Био је први руски цар који је успоставио стабилне односе између Русије и Европе, али и жртва зле судбине, неродних година и пољске инвазије.
Чини се као да је историјско наслеђе Бориса Годунова обележено проклетством. Мада је већина његових одлука била рационална и добра за Русију, његова владавина окончана је у расулу, а живот завршен нагло и трагично. Чак и после смрти га је пратила зла срећа. Када је 1945. године крипта са остацима цара Бориса и његових блиских рођака отворена, испоставило се да је гробница опљачкана, а лобање и кости помешани и изломљени. Зато антрополози нису могли чак ни приближно да реконструишу лик Годунова.
Пре доласка на власт био је један од „опричникаˮ Ивана Грозног.
„Био је висок и крупан човек, чије присуство је изазивало осећање неминовног потчињавања његовом ауторитету. Имао је црну, мада ретку, косу и правилне црте лица, чврст поглед и телесну снагуˮ, записао је енглески трговац Томас Смит који је Годунова срео у последњим годинама царевог живота.
Борис Годунов (1552-1605) се појавио на двору Ивана Грозног 70-их година 16. века захваљујући свом стрицу Дмитрију Годунову. Дмитриј је служио на двору Јурија Угличког (1532-1563), Ивановог млађег брата за кога се сматра да је вероватно био глув. После Јуријеве смрти Дмитриј је постао један од најближих Иванових сарадника, па је свог нећака Бориса довео међу опричнике, припаднике Иванове личне војске. 1571. године 19-годишњи Годунов је позван на Иваново венчање, а 1575. године његова сестра Ирина се удала за Фјодора Ивановича (1557-1598), Ивановог млађег сина. Након тога Борис Годунов је стекао статус бољара и постао утицајна фигура у држави.
Владао је земљом као шурак цара Фјодора
За живота Ивана Грозног Борис се мудро држао у његовој сенци. Али био је један од неколико људи присутних у тренутку Иванове смрти 1584. године и онај који је овај тужни догађај објавио московској властели са Црвеног трема московског Кремља. Нико не може са сигурношћу да тврди какву је улогу Годунов одиграо у Ивановој смрти, али већ 1585. године постао је једини поглавар руске владе и фактички управљао земљом уместо следећег цара Фјодора Ивановича.
Цар Фјодор није био у стању да сам влада земљом. Сматрало се да је интелектуално хендикепиран, мада историчар Дмитриј Волоткин тврди да је Фјодор желео да људи тако о њему мисле. Било како било, Фјодор је узде власти добровољно препустио Борису Годунову.
Већина Годуновљевих државних подухвата била је успешна
Након што је постао први руски „владар из сенкеˮ Годунов није почивао на ловорикама, него је показао приличну предузимљивост. Најпре је убрзао изградњу тврђава на руској граници: Вороњеж 1585, Ливни и Самара 1586, Царицин (каснији Стаљинград и Волгоград) 1589, Саратов 1590, Белгород 1596. године. Све ове тврђаве су допринеле заштити земље од пљачкашких похода татарских номадских племена на југу Русије. 1604. године у Сибиру је основан Томск. Осим тога, Годунов је такође наредио да се унапреде и заштите градови у централној Русији.
По Годуновљевом налогу подигнута је Смоленска тврђава, једно од најимпресивнијих утврђења епохе, које је требало да штити московске земље од напада Пољака. У Москви су подигнуте две линије одбране: зидине Белог града са 29 кула које су окруживале центар града и Скородом, дрвено утврђење које је окруживало ширу територију града. Испоставило се да су ови радови имали смисла: 1591. године кримски кан Гази II Герај (1554-1607) покушао је да освоји Москву, али је његова војска била немоћна пред чврсто утврђеним градом.
Годунов је водио успешну спољну политику. После победе у Руско-шведском рату 1590-1595. успео је да поврати територије које је Русија препустила Шведској после Литванског рата 1558-1583.
Како би подржао државне финансије Борис Годунов је морао да пооштри мере које су се односиле на кметове. Почев од 1597. године кметови који побегну од својих господара морали су бити пронађени и враћени у року од пет година.
Био је први руски цар који је успоставио јаке везе са Европом
1598. године, после смрти Фјодора Ивановича, Земски сабор (нека врста средњовековног руског парламента) изабрао је Бориса Годунова за новог цара. Током своје кратке владавине Годунов је према странцима показивао поштовање какво раније није било уобичајено за Русију. „Чим је амбасадор ушао, Борис Фјодорович је кренуо да га дочека, примио га је са великим поштовањем, поклонио се како налажу московски обичаји и пружио му рукуˮ, овако се описује пријем Никласа фон Варкоча, аустријског изасланика.
Био је то невероватан призор: руски цар који устаје и прилази странцу, чак му пружајући руку! Тако нешто је било незамисливо у доба Ивана Грозног! Према речима Исака Масе (1586-1643), холандског изасланика у Москви, Борис Годунов је објавио да су „за њега све нације једнаке и да жели да живи у пријатељству са свимаˮ. Годунов је позивао стране трговце, лекаре и инжењере да раде у Москви, обасипао их новцем и скупим поклонима, па чак и увео страну музику у Кремљ. Његова сестра Ирина је била запањена када је чула оргуље и клавикорд које је Борису донео његов енглески пријатељ, дипломата Џером Хорси (1550-1626).
Годунов је такође успоставио посебно добре односе са Енглеском. Дописивао се са Елизабетом I (1533-1603) и чак водио преговоре да се његов син Фјодор ожени неком енглеском племкињом, али Елизабетина смрт је прекинула ове договоре.
Његова владавина окончана је у расулу
1601. године Русију је погодила велика глад. Током лета киша је падала непрекидно преко 10 недеља, па жито није родило, а на јесен је рани мраз уништио оно што је преостало од усева. Наредне године слаби приноси су се поновили. Разлог за тако лоше временске услове била је ерупција вулкана Вајнапутина на југу Перуа (у фебруару 1600) која је изазвала облак пепела у Земљиној атмосфери, блокирајући Сунчеву светлост. Али Руси то нису знали.
„У Москви и околини људи су јели коњско месо, псе и мачке, па чак и људеˮ, наводе руски хроничари тог времена. Властела је ослободила кметове, а изгладнели људи су пљачкали пролазнике. Настао је хаос. У Москви Борис Годунов је делио помоћ из царске ризнице, али новац није могао да купи храну које није било. Притом је цена житарица сачуваних од претходне године скочила 100 пута.
Људи су за ову несрећу кривили цара, бољаре и властелу. Устанак сељака под вођством Хлопока Косолапа трајао је од 1601. до 1603. године и, мада га је царска војска угушила, разбојништва и пљачке су се наставили.
1604. године појавио се Лажни Димитрије, узурпатор који је тврдио да је он Дмитриј Углички, син Ивана Грозног који је умро 1591. године под тајанственим околностима. Са малом војском пољских присталица и разочараних Руса који су им се придружили, Дмитриј је покушао да заузме Москву, али га је поразила царска војка и приморала на повлачење. Усред овог хаоса Борис Годунов изненада умире.
13. априла 1605. године по старом календару холандски трговац Исак Маса је записао: „Борис је био веома весео, много је јео за ручком и био радоснији него што је његово окружење навикло да га виђа. После ручка отишао је у високу кулу, одакле је могао да види читаву Москву са околином и сматра се да је тамо попио отров, јер чим је сишао у дворану, одмах је послао по патријарха и епископе, да му донесу монашку капу и одмах су га постригли, јер је умирао. И чим су они изговорили молитву, постригли га и ставили му монашку капу, он је испустио душу и преминуо око три сата послеподне. ˮ
Не зна се, међутим, да ли се Борис заиста отровао. Он се, наиме, од 1599-1600. често лоше осећао. Али, како год било, после Борисове смрти и убиства његовог наследника Фјодора Борисовича за руско царство је наступило време невоља познато као Смутно доба.
Данас се реч „ужасно“ може користити да опише било шта, од посебно лошег оброка до природне катастрофе која убија милионе људи. Још у 16. веку, када је то био надимак руском владару Ивану IV, то је посебно значило „задивљујуће“, „моћно“ и „страшно“. Међутим, ако испитамо владавину једног од најпараноичнијих, најкрвожеднијих и непредвидивих људи који су икада владали земљом, можда дођемо до одговора шта је тачно Ивана учинило тако страшним?
