Пивнички пуч

У априлу 1921. године, силе победнице из Првог светског рата, посебно Француска и Британија, представили су Немачкој рачун којим су захтевали исплату штете проузроковане у рату који је Немачка започела. Овај рачун (33 милијарде долара) за ратну одштету имао је за последицу  тренутни ефекат изазивања погубне инфлације у Немачкој.

Немачка валута, марка, драстично је пала у вредности. Било је  потребно четири марке за амерички долар док Немачкој није испостављена исплата ратне одштете. Затим је курс порастао и било је потребно 75 марака за један долар. Веома брзо, већ 1922. било је потребно 400 марака за 1 долар. Немачка влада затражила је одлагање плаћања ратне одштете. Французи су тај предлог одбили. Немци су им пркосили тако што су престали са плаћањем. Као одговор на ово, у јануару 1923. године, француска војска је окупирала индустријски део Немачке познат као Рур.

_{Власти Вајмарске републике наставиле су да штампају новац након француске и белгијске инвазије 1923. фото: wondriumdaily}

Немачка марка је пала на 18.000 за долар. До јула 1923. потонула је на 160.000. До августа на 1.000.000. А до новембра 1923. било је потребно 4.000.000.000 марака да се добије 1 долар.

Немци су изгубили животну уштеђевину. Плате су исплаћиване безвредним новцем. Намирнице коштају милијарде. Избили су немири услед сиромаштва и глади.

_{Редови за куповину хлеба, као што се овде види, били су уобичајени призор у Немачкој после Првог светског рата, фото: wondriumdaily}

Ипак, у овом тренутку, људи су стајали уз своју владу, дивећи се њеном пркосу Французима. Али у септембру 1923. године, немачка влада је донела судбоносну одлуку да настави са исплатама ратне одштете. Огорченост и немири су расли међу људима, подстичући екстремистичке политичке групе на акцију и брзо доводећи Немачку на ивицу хаоса.

Нацисти и друге сличне групе сада су сматрале да је право време за напад. Немачка држава Баварска у којој су се налазили нацисти била је легло група супротстављених демократској влади у Берлину. До новембра 1923, нацисти су, са 55.000 следбеника, били највећа и најбоље организована група. Пошто су нацистички чланови захтевали акцију, Хитлер је знао да мора да делује брзо или ризикује да изгуби вођство своје Партије.

_{Хитлер међу члановима и симпатизерима нацистичке партије у Нирнбергу, 2. септембра 1923. године, фото: encyclopedia.ushmm}

Тако су Хитлер и нацисти сковали заверу у којој ће киднаповати вође баварске владе и натерати их под претњом оружја да прихвате Хитлера као свог вођу. Затим би, према њиховом плану, уз помоћ чувеног генерала из Првог светског рата Ериха Лудендорфа, придобили немачку војску, прогласили свенародну побуну и срушили немачку демократску владу у Берлину.

Овај план су одлучили да спроведу у дело када су сазнали да ће бити велико окупљање бизнисмена у минхенској пивници, а почасни гости су требали да буду баварски лидери које су нацисти планирали да киднапују.

Дана 8. новембра 1923. године, нацистичке трупе под вођством Хермана Геринга опколиле су пивницу. У 20:30, Хитлер и његови јуришници упали су у пивницу изазивајући тренутну панику. Хитлер је испалио метак из пиштоља у плафон. — Тишина! викао је на запањену гомилу.

_{Трупе које подржавају Хитлера стижу у Минхен током „Пивничког пуча“, фото: en.topwar.ru}

Хитлер и Геринг су силом пробили пут до подијума док су наоружане јуришне трупе наставиле да улазе у салу. Државни комесар Густав фон Кар, чији је говор због свега овога био прекинут, препустио је говорницу Хитлеру.

