Наполеоново доба

Од избијања Француске револуције 1789. године Француска се налазила у великој унутрашњој кризи. Догађаји кроз које је пролазила од 1789. до 1794. године укључују поделе у друштву, убиство краља и краљице, терор на улицама и убиства политичких неистомишљеника. Ипак, у револуцији се народ изборио за идеје које су постале идеал већине европских народа. После убиства Робеспјера, ушло се у мирнију, завршну фазу Француске револуције.

Долазак Наполеона на власт

После пада јакобинске диктатуре на власт је дошло крупно грађанство, које је прогањало јакобинце и поништило њихове мере. Донет је нови устав 1795. године који је потврдио француску републику, али је укинуто опште право гласа. Како би се смирила ситуација у земљи, основан је Директоријум, тело састављено од пет директора, које је имало извршну власт. Циљ Дректоријума био је да успостави мир у Француској, сачува идеје револуције и да припреми Француску за одбрану од напада Велике Британије, Аустрије и других монархија које су намеравале да у Француској укину републику и поново успоставе монархију.

Команду над француском војском преузео је тада најспособнији генерал Наполеон Бонапарта, који је већ 1796. године предузео војни поход на Италију. Аустрија је у сукобу са Наполеоном претрпела пораз и била присиљена да са Француском потпише мир (мир у Кампоформију 1797.) по коме је Француској морала да препусти територије у северној Италији и територије Белгије и Холандије.

Наполеон Бонапарта испред Сфинге,

Да би имали успеха у рату против Велике Британије, Француска је морала да спречи британску трговину са Индијом преко Средоземља. Због тога је требало освојити Египат који је тада био у саставу Османског царства. Поход на Египат је предузет 1798. године. У бици код пирамида Наполеон је однео победу над Османлијама.

Битка код Пирамида

Међутим, на обале Египта је пристигла британска флота, која је нанела велики пораз Французима, чија је флота била уништена. Због губитка флоте Наполеон је био принуђен да се повлачи копненим путем, ратујући успут против Турака и локалног египатског становништва. Следеће, 1799. године Наполеон је успео да се врати у Француску, а команду над француском војском у Египту препустио је свом помоћнику генералу Клеберу.

У Француској је влада Директоријума слабила, француска економија била је у расулу, а војска је претрпела поразе од Русије и Аустрије. Наполеон је због својих војних успеха имао велику подршку у народу, што је искористио и 1799. године извршио државни удар, збацио са власти Директоријум и преузео власт. Основао је ново тело које ће управљати Француском – Конзулат, који су чинила три конзула. Први конзул био је Наполеон док су друга два имала улогу помагача.

Исте године (1799) донесен је и нови устав, који је првом конзулу давао велику власт. По уставу из 1802. године Наполеон је постао доживотни конзул, чиме је завео диктатуру и Француску полако поново водио ка монархијском уређењу. Коначно, 1804. године у Богородичиној цркви катедрали Нотр Дам у Паризу Наполеон је свечано крунисан за цара уз присуство римског папе.

Крунисање Наполеона, насликао Жак Луј Давид.

Овим чином Француска је добила новог владара под именом Наполеон I. Републиканско уређење је званично укинуто и Француска је опет постала монархија.

Наполеонова унутрашња политика

Наполеон је завео диктатуру, похапсио је политичке противнике и контролисао је све преписке, забранио књиге, позоришне представе и листове који нису подржавали његову политику. Истовремено, формирао је бројну и јаку војску, у којој су војници и официри могли да напредују до највиших чинова захваљујући сопственим способностима и заслугама. Најзначајнија тековина Наполеонове унутрашње политике био је Грађански законик (Наполеонов кодекс) из 1804. године којим су потврђене тековине револуције, права грађана, једнакост пред законом и приватна својина. Држава је била подељена на департмане (округе) на чијем челу су стајали префекти (начелници), које је именовао лично цар.