Семе страшног људског бића које ће Иван постати посејано је у његовом тешком детињству. Његов отац, Василиј Велики кнез Москве, умро је када је Иван имао само три године, а мајка му је преминула када је он имао осам. Млади принц је тада постао предмет борбе за власт између различитих чланова племства, посебно између моћних породица Шујски и Белески. Док је краљевски двор запао у опасан хаос убистава и сплетки, Иван и његов глувонеми брат Јуриј су били третирани као улични пси.
Било је тренутака када су Иван и његов брат и сестра остали обучени у крпе и на ивици глади. „Мог брата Јурија и мене су васпитавали као скитнице и децу најсиромашнијих“, написао је Иван у писму свом блиском пријатељу кнезу Андреју Курбском. ‘Шта сам патио због недостатка одеће и хране!’ Занемаривање и лоше третирање учинило да Иван стекне неповерење у племство: неповерење је временом прерасло у заслепљујућу мржњу. Када је постао цар, његово малтретирање се вратило властели као бумеранг. Племићке породице су Иванов бес осетиле широм царства.
Цар Иван Грозни слика Виктора Михајловича Васњецова, 1897. фото: wikipedia
Међутим, то ће бити у будућности. Не могавши да своју фрустрацијуи и бес због лошег опхођења према њему истресе на своје мучитеље, Иван је своју љутњу и огорченост уместо тога усмерио на животиње, чупајући перје живих птица и бацајући псе и мачке кроз прозоре.
Са тринаест година Иван је коначно показао зубе. Моћна породица Шујски је у то време била де факто владар Русије. Шујски су изашли као победници из борбе за власт са Белскијима за контролу над принцом. Међутим, нису рачунали на дечака којег су игнорисали и злостављали толико година да би могао да им поквари успон ка власти. На гозби одржаној 1453. године, Иван је оптужио најмоћнијег од Шујских, кнеза Андреја, да лоше управља земљом и наредио је да га ухапсе и убију. Неки кажу да су несрећног Андреја растргли гладни ловачки пси, мада је веродостојнија прича да су га тамничари претукли на смрт.
Пуна власт је пренета на Ивана на његов шеснаести рођендан. Две недеље касније, оженио се својом првом женом, Анастасијом. Није се догодило ништа спектуларно и страшно у Ивановим раним годинама на престолу. Заиста, било је то време релативног мира и напретка. Увео је реформе које су укључивале ажурирање кривичног закона које је увео његов деда, успостављање сталне војске и увођење регионалне самоуправе. Иван је такође увео прве штампарије у Русију и наредио изградњу величанственог храма Василија након освајања татарске области у Казању. Постоји прича која траје до данас да је Иван био толико импресиониран завршеним храмом да је ослепео архитекту да више никада не може направити и осмислити нешто тако лепо. Нема доказа да је таква казна заиста и извршена.,
Данашњи изглед храма Василија Блаженог
Оно што је Ивана променило и претворило га од разумног владара у тиранина била су два догађаја која су се догодила 1558. и 1560. Први је била издаја његовог великог пријатеља кнеза Курбског. Племић је пребегао Литванцима током Ивановог несрећног покушаја да освоји балтичку територију Ливоније 1558.
Курбски је преузео контролу над литванском војском и, заједно са снагама из Пољске и Шведске, нанео је Русији пораз који је оставио Ивана ван себе од беса и убеђенији него икад да га племство његове земље не жели. Други догађај је била смрт његове вољене жене Анастасије 1560. године. Иван је био сигуран да су му жену отровали непријатељи. Иако се у то време нису могли наћи докази о отрову, испитивање царичиних костију у 20. веку открило је необично висок ниво живе.
Иванова прва реакција на смрт његове жене и издају пријатеља била је да се из Москве пресели у Александров, град који се налази 120 километара североисточно од руске престонице. Овде је написао два писма у којима је наговестио своју намеру да абдицира. Његово веће племића и свештеника покушало је да влада у његовом одсуству, али када се то показало немогућим, послат је посланик да моли Ивана да се предомисли. Он је то учинио, под условом да му се да право да отме земље оних који су га издали и да погуби свакога за кога је сумњао да га је издао. Очајни савет и свештенство пристали су на Иванове захтеве.
Опричники слика Николаја Неврева (1888) фото: quora.com
Слика приказује последње минуте бојара Феодорова, који је ухапшен због издаје. Да би се ругао својим наводним амбицијама о царској титули, племић је пре погубљења добио царске регалије .
Иван се вратио у Москву и кренуо у поделу земље на две административне области. Једном би владало племство, а другом, названом Опричнина, управљао би сам Иван на начин који му је одговарао. Испоставило се да је то укључивало мучење и погубљење велике већине његових политичких ривала и скоро свих других који су му се нашли на путу. Да би контролисао своју нову територију, Иван је створио опричнике. Обучени у црно, опричници су били Иванови лични телохранитељи и извршитељи који су лутали новоствореном територијом извршавајући сваку цареву наредбу. Опричницима је дато слободно право да муче и убију свакога за кога је Иван сумњао да га је издао. Банда плаћених насилника којих се сви плашили, опричници су јахали унаоколо са одсеченим псећим главама причвршћеним за седла како би симболизовали њушкање издајника.
Убрзо је постало уобичајено у градовима и селима Опричнине видети сељаке, средњу класу и високорођене како беже да спасу своје животе док се ширила вест да су опричници у том подручју.
Опричници су били потпуно немилосрдни. Свако кога је Иван осумњичио за нелојалност мучен је и стравично погубљен. Омиљене методе погубљења су биле кување живог човека, набијање на колац, печење на отвореној ватри или кидање удова од стране коња. Живети на територији којом су владали Иван и опричници значило је живети у трајном страху, што је у великој мери демонстрирано ужасном судбином која је пала на Новгород – други по величини град у Русији и најмоћнији ривал Москве.
Слика Аполинар Васњецов 1911. „Улица у граду“: људи беже пред доласком Опричника фото: wikipedia
Уверен да градске старешине, свештенство и најистакнутији грађани организују заверу против њега, Иван је наредио јуриш на град 1570. Свештеници и монаси су похватани и пребијени на смрт, док су им цркве и манастири пљачкани. Угледни трговци, чиновници и племићи су мучени и погубљени; многи су печени живи на посебно конструисаним тигањима. Како су ови јадни несрећници трпели споре и мучне смрти, њихове жене и деца нису прошли ништа боље. Били су заробљени, везани и бачени у реку Волхов. Све несрећнике који су покушали да побегну војници наоружани копљима и секирама гурали су под ледену воду и давили.
Опричницима су били на мети и трговци којима су запленили сву профитабилну робу а потом им уништили складишта и продавнице. Свако ко је покушао да пружи отпор је убијен, као и многи који нису пружили отпор. Ништа боље нису прошли ни сиромашни. Град је био пун сиромашних сељака који су тражили посао као резултат низа глади које су се десиле у региону током претходних неколико година. Заједно са исељеним трговцима и њиховим породицама, ове јадне душе су избачене из града и остављене да се смрзавају и умру од глади у оштрој руској зими.
Све у свему, оргија крвопролића и разарања у Новгороду резултирала је смрћу око 12.000 његових грађана. Са уништеним административним и верским структурама, погубљеним угледним грађанима, уништеном трговином и већином украденог богатства, град је био толико десеткован нападом да је престао да буде други по величини град у Русији. Већина преосталог становништва побегла је из рушевина у потрази за бољим животом негде другде. Биће потребни векови да се Новгород потпуно опорави од напада и никада више неће бити ривал Москви. Новгород је био само један од многих примера Ивановог немилосрдног приступа током освајања. Током дугих година своје бруталне владавине, био је похвално опљачкати град и побити све у њему.
