсређено око јако утврђене Густавове линије, чију је најјужнију тачку чувао импресиван број утврђења на врховима литица. Један од најутврђенијих немачких положаја био је манастир на врху брда, Монте Касино.
Напредовање ка Риму
Искрцавајући се на источну и западну обалу Италије у касно лето и рану јесен 1943. године, савезници су се сусрели са укопаним немачким браниоцима који успоравали савезничко напредовање на север преко скоро сваког брда и долине. У почетку се веровало да ће савезници заузети Рим до октобра, али је то брзо одбачено као нереалан циљ. Чак и уз пристојан напредак, савезничке снаге су биле принуђене да се зауставе са доласком зиме, где би снег блокирао сваки пролаз кроз већину планина, а лоше време је учинило да подршка авијације буде веома ограничена. Због непроходних централних планина, одлучено је да обала, која је и током зиме остала релативно топла, буде главни правац напада на Рим.
Заједно са главним напредовањем уз западну обалу, припремљено је искрцавање великих размера код Анција, који се налази отприлике сто километара иза града Касина. Веровало се да ће ово искрцавање угрозити немачку позадину и приморати их да напусте своје положаје ближе Риму. Међутим, оно што савезничка команда није знала је да се линија Густав сматрала главном одбрамбеном линијом Немаца у Италији у то време и да неће бити напуштена без жестоке борбе.
Двоструки напад на Монте Касино и Анцио почео би почетком јануара, пошто је било предвиђено да савезнички десантни бродови на Медитерану ускоро бити повучени у Енглеску да се припреме за операцију Оверлорд. Немачке трупе, како је тврдила њихова команда, нису заузели манастир Монте Касино и о томе су обавестиле савезнике и Ватикан. Ипак, неки савезнички извиђачки авиони су веровали да су приметили Немце у комплексу, иако ниједна од ових тврдњи никада неће бити потврђена. Ускоро су почели савезнички напади.
Први напад на Монте Касино
Први напад на Густавову линију и Монте Касино ће уследити 17. јануара, а убрзо ће уследити искрцавање под вођством Американаца на Анцио 22.јануара. Време које је било потребно за припрему напада је у најбољем случају недостајало, пошто су главне савезничке снаге стигле тек два дана раније, 15. јануара. Да би се одржао распоред за искрцавање код Анција, напад је био покренут много пре него што су савезничке снаге успеле да се организују и опораве од борби на југу Италије. Британци су предводили напад, који је започео преласком реке Гариљано, приморавајући Немачку да ангажује неке од својих резерви из Рима и пошаље их на фронт, што је био део савезничких планова.
Тиме би се смањиле немачке резерве које би могле бити употребљене за одбрану обала од савезничког искрцавања. Неколико дана касније, 20. јануара Американци ће исто тако покушати напад, али ће се сусрести са јако утврђеним положајима и добро координисаном артиљеријском ватром, за коју се верује да је примећена са литица око самог Монте Касина.
Француске колонијалне снаге су нападале на северу, али нису биле у стању да пробију немачке линије. Исто тако, код Анција, искрцавање, иако успешно није резултирало даљим напредовањем и савезничке снаге су остале приковане јер су се немци брзо поново распоредилии успели да опколе савезничке трупе. Немачка команда издала је наређење да поплави читаво то подручје, стварајући тако велику мочвару у којој су се савезници сада нашли заробљени.
Коначно, до 11. фебруара, снаге које су покушавале да заузму Монте Касино биле су принуђене да се повуку пошто су претрпеле огромне губитке, а замењене су новим трупама из Новозеландског корпуса.
Друга битка код Монте Касина и уништење манастира
Пошто је америчко искрцавање код Анција неочекивано запело, фронт код Монте Касина се изненада нашао под притиском да напредује како би растеретио опкољене десантне снаге.
Као резултат тога, новозеландски пукови и индијске трупе су ангажоване за напад али једва да су имали довољно времена да се припреме пре напада, слично као и први талас Американаца раније. Исто тако, у овом тренутку се и сам манастир Монте Касино сматрао метом. Дошло је до подела између официра у савезничкој команди, између оних који су веровали да се на том месту налазе немачки браниоци и извиђачи и оних који то нису видели.
Немачке снаге у Италији су Ватикану јавно изјавиле да неће користити манастир као одбрамбени положај, већ ће уместо тога заузети подручја око манастира. Савезници, одбијајући да верују да је то истина, на крају су одлучили да бомбардују манастир, намеравајући да га сравне са земљом како Немцима не би служио као одбрамбени положај.
Почевши од 15. фебруара, савезнички бомбардери и артиљерија започели су бомбардовање Монте Касина, испаливши преко 1100 тона експлозивних и запаљивих бомби на историјски манастир. У можда једној од најсрамнијих грешака у рату, јер Немци уопште нису користили манастир, пошто су остали верни својој речи, а све што је бомбардовање успело да уради је убиство око две стотине тридесет италијанских цивила који су тражили уточиште у манастиру.