НАПОЛЕОНОВИ РАТОВИ И ОСВАЈАЊА

Наполеон је успешно наставио рат против Пруске, Енглеске, Русије и Аустрије. Укинуо је Млетачку републику (1797) и Дубровачку републику (1806) које су претходно постојале више векова. Ипак, највећи противник Француске била је Велика Британија. Наполеон је знао да прво мора да уништи британску флоту која је владала светским морима, уколико мисли да покори Велики Британију. У том циљу створио је велику флоту чији је недостатак ипак био неискуство француских морнара. У бици код Трафалгара (1805) то неискуство је француску флоту коштало пораза. Британци предвођени адмиралом Хорацијем Нелсоном однели су велику победу, иако је сам Нелсон погинуо на самом крају битке.

Прочитај и сазнај више: Битка код рта Трафалгар

Међутим, исте године (1805) Наполеон је на копну, у бици код Аустерлица (југоисточна Чешка) поразио удружену аустријску и руску војску.. 1807 између Француске и Русије склопљен је мир (мир у Тилзиту), по коме је Француска добила доста територија (делови Италије, Немачке, Пољске и Балканског полуострва). Од освојених делова Балканских територија Наполеон је формирао ткз. Илирске провинције. Миром у Тилзиту, Русија је Француској признала контролу над западним деловима Европе, и чак се сагласила да Наполеону помогне у рату против Велике Британије, а заузврат Француска ће помоћи Русију у борби против Османског царства. Овај договор остао је на снази све до 1812. године и Наполеоновог напада на Русију.

Састнак Наполеона и руског цара Александра I Романова у Тилзиту на реци Њемен (састанак је одржан на сплаву на средини реке)

У свим земљама које освојио Наполеон је на власт доводио њему одане људе, а често и чланове своје породице. После ових успеха Наполеон је решио да се коначно обрачуна са Великом Британијом. Знајући да не може да изврши напад на саму Британију због снаге њене морнарице, одлучио је да покуша да је економски уништи. Већ 1806. Наполеон је увео ткз. континеталну блокаду, односно, забранио је свим европским државама да тргују и сарађују са Великом Британијом. У почетку се Британија суочавала са озбиљним економским проблемима. Како је поморска трговина слабила, богати слој друштва остајао је без прихода а радници без плата. Ипак, Француска у наредним годинама није успела да спроведе блокаду, јер су европске земље често кршиле забрану трговине, у чему се нарочито истицала Русија, То ће бити један од главних разлога Наполеонове одлуке да нападне Русију.

НАПОЛЕОНО ПОХОД НА РУСИЈУ

Русија је била једина земља у континеталном делу Европе која је још пружала отпор Наполеону. Њеним освајањем, Француска би остварила потпуну превласт на европском континенту. Поход на Русију започео је 1812. године, француску Велику армију чинило је преко 500.000 војника. Руси су сматрали да ће у отвореном сукобу доживети пораз па су се одлучили за тактику “спаљене земље“. Руска армија константно се повлачила и избегавала сукоб, али је у току повлачења палила све за собом и остављала пустош. Француска Велика армија је у свом напредовању кроз Русију наилазила само на згаришта. Французима је тако било отежано снабдевање храном и другим потрепшинама. Тек у близини Москве Руси су се одлучили да пруже отпор у чувеној бици код Бородина (7. септембар 1812. године).

• 

  БОРОДИНСКА БИТКА 1812.

• 

  Наполеон посматра ток битке

---

Прочитај и сазнај више: Наполеонова катастрофална инвазија на Русију

---

Француска је забележила победу у бици, али је и сама претпела огромне губитке. Руска војска се повукла и напустила и Москву. Наполеон је на челу војске ушао у празнан град. У току ноћи Руси су подметнули пожар и цела Москва се нашла у пламену (грађевине тог доба у Москви биле су углавном од дрвета и пожар се градом брзо раширио). Наполеон је чак послао писмо руском цару Александру у коме је затражио примирје али је руски цар то одбио. Французи су били исцрпљени а поред тога сурова руска зима, глад и велики број жртава лоше су утицали на морал у француској војсци. Наполеон је због свега тога наредио повлачење. Приликом повлачења, руска војска је нападала исцрпљене француске војнике и наносила им велике губитке. Огроман број Француза умро је приликом повлачења од глади и зиме.