Новгородски масакр се показао као последњи тренутак на сунцу за омражене опричнике. Иванова свакодневна параноја већ га је довела до тога да почне да сумња да су се вође опричника уротили против њега. Томе је придонела и чињеница да напад на Москву од стране Татара опричници нису успели да одбију. То је за Ивана био још један доказ да опричници нису тако лојални као што су тврдили. Организација је распуштена, а многи њени лидери су погубљени 1571. Сам регион Опричнина је укинут 1572. године. После тога само помињање опричника постало је кривично дело које се кажњава смрћу.
Иваново стално ратно хушкање, мучење сопственог становништва, напади на свештенство, племство и средњу класу, мучење и погубљење било кога за кога је сматрао да је против њега и пљачкање народног богатства на крају је бацило руску привреду на колена, а ствари се нису побољшале. Како је Иван старио и његово ментално здравље се још више погоршавало. Један од последњих бруталних чинова његове владавине догодио се 1581. године, када је наишао на своју трудну снају голу и тако је жестоко претукао да је она побацила. Када је чуо вест о губитку нерођеног детета, Иванов други син се суочио са оцем. Иван, који је увек носио наоштрену палицу којом је тукао свакога са којим је био незадовољан, ударио је сина тако јако по глави да се овај срушио и умро неколико дана касније. Нико више није био сигуран од гнева Ивана Грозног, чак ни његова породица.
Иван Грозни и његов син Иван слика Иље Рјепина фото: wikipedia.org
Иван је преминуо од можданог удара док је играо шах са блиским пријатељем 1584. године у својој педесет трећој години. Његово краљевство је прешло на његовог средњег сина, слабоумну будалу по имену Фјодор.који је умро без деце 1598. године, гурнувши Русију у период безакоња и анархије који је постао познат као “Време невоља“ (Смутное время – смутно време)
Смрт Ивана Грозног. Константин Маковски, 1888 фото: moiarussia
Од клања својих поданика до клања грађана градова које је освојио до убиства сопственог сина, Иван је био ужасан и у старој и у новој дефиницији те речи. Почео је као разуман владар, али његова ескалирајућа параноја и погоршање његовог менталног здравља од 1558. па надаље претворили су га у монструозног тиранина који је иза себе оставио смрт, уништење и економску пропаст. Да, Иван Грозни је заиста био страшан колико му надимак говори.
Султан над султанима, освајач на три континента, Сулејман I потресао је свет XVI века док је уздизао Османлијско царство до врхунца славе. У Европи познат као Величанствени, а међу својим поданицима као Законодавац, био је истовремено и одличан војни стратег. Његов упечатљиви монограм или туğра потврђивао је многе едикте издате током његове 46-годишње владавине.
Беше то светски рат, Исток против Запада, две велесиле затворене у смртној борби на копну и морима трију континената. Свети рат се водио бесом вере. Трупе османлијског султана, мача ислама, продирале су из Турске у срце хришћанске Европе – Београд, Будимпешту, до самих врата Беча. Хришћанске и муслиманске снаге сударале су се око Индијског океана, у Персијском заливу, на Црвеном мору, док је Средоземље постало њихова арена.
Беше то време кад је Колумбо тражио западни пут у Индију, Васко да Гама нашао источни око Африке, а Магелан повезао Запад и Исток опловивши земаљску куглу. Доба барута, кад су Турци изливали топове разорније него икада пре и претварали замкове с кулама у сликовите анахронизме.
Највеће звезде XVI века били су Карло V, хабзбуршки владар царске Шпаније, свети римски цар и доживотни борац против ислама; његов макијавелистички супарник Франсоа I, најхришћанскији краљ Француске, који би продао душу Сотони или Турчину за посед Милана, италијанске жиле куцавице; Мартин Лутер, саски реформатор који је нехотице засенио јединство цркве којој се Карло зарекао; Хенри VIII, енглески краљ, превртљиви савезник и непријатељ све тројице – папин бранитељ вере који је прекинуо односе с Римом да би могао да се разведе од Карлове тетке; Иван Грозни, који је започео успон Московљана.
У средишту те светске позорнице један лик се издизао изнад осталих: Сулејман, вођа правоверних, сенка Бога на Земљи, заштитник светих градова Меке, Медине и Јерусалима, господар над господарима света, Истока и Запада… Сулејман је Османско царство довео до врхунца моћи, владајући из града „најприкладнијег за управљање светом“ – Истанбула, односно чувеног Константинопоља који је вековима пре основао Константин Велики на раскрсници путева Европе и Азије.
Сулејман I Величанствени, детаљ гравуре плоче Питера Коека ван Алста која приказује процесију кроз Истанбул, 1533. фото: britannica.com
Сулејман је владао 46 година и доживео 72 године, а дуговечна владавина била је испуњена победама, али и замрачена трагедијама. Због дужности смакнуо је најдражег пријатеља. Његов највећи каваљерски чин узвраћен му је четири деценије касније најгорчим поразом. Пошто га је, како неки кажу, зачарала робиња која је заробила њега, наредио је да му најстаријег сина и најизгледнијег наследника у његовом присуству задаве тетивом лука.
Потражили смо Сулејманове претке у историјском пејзажу X века, дубоко у срцу Евроазије. Пешчана пијавица која је плесала у далеким степама Туркменистана прерасла је у циклон док се ковитлала Ираном и Ираком, те продирала у византијску Анадолију у касном XI веку. Путем је покупила исламску веру, персијску културу и страст гхазија – пограничних хероја џихада, светог рата против неверника.
Тек крајем XIII века на себе скрећу пажњу племена османлијских или отоманских Турака. Ти следбеници Османа, свог првог султана, отргли су северозападну Анадолију од Византинаца и поставили своју прву престоницу у Бурси. Преко Дарданела прешли су у Европу поред Галипоља 1352. године и убрзо се проширили Балканом; из своје нове престонице Једрена – бившег Хадријанопоља – у Тракију, кључном подручју историјских праваца преко Македоније до Јадрана и уз долину реке Марице до Дунава. Пад Константинопоља 1453. године потресао је Европу. Завршило се 1.100 година византијске повести. Исламски сан се испунио.
Мехмед Освајач, Сулејманов прадеда, у једној од најамбициознијих урбаних обнова у историји поново је изградио и настанио град како би створио царску османслијску престоницу. Потомак туркменистанских номада засео је на престо и сматрао се наследником свих земаља којима су римски цареви некада владали. Хроничари су га славили као новог Александра. Неутаживу жеђ гхазија за светим ратом појачао је јасан царски циљ: сан о јединственом свету уједињеном под зеленим барјаком ислама. Тако се циљ који тражи велике жртве наставио у освајању. Србија, Босна, Грчка, Албанија, Молдавија, Влашка, Трансилванија, Крим, Далмација и Хрватска осећале су његове тешке ударце. Млечани су са звоника Цркве Светог Марка могли да виде освајачке ватре. Мехмеда је само смрт 1481. године зауставила да не пође у освајање Италије и опсаде Родоса, последњег упоришта крсташа на Истоку.
С мрачном очараношћу посматрачи су пратили смртоносну битку за престо. Султанова смрт би се држала у тајности док наследник не стигне из провинција до „светог престола“. Међутим, гласници су могли да буду задржани на путу, велики везир је могао да се противи избору свог преминулог господара, војска је могла да се узнемири и побуни ако нови вођа не би био великодушан са златом. Према обичају који је сам Мехмед озаконио, ко год би први био радосно поздрављен, био је владар. Сва његова браћа су морала да умру – задављена свиленим гајтаном, јер је било светогрђе пролити краљевску крв. Боље да неколицина умре него да се краљевство угрози ратовима за наследство. Мехмед је започео своју владавину смакнућем свог млађег брата.
У то време побожност, похлепа и окрутност могле су да настањују исто срце, а да му то нимало не засмета. Муслимани и хришћани подједнако су клали, пљачкали, силовали, одводили жене и дечаке из освојених градова у ропство. Један од разлога зашто су Османлије навалили на хришћанску Европу радије него на исток, био је закон Курана који је корио муслимане ако међусобно ратују.
Изузетак је био Иран, упориште шиитског кривоверја и нож у леђима ортодоксних Турака. Кад је султан напао Европу, Иран га је ударио с леђа. Сунитски Турци одбацивали су иранске јеретике као горе од хришћана.
Према обичају који је сам Мехмед озаконио, ко год би први био радосно поздрављен, био је владар. Сва његова браћа су морала да умру – задављена свиленим гајтаном, јер је било светогрђе пролити краљевску крв.