Густав фон Кар ( 1862 , — 1934 ,  био је немачки политичар. Монархиста близак Католичкој баварској народној партији , иако је био протестант и није био члан ниједне партије. Године 1917. био је на челу управе Горње Баварске . Од 16. марта 1920. до 21. септембра 1921. – премијер Баварске . У септембру 1923. године , усред политичке и економске кризе изазване последицама сукоба у Руру , министар-председник Баварске Книллинг је прогласио ванредно стање и именовао Густава фон Кара на место генералног комесара Баварске, чиме је скоро диктаторске моћи. Заједно са генералом Отом фон Лосовом и шефом баварске полиције фон Зајзером формирали су владајући тримувират, који је ковао сопствене планове за државни удар и збацивање владе у Берлину. Даљи догађаји у новембру 1923. резултирали су нацистичким пучем у пивници , у чијем је гушењу учествовао Кар. 17. фебруара 1924. престала су му овлашћења генералног комесара Баварске. Од 1924. до 1927. – председник Врховног суда Баварске. Убијен од нациста у „Ноћи дугих ножева“ због учешћа у гушењу пивничког пуча .

„Национална револуција је почела!“ викао је Хитлер. „Нико не сме да напусти салу. Осим ако одмах не завлада тишина, поставићу митраљез на галерију. Влада Баварске и Рајха су уклоњене и формирана привремена национална влада. Касарне Рајхсвера (немачке вохске) и полиције су заузете. Војска и полиција марширају градом под заставом свастике!“

Ништа од тога није било тачно, али људи у пивници нису ни могли да знају каква је заиста ситуација напољу.

Хитлер је тада наредио тројици највиших званичника баварске владе да напусте салу и склоне се у оближњу просторију. Државни комесар Кар, заједно са шефом државне полиције, пуковником Хансом фон Зајсером и командантом немачке војске у Баварској, генералом Отом фон Лосовом, урадили су како им је речено и ушли у просторију у којој их је Хитлер обавестио да морају да му се придруже у проглашењу нацистичке револуције и тако постану део његове нове владе. Али на Хитлерово велико изненађење, његова три заробљеника су га једноставно бесно погледала и у почетку су чак одбила да разговарају с њим. Хитлер им је одговорио машући пиштољем, вичући: „Имам четири метка у свом пиштољу! Три за вас, господо. Последњи метак за себе!“

_{Нацистичке паравојне трупе које учествују у пивничком пучу, 9. новембар 1923. фото: britannica}

Међутим, револуција у задњој просторији наставила је да иде лоше по Хитлера. Тада је Хитлер изненада излетео из собе, вратио се на подијум и повикао: „Влада новембарских злочинаца и председник Рајха су смењени. Нова национална влада биће именована данас у Минхену. Одмах ће се формирати нова немачка национална армија…Задатак привремене немачке националне владе је да организује поход на тај грешни Вавилон Берлин и спасе немачки народ!

Ово је навело све у пивници да поверују да су људи у задњој просторији попустили Хитлеру и придружили се нацистима. Тада је отпочело громогласно навијање за Хитлера.

У том тренутку стигао је и генерал Лудендорф. Хитлер је био уверен да ће га тројица владиних лидера који су још били у задњој просторији заиста послушати, сад, кад је чувени генерал ту.

На Хитлеров наговор, Лудендорф је разговарао са мушкарцима у задњој просторији и саветовао их да се придруже нацистичкој револуцији. Они су невољно пристали, а затим изашли на подијум и суочили се са масом, показујући своју подршку Хитлеру и обећавајући лојалност новом режиму.

Емотивни Хитлер се обратио публици: „Испунићу завет који сам себи дао пре пет година када сам био слепи богаљ у војној болници – да нећу знати ни за сан  ни за мир док новембарски злочинци не буду свргнути, на рушевинама данашње бедне Немачке требало је поново да настане Немачка моћи и величине, слободе и сјаја.“

Адолф Хитлер, фотографија из 1923. фото: dhm.de

Публика у пивници изразила је одобравање и певала „Deutschland über alles“ (немачка химна). Хитлер је био еуфоричан. Ово се за њега претварало у тријумфално вече. Сутра би он заправо могао бити нови лидер Немачке.

Али онда се чуло да су покушаји да се заузму неколико војних касарни пропали и да се немачки војници у тим касарнама боре против нацистичких јуришних трупа. Хитлер је одлучио да напусти пивницу и оде на лице места како би лично решио проблем.