КРАЈ НАПОЛЕОНОВЕ ВЛАДАВИНЕ

Наполеонов пораз у Русији охрабрио је еврпске земље, уједињене војске Аустрије, Русије, Пруске и Шведске су 1813. године напале Француску и у бици код Лајпцига (Битка народа) јужно од Берлина нанеле тежак пораз Французима. Победничке војске напредовале су до Париза. Наполеон је 1814. године је збачен са власти и протеран на острво Елба (поред западне обале Апенинског полуострва). На чело Француске дошао је Луј XVIII (1814 – 1824), брат убијеног краља Луја XVI.

Почетком 1815. године Наполеон је побегао са Елбе и вратио се у Француску где је дочекан са одушевљењем. Збацио је са власти Луја XVIII и поново се прогласио за цара. Овај период Наполеонове владавине назива се владавина сто дана. Ови догађаји поново су ујединили европске државе против Наполеона. 1815. године код Ватерлоа дошло је до судбоносне битке у којој је Наполеон доживео свој коначан пораз, после кога је протеран на острво Света Јелена у Атлантском океану, где је и умро шест година касније (5. маја 1821).

Наполеоновим ратовима је бар на кратко, измењен однос снага између великих сила у Европи. Његова освајања значајно су ослабила постојећи поредак У Европи. Као заштитник идеја Француске револуције, Наполеон их је ширио у свим земљама које је освојио. Захваљујући ширењу идеја револуције и просвећености, европски народи су схватили значај грађанских права и слобода.

---

Србија у време краља Александра Карађорђевића

НАМЕСНИШТВО

Након абдикације краља Милана, на власт у Србији долази Александар Обреновић (1889 -1903). син краља Милана и краљице Наталије. С обзиром да је био малолетан уместо њега владало је намесништво које су чинили: Јован Ристић и генерали Јован Белимарковић и Коста Протић.

После смрти Косте Протића избио је сукоб између радикала који су имали већину у влади и либерала Јована Ристића око тога ко ће заузети намесничко место уместо преминулог Косте Протића. То је Александар Обреновић искористио и извршио ДРЖАВНИ УДАР (збацио немесништво, себе прогласио пунолетним и преузео власт 1893. године).

УНУТРАШЊА ПОЛИТИКА КРАЉА АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА

Како би се лакше супроставио радикалима позвао је назад у Србију свог оца Милана (1894) што је изазвало негативне реакције, нарочито код радикала. Влада Србије је пала а самим тим радикали прелазе у опозицију. Александар то користи да укине устав из 1888. који му је ограничавао власт и на снагу вратио устав из 1869.

АЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ

Александар уз Миланову подршку издваја све више новца из буџета за опремање војске а за команданта поставља свог оца Милана. Тај потез изазвао је још више незадовољства које ће кулминирати 1899. када је на Ивањдан покушан атентат на Милана Обреновића (ИВАЊДАНСКИ АТЕНТАТ). Наравно, за покушај атентата Александар је окривио радикале, који су били изложени хапшењима и прогонима. Сви ови догађаји ослабили су Александрову власт.