Сулејману је било седам година кад је шах Исмаил довео на власт сафавидску иранску династију која ће га мучити већи део живота. Вековима разједињени Иран сад је владао новом државном религијом и ширио се науштрб исламских суседа. Сулејманов отац Селим постао је нестрпљив због неодговарајућег одговора свог оца Бајазита II, па га је свргнуо.
„Био је свиреп“, рекао је хроничар Карла V Гомара о султану ког је историја назвала Селим Окрутни. „Погубио је оца и два брата, много нећака и још 62 рођака.“ Такође и седам великих везира у осам година владавине, које је обојио крвљу 40.000 шиитских Турака, присталица шаха Исмаила.
А онда је ударио на Иран. Године 1514. разбио је војску шаха Исмаила код Чалдирана и затим похарао престоницу Табриз. Допремајући плен и заробљенике из Табриза, није заборавио уметничка дела и уметнике, који су снажно утицали на османлијску дворску уметност. Потом се окренуо на југ према мамелуцима, који су оспоравали границу с Османским царством. У биткама код Алепа и Каира окончао је мамелучку владавину и убио њиховог султана.
„Селимово освајање Сирије и Египта удвостручило је величину царства“, каже ми професор Абдул Азиз Навар са Универзитета Аин Шамс у Каиру. Тада се царство у облику полумесеца проширило око источног Средоземља, повезујући се с Берберском обалом на западу и обалама Црвеног мора на југу. „Преузимање калифата дало је османлијским Турцима велики углед. Постали су духовни и световни предводници ислама“, додаје. „Али носили су и ‘исламски терет’– морали су да се бране од два зла, јеретика и неверника.“
Египат им је донео многе предности. Постао је житница Османлијског царства – као што је био и Риму. Био је највећи извор прихода и база за походе према источним морима.
Живот с оцем имао је тешких тренутака, чак и у Трапезунту, опеваном караванском граду на Црном мору, којим је Селим управљао као принц кад је Сулејман рођен 1494. године. Ту је дечак учио јувелирски занат од осорног Грка Константина. Обичај је налагао да се принц из османлијске куће обучи у вештини неког заната, једнако као и вештини управљања и ратовања.
Селим је дечака у тинејџерском добу повео преко Црног мора до Крима. Сулејманова мајка Хафса вероватно је онде била принцеза, па је послата у Истанбул као данак кад је кан постао османлијски вазал – и ту је привукла Селимов поглед. Имала је јак утицај на Сулејмана, што се показало кад их је Селим оставио да се боре за престо. Вероватно је на Криму Хафса за Сулејмана купила две черкеске робиње које су одвели у Манису, у плодну долину покрај Егејског мора, где је Сулејман био намесник када је Селим 1512. године освојио трон.
Маниса је била угодно место, уљуљкано између смеђих брда с обраслим рушевинама древне Магнезије. Ту му је миљеница Махидевран Гилбахар – ‘пролећна ружа’ – подарила сина, Мустафу.
У међувремену Сулејман је надзирао подручје, а тутор је надзирао његово учење – јер је османлијски принц морао да буде образован у историји, Курану, добром управљању, науци, астрологији и посебно песништву. Напорно је радио пишући поезију, како би овладао китњастим персијским стилом и речником. Ту му је учење ишло лакше због Ибрахима, пажа на његовом малом двору. Тешко је замислити двојицу младића тако различитог порекла и истовремено тако сродна. Пошто су га турски освајачи одвели у ропство, тај рибарски син из западне Грчке, образован у богатом дому у Маниси, прешао је у Сулејманову службу као обраћеник у ислам. Султанов и рибаров син убрзо су постали добри пријатељи. Рвали су се, вежбали мачевање, гађање стелама, јахање, делили оброке, уживали у Ибрахимовом свирању виолине и расправљали о књигама које су читали.
Крајем септембра 1520. године гласник је у Манису донео вест о Селимовој смрти. Три дана напорног јахања довело је Сулејмана до Искидара на Босфору. Сулејман је погледом прелазио по обронцима брда. Трошне дрвене куће пружале су уточиште хришћанима, муслиманима и јеврејским породицама које је његов прадеда преселио из свих крајева своје земље. Шпански Јевреји и Мавари, које су истерали Фердинанд и Изабела, убрзо су се придружили Турцима, Грцима и Јерменима. Султани су дозвољавали хришћанима и Јеврејима да дискретно практикују своју веру, обичаје и законе у замену за порез који муслимани нису плаћали.
За османлијске Турке свет је био подељен на краљевство рата, границу према безбожним непријатељима, и краљевство мира, где су расе и вере заједно живеле под султановом праведном управом. Цветајући уз ту концепцију, космополитско раскршће континенталних путева толико је нарасло да га ниједна европска престоница није премашила све до краја XIX века.
На врху Златног рога, међу чемпресима, стоји једноставна џамија. То је једно од најсветијих места ислама – гробница Ејупа, Пророковог стегоноше Абу Ајуба ал Ансарија, који је погинуо у првој исламској опсади Константинопоља 70-их година VII века. Редови верника моле се на његовом гробу.
Ту је 30. септембра, осам дана након Селимове смрти, Сулејман опасао османлијски мач. Сад је био султан, његово име се петком читало у молитвама широм царства и одливало на новчићима. Имао је апсолутну власт, с правом да одреди тренутну смрт било ког од својих поданика. Но кад је први пут изјахао из палате, људи окупљени око двери подигли су гласове у ритуалном напеву: „Не буди горд, мој султане. Бог је већи од тебе!„
Његове прве службене одлуке биле су наредбе да се саграде гробница, џамија и школа у част његовог оца; ослобађање 1.500 заробљених Египћана и Иранаца; надокнада трговцима за добра која је Селим запленио; као и примерено кажњавање високорангираних злочинаца. То му је обезбедило одобравање народа за милосрђе, великодушност и праведност.
„Свима се чинило“, коментарисао је један савременик, „да је нежно јагње наследило дивљег лава.“ Убрзо се показало да је јагње прерушени лав. Пашина побуна у Сирији окрутно је угушена. Потом је Сулејман кренуо да доврши на Западу оно што је његов отац урадио на Истоку. У прва два похода успео је тамо где је Мехмед Освајач заказао. У пролеће 1521. године, кад се Мартин Лутер супротставио Карлу V на царском сабору у Вормсу и покренуо реформацију, Сулејман је започео први поход против Европе. Београд, главно упориште балканске одбране, које је надзирало спој Дунава и Саве, пао је након недеља гранатирања и двадесет масовних напада.
Следећег лета Сулејман је опседао Родос на југозападном крају Мале Азије, седиште витезова Светог Јована. Стајао је између султанове престонице и Египта, а својим флотама је пресретао жито које је ишло према северу и ходочаснике за Меку. Сада је 300 бродова с 10.000 инжењера и артиљераца испловило са Златног рога да припреми положаје око моћног лучког града за 100.000 људи које је Сулејман водио копном. Превезени на острво, започели су опсаду.
Лето је прешло у зиму док су се витезови, плаћеници и чете грађана бориле против нападача који је био бројно надмоћнији у односу отприлике двадесет према један. Турци су копали ровове све ближе и ближе. Топови су се приближавали да туку зидине. Ђулад су разносила куле. Таласи нападача јуришали су у пробој и пунили одбрамбене шанчеве својим телима; 15.000 људи гинуло је у сваком нападу. Након 145 дана очајничка одбрана је окончана.
Савладавши најјачи утврђени град у хришћанском свету, Сулејман је понудио великодушне услове. Витезови и плаћеници могли су слободно да оду у року од 12 дана. Грађани су могли да оду било када у идуће три године. Изазвао је дивљење целе Европе због џентлменског односа према отменом непријатељу. Није ни слутио колику ће цену платити за пуштање витезова.
Какав је човек био Сулејман?
Потоња поколења делила су знатижељу његових савременика, који су са страхопоштовањем посматрали како се поход за походом овенчава успехом.