Напуштање пивнице била је судбоносна грешка. Три лидера баварске владе, Кар, Лосов и Зајсер, искрали су се из пивнице након што су лажно обећали Лудендорфу да ће остати верни Хитлеру.

У међувремену, Хитлер није имао среће да натера немачке војнике који су се држали у касарни да се предају. Пошто у томе није успео, вратио се у пивницу. Када се вратио у пивницу, био је ужаснут када је приметио да његова револуција тиња. За сутрашњи поход на Берлин није било планова. Минхен чак није био ни окупиран. Ништа се није дешавало.

У ствари, само једну зграду, штаб војске у Министарству рата, заузели су Ернст Рем и његови војници. На другим местима, одметничке групе нацистичких насилника лутале су градом Минхеном окупљајући неке политичке противнике власти и малтретирајући Јевреје.

_{Барикаде код Министарства рата Баварске у Минхену, фото: historisches}

У раним јутарњим сатима 9. новембра, државни комесар Кар је прекршио обећање Хитлеру и Лудендорфу и издао саопштење у којем је разорио Хитлера: „Изјаве које су од мене, генерала Лосоуа и пуковника фон Зајсера изнуђене врхом пиштоља су ништавне. Да је овај бесмислени покушај побуне успео, Немачка би била потопљена у амбис, а са њом и Баварска“.

Кар је такође наредио разбијање Нацистичке партије и њених борбених снага.

Генерал Лосов је такође напустио Хитлера и наредио појачању немачке војске која је стигла у Минхен да угуши нацистички пуч. У зору су ушле трупе и зграда Министарства рата у којој су се налазили Рем и његове снаге била је опкољена.

_{Генерал Ерих Лудендорф (1865 – 1937), фото: dhm.de}

Хитлер је целу ноћ махнито покушавао да одлучи шта да ради. Генерал Лудендорф му је тада дао идеју. Нацисти би једноставно умарширали у сред Минхена и заузели га. Због његове славе у Првом светском рату, закључио је Лудендорф, нико се не би усудио пуцати на њега. Чак је уверио Хитлера да ће им се полиција и војска вероватно придружити. Сада већ очајни Хитлер је прихватио ту идеју.

Око 11 сати ујутро 9. новембра, колона од три хиљаде нациста, предвођена Хитлером, Герингом и Лудендорфом, кренула је ка центру Минхена. Једну од застава носио је млади члан странке по имену Хајнрих Химлер.

_{Адолф Хитлер током минхенског пуча, фото: avax.news}

Након што су стигли до центра Минхена, нацисти су кренули према згради Министарства рата, али су наишли на полицијску блокаду. Док су стајали лицем у лице са стотинак наоружаних полицајаца, Хитлер им је повикао да се предају. Нису. Одјекнули су пуцњи. Обе стране су пуцале. То је трајало око минут. Убијено је шеснаест нациста и три полицајца. Геринг је погођен у препоне. Хитлер је задобио ишчашење рамена.

_{Одељења баварске државне полиције у Минхену у току покушаја пуча, фото: historisches-lexikon}

Хитлеров телохранитељ, Улрих Граф, скочио је на Хитлера да га заштити и том приликом погођен је са неколико метака, вероватно спасивши Хитлеров живот. Хитлер је затим испузао тротоаром ван линије ватре и одјурио у аутомобил који га је чекао, остављајући своје другове иза себе. Остали нацисти су се разбежали или су ухапшени. Лудендорф је, веран својој херојској прошлости, корачао право кроз линију ватре до полиције, а затим је ухапшен.

Илустрација: Хитлер испред полицијског кордона, фото: arsof-history

Хитлер је завршио у кући својих пријатеља Ханфштенглова, где је наводно размишљао о самоубиству. Постао је дубоко очајан и очекивао је да ће власт наредити његово убиство. Провео је две ноћи скривајући се на тавану Ханфштенгла. Треће ноћи стигла је полиција и ухапсила га. Одведен је у затвор у Ландсбергу, где му се расположење донекле поправило након што му је речено да ће добити јавно суђење.