Већ следеће године Александар се одлучио на још један потез који ће додатно ослабити ионако слабу власт. Супротно обичајима, Александар је решио да се ожени дворском дамом његове мајке Наталије, ДРАГОМ МАШИН. Против овог брака били су и Милан и Наталија али Александар није желео да одустане. Драга Машин била је старија од Александра и није потицала из племићке породице а имала је већ један брак иза себе из ког није имала деце. Бесан због одлуке свог сина, Милан Обреновић напушта Србију и одлази у Беч где је и умро 1901. године

КРАЉ АЛЕКСАНДАР И КРАЉИЦА ДРАГА

Исте године кроз народ се раширила вест да је краљица Драга Машин трудна и да ће Србија добити наследника из династије Обреновић. Испоставило се да је трудноћа била лажна, што је изазвало додатно незадовољство. Александар ће 1901 донети нови устав, у коме се грађанска права и слободе не помињу, али је њиме омогућено да престо наследи жена, због страха краља Александра да неће имати мушке потомке.

МАЈСКИ ПРЕВРАТ (КРАЈ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋ)

На пролеће 1903. године одржане су демонстрације у Београду против Александра Обреновића које су крваво угушене. Краљ је распустио Народну скупштину и наредио хапшење побуњеника.

Група младих официра организовала је заверу са намером да убију краља и краљицу. Уз подршку појединих политичара, завереници предвођени ДРАГУТИНОМ ДИМИТРИЈЕВИЋЕМ – АПИСОМ ушли су у двор у ноћи 29. и 30. маја 1903. године (11/12. јун по новом календару) и убили краља Александра и краљицу Драгу, чиме је завршена владавина династије Обреновић.

ИНСЕРТ ИЗ ТВ СЕРИЈЕ “КРАЈ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋ“

---

ПРИЛОЗИ

ИВАЊДАНСКИ АТЕНТАТ

Око 18 часова 24 јуна 1899. бивши ватрогасац Ђуре Кнежевић је покушао да убије краља Милана Обреновића, тада команданта Активне команде војске, у ствари сувладара са својим сином Александром Обреновићем. Срећом, атентат који се догодио недалеко од Калемегдана, није успео. Тај атентат улази у ред превратничких акција против владавине Обреновића и, према образложењу противника, њиховог гушења политичких слобода у Србији.

Позадина атентата није довољно расветљена. Краљ је за организацију и извршење атентата оптужио Радикалну странку.Прогони и процес после атентата били су усмерени управо против радикала, али су оптужени радикални прваци на процесу одрекли своје учешће у атентату, док је Никола Пашић изразио жаљење због антидинастичких елемената у Радикалној странци и изјавио лојалност краљу.

Није довољно доказано мишљење, које је заступао краљ Милан, да је у атентат умешана руска тајна полиција, као ни претпоставка да је извршен у корист династије Карађорђевића.

На смрт је осуђен атентатор Кнежевић, који је одмах и стрељан и, у одсуству, бивши народни посланик Ранко Тајсић. У низу осуђених на 5—20 година налазили су се Стојан Протић, Коста Таушановић и Никола Пашић, који је помилован на дан изрицања пресуде, а Аца Станојевић је ослобођен као невин са још неколицином оптужених.

---

ЦРНА РУКА – УЈЕДИЊЕЊЕ ИЛИ СМРТ

Тајна организација српских официра „Уједињење или смрт“, познатија као „Црна рука“, најпознатија конспиртативна организација са ових простора, имала је пресудан утицај на догађаје са почетка 20. века . Званично је основана 1911. године , а њени корени сежу деценију раније, када је формирана завереничка група која је извршила убиство последњег српског монарха из династије Обреновић.

СЛУЖБЕНИ ПЕЧАТ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

“Црну руку” су углавном чинили млађи завереници умешани у убиство краља Александра и краљице Драге. Централна личност организације био је пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Чланови ове организације, поред Аписа, били су легендарни Војин Поповић војвода Вук,мајор Воја Танкосић, мајор Драгутин Гавриловић – командант одбране Београда, Панта Драшкић – краљев ордонанс, Мустафа Голубић као и многи други. Симпатије према Апису и организацији нису криле ни значајне личности тог доба Арчибалд Рајс, владика Николај Велимировић, Бранислав Нушић, Милан Ракић а незванични заштитник ове групе био је војвода Путник.