Гледамо га како петком јаше у џамију на челу поворке, одевен у бело „попут светлог минарета“. Видимо га како добацује златнике извођачима док отвара фестивал на хиподрому на ком су његови синови обрезани или посматра свечану поворку од 500 занатских цехова, сваки у различитој одори.
Палата Топкапи Селим III прима изасланике из царства фото: geo.fr/histoire
Кад није водио ратни поход или био у лову, Сулејман је боравио у палати Топкапи. За разлику од Версаја Луја XIV, ране османслијке палате су биле по мери човека. Монументална здања подизала су се за Бога. Мехмед Освајач замислио је Топкапи с три главна дворишта раздвојена капијама. Султан је боравио у приватним павиљонима; његови везири, судије и управници одељења водили су послове царства у надсвођеној сали, окруженој дугачким, широким тремом – можда као далеко сећање на номадски шатор. Диван се састајао четири дана у недељи, а везири су седели на сећијама с јастуцима. Султан је непримећен могао да слуша иза решеткастог прозора.
Као вежбалиште за елитне трупе, школа за државне чиновнике, атеље за уметнике, стаја за коње, магнет за истраживаче – Топкапи је био кошница, град у граду. Десет огромних кухиња хранило је 3.000 житеља, а у дане дивана чак 8.000 људи. Типичан рецепт гласи: „Узми 500 јагњади…“
Пријем страних изасланика замишљен је тако да прикаже османлијску величину и моћ. Главе издајника дочекивале би их код Царских врата. Код Средњих врата с две куле сви осим султана морали су да сјашу.
Изасланика би дочекао велики везир и, у посебним приликама, уз 2.000 службеника који су се клањали, даривао гомиле сребрних новчића јаничарима с високим перјаницама. Уследила би гозба. Упитавши га о послању, велики везир би предложио теме које ваља изоставити да не би изазвале султанов гнев.
А потом у свети унутрашњи круг. Посетиоци говоре о тишини – „смртној тишини“. Изасланик је умотан у златну тканину док се прегледају његови дарови. „Источњачким владарима се не прилази без дарова.“ На вратима престоне дворане два службеника чврсто га хватају за руке; ни у једном тренутку га неће пустити. Воде га кроз просторију, гурну да пољуби султаново стопало, затим га подижу да пренесе своју поруку. Султан, укочен у тешком свиленом брокату свог церемонијалног кафтана, укрућеног од златних и сребрних нити, равнодушно слуша седећи на престолу опточеном драгуљима.
Султан може да се упусти у коментарисање или да покретом покаже да је аудијенција завршена. Страног изасланика затим изводе из просторије, не допуштајући му да окрене леђа султану. Одговор ће стићи касније, често много касније, преко великог везира.
Дневници с похода? Писани у трећем лицу, лишени су осећања. С првог похода: „Дана 7. јула стигла је вест о заузимању Шапца. Стотину глава војника гарнизона, који нису попут осталих могли да побегну реком, донесено је у султанов табор. Дана 8. јула главе су набијене на кочеве дуж друма.“ Из трећег: „Цар, седећи на златном престолу, прима изразе поштовања везира и бегова; клање 2.000 заробљеника; киша пљушти као из кабла.“
Ретко се може назрети и трачак човечности. На Родосу, лицем у лице с великим мајстором витезова, теши га због губитка, хвали његову витешку одбрану, а онда се поверава Ибрахиму: „Не без жаљења терам овог храброг човека у позним годинама из његовог дома.„
Његова писма другим владарима су бахата: „Ја, султан над султанима, владар над владарима, делитељ круна монарсима на лицу земље…„
Тако поглавар ислама одговара најхришћанскијем краљу Француске, ког свети римски цар држи као заробљеника. Сулејман признаје молбу коју је упутио Франсоа I за „помоћ у вашем ослобођењу […] уз подножје мога престола, уточишта света„.
Карлова црна овца Мартин Лутер занима Сулејмана. Колико је стар? Четрдесет осам? „Волео бих да је млађи, у мени би нашао милостивог заштитника.“ Кад су му то пренели, практични теолог попио је још гутљај витенбершког пива и гласно се насмејао: „Нека ме Господ сачува тако милостивог заштитника!„
Штур у дневницима, благоглагољив у писмима, скривен у својој светој палати. „Како упознати правог Сулејмана?“ питам др Бернарда Луиса, пензионисаног професора с Принстона.
„Не можете. Нико не прилази традиционалном источњачком владару, приватној особи. Имају зид приватности кроз који не можете продрети.“
Прикладно именован према библијском Соломону, Сулејман је показао мудрост као законодавац – не у смислу новина, него као онај који је обновио равнотежу.
Био је побожан, о најважнијим одлукама саветовао се с теолозима. Поштен, вратио је преплаћени порез у Египту да сакупљачи не би претеривали. Праведан, није допуштао да корупција или неправда прођу некажњено.
Међутим, понекад је деловао пре него што би располагао свим чињеницама. И био је подложан утицајима са стране.
Изнад свега био је освајач. Гхази султан који је осигуравао успех тиме што је лично водио војску. Као што је написао француском краљу Франсоау I: „Дању и ноћу наш је коњ оседлан, а сабља наоштрена.„
Иако је стално било у рату, Османлијско царство је својим разноликим народима донело добробит мира. Pax Ottomanica довела је до пораста становништва, ширења мреже путева и караван-сараја, развоја трговине, процвата заната.
Запањене европске владаре занимала је тајна толиког успеха. „Желите да кажете да пастирски дечак може да постане велики везир?“, снебивао се млетачки сенат, састављен од патриција, док је њихов амбасадор описивао друштво у којем је свако био поносан да се назове султановим робом. Друштво робова у ком су робови били господари? Највиши државници нискорођени? Исламском моћи су владали људи крштени и одгајани као хришћани? Невероватно!
Али истинито. Сулејманових осам великих везира били су хришћани скромног порекла, доведени у Турску као робови. Исто је било и с највишим цивилним службеницима и с јаничарима, док су припадници улеме, чувари шеријата или светог закона, судије и учитељи редом били синови турских отаца, подигнути на Курану.
Османлијско царство било је војна машинерија припремљена за ширење, која се хранила земљом и људима које је прегазила: нова села плаћају порезе и дају нову радну снагу. Нова земља јамчи издржавање коњаника који ће контролисати подручје и ићи са султаном у походе. Петина целокупног плена и заробљеника постајала је царско власништво. Одатле се регрутују државни чиновници и јаничари.
Томе је служио и devşirme или данак у крви. Сваких неколико година Османлије би отишле у, рецимо, балканско село и узеле најјаче и најбоље дечаке. Љубљени синови, заувек изгубљени. У Турској би их подвргли напорном школовању: тешком физичком раду да изграде снажна тела, часовима ислама и турског језика. Оне који би се истакли у спортовима и борилачким вештинама бирали су за кадете у јаничарским јединицама – „људе од мача“. Лишени породичних веза, нису имали сукоб интереса и били су одани само султану. Борили су се фанатизмом преобраћеника.
Оне склоне учењу из књига, математици и калиграфији, узимали су за „људе од пера“, да их обучавају у дворској школи и да служе као царски пажеви. Међу њима су се бирали будући управници. Тај систем, за разлику од хришћанске Европе, био је у потпуности утемељен на заслугама, уместо на рођењу.
Сулејман је све више потпадао под утицај двоје робова које је издигао до моћи: Ибрахима, ког је брзо унапредио у великог везира, и Хурем, ’Насмејане’, заробљене Рускиње коју Запад познаје као Рокселану и која му је постала супруга. Након пожара у старој палати 1541. године, она се с харемом преселила у Топкапи, средиште моћи.
„Имамо 1,3 милиона посетилаца годишње“, каже ми Сабахатин Туркоглу, директор Музеја палате Топкапи. „Желе да виде ризницу, свакако.“ Четири просторије блеште у обиљу жада, бисера, рубина, смарагда и дијаманата који обичне предмете претварају у уметничка дела. У свакој просторији је престо који сјајем надвисује остале. „А још више их занима харем.“
Харем. Могли бисте платити животом ако само провирите. Најлепше жене затворене под будним оком белих и црних евнуха – обично хришћана с Кавказа или анимиста из Судана јер Куран забрањује сакаћење муслимана. У тако затвореном простору приче су бујале: о конкубинама које су се замериле господару и биле зашивене у отежалу врећу, те бачене у море. Кажу да се један султан у дивљем бесу тако решио читавог харема. Ронилац који је ослобађао сидро наишао је на сабласну подводну шуму врећа које је њихала морска струја.