Пошто је Монте Касино сада у рушевинама, Немци су сматрали да више нема смисла да се држе подаље од историјског места, и брзо су се убацили у остатке манастира како би га заузели и претварајући га у јаку тачку и тврђаву за наставак борби.
После неколико дана бомбардовања, друга офанзива је покренута на сличан начин као и прва, са индијским снагама и снагама Комонвелта које су напредовале кроз планине са севера преко реке Рапидо, док су новозеландске снаге вршилр притисак и нападе на град Касино са југа.
Прелазак река се поново показао тешким, а успостављање нове утврђене линије или даље напредовање уз стрме планине које воде до манастира показало се готово немогућим. Још једном, чак и са чувеним планинским трупама Гурка, савезници нису могли да истисну немачке браниоце. Истовремено савезници су схватили не само да су потиснути назад већ и да су претрпели велике губитке. Ако ништа друго, захваљујући непотребном и разорном бомбардовању манастира Монте Касино, све што је друга битка урадила је да су Немцима дали још јаче упориште.
Последња битка: Пролећна офанзива
Пошто се други напад завршио са исто тако великим неуспехом као и први, одлучено је да ће америчке снаге код Анција једноставно морати да издрже на тренутним положајима и да ће бити потребни повољни услови и крај зиме пре него што се изврши нови напад на немачке линије. Скоро месец дана, савезници су седели и скупљали снагу, чекајући период од три дана ведрог времена како би успели да ускладе дејства своје авијације, артиљерије и копнених снага за трећи напад.
Уз оптимистичку временску прогнозу, трећа битка би почела 15. марта, а снаге Новог Зеланда, Индије и Комонвелта поново би предводиле напад. Упркос масовном прелиминарном бомбардовању, Немци су брзо успели да се реорганизују и изведу контранапад на савезнике који су напредовали. Да би читава ствар била још гора, испоставило се да је временска прогноза била погрешна, а трупе су се нашле под јаком кишом и невременом, претварајући бомбардовани пејзаж у неред пун блата и кратера налик на поља из Првог светског рата.
Покушај изненадног напада савезничких тенкова наишао је на заседу немачких снага и без икакве пешадијске подршке, потпуно су збрисани, изгубивши сва своја возила. Пошто су им оклопне јединице десетковане, а бокови изложени високим литицама на којима су утврђени немачки положаји, њихово напредовање је било потпуно заустављено услед кише и блата. Савезници су били приморани да признају да су након осам дана борбе њихове трупе исцрпљене и поново су се повукли.
Последња битка код Монте Касина била је покренута месецима касније, позната као Операција Диадема. Лекције ужурбаних напада и лошег времена коначно су убедиле савезнике да ништа осим велике, координисане офанзиве преко широког фронта неће пробити Густавову линију. Да би се ово постигло, ангажовано је више дивизија, укључујући америчке, пољске и индијске снаге, заједно са дивизијом канадских тенкова. Савезници су припремали ову офанзиву у распону од два месеца, са малим бројем трупа који су се кретали и градили дуж фронта како би избегли сумњу Немачке да се припрема велика офанзива. Ово је, заједно са измишљеном обуком трупа за нови десант и комуникацијама, сугерисало Немцима да ће се друго поморско искрцавање десити северно од Рима, одвлачећи тиме њихове резерве.
Коначно, после месеци неуспешних офанзива, савезници су 11. маја извели последњи, масовни напад, преузимајући борбена дејства на територији од планина и реке Рапидо до обале. Бројни фактори помогли су савезницима у овом четвртом покушају, укључујући далеко боље временске прилике и услове на земљи, што је омогућило њиховим трупама да лакше напредују. Штавише, велики одред француских колонијалних планинских трупа успео је да пређе део небрањене планине, за који су Немци веровали да је непроходан, што им је омогућило да угрозе немачке линије снабдевања и бокове.
Коначно, држећи мостобран у граду Касино довољно дуго, канадска оклопна бригада је била у стању да пређе преко реке Рапидо и искористи предности које је направила пешадија. На крају, Пољаци су први стигли до манастира водећи бруталне борбе на успону до тачке у којој је само неколико мушкараца остало довољно способних да се попну на последњи део напуштеног манастира како би подигли пољску заставу 17. маја.
Кад је Густавова линија била пробијена, Немци су почели да се повлаче уз полуострво ка резервним положајима и новим добро утврђеним одбрамбеним линијама. Истовремени пробојем код Анција савезници нису успели да заробе немачке браниоце који су се повлачили, јер је амерички генерал Марк Кларк одлучио да убрза своју војску како би напао слабо брањени Рим како би обезбедио славу као први који је освојио град. Овим је Кларк пропустио велику прилику да опколи и ухвати у замку немачку 10. армију која је била у повлачењу. На крају, Немци ће наставити своје борбено повлачење уз полуострво, а Рим ће пасти 4. јуна 1944. у потпуности захваљујући дугим и крвавим биткама на обронцима Монте Касина.
ВОЈНА ГРОБЉА КОД МАНАСТИРА МОНТЕ КАСИНО
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.