“Уједињење или смрт” имало је панславистичке циљеве, и намеру да уједини све територије Јужних Словена, али у историји ће остати познатије по својим “превратничким акцијама”. Црнорукци су сматрани једном од „три гране власте“ у Краљевини Србији, и у борби за превласт са Двором и Пашићевим радикалима нису бирали средства. Верује се да су Апис и људи из његовог окружења имали значајну улогу у абдикацији престолонаследника Ђорђа и самим тим у смени у наследној линији монархије.

ПРИПАДНИЦИ “ЦРНЕ РУКЕ9) У СРЕДИНИ У ТАМНОЈ УНИФОРМИ ДРАГУТИН ДИМИТРИЈЕВИЋ – АПИС

Са престолонаследником Александром, Апис и црнорукци имали су динамичан однос, у старту је било обостраних симпатија, а будући краљ је и новчано помогао рад њиховог гласила – часописа „Пијемонт“. Касније под утицајем политичара, као и официра који нису били део организације, долази до размимоилажења које ће кулминирати нестанком Аписа и његове групе са историјске сцене. Отворени сукоб са Пашићем и радикалима десио се после Балканских ратова, тачније на пролеће 1914. године.

По среди је била борба око првенства војних и цивилних власти у новоослобођеним крајевима и већ тада се веровално да црнорукци могу извести државни удар. Тај сценарио онемогућио је, још један велики историјски догађај у којем се могу видети „отисци Црне руке“ – Сарајевски атенат. Припадници „Младе Босне“ из чијих редова су и атентатори на надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију, дефинитивно су имали контакте са одређеним члановима „Црне руке“ али ће стварна улога Аписа, Танкосића и другова, вероватно заувек остати мистерија и предмет нагађања.

ВОЈА ТАНКОСИЋ

Током Великог рата припадници ове официрске организације узели су учешцће у најкрвавијим биткама и истакли се храброшћу и јунаштвом. Поделили су судбину српске војске са којом су прешли преко Албаније, затим на Крф, а потом у Солун, где је запечаћена судбина ове групације.

Апис и група његових најближих људи ухапшени су крајем 1916. у Солуну због наводног покушаја атентата на регента Александра Карађорђевића, 11. септембра код места Острова, у позадини Солунског фронта. Са Димитријевићем, ухапшени су и припадници “Младе Босне” Раде Малобабић и Мухамед Мехмедбашић што иде у прилог теорији да је био умешан у Сарајевски атентат. Организатори суђења, у историји познатог као „Солунски процес“, сумњичили су Аписа такође и да је сарађивао са Немцима и представљајући га као издајника. Сам процес имао је низ пропуста и мањкавости, тако су на пример судије биле у личном сукобу са оптуженима, пре свега са Аписом.

Пресудом из маја 1917. године Димитријевић је осуђен на смрт, и стрељан заједно с артиљеријским мајором Љубомиром Вуловићем и Радетом Малобабићем. Преостали чланови организације „Уједињење или смрт“ осуђени су на затворске казне или премештени на прве линије фронта, пензионисани и скрајнути.

Тако је са историјске сцене уклоњена група официра која је имала несагледив утицај на догађаје како у Краљевини Србији тако и на Балкану, на крају 19. и почетком 20. века.

На обновљеном судском процесу, после Другог светског рата, 1953. године у Београду, Драгутин Димитријевић Апис је рехабилитован.

Заклетва припадника организације „Уједињење или смрт“

„Ја, који од овог часа припадам организацији ‘Уједињење или смрт’. Заклињем се пред Богом, сунцем које ме греје, земљом која ме храни, крвљу својих отаца, чашћу и животом да ћу овог часа па све до смрти верно следити правила ове организације и бити спреман да се жртвујем ако се то од мене буде тражило. Кунем се пред Богом, својом чашћу и животом да ћу са собом у гроб понети све њене тајне. Ако прекршим или изневерим ову заклетву, нека ме казне свемоћни Бог и моји другови, чланови овога братства.“