Султану је био довољан мали изговор да зарати с Угарском. Провале су запалиле границу. Јаничари су били немирни; није било већег похода још од Родоса. Верске вође одобриле су свети рат. Гатања су предсказивала добар исход.
Дана 23. априла 1526. године Сулејман је кренуо из Истанбула. Коњица с Балкана и тешка артиљерија укрцани су на бродове и послати су уз Дунав; војску је чинило укупно 80.000 људи. Хиљаде камила и кола носили су намирнице за трупе, барут и ђулад за 300 топова. Инжењери су премошћивали реке, градили опсадне справе да заузму дунавска утврђења на путу, поткопавали зидине.
На челу су се ширили акинџије, лака коњица и извиђачи, углавном стрелци. Они и делије с огртачима од леопардове коже, с великим крилатим капама, били су плаћени само пленом и заробљеницима. Када би били пуштени на непријатељску територију, похарали би земљу као скакавци, а дим од спаљених села обележавао је њихов ужасни поход.
Регуларну коњицу чиниле су спахије, назване према ненаследном поседу који им је султан додељивао за војне услуге. Одевени у верижњачу, борили су се луковима и стрелама, копљима, сабљама и буздованима.
У центру су марширали јаничари, пешадија наоружана аркебузама или мускетама и сабљама. У плавим или црвеним огртачима, са застрашујућим брковима, издвајала су их висока покривала за главу.
Сулејман је стајао по страни, с белим турбаном на глави и одећом с драгуљима, на црном коњу с амовима и плаштом украшеним златом, окружен пажевима и личном коњицом, с издигнутим султановим барјаком од седам коњских репова.
Најупечатљиви је био мехтер – војни оркестар од бучних кожних бубњева, чинела, труба и продорних зурли. „Кад пролазе и свирају сви истовремено, њихова бука тера људски мозак из главе, кроз уста“, приповедао је један преживели. Та османлијска новотарија, војна музика у маршу, ширила је страх кад је најављивала напад или је у поворци улазила кад би град пао.
Сулејман се чудио што ниједна угарска јединица није покушала да спречи његов прелазак преко Драве. Међутим, Мађари су одабрали Мохачко поље да својој коњици омогуће пуни трк. Сулејманова војска је до њега стигла за 128 дана – прешавши 1.500 км, просечно 12 км дневно, по киши и сунцу. Кише су натопиле Мохач.
Недисциплинованим дворанима Лајоша II требало је 38 дана да се помакну 174 км јужно од Будима. Друге јединице су се трудиле да стигну. Јављено је да је Јован (Јанош) Запоља, угарски великаш, на путу с 20.000 људи. Но Лајошеви племићи, пуни самопоуздања, свађали су се око тога ко треба да буде заповедник. У сјајним оклопима и шлемовима с перјем, јашући ватрене коње, били су сигурни да ће њихова храброст донети победу, чак и ако су бројно надјачани три према један.
Доживели су страшан пораз који се претворио у кланицу. У року од два сата све је било готово. Следеће јутро нађено је тело краља Лајоша II. Док је бежао, коњ му се спотакао на обронку. Збачен, откотрљао се у поток. Златни оклоп га је повукао и утопио се с лицем у блату.
Мохач је унео страх у Европу. Без Угарске Аустрија ће бити следећа, потом Немачка. Раније је Лутер, чија је реформација могла да успе и због тога што се царство бавило Турцима, изјављивао да „борити се против Турака значи противити се Господу који подсећа на наше грехе таквом казном“. Сад је проповедао свети рат, подстичући сваког владара да помогне цару у одбрани хришћанског света.
Са 137 метара високог торња Катедрале Светог Стефана гледам Беч. Данашњи саобраћај на Рингштрасе окружује унутрашњи град, а кровови су заменили бело море турских шатора које се 1529. године простирало изван градских зидина.
Гледам низ Картнерштрасе, шеталиште с радњама које је испресецано примамљивим улицама с ресторанима, винским подрумима, баровима и кафанама. Ту се Бечлије опуштају уз кафу и кроасане који обликом и бојом подсећају на заплењени златни турски полумесец који је дуго стајао на врху торња Светог Стефана као победнички трофеј.
„Турци су се усмерили на Картнертору – Корушким вратима – тамо на крају улице“, показује кустос градског историјског музеја. „Отворили су процеп и извели неколико јуриша, али никад се нису пробили у град. То се догађало тамо на Рингу, где је данас Опера.“ Осмехује се. „С тако скупим улазницама то је још увек место на које је врло тешко ући.“
Сулејманов највећи непријатељ било је време. Због сталних киша до Беча је путовао 141 дан, тешки топови били су напуштени у блату, војска је била недовољно опремљена, деморалисана. За мање од три недеље Турци су се повукли – по дубоком снегу. Док их је коњица узнемиривала а зима гризла, људи су падали на путу, а стотине камила је страдавало. Међутим, опасност за Беч није прошла.
Сулејман се поново приближио граду три године касније, с још већом војском. Невероватно јуначка обрана Кисега, утрврђења на угарско-аустријској граници којим је заповедао капетан Никола Јуришић, задржала га је већи део августа. Поново је било прекасно за ратовање.
Фердинанд, који је полагао право на Угарску на основу брачног уговора, и Сулејман, узнемирен због ширења хабзбуршке власти у Европи од Атлантика до Црног мора, потпиривали су ватру. Султан је „преплавио угарску равницу с 200.000 коњаника; запретио је Аустрији и угрозио Немачку“, писао је царски посланик Ожије де Бузбек. „Попут грома убија, разбија и уништава све што му стоји на путу […] Само се Персија испречила у нашу корист јер непријатељ, док жури да нападне, мора једним оком да мотри на претњу иза леђа.“
„Ово је војно постројење“, један официр ме попреко гледа.
„Наравно“, саглашавам се. „Ова лука је била истурена база Сулејмана Величанственог у поморском рату са Шпанијом.“ Појављујем се из лавиринта зидова Казбе који су се низ обронке спуштали до старе алжирске луке. Модерни алжирски град протеже се десно у блештавом белом завоју око много веће луке коју штите вештачки лукобрани. Рибарски бродићи су се удобно сместили у сликовитом низу у луци из XVI века из које су у Средоземље испловљавале пиратске галије. Подижем камеру. Млади војник ме зауставља, узима ми камеру и пасош и одводи ме до дежурног официра. „Забрањено је фотографисати луку“, каже строго.
„Ову луку је успоставио Сулејманов адмирал Барбароса“, објашњавам. „Овде није било готово ничег кад је почео са гусарењем дуж Берберске обале. Топови шпанског утврђења на малом острву испред копна владали су старим градом – Казбом. Међутим, 1529. године, оне године кад је Сулејман опседао Беч, Барбароса је уништио шпанско утврђење. Тада је присилио 20.000 заробљених хришћана да изграде велики мол и направе луку какву данас видимо. Ево, показаћу вам шта је урадио.“ Ширим мапу по столу.
Споменик адмиралу Барбароси у Истанбулу фото: penchalk.com
Други официр, који мирно седи, сад нам прилази. Опуштају се кад схвате да то није савремена карта.
„Из Алжира су Барбаросине галије могле да нападају хришћанске бродове и обале. Шпанију и Италију, али не и Француску, јер су Сулејман и француски краљ Франсоа I постали савезници против цара Карла V. Османлијска флота је чак презимила на француској обали 40-их година XVI века.“
„La Côte d’Azur!“ узвикује један официр.
„Барбароса је повећао становништво Алжира тиме што је из Шпаније спасао на хиљаде Мавара које је прогонила инквизиција“, настављам. „Од њих су састављене жестоке посаде на галијама жељне освете. Пустолови су се скупљали у Алжиру. Богатили су се од пљачке и новца за откупнину заробљеника. Европске мајке су плашиле непослушну децу говорећи им да ће их Барбароса одвести ако се не буду лепо понашала. Алжир је постао такав трн у царевој пети да је је 1541. године одлучио да га уништи.“
Официри се гледају.