Са сломом нацистичке револуције, већини посматрача се сада чинило да су Хитлерова политичка каријера и сам нацистички покрет дошли до краха, готово смешног краја. Испоставило се да није било тако.

СУЂЕЊЕ АДОЛФУ ХИТЛЕРУ

Суђење Адолфу Хитлеру за велеиздају након пуча у пивници није био крај Хитлерове политичке каријере као што су многи очекивали. На много начина означио је прави почетак.

Хитлер је преко ноћи постао национално и међународно позната личност због масовног извештавања у штампи. Судије у овом сензационалном процесу одабрао је симпатизер нациста у баварској влади. Дозволили су Хитлеру да користи судницу као пропагандну платформу са које је могао да говори у било које време у своје име, прекида друге у било ком тренутку, па чак и унакрсно испитује сведоке.

Уместо да негира оптужбе, Хитлер је признао да жели да збаци владу и изнео своје разлоге, приказујући себе као немачког патриоту, а саму демократску владу, њене осниваче и вође, као праве злочинце.

„Само ја сносим одговорност. Али ја због тога нисам злочинац. Ако данас овде стојим као револуционар, то је као револуционар против револуције. Не постоји таква ствар као што је велеиздаја против издајника из 1918.“

Хитлер је издајнике 1918. сматрао немачким политичарима одговорним за такозвани ‘забадање ножа у леђа’, који су прерано окончали Први светски рат и успоставили Немачку демократску републику. У Хитлеровом уму и међу многим Немцима, њихова војска није била поражена на бојном пољу, већ је била поткопана политичком издајом код куће.

У стварности, сами лидери немачке војске су започели преговоре са савезницима да окончају рат који су губили.

Али новине су опширно цитирале Хитлера. Тако је по први пут немачки народ у целини имао прилику да се упозна са овим човеком и његовим размишљањем. И многима се допало оно што су чули.

Током 24 дана дугих, збрканих расправа, Хитлерова смелост је расла. Како се суђење завршило, осећајући национални утицај који је имао, Хитлер је дао ову завршну реч:

„…Човек који се осећа позваним да управља народом нема право да каже: ‘Ако ме желиш или позовеш, ја ће сарађивати.’ Не! Његова је дужност да иступи. Војска коју смо сада формирали расте из дана у дан. Негујем поносну наду да ће једног дана доћи час када ће ове грубе чете прерасти у батаљоне, батаљони у пукове, пукови у дивизије, да ће се стара кокарда извадити из блата, да ће се поново вијорити старе заставе, да ће доћи до помирења на последњем великом божанском суду на који смо спремни да се суочимо, јер нисте ви господо ти који нам суде. Ту пресуду говори вечити суд историје…Прогласите нас кривима хиљаду пута: богиња вечног суда историје ће се насмешити и растргати поднеске државног тужиоца и пресуду суда. ; јер нас она ослобађа кривице.“

Пресуда суда – крив је. Могућа казна – доживотна. Хитлерова казна – пет година, условни отпуст за шест месеци.

И друге нацистичке вође ухапшене након неуспелог пуча добили су лаке казне. Генерал Лудендорф је чак ослобођен оптужби.

1. априла 1924. Хитлер је одведен у стару тврђаву Ландсберг и добио пространу приватну ћелију са прекрасним погледом. Добијао је поклоне, смео је да прима посетиоце кад год је хтео и имао је свог приватног секретара Рудолфа Хеса.

_{Адолф Хитлер у затвору Ландсберг након пуча у пивници, 1924. фото: historytoday}

Нацистичка партија након пуча постала је фрагментирана и дезорганизована, али Хитлер је стекао национални утицај користећи се штампом да своје идеје обзнани. Сада, иако иза решетака, Хитлер није намеравао да престане да комуницира са јавношћу.

Корачајући напред-назад у својој ћелији, наставио је да износи своје идеје, док је Хес записивао сваку реч. Резултат је био први том књиге, Мајн кампф (Mein Kampf, у преводу значи „Моја борба“), који је одсликавао Хитлерове политичке и расне идеје у брутално замршеним детаљима, који би служио и као план за будуће акције и као упозорење свету.