„Страхујући да би Барбаросина флота могла да нападне с леђа док буде опседао град, Карло је одлучио да исплови након уобичајене пловне сезоне, упркос савету свог адмирала Андрије Дорије. Погрешно! Страховита олуја подигла се крајем октобра кад се Карло искрцао. Разбила је више од две трећине његових 200 теретних бродова и галија услед чега је изгубио на хиљаде људи. Један од највећих бродолома свих времена. Догодио се баш источно одавде, низ обалу.“
Оба официра се нагињу над мапу. Потом дежурни официр почиње да напето зури у мене, као да жели да прочита моју судбину, која је, према исламској традицији, исписана на мом челу.
Кисмет ми је наклоњен. Пружа ми пасош и камеру и показује врата.
Нуњо да Куња и ја срећемо се у дворишту – он у бронзи, а ја запањен тврђавом коју је 30-их година XVI века саградио на индијском острву Диу, 10.000 наутичких миља далеко од двора свог господара, португалског краља.
Људи попут Нуња да Куње жестоко су се сукобљавали са Сулејманом и његовим савезницима око контролних тачака и трговачких путева под контролом ислама, које су Васко да Гама и његови наследници заобилазили. Сулејман је слао флоте да разбију португалска утврђења. Диу је преживео две страховите опсаде. Ради одбране исламских светих градова и приступа караванским путевима од Персијског залива и Црвеног мора до Бејрута и Александрије, Сулејман се борио на четвртом фронту: у Европи, на Средоземљу, у Ирану и сад на Индијском океану.
Стратегија Португалаца била је да контролишу улазе и излазе у Индијски океан те да упуте арапски терет кроз своја складишта у Малаги, вратима према Зачинским острвима, Кини и Јапану; Хормуз, кључ Персијског залива и извор арапских коња који су били врло тражени у индијској војсци; и Гоу, њихов главни град на Малабарској обали, у којем су се издавале дозволе и опорезивао терет. Одатле су португалски бродови носили зачине око Рта добре наде у Лисабон. Једна врата Португалци нису могли да затворе: Црвено море. Проваљивали су, једном чак до Суеца, а 1517. године узбунили су Меку бомбардовањем луке Џеде у коју стижем преко арапских вода.
„Ово је арена за ратовање галијама„, објашњава ми историчар Џон Гилмарин. „На отвореном мору бокови португалских каравела могли су да разнесу османлијску галију. Међу спрудовима Црвеног мора галија с веслима била је у предности јер је могла да маневрише тамо где једрењак не може. А с пријатељском територијом иза леђа могла је крмом да се насуче на обалу и окрене своје далекометне прамчане топове на каравелу која није у могућности да се довољно приближи и узврати ударац. Код Џеде су се османлијске галије склањале у каналу вијугавом попут слова С, па би приближавање једрењака било самоубилачки чин.“
Сулејман је осигурао контролу над Црвеним морем освајањем Адена и Јемена. У давна времена тај југозападни део Арабије је називан Арабиа Фелиџ, ’Срећна Арабија’, због горја високог више од 2.000 метара, чије свеже зелене висоравни пружају олакшање од ужареног песка пустиње у унутрашњости и испаравања Црвеног мора.
Ирански шах Тахмасп могао је да се осмехне. Поново су стигли Сулејманови изасланици. Поруке су прешле целу скалу: пријатељство, учтиви захтеви да се шахови гости врате неозлеђени, претње ратом. Овог пута посланици су донели 500.000 златника, 40 сиријских и арапских коња, ненадмашних у „брзини, са седлима опточеним драгим камењем […] прекривачима од броката“. Један од тих гостију заиста је био важан: Сулејманов син Бајазит.
Иронично, али три највеће Сулејманове личне трагедије повезане су с Ираном – и његовом женом, Рокселаном.
Црномањасти шах, дебелих усана и густе браде, осврнуо се по својој величанственој новој дворани за пријеме у Казвину. Сулејман му је спалио стару у Табризу, граду који су Сулејманове снаге освајале три пута, а који се налази 400 км северозападно.
Изгубљени су били и Багдад и Басра у долини Тигра и Еуфрата у данашњем Ирану; очишћен део земље од Кавказа према Персијском заливу до Бахреина. Напослетку, два царства, сунитско османлијско и шиитско сафавидско, склопила су некакво примирје у борби за духовно вођство ислама: договорен је мир у Амасји 1555. године, исте године кад су католици и протестанти предахнули од верских ратова у Немачкој миром склопљеним у Аугсбургу.
Тахмасп није желео рат, још изгубљених покрајина. Тако је принц Бајазит 1561. године предат посланицима. Није прошао кроз врата Казвина. Сулејманови џелати су угасили његов живот. Бајазит је потражио уточиште код вечног непријатеља. Правда његовог оца није подносила изузетке.
Иронично, али три највеће Сулејманове личне трагедије повезане су с Ираном – и његовом женом, Рокселаном. Како би постигла неограничену власт над Сулејманом, Рокселана је морала да се реши Ибрахима, који је једини делио приватност његових оброка, који је добио палату поред хиподрома и Сулејманову сестру за жену, и који је тринаест година одлично служио као велики везир.
Рокселанине сплетке уродиле су плодом кад је Сулејман доделио Ибрахиму титулу сераскер султан, главни заповедник, која је до тада припадала једино султану. Љубомору су изазивали извештаји с похода у Ирану да се Ибрахим понаша као да јесте султан. Кад се вратио, Ибрахим је позван на вечеру са Сулејманом. Следећег јутра је нађен задављен.
Следећа мета био је Мустафа, Сулејманов син првенац. По закону о братоубиству био је претња њеним синовима. Најпре је средила да његова мајка Ђулбехар оде с двора. Постигла је да јој зет, Рустем-паша, пореклом Хрват, постане велики везир. С једног похода на Иран Рустем је послао поруку да је Мустафа, управитељ покрајине, тако популаран да његове трупе траже да их он води уместо све старијег султана (као што је Сулејманов отац Селим збацио свог оца).
Преузевши војску, Сулејман је позвао Мустафу да се објасни. Мустафа је с поверењем дошао у очев шатор. Свилени гајтан обавио је свој смртоносни посао око Мустафиног врата.
Потом су се два Рокселанина сина борила у грађанском рату. Поражен, Бајазит је побегао у Иран, где су га стигли џелати његовог оца. Тако је остао најневреднији син – Селим Пијаница. Приповеда се да је освојио Кипар како би се домогао омиљених кипарских вина. То је подстакло хришћански свет да порази Османлије код Лепанта (данас Нафпактоса), у последњој великој поморској бици између Османлија и Запада.
У ствари, узроке опадања Османлијског царства – слабе султане и „владавину жена“ након Сулејмана – многи приписују Рокселани, жени јаке воље у мушком свету која је, подстакнута инстинктом да заштити своју децу, савршеном вештином играла мушку игру за највеће улоге.
„Знате ли да се малтешки јунак из 1565. године Жан де ла Валет као младић борио против Сулејмана у опсади Родоса 1522. године и Сулејман га је пустио?“ Питање др Елијаса Колијада ођекује у палати Великог мајстора на Родосу. Ла Валетова обрана Малте 43 године касније била је Сулејманов најгорчи пораз.
На Родосу обилазим његове невероватне зидине, прегледам неке од 85.000 топова, камен и гвожђе којим је гађан град, шетам Улицом витезова, где су различити langues – језици или народи – имали своје гостионице и обнављали приче о витезовима. Основани у Јерусалиму у XI веку да би штитили ходочаснике у Светој земљи, витезови хоспиталци Св. Јована од лекара постали су војници, најпре заштитнички, потом нападачки. На Родосу је њихова морнарица пљачкала османлијско бродовље.
У архиву реда на Малти, витез Џозеф Галеа показује ми повељу с печатом Карла V из 1530. године којом је окончао осам година прогонства за витезове након Родоса. Доделио им је Малту и Триполи на оближњој либијској обали, како би онемогућавали дејства османлијске флоте у западном Средоземљу. Годишња плата је био соко – отуд и филм „Малтешки соко“.
Триполи су Турци освојили 1551. године. Међутим, Малта је и даље слала флоте да пресецају османлијске поморске путеве. Очекујући одмазду, Ла Валет, тада 71-годишњак и велики мајстор малтешких витезова, ојачао је лучки комплекс острва. Ту су новом италијанском војном технологијом подигнута звездолика утврђења која су могла да издрже чак и ударе великих бронзаних топова из истанбулских ливница. Топови су прављени од бакра из исламске Анадолије и месинга из хришћанског Корнвола.
Опсада Малте била је свети рат у свом најнесветијем облику: отровани бунари, пламени обручи за спаљивање нападача, летње сунце које обара витезове у тешким оклопима.
Према турском плану, тврђава Светог Елма на улазу у луку требало је да буде освојена за пет дана. Требало им је скоро месец дана да је разоре до темеља. Рањени браниоци давали су све од себе да још једном ударе пре него што умру. Разјарене због губитака, Османлије су главе витезова набадале на кочеве, прибијале тела на крстове, бацале их у луку да доплутају до сународника. Ла Валет је одговорио: одрубљене главе заробљених Турака испаљиване су натраг из хришћанских топова.
Тада су Османлије удариле на друга два утврђења. Људи су се борили у рудницима, као кртице; пливачи с ножевима и бодежима изводили су смртоносни подводни балет изнад зашиљеног коља.
Ла Валет и његове преживеле трупе приносе захвалност Богу на крају опсаде фото: historynet.com
На хиљаде Турака умрло је на врућини, у смраду и прашини од разрушених зидова. Лажна дојава о појачању одвукла је Османлије од пробијених бедема у које су могли да уђу преко тела последњих 600 бранилаца. Вратили су се и нашли своје опсадно постигнуће уништено. Потом је са Сицилије стигло 7.000 Шпанаца. Не много, али довољно. Флота Карла V, коју је код Алжира разбила олуја, није заборављена. Хиљаду миља од матичне луке у Истанбулу са зимом на прагу – баш као код Беча – окончана је и опсада Малте. Османлијска војска и морнарица досегле су своје границе.
Сулејман је стар и слаб – 72 године много су за владара његовог времена. Постао је строжи у верским и моралним начелима, мрачнијег расположења. Наређује да се разбију музички инструменти у палати, једе из глиненог уместо из сребрног посуђа. Румени лице како би приказао добро здравље. Не дозвољава да било који амбасадор извести како царство није снажно у самом центру.
Мучи га пораз код Малте. Хабзбуршки цар додаје и увреду одбивши да плати договорени данак и напада угарске пограничне градове које држе Турци. Рокселанина кћи Михримах тврди да је прошло превише времена откад је султан изјахао у свети рат.
Сулејман је, каже Бузбек, себи поставио три циља: да заврши џамију, обнови старе аквадукте који ће водом снабдевати Истанбул и да освоји Беч. Остварио је прва два. Сада му остаје још да спере љагу са неуспешног похода на Малту и освети се за увреду Угарске у посљедњем удару гхази султана.
Свет се променио од времена првог Сулејмановог дунавског похода пре 45 година. Франсоа I и Хенри VIII умрли су 1547. године, годину дана након Лутера и Барбаросе. Ратови Валоа и Хабзбурга водили су се до 1559. године. Карло V се већ повукао. Изморен ратовањем против Француске, немачких протестаната и Османлија, Карло је царски терет пренео на брата Фердинанда у Бечу, краљевање над Шпанијом пренео на сина Филипа II и повукао се у скромну палату близу манастира Јусте у Шпанији. Ту се монарх који је говорио италијански женама, француски мушкарцима и немачки свом коњу, богу обраћао на шпанском како би могао bien morir, “добро умрети“, што је дочекао 1558. године.
Сатерано у процеп између руског ширења степама и европске доминације јужном Азијом, османлијско Средоземље постало је економска жабокречина. Западњачка технологија надвладала је њихову војну снагу. Без нових земаља, пореза и радне снаге, кола су кренула низбрдо.
Владавина се од примерне претворила у своју супротност: корупцију и тиранију. Конзервативизам је ућуткао идеје; трговина и занатство су стагнирали. Суседи су се окупљали попут лешинара око царства. Кад су, у сумраку империје која је трајала 600 година, многи народи изашли испод њеног космополитског кишобрана, сачували су своје језике, веру и културу. По томе је османлијско искуство различито од онога у „прочишћеној“ Шпанији, где се није чуо мујезинов зов или арапски језик.
Међутим, још није било готово. Постројивши велику војску, Сулејман је кренуо према Дунаву у мају 1566. године. Кретање је било споро, болно споро. Сулејман више није могао да јаше па се возио у кочији, док су инжењери равнали друм испред њега. Требало им је 49 дана до Београда, уз обилне кише, порушене мостове и поплављене путеве. Стигла је вест да је један угарско-хрватски кнез погубио једног од Сулејманових гувернера и утврдио се у Сигету, недалеко од Мохача. У бесу Сулејман је скренуо целу војску да уништи тврђаву.
Са само 2.500 бранилаца мочварама окружени Сигет задржао је Османлије читав месец. Масовни напади остављали су гомиле тела. Велики подземни ров уништио је главни бедем. Напослетку, одевен у свечано рухо, с мачем опточеним драгуљима и стотину златника у врећици како би војник који буде пљачкао његово тело знао да је реч о великашу, кнез Никола Шубић Зрински је са преживелим саборцима изашао из тврђаве у пробој.
Јуриш Николе Шубића из утврђења Сигета фото: wikipedia.org
„Кад 150 људи јуриша на 100.000 исход је прилично известан“, примећује професор Густав Бајерле, мој учени водич по угарским бојним пољима. Али посматрач којем је то јунаштво било намењено није га видео. Сулејман Величанствени умро је током ноћи у свом шатору.
Султан је мртав, али ни реч не сме да процури како се војска не би деморалисала. Ни реч пре него што Сулејманов син Селим, 800 миља далеко у Кутахји, дође до престола. Наредбе су одлазиле из шатора као обично; награде за храброст, писма да обавесте владаре о победи. Кнежева глава је послата његовом царском господару. Коначно и наредба за покрет. Сулејман, односно његово балзамовано тело у седећем положају иза навучених завеса, започело је дуг пут кући. Три недеље касније, када је стигла вест да је Селим сео на престо, велики везир Мехмед-паша Соколовић објавио је Сулејманову смрт. Соколовић, један од највећих међу великим везирима, водиће царство следећих 13 година Селимове владавине.
Војска је тиха, пренеражена. Као и становништво у Истанбулу, које прати све дужу поворку до Сулејманове џамије. Велики вођа издигао је њихово свето царство и омогућио златно доба. Њихови потомци ће гледати у прошлост с поносом и носталгијом. И никад више неће видети некога попут Сулејмана.
Према обичају, његово је срце покопано тамо где је умро. Стога тражим то место поред Сигета. Ознака на путу привлачи ми поглед: „Сулиман“ (мађарски, Szulimán). Село на умору, млади су отишли, стари се још држе. „Одакле име овом селу?“, питам човека у врту.
„Добило га је по султану који је давно дошао“, каже ми.
„Шта је радио овде?“
„Чула сам да је ту умро“, каже жена нагнута над мотиком, којој су многе године избраздале лице. „Стари би знали. Али сви су мртви“.
Моја потрага се завршава на црквеном гробљу међу пољима кукуруза у околини. Црква без села зацело обележава неку посебну тачку. То би могло да буде место које се зове Тубрек, слично türbe, турској речи за гроб. Улазим кроз капију, пролазим поред великог распећа и на прочељу цркве угледам натпис на османлијском турском. Полумесец с именом града Кутахја стајао је на зиду.
Док читам да је овде покопано срце султана Сулејмана, сунце на заласку баца слику распећа на тај зид и купа полумесец топлим сјајем. Присећам се турског песника који је пожелео „Не судњи дан. Него дан разумевања“ и уздам се у то да су сенке султана Сулејмана и цара Карла, трагичног младог краља Лајоша, страховитог Жана де ла Валета и осталих јунака негде нашле свој мир.
ΙΣΤΟΡΙΑ 
You must be logged in to post a comment.