_{Адолф Хитлер и други затвореници (укључујући Рудолфа Хеса, други здесна) у затвору Ландсберг, фото: famous-trials}

Тројица судија на суђењу постала су толико саосећајна да је председавајући судија морао да их убеди да га уопште прогласе кривим. Сложили су се да прогласе Хитлера кривим тек након што су били сигурни да ће добити превремену условну слободу.

---

Верденска битка

Више од годину дана после почетка првог светског рата, настало је затишје на Западном фронту. Савезничке француске, британске и белгијске јединице бориле су се против немачких јединица на супротним странама линије ровова, која се протезала од Ламанша, преко Белгије и источне Француске до неутралне Швајцарске. Бодљикаве жице и митраљези претварали су нападе пешадије у масовна самоубиства. Године 1915. десетине хиљада савезничких војника погинуле су покушавајући да поврате свега неколико квадратних километара територије. Ерих фон Фалкенхајн, начелник штаба немачке Врховне команде, веровао је да ће му такав покољ помоћи да добије рат. Он је једноставно наумио да натера француску војску да искрвави до смрти под кишом граната на попришту које је одабрала немачка војска.

Фалкенхајн је изабрао као циљ чувени утврђени град Верден. Ту, око 200 километара источно од Париза, истурена француска линија је била рањива. Због историјског значаја Вердена и његовог положаја, Фалкенхајн је био уверен да ће Француска употребити сваког расположивог човека да би га одбранила. Знао је да сам Верден бране три групе масивних утврђења на шумовитим пропланцима изнад реке Мезе. На све то је рачунао у својим плановима.

Почетком 1916. Немци су упутили гомиле муниције и људи у сектор Вердена. Велики топови су довлачени путем десет, у ту сврху изграђених, железничких пруга, и на крају је 1.200 топова претећи стајало на фронту дугом 12 километара. Резервна муниција и јединице стизале су возовима, све док 140.000 војника није раширено да би запосело околна села. Ова велика операција је била обавијена потпуном тајношћу. Дубоко под земљом ископани су бетонски тунели да би се у њима сакриле јуришне јединице, а над земљом је остављено оно што је изгледало као слабо држана линија. Немачки ратни авиони су надлетали фронт да би спречили да француски ваздушни извиђачи примете концентрацију немачке војске.

На основу звука копања што су га чуле француске тајне патроле и на основу признања добијених од ратних заробљеника – француска обавештајна служба је закључила да ће ускоро почети главни напад на Верден. Непријатељске дивизије надмашивале су браниоце Вердена за шест према један. Жозеф Жофр, који је командовао француском војском, девет дана пре напада непријатеља послао је браниоцима још две дивизије.

Двадесет првог фебруара 1916. немачка Пета армија је напала источну обалу реке Мезе. Прво је отворила деветочасовну артиљеријску ватру, најјачу у историји. Брзометна пољска артиљерија, постављена на сваких 130 метара, почела је да туче француске ровове. Истовремено, тешки минобацачи и џиновске „велике берте“ гађале су утврђења. Један велики бродски топ бомбардовао је сам Верден. Други се придружио слабијим топовима пољске артиљерије, држећи под ватром француске путеве до утврђења. Други топови су испаљивали распрскавајуће гранате велике брзине, а преко 500 минобацача бацало је бомбе у којима су били метални отпаци и бризантни експлозив. И једна и друга врста ових пројектила разносила је људе.

Цео француски фронт је тутњао и подрхтавао; нестао је испод дима и дигнуте земље, јер су га Немци обасипали са 100.000 граната на сат. У Вердену, Орну и Барбану гранате су дубоко изровале земљу, посвуда направиле кратере и уништиле француску линију фронта.

Поподне је немачка артиљерија умукла. Тада је јурнула немачка пешадија. Пламен је сукљао из њихових пламенобацача – ово страшно оружје је у први мах обесхрабрило Французе.

Унаточ томе што су се Французи грчевито бранили, њихова линија фронта почела је убрзо да се распада. Алжирци и Мароканци, који су дошли као појачање, уплашени пакленом ватром непријатељске артиљерије и страшно промрзли – побегли су 24. фебруара с бојног поља. Дан касније, шачица Немаца је без борбе заузела моћно утврђење Дуомон. Французи су били пренеражени. Изгледало је да ће Немци ускоро освојити Верден. Паника је завладала градом, и избеглице су ускоро закрчиле излазне путеве.

Панику је зауставио Филип Петен. Овом новом заповеднику Вердена је помогло снажно појачање. Петен је почео да туче немачке јединице северно од Дуомона бочном артиљеријском ватром. Организовао је „Свети пут“. Гомиле радника су пазиле на овај узани пут из Ба л’Дика, који је постао једина нада за Верден. Дуж њега је кривудала непрекидна река камиона у којима су били људи, храна, оружје и муниција. У току дана и ноћи њиме би прошло 6.000 камиона. Тако је у овај пакао до краја фебруара допремљено 500.000 војника и преко 300 тешких оруђа, чиме су Французи постигли надмоћност у људству и средствима.

Крајем фебруара немачки продор је заустављен. Сад је на њих био ред да страдају код Вердена, јер их је тукло 500 тешких топова.

Следећи чин ове крваве драме почео је 6. марта, када су Немци проширили нападе на брда изнад западне обале Мезе, у покушају да угуше француску бочну ватру. До краја марта Французи су код Вердена изгубили 89.000, а Немци 81.607 људи.

Битка за западна брда беснела је и током априла и маја. У априлу су Немци безуспешно јуришали дуж обе обале реке.

Време као да се заверило против војника да им још више загорча живот. Деветог априла стуштила се киша која је пљуштала 12 дана. Покисли војници су гацали по води преко колена. Ни ровови ни кратери нису могли да пруже склониште пешадији, и влага им се увлачила у кожу. Многи су се разболели.

До маја Немци су код Вердена изгубили 120.000, а Французи 133.000 људи. А најгоре је тек долазило, јер су Немци обновили своје нападе. У мају су заузели Брежуљак 304 и брдо Мортом, изгубивши притом преко 15.000 људи. Због непрекидног бомбардовања у току два дана и једне ноћи, француски браниоци са Брежуљка 304 били су лишени хране, воде, сна и појачања. Од једног батаљона остала су само три човека, а све заједно погинуло је 10.000 француских војника бранећи оно што је после немачких граната изгледало као неки Месечев пејзаж.

У исто време, крајем маја, источно од реке Мезе војници француске Пете дивизије су страшно пострадали покушавајући да поврате утврђење Дуомон. Првог јуна почела је нова фаза покоља са ове стране. Пет немачких дивизија почело је да туче пут за Верден. Другог јуна јаке немачке снаге напале су утврђење Во и заузеле га након петодневних борби. Бацачи пламена, митраљези и гранате најзад су ућуткали браниоце утврђења. До 22. јуна немачке гранате, које су испуштале бојни отров фозген, утрле су пут новом нападу – који је довео Немце на око два километра од Вердена.

Француску је спасла велика руска офанзива на Источном фронту. Делимично као одговор на очајничке вапаје Француза да се ослаби притисак на Верден, најспособнији руски генерал Брусилов напао је Аустријанце и натерао их на повлачење. Ово је изменило и ток верденске битке. У преломном тренутку, Фалкенхајн је био приморан да спасава од пропасти своје ратне савезнике и да пребаци на Источни фронт дивизије са којима је намеравао да потуче Французе код Вердена. У време када су француске резерве биле готово исцрпене, генерал Петен добио је виталних десет дана у току којих је ојачао своју одбрану и довукао свеже трупе. Када су Немци поново постали кадри да наставе своју офанзиву, њихови изгледи да извојују победу су већ били нестали.

Новим немачким заповедницима – Паулу фон Хинденбургу и Ериху Лудендорфу – смучила се ова безумна кланица. Немачки напади су 9. септембра престали.

Верденска битка, најдужа битка у првом светском рату, се завршила подједнаким искрвављењем Француза и Немаца, одневши по пола милиона војника са сваке стране. Половина кућа у Вердену је срушена, а на 9 села се сручило око 40 милиона немачких граната